Калуђер и хајдук/I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

I
◄   Садржај XXI II   ►


I

          Летњи дан већ нагиње заранцима у питомоме Дренопољу. Сенке су све дуже, а хладови већи, и ако још бије јара летња. На пијаци, на којој се продавало робље, купци почињу већ долазити и разгледати шта је за кога. Јадно робље, које је за жестоке жеге било прилегло у неком бедном хладу, осећаше немилостиво џарање штапом, да се исправи, да опет прене, јер купци долазе.
          На једноме месту су момче и девојче, брат и сестра, однекуд из Србије, млади као капља, обоје лепи и нежни. Били су срећни да их судбина још није била раставила, и једнако су молили Бога да их опет барем заједно одржи. Обучени су у јадне траље. Она, девојка, била је готово гола. Одузето јој је одело у ком је била заробљена, па су јој дате траље и крпе у којима је сад. Стид ју је, јадницу, морио, али помоћи није било. Трговац је гураше штапом да устане, да се покаже. Она би се пре сакривала и гурила, али милости било није.
          — Устани, покажи се, како ћу те продати? Не мислиш ваљда код мене мрети, викаше трговац гурајући је штапом.
          — Ето, устала сам, одговараше она, дижући се лагано и гурећи се више но што је устала, еда би покрила голотињу. Удри, убиј ме, шта хоћеш од мене?
          — Хоћу да те добро продам, одговараше трговац.
          Пред њу и пред њена брата стаде старац с белом брадом, који је хтео да их купи.
          — Одакле сте, питаше он?
          — Из Гњилана, одговорише они, код Новог Брда.
          — Кад сте заробљени?
          — Пре годину дана.
          — Па где сте провели?
          — Нешто у Серезу, а нешто овде.
          — Имате ли живе родитеље? упита трговац.
          — Живи су нам остали и отац и мајка, а ухватио нас у ропство турски насилник, без рата, без ичега, усред мира, одговараше момчић слободно, добивши поверења пред старцем, који је показивао вољу да их купи.
          — Купите нас обоје, брат смо и сестра, па ћемо вас лепо слушати, проговори девојка, — купите нас Бога ради! Много смо препатили. Неће ли дати Бог да се у вас одморимо и утешимо! Ах, јао, Боже преблаги, докле ћемо трпети? Ничега се тако не плашимо колико да нас не раставе. До сада нас, дао Бог, нису раставили; остали смо непрестано заједно. Ах, купите нас, добри човече!
          Трговац проговори неколико речи, брзо се погоди с продавцем и исплати га. Чекао је запис о куповини, па да их поведе.
          — Ја сам вас купио, али не да вас држим у ропству него да вас ослободим. То је воља једне велике госпође, која ме је послала да откупим два роба из Србије и да их кући отправим, рече трговац лаганим гласом. — Само ћутите, чините се невешти.
          Двоје заробљеника пођоше му к руци, а он је устезаше. На лицу им сину сунце среће и задовољства.
          — Реците нам, ко је наша добротворка? Је ли царица Мара, ћерка нашега деспота? Реците нам, да знамо за кога ћемо се Богу молити.
          — Не могу вам рећи ништа, забрањено ми је. То чини лева да не би знала десна. Пођите са мном тихо, да се, по наредби, за вас састарам.
          И они кренуше баш покрај султанових дворова у Дренопољу.
          У султановим вртовима око дворова, робови вртари већ заливају цвеће и чисте стазе за вечерње шетње. Харемски прозори се један по један отварају вечерњем хладу и лахору из шума и с планина.
          У дворцу царице Маре нарочито је живо. Навечерје је Ивања-дне, рођења Св. Јована Крститеља. Домаћи калуђер, отац Панкратије, погнут сединама и старошћу, улази у дворац царичин и заузима место у малој капелици, спремљеној у једном одељењу дворца, почињући читати и певати црквене прописане текстове.
