Како је Марко Краљевић избавио три виле

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Како је Марко Краљевић избавио три виле

Уранио Краљевићу Марко,
У Прилипу на бијелој кули,
Пак Шарина коња опремио,
О Шарину топуз објесио,
Заузда га уздом позлаћеном, 5
Изведе га из топла подрума,
Пак му узду за јабуку баци,
Пак он оде својој старој мајци,
Те овако мајци проговара:
»О старице, моја мила мајко
Опремај ми лаке брашненице,
Ја се спремам у лов у планину,
У Шаргана високу планину,
Јер сам ноћас чудан сан уснио,
Ђе полеће 'тица препелица,
Од истока из густа облака,
И за њоме двије ластавице,
Пак падоше на Шарган планину;
На студено врело суховрело,
Па бијело лице умиваше,
На води се 'тице окупише,
Пак сједоше у зелену траву,
Как'а је та 'тица препелица,
Сва јој крила златом накићена,
А бисером круна поткићена,
Пак у сунце окренулолице
На крилу јој двије ластавице,
И у њихе крила позлаћена,
Из крила им бисер роса капље,
Те код воде разговор водише
Пак заспаше у зеленој трави.
Кајно голуб на јеловој грани,
Док полеће јастреб 'тица црна,
А за њиме триста јастребова.
Са Јастреба високе планине,
Прелећеше четири планине,
Док падоше на Шарган-планину,
Пак падоше на воду студену,
На студено врлео суховрело,
Спавајуће 'тице похваташе,
Ухватише 'тицу пр^пелицу,
Й њезине двије ластавице,
Скидоше им крила и окрила,
Похваташе, па их повезаше,
Стаде писка до три 'тице младе,
Цвиликују кајно кукавице,
А преврћу као ластавице,
Двије вичу: »јао моја мајко!«
Трећа виче: »јао мени Марко!
Ђе си данас? ниђе те не било!
Кад ваљаде, тебе не имаде«.
Кад сам, мајко, так'и сан уснио,
У сну сам се чуду зачудио,
А од сна се љуто препа'нуо,
Већ ја не знам што ће бити, мајко?«
Стара мајка разговара Марка:
»О мој сине, Краљевићу Марко!
Од тога се немој препадати.
Бог ће дати, па ће добро бити.«
Пак старица на ноге скочила
Брашненице хитро опремила,
Док је Марку егбе напунила,
У мјешку му вина наточила,
Која држи ока седамдесет,
Одвучеје Марко до Шарина,
С једне стране топуз објесио,
С друге стране црвенику вино,
Да не криви ни тамо ни амо,
Пак дебела прихвати Шарина,
Прихвати га за оба дизгина,
Пак се коњу на сриједу баци,
Дохвати га оштром бакрачлијом,
Стаде му се Шарин пропињати,
По три кошъа небу под облаке,
По четири пољем широкијем,
Оћера га на Шарган-планину,
Док ишћера коња на планину,
Тешко га је Марко ознојио,
Бијелијем пјенам' обојио,
Кад ишћера на Шарган-планину,
Проћера га кроз гору зелену,
Пак ишћера пољу на ширину,
Окрену га здесна налијево,
Куд се иде врелу суховрелу,
Кад се Марко води помолИо,
Даде му се нешто погледати,
Око воде коњи притиснули,
Притиснуло триста бедевија,
Међу њима чакар бедевија,
Јест кобила троглав Арапина,
Как'а му је? заклали је вуци !
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста,
Водају је четири Арапа,
У четири чатали јулара,
Водају је тамо и амо.
На глави јој четири једека,
А на ногам' четири ћустека,
Да јој није четири ћустека,
Сломила би четири сеиза,
Пукла би јој четири једека,
Свијех би их ногам' погазила,
Око воде тридес'т чадорова,
А под њима до триста Арапа,
Међу њима чадор Арап-агин,
Све чадоре висом надвисио,
А ширине поља прихватио,
По два копља и тамо и амо,
Под њим сједи троглав Арапине,
А на њему до три главе црне,
Каву пије, чибук присркује,
Око њега троје Арапчади,
Што му служе вино и ракију,
Четврто му сједи уз кољено,
У рукам' му седефли тамбура,
Ситно куца, танко попијева,
Марко слуша пјесме Арапове,
Како Арап јасно попијева,
А у сваку ријеч припијева:
»Весел'те се арапски јунаци!
Данас нам је свадба и весеље,
У нашега аге Арап-аге,
Јер је чудан шићар шићарио,
На планини код воде студене,
Ухватио три нагорске виле,
Пак је себе вилом оженио,
Посестримом Краљевића Марка,
И њезине шћери ухватио,
Да ожени оба своја сина.
