Како су нађени часни крсти

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Како су нађени часни крсти

(Испод Јаворине)

Славу слави царе Костадине
У славноме своме Цариграду,
Саставио доста Србадије
И међу њих сваке ђаконије,
Поставио три пуне трпезе: 5
Једна му је од сухога злата,
А друга је од срме жежене,
А трећа је од шимшировине;
Што је софра од шимшировине,
За њом сједе ђеца из ћелије, 10
Што је софра од срме жежене,
За њом сједе кмети и бољари,
Што је софра од сухога злата ,
За њом сједе млади апостоли,
Међу њима апостоле Павле, 15
Долибаша апостоле Павле,
Он окреће софром и долијом,
Браћу прави вином и ракијом
Око себе на четири стране ,
Славно прави, славно Бога моли, 20
Србадија редом аминкује,
Чашом служи царе Костадине.
Док је Србин части одолио,
Своје госте вином напојио,
Напојио вином и ракијом, 25
Пак погледа и два и три пута
Низ велике софре и долије,
Свакога је очим’ погдедао
А на Павлу очи уставио ,
Те овако њему говорио: 30
„Чу ли мене, Павде апостоле!
„Није л’ мајка родила јунака
„А данас га овђе догодила
„У мојему славну Цариграду,
„Да је чуо од старијех људи, 35
„Јали има писма од старина,
„Када Јуде Христа ухватише,
„И на живе муке ударише,
„Заробише Христове крстове,
„И иконе богородичине, 40
„Ђе су они њихе оставили ?
„Коме ли их цару допуштили?
„А знате ли, моја браћо драга!
„Да б’ волио добавит’ крстове
„И донијет’ нашој славној цркви, 45
„Нашој ћаби на Јерусалиму
„До Петрове пребијеле цркве,
„Волио бих њихе добавити,
„Него своме славну Цариграду
„Ја каквијех четрест градова, 50
„Све бих дао за славу божију."
Кад зачуше Срби и бољари,
Сваки шути, ништа не бесједи,
А говори Павле апостоле:
„Господине, царе Костадине! 55
„Ја сам чуо од старијех људи,
„Ђе су славни крсти останули,
„Не би л’ Бог д’о, срећа донијела,
„Не би ли ти себе потрудио,
„Не би л’ данас крсте потражио, 60
„Не би ли нас огријало сунце?"
То говори Павле апостоле,
То говори а сузе обори;
Проговара царе Костадине:
„Слуго моја, Павле апостоле! 65
„Знадеш ђе су крсти останули?“
Проговара Павле апостоле:
„Знадем царе, драги господаре!
„Када Јуде Христа ухватише,
„И на живе муке ударише, 70
„Задобише Христове крстове,
„И они су тада останули
„У Авраму граду бијеломе,
„У Јеврема цара чифутскога.“
А кад зачу царе Костадине, 75
Овако је њему говорио :
„Слуго моја, апостоле Павле!
„Ти си врло мудар и паметан,
„Сјетуј мене, моја права слуго,
„Како ћемо крсте повратити?“ 80
Проговара Павле апостоле :
„Господине, царе Костадине!
„Пиши ситну књигу шаровиту,
„Пак је шаљи до Аврама града,
„А на руке цару чифутскоме, 85
„И заишти Христове крстове,
„Даји њему на товаре благо,
„Не бисмо ли крсте повратили
„И брез боја и брез крви црне;
„Ако ли их нама послат’ не ће 90
„Овако ћеш њему говорити:
„Нека купи силовиту војску,
„Да ми силне ударимо војске,
„Бог ће дати, па ћемо добити."
А кад зачу царе Костадине, 95
Он прихвати перо и хартију,
Пак је ситну књигу направио,
Пак је шаље до Аврама града
До Јеврема цара чифутскога,
Те овако њему проговара: 100
„О Јевреме чифут господаре!
„Ето теби књиге шаровите
„Од славнога цара Костадина,
 „Добро види што ти књига пише
„Кад сте прије Христа ухватили 105
„И на живе муке ударили,
„У тебе су крсти останули,
„Останули Христови крстови,
„Пошаљи ми Христове крстове
„И иконе богородичине, 110
„Ја ћу теби на товаре благо :
„Ако ли их ти послати не ћеш,
„Купи своју силовиту војску,
„Скоро ћу ти до Аврама сићи,
„Чифутине, да се ударимо, 115
„Па што коме Бог и срећа даде.
Кад је таку књигу направио,
Направио, па запечатио,
На њу царски мухур ударио,
Пак је даде лаку књигоноши, 120
И даде му стотину дуката,
Оде књига до Аврама града.
До Јеврема цара чифутскога.
Кад Јеврему така књига дође,
На њојзи је печат разломио, 125
Разломио пак је проучио.
Књигу гледа а смије се на њу,
Ону гледа другу ситну пише,
Те је шаље цару Костадину,
Овако му одговора даје: 130
„Чу ли мене, царе Костадине,
„Ја ти не дам Христове крстове,
„А не знадем ђе су ни како су,
„И да знадем ја ти их не дадем,
„Већ покупи сву земљу Србију, 