          Дворкиње отворише врата те мале, полусакривене дворске црквице у султановим дворима у Дренопољу. Црква замириса измирном и воштаним свећама. Пријатан звук кадионице сусретао је из олтара царицу и њену малу свиту. Царица Мара улази са својим двема дворским госпођама у црквицу, крстећи се. Пред иконом и пред воштаницом, крај ње запаљеном, царица се спусти на колена и потону у усрдну, дубоку молитву. „Господе, преблаги и премилостиви, шапуташе царица, погледај милостивим оком на мога оца и на моју мајку, и на моју милу отаџбину Србију дај им среће, успеха и напретка! Помози им против оних који су супротни! Одбрани их од сваке напасти! Учини све Србији и њима, макар шта са мном било овде у чељустима агаренским! Господе, смилуј се на родитеље моје и на земљу њихову! Господе, молим ти се, спаси, сахрани, помилуј!"
          Царица Мара је, у време о коме причамо, године 1450, била већ претурила тридесету годину.
          Као треће дете деспота Ђурђа и деспотице Јерине, који су се венчали о Божићу 1413 године, царица Мара се удала за султана Мурата у јесен 1435 године. Њена је удаја била политично дело, те је она у харем доведена и за султана венчана само у намери да се српски деспотски и султански турски двор вежу међу собом. Султан је нову царицу галантно примио и дао јој у свом двору све повластице које јој припадају, не тражећи од ње ништа. Ма да је био одан ниским страстима, којима се топио у телесном уживању, султан Мурат је био човек дубоких мисли. Доведавши Ђурђеву ћерку у свој харем, он јој је учинио сваку пажњу и све почасти, али је није ни додирнуо, мислећи како би, може бити, могла доћи потреба да је он врати натраг оцу онако како му је и доведена. Своја задовољства тражио је он у пијанкама, у лову, и у разним другим забавама, а са царицом Маром говорио би о ономе што би му требало од Србије и о Србији, и радо би јој долазио на разговор, да се извештава о свему што се тицало северо-западне границе Турскога Царства. Опширна образованост и широк ум деспотове ћерке бејаше у стању да задовољи и најдубља размишљања султана Мурата и да помогне оријентацију његових пространих комбинација. На томе се и свршавало опћење Муратово с царицом Маром, којој је он, у накнаду за то, оставио пуну слободу њене хришћанске вере. У њен стан пуштан је без икакве сметње њен калуђер, старац Панкратије, који је служио царичину богомољу и могао је бити на служби и за све друге потребе царичине у њеним везама с родитељским домом и са Србијом, на коју она никада није престајала мислити.
          Помоливши се Богу, као што рекосмо, царица стаде на своје место у цркви и побожно слушаше вечерњу молитву оца Панкратија.
Царица је била средњег, складног стаса, у расцветаној лепоти жене која је, у пуној уздржљивости, претурила своју тридесету годину. Одело јој је било више грчко него турско, више калуђерско него световно, од тамно лаког источног ткива. Коса јој је била смеђа, очи крупне, црне, држање више поносито него скрушено. С њеним двема дворкињама, женама старијим, говорила је српски, јер их је била из Србије довела. Од њих се тако рећи, никад није растајала. Кад се свршила молитва, она узе благослов од оца Панкратија и остави тиху домаћу црквицу, упутивши се у своје дворане, замирисане миром силнога цвећа из султанских вртова.
          У тај мах јавише дворкиње да долази престолонаследник Мехмед. Он је царицу Мару сматрао као мајку. Она га је застала у харему султанову у његовој седмој години, и како јој се као леп, бистар и отворен дечко веома свидео, одмах га је заволела. Покушавши да га уљуђује и васпитава, па опазивши велику пријемчивост духа, царица Мара му је постала права мајка и васпитачица, тако да се може казати како је, од онога што је малим дететом и дечаком у двору научио, све од царице Маре научио. С тога је њу сматрао као праву своју мајку.
          Царица изађе на праг својега дворца, да дочека престолонаследника.