Кад се нађе чедо у Арапа,
Арап јунак, а виле бијеле,
Јако ће се рађати јунаци.«
А све цвили вила нагоркиња,
И њезине двије шћери миле,
Шћери вичу: »Јао моја мајко!
Како ће нас Арапчад љубити,
Наше б'јело лице изгрдити?«
Мајка виче: »Ђе си, брате, Марко?
Кад ваљаде тебе не имаде,
Знаш кад смо се, брате, побратили,
Једно другом вјеру заложили,
Када теби до невоље дође,
Да се сека у невољи нађе,
Када секи до невоље дође,
Да се братац у невољи нађе,
Марко би се наш'о у невољи,
Али ево муке и невоље,
Ђе ја немам 'тице ластавице,
Да направим књигу шаровиту,
Да јој дадем под бијело крило,
Да бднесе побратиму моме,
ПобратиМу Краљевићу Марку,
)Калио би мене кајно мајку,
Данас би ме младу избавио,
Пак и моје двије шћери миле
Двије шћери, двије кукавице,
Да им Арап не изгрди лице.«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Мислио се што ће и како ће:
»Да побјегнем до Прилипа града, 160
Мени једно од Бога грехота,
А друго је од људи срамота,
Да оставим своју посестриму?
Вјера моја, оставит је нећу!«
Пак под собом поћера Шарина, 165
Ишћера га пољу на ширине,
На ширине из горе зелене,
Пак дебела разјаха Шарина,
Те се хладна напојио вина,
Пак својега посједе Шарина, 170
Оћера га до воде студене,
Кад опази Шарац бедевије,
Љуто цикну кајно гуја љута,
По њему се положио Марко,
Док доћера коња до Арапа, 175
Кад то зачу нагоркиња вила,
Како зачу Маркова Шарина,
Како зачу, тако га познаде,
Нешто јој се погледати даде,
Док угледа побратима свога, 180
Побратима Краљевића Марка,
Изабрана српскога јунака,
Како виђе побратима свога,
Побратима Краљевића Марка,
Она цикну кајно кукавица, 185
А преврну кајно ластавица:
»Ђе си Марко, мио побратиме?
Зар не видиш своје секе миле,
Своје секе нагоркиње виле,
И њезине муке и невоље, 190
Ђе ти цвили кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица?«
Кад то зачу троглав Арапине,
Он је вили силе ударио:
»Сједи море, нагоркињо вило! 195
Данас теби не помаже мајка,
А камоли Краљевићу Марко.«
Па завика троглав Арапине:
»На ноге се, моја браћо драга!
Ет' отуда зубате делије,
Који туче баше Једренлије,
Њега хвали сва српска родбина,
А ни мене не куди Удбина,
Опколите, па га ухватите,
До чадора мога доведите,
Данас ћу га радо дочекати,
С киме желим да се обеселим,
Бритком сабљом и тешким топузом
Да ђаура топузином стучем,
Па да свињу низ планину свучем!«
А вели му нагоркиња вила:
»Немој тако, црни Арапине!
Ти се кажеш да си јунак добар,
Срамота је и два на једнога,
Ја камоли триста на једнога,
Већ застави до триста Арапа,
Пак ти Марку на мејдан изиђи,
Те јунаштво Марково обиђи,
На видику на пољу широку,
Да видимо ко је јунак бољи.«
Кад Арапа изједе срамота,
Од земљице на ноге скочио,
На Арапе ршум учинио:
Заставите ваше бедевије,
Повед'те ми чакар бедевију,
Којуно сам скоро задобио,
На мејдану јуначком добио,
Из подрума цара Аџамскога,
Што је так'е нема у другога,
Ја ћу Марку на мејдан изићи,
И њему ћу главу одсијећи.«
Пак посједе чакар бедевију,
А припаса криву ћемерлију,
У то доба Краљевићу Марко,
Док завика Марко са Шарина:
Зло ти јутро, троглав Арапине!
Прођ' се врага и тврда мејдана,
Немој са мном мејдан дијелити,
Брез невоље крви прољевати,
Кад ти море и брез тога бити,
Пуштај мени моју посестриму
И њезине двије шћери миле,
Јер су луде из планине виле,
Још нијесу за удаје биле,
Ни за каква рођена јунака,
Ја камоли за Арапа црна,
Кога не би вране накљувале,
Ја камоли цуре наљубиле.«
Кад то зачу троглав Арапине,
Срдито је Марку говорио:
»Краљевићу, прилипско копиле!
0'сјећу ти пасју твоју главу!
Да ми дадеш на товаре благо,
Нећу вилу продати за благо,
Јер је мени обљубити драго,
У виле је лице од ружице,
А у мене зуби од бисера,
Да саставим бисер и ружицу,
Да обљубим накићено лице.«
А вели му Краљевићу Марко:
»Сјед' Арапе, ујела те гуја!
Да на миру не чинимо кавгу,
Ако мислиш обљубити вилу,
Љута ће те пољубити гуја.«
Још му нешто бесједити шћаше,
Силан Арап слушати не шћаше,
Већ наћера чакар бедевију,
На Маркова бијесна Шарина,
Бе да видиш јада изненада,
Од махнито двоје парипчади,
Кад се једно другом примакоше,
Обадвоје поцупкују љуто,
Једно другом ближе прискакују,
Марко свога устеже Шарина,
А Арапин устеже кобилу,
Док се спреме оба за јунаштво,
Да у кога пријеваре нема,
А коњи се устегнут не даду.
А какав је троглав Арапине?
На н>ему су до три главе црне,
Црне главе, а бијели зуби,
А крваве очи извалио,
Какве су му до три главе црне,
Из једне му вихор вјетар пуше,
А из друге мавен пламен лиже,
А трећа му глава проговара,
Те овако Марку одговара:
»Краљевићу, прилипско копиле!
Погубићу тебе кајно пиле,
Што ти тражиш нагоркиње виле,
Кад су оне моје л»убе миле,
Боље би ти било останути
Него за н>их главу изгубити.«
Пак напера јунак на јунака,
Мнидијаше троглав Арапине,
Да ће с' од н>ег препа'нути Марко,
И у страху пољем побјегнути,
Ал' то Марко ни хабера нема,
Веће сабљу за Арапа спрема,
Када виђе троглав Арапине,
Да ће њега Марко ударити,
Он застави чакар бедевију,
Пак од себе вјетар отиснуо,
Не би ли га с коња укинуо,
Да растави од коња јунака,
Ал' у Марка добра срећа бјеше,
У Марка је Шарац бињеџија,
Свакоме се јаду научио,
Па он паде на прва кољена,
А на стражње поклекнуо кључе,
По њему се положио Марко,
Док Арапу вјетар издушио,
Са'ат гони, са'ат враћа у се,
Кад је њему вјетар издушио,
На Марка је пламен отиснуо,
Да опржи коња јал' јунака,
А Марко је стара бињеџија,
Прихватио руком за теркију,
Пак разави диван-кабаницу,
Пак он покри себе и Шарина,
Не опржи њега ни Шарина,
Док Арапу пламен издушио,
Већ м' изгоре диван-кабаница,
А Шарин се под облаке гица
Да му ватра не додије жива!
Да ви'ш сада троглав Арапина,
Он потеже кошье убојито,
Пак на Марка кошье окренуо:
»Држи ми се прилипско копиле!«
А Марко му стаде на биљези,
Док налеће кошье убојито.
А у Марка Шарац бињеџиЈа,
Паде њему на прва кољена,
По њему се положио Марко,
Изнад њега кошье налећело,
А Марко га рукам' ухватио,
Преломи га надвоје натроје,
Пак комаде у траву бацио,
А завика грлом бијелијем:
»Држи ми се, арапско копиле!
»Ја Ьу тебе боље погодити.«
А Арап му стаде на бщьези,
А Марко је кошье прихватио,
Гледа Шарцу између ушију,
А Арапа по свилену пасу,
• Ал' се Арап погодит не даде,
Јер имаде хитру бињеџију,
Бињеџију чакар-бедевију,
Хитро паде на прва кољена,
А на стражње поклекнула шьуче,
А по њој се Арап положио,
Изнад њега кошье налећело,
Арапче га рукам' ухватило,
Преломи га надвоје натроје,
Пак комаде у траву бацио;
Примакоше коња и кобилу,
Обадвоје једно до другога,
Потегоше перне буздоване,
Стадоше се мушки ударати,
Буздованим' пера обломише, 360
А балчаке у траву бацише,
Пак за бритке сабље прихватише,
Стадоше се сабљам' ударати,
Куд удара Краљевићу Марко,
Туда ватра просипа се жива, 365
Низ кобилу до зелене траве,
Све по земљи запаљује траву;
Куд удара троглав Арапине,
Туда крвца прољева се црна,
Низ Шарина до земљице црне, 370
По три литре излијећу меса,
Када виђе Краљевићу Марко,
Кад видио ђе је погинуо,
До Арапа прићера Шарина,
Ухвати га за прси јуначке, 375
А из руку сабље испустише,
С добријех се коња раставише,
А са коња у траву падоше,
Пак се носе по зеленој трави,
Намјери се јунак на јунака, 380
Црни Арап на Краљевић Марка,
Носише се два пуна сагата,
А кад трећег наста половина,
Док завика троглав Арапине:
»О Арапи, моја ђецо драга! 385
Видите ли ђе ћу погинути,
Љуто ми је притужио Марко,
Помозите ја мени ја н>ему.«
А кад зачу до триста Арапа,
Похваташе мрке бедевије, 390
Похваташе, па их посједоше,
И на Маркајуриш учинише;
А завика нагоркиња вила:
»Копиљане, црне Арапине!