          Престолонаследник Мехмед је био леп, стасит младић. Лице му је било ведро, непорушено страстима и ниским пожудама, пуно крепости и енергије, која се показивала у духу његовом. Брада му је избијала мало напред, а нос је био велики, орловски. Очи су му биле меланхоличне, замишљене, показујући дубок умни рад у глави. И ако су му брада и бркови тек били пробили, престолонаследник је Мехмед већ имао држање и понашање зрелога човека.
          Прилазећи царици Мари, престолонаследник се по турском обичају дубоко поклони и као мајку је у руку пољуби.
          — Јесте се здраво вратили из лова, упита царица, и како сте били задовољни?
          — Вратили смо се здраво, одговараше младић, али задовољни нисмо били много. Досађивала нам је врућина, и ловити се могло само рано за хлада и један дан кад је плаха киша ваздух расхладила. Ја сам, међу тим, баш у томе уживао. Седећи у хладу и одмарајући се, како за лов и иначе не марим, и идем само да оцу друштво чиним, ја сам се бавио читањем и размишљањем. А кад год то чиним, благосиљам твоје савете, мајко, јер си ме ти најлепше учила да досадно време прекраћујем размишљањем и читањем.
          — Па шта си читао, Мехмеде, можеш ли ми казати?
          — По трећи пут сам, овом приликом, читао Живот цара Александра Македонца.
          — Зашто ти се тај живот толико свиђа? упита царица.
          — Зато што су под султанском руком и Македонија и већи део земаља које је држао цар Александар Македонац. Па кад буде Божја воља да ја седнем на султански престо, зар не бих могао ја чинити што је чинио Александар Македонац?
          — Могао би и моћи ћеш, ако то буде Божја воља, и ако силу никада не раставиш од благости и милосрђа.
          — Мајко царице, ти си ме увек учила благости и милосрђу; од тих се врлинâ ја никада нећу одвојити, буди уверена. У осталом зар мој отац није према теби увек вршио благост и милосрђе?
          — Јесте, и хвала му за то најискренија. Али није то доста према мени самој. Ја се лично немам на што жалити, али бих ја желела да се хришћанство нема шта жалити на велике султане Турског Царства.
          — Ја мислим да мој отац није давао повода никаквој жалби ни у том погледу.
          — Мехмеде, синко, жао ми је што то не могу потврдити. Не жалим се на султана самога толико колико на његове доглавнике. Зашто је ослепио моја два рођена брата, Стефана и Гргура? Зар то није верска и политичка страст? Паколико је хришћанскога нашег народа изгинуло приликом ратова, пре десетак година, и после, кад су Турци Србију поплавили? Мехмеде, синко, срце ме боли кад на то само помислим.
          — Мајко царице, то је политика. Деспот Ђурађ, отац твој, често заборавља да земљу држи по султанској милости; он увек тегли хришћанима, непријатељима Турске. Све што су Срби препатили није ради вере.
          — Нека буде, али то је било пређе, а сад није. После повратка са Златице 1442, после боја на Варни 1444, после боја на Косову 1448, деспот је коначно променио своје мисли. Пре тих догађаја он је имао уздања у западне хришћане, али га је после њих са свим изгубио. Он добро зна сад, да му ваља с турским султаном у слози и у покорности живети.
          — То би било добро, рече Мехмед.
          — Али, Мехмеде, синко, не заборави трпљивост, не заборави благост према вери хришћанској онда кад султан будеш. Ви, рекла бих, све мислите да ћете бити у стању да искорените хришћанство. Немојте веровати у тај страсни сан ваших хоџа и дервиша. И хришћанска је вера од Бога. Штедите је, трпите је. У венцу султанском то ће ти бити најлепши цвет, ако не заборавиш овај мој савет. Срце ми се цепа кад само помислим колико је рода хришћанскога изгинуло од турске сабље, колико је цркава пропало од турске нетрпљивости. Али нећу више о томе да говорим, да те не срдим. И ти си какви су и твоји стари. То друкчије бити не може.
          — Царице мајко, опрости! Ја нисам и не мислим бити као што су ми били стари. Нека ми Бог Богова помогне, ја ћу посведочити да нисам што су ми стари. И буди уверена — никад нећу заборавити да си ми за то ти највише поуке пружила. Не заборављам, нећу заборавити твоје савете, твоје материнске поуке. Нисам ли им увек као добар син следовао?
          — Хвала, синко Мехмеде. Где сте били у лову последњу десетину дана?
          — На планини Странџи и на Деркоском Језеру, у околини Цариграда.
          — Јеси ли био задовољан с ловом?
          — Мајко царице, ти знаш колико ја за лов марим. Али ме је много интересовала она земља. Први пут сам сад био онде. И много ме је интересовало Црно Море, које сам сад први пут видео.
          — Зашто Мехмеде, синко?
          — Што ми онде све говори о Цариграду.
          — Па Цариград није ваш; он је цара хришћанскога.
          — Мајко царице, и ово је било цара хришћанскога, па је сад наше.
          — У тебе су само освајачке мисли.
          — Да, освајачке, што се тиче државне власти. Државна власт треба да је једна, свемоћна, ненадмашна. Тек под крилом такве државне власти може бити вера слободна.
          — Мехмеде, Мехмеде — говораше царица, тужно главом машући.
          — Ја имам разлога што говорим, продужи Мехмед с размишљањем. Што су хришћани несложни, слаби, за војевање неумешни, у религиозном фанатизму занесени? Из тога је јасно да они не могу имати државе. О како ми је било кад ми се с једног брега показао предео цариградски!
          — Зар се ви не одричете никад од помисли на Цариград?
          — Не, никад, никад — говораше Мехмед. За тим уста и са синовљим поштовањем
поздрави царицу, која оста очевидно сневесељена после ове походе младога султанског орлића.
          — Да, да, то је свршено, шапташе царица Мара преда се, понављајући своје уобичајене молитве. То је свршено. Ко зна колико нас још времена одваја од те жалости? Турци ће ући у Цариград; судбина је и казна Божија за наше грехе, да они упрљају вековима чуване хришћанске светиње, да освоје и униште и последњи остатак Цариградског Царства. 0 Боже, преблаги творче, сахрани нас и помилуј! Сахрани и помилуј Србију! Кад Цариград падне, ни њојзи добро бити неће. Боже, Боже, молим ти се четрдесет пута, сахрани и помилуј! Опрости нам грехе, Боже, није ли се чаша страдања нашег испунила?!
          Царица Мара клече на колена пред иконом и продужи крстити се и молити се Богу, да своје злослутне тужне мисли растера.
          Султан Мурат је такође походио каткад своју султанку, царицу Мару, и ако веома ретко. За неких петнаест година њенога брака догађало се да га и по годину, и по годину и по дана не види, кад би он куд на војевање или на другу страну царства ишао.
          Тога дана, тек се султанка од молитве дигла, објавише јој дворкиње да султан долази. Једва је имала времена да се спреми како је турски обичај. Царица Мара се у свакој такој прилици узнемиривала и плашила султанових пожуда. И сад јој зазебе надно срца, кад су јој јавили да ће јој султан доћи.
          Султан Мурат је био човек средњег стаса, дежмекаст, беле коже, плавих ситних очију, широких меснатих образа, носа великог, закучастог, браде округле, косе више смеђе, али у то време са свим проседе. Њему је тада било око педесет година. Човек је био иначе нарави благе, постојан у својим намерама и мислима. Главна му је страст била пиће, и могао је попити велику количину вина. У пићу је такође био сама доброта.
          Ушавши у дворане царичине, султан Мурат седе на шиљте свилом везено, које му је било спремљено. Царица Мара је стајала спрам њега, готова да га подвори по жељи његовој. Дворкиња послужи шербет у златним кон-дирима.
          — Не, не могу, говораше султан. Тешке су ме мисли обхрвале.
          — Чим бих те могла разгалити, господару, говораше царица.
          — Ничим, драга султанко. Један дервиш мевлеви, за кога знам да као пророк погађа, рекао ми је неки дан, у лову, да се спремам за онај свет.
          — Откуда турски дервиш може знати оно што ће бити, што је само у Божијој руци?