Ти се кажеш да си јунак добар, 395
Срамота је и два на једнога,
А комоли триста на једнога.«
Пак завика побратима свога:
»Побратиме, Краљевићу Марко!
Видиш јадан, ђе ћеш погинути,
Није шала триста на једнога,
Тешко теби с њима ратујући,
Твојој секи тебе гледајући,
Помогла би т' а не могу помоћ,
Јер су моје савезане руке,
Русе косе свезане за руке,
Пак су мени додијале муке,
Већ притужи живу срцу своме,
Душманину те доскочи томе.«
Кад се Марко виђе на невољи,
Ђе Арапи њега опколише,
Своме срцу љуто притужио,
Те Арапом о тле ударио,
Стоји писка троглав Арапина
У рукама Краљевића Марка,
Стоји цика чакар бедевије,
У зубима Маркова Шарина,
Све га Марко по земљици вуче,
Арапина по зеленој трави,
Бриткој сабљи док њега привуче,
Пак прихвати сабљу заковану,
Те му све три одсијече главе,
А Арапи опколише Марка,
Марко себи љуто притужио,
Док Шарину коњу доскочио,
Седамнајест одсијече глава,
Кад посједе на коња Шарина,
Шарац му се мамом помамио,
Све му Шарац на колаче скаче,
И по пољу прескаче Арапе,
А Марко им о'сијеца главе,
Исијече до триста Арапа,
Нешто Шарац ногам' погазио,
Нешто Марко сабљом исијеко.
Марко свога поврати Шарина,
И он оде својој секи милој,
Пак потеже сабљу заковану,
Те њезине опростио руке,
И њезине двије шћери миле,
Све три Марка рукам' зарлиле,
Загрлиле, па га пољубиле,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Сави му се вила, посестрима,
На кријоце под б'јело грхоце,
Завуче му у њедарца руке,
Из њедара црна крвца лије,
Те овако њему говораше:
' »Краљевићу, мио побратиме!
Мореш ли ми ране пребољети?«
Пак од земље на ноге скочила,
До зелене траве доскочила,
Пак сабира траве свакојаке,
Рањеника што вида јунаке,
Те Маркове ране превијала,
Превијала, док је изљечила,
Па извида побратима свога,
Видала га на бијелу крилу,
А љубила у бијело лице.
Ту су били три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Од земљице на ноге скочише,
Једно с другим па се опростише,
И ту виле Марка изљубише,
Дадоше му од злата кутију,
У кутији траве свакојаке,
Кад се бије, да мејдан добије,
Кад лијеже, да рано устаје,
Кад с' обрани, да рану извида.
Пак отален Марко полазио,
Оде Марко до Прилипа свога,
И одведе триста бедевија,
И однесе три арапске главе,
Он се сврати до Призрена града,
У Призрену продаје кобиле,
Неку даје за мјешину пива,
Неку даје за лулу дувана,
Неку даје за кесу дуванску,
Неку Марко дијели за здравље,
Неку даје за чакшире сукна, 480
Неку даје нек се јунак знаје,
Ђе л' је био, шта је задобио,
Кад нанесе три арапске главе,
Гледају га Призренке ђевојке,
Ђе ће Марко оставити главе, 485
Однесе их граду на бедема,
Ту је Марко посадио главе,
Црне главе, а бијели зуби,
А из њих црна љева крвца,
Препале се Призренке ђевојке, 490
Оне моле Краљевића Марка:
»Богом брате, Краљевкћу Марко]
Не остављај три арапске главе,
Море доћи гавран 'тица црна,
Те његове очи извадити, 495
Пак излећи 'тиће гавранчиће,
Опет море Арап постанути,
Ђевојачко лице обљубити,
А Призрену граду додијати.«
А на то се Марко насмијао, 500
Те овако њима говорио:
»Донес'те ми један тулум вина,
Који држи ока седамдесет,
Замеђена и зашећерена,
Пак ћу главе на ватру сложити.« 505
А ђевојке на ноге скочише,
Цијел тулум вина донесоше,
Замеђена и зашећерена,
Млого Марко вино потрошио,
Док је жедно грло напојио, 510
Напојио жедно и уморно,
Пак од земље на ноге скочио,
Три товара дрва саставио,
Док је живу ватру наложио,
Да огрије главе Арапове, 515
Па наложи три арапске главе,
Док му све три изгорјеше главе,
Пак му зубе у авану туче,
Пак прашину у буниште вуче.
Пак отален Марко полазио,
Оде право до Прилипа града,
До Прилипа до бијеле куле.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 126-139.