          — И ја бих то мислио, али овај зна. Пре двадесет година прорекао ми је да ћу ступити на престо. И збило се. Због тога ето и мислим да ће се збити што сад прориче.
          — Али, господару, ти си у најбољој снази. Крепост и живот тек сад настају. Божја воља је велика!
          — Тако је. Али сам ја претурио педесету годину живота. Не осећам се као што сам се осећао. Нешто се спрема. Јеси ли скоро видела Мехмеда?
          — Мало пре је био, да ми се јави.
          — Како ти се свиди? Може ли бити добар султан?
          — Господару, он ће бити добар султан. Али је још млад, бујан. Требало би му времена да сазри.
          — Сазреће радећи. То је најбољи начин. Тако сам и ја учио и сазнавао све што знам. Упућујеш ли га једнако да чита дубоке књиге и философе?
          — Као што сам увек чинила. Данас ми је сам казивао како је у лову, приликом одмора, читао књигу о Александру Македонском.
          — Султанијо! Ја сам ти захвалан за та упутства моме милом сину. Нека ти је препоручен и када мене више не буде. Знам да ти имаш много утицаја на њ. Твоје савете слуша увек и најрадије, и хвали ми се када их добије.
          — Господару, за Мехмеда се не треба бринути. Он је разуман, даровит и умерен. Много размишља. Није страстан. Нека Господ отклони твоје сумње, нека још одгоди злу судбину. Али кад воља Божија буде, Мехмед ће бити добар и славан султан. Ја сам о томе уверена, а волим га као да сам му рођена мајка.
          — Хвала, султанијо. А какве гласове имаш из Србије, од деспота Ђурђа? Није ли неки дан отуда дошао с писмима један калуђер?
          — Јесте, господару, неки дан је дошао калуђер с писмима. Деспот је, у дубокој својој старости, здрав. Ново нема ништа. Његова политика се више не предругојачује. Правац који је ухватио после Сегединског Мира он више не мења. Веран је, и веран мисли остати своме господару. Гледа себе и интересе своје напаћене земље.
          — Само ако је тако; ја друго ништа не бих тражио.
          — Зар, господару, сумњаш?
          — Увек сумњам, не због деспота, него због његових суседа из преко Дунава, због Јанка Сибињанина.
          — Господару, ти знаш да је мој отац у крвној завади са Сибињанином, да га је држао у ропству после боја на Косову од пре неколико година, да се они измирити не могу.
          — Знам, знам све, али опет, ја се бојим. Ти знаш, и нек ти није криво, али ја не верујем хришћанима. Хришћани и мусломани никад заједно не могу. Ето, и ти сама, султанијо, пристала си да будеш султанија, а никад ниси хтела пристати да примиш веру моју, па да ми будеш прва међу женама. Не, не, ја хришћанима не верујем.
          — Деспот Ђурађ је веран својој праотачкој вери, одговори царица живље, али он чува верност своме господару. После онога што је било на Златици, после Варне, после Косова, деспот више не може веровати својим суседима са севера и са запада.
          — Може бити, одговори султан, али ти опет пиши деспоту да чува уговоре с мојим царством, да буде веран моме сину. Пиши му и изручи му моје султанско поздравље. Је ли ти се јавио хазнадар? Дошли су дубровачки трговци и донели некакав аксамит. Ја сам заповедио хазнадару да теби то јави и да ти преда двадесет кеса новаца.
          Царица Мара са захвалношћу одговори да је тај налог извршен, али да јој се трговци још нису јавили.
          — Јавиће се, рече султан, јер сам ја наредио да се јаве.
          С тим се речима султан Мурат диже. Царица га испрати, и оста замишљена. Дубока мрачна слутња, којом је био обузет
султан Мурат, пренесе се и на њу. Да то није последње њено виђење са султаном? Да није пред њом, у скорој будућности, час ослобођења, у ком би могла одати се само посту и молитви, само доброчинству и црквеним дужностима?... „О Боже свемогући! шапташе царица крстећи се, смилуј се и укрепи!"


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 104 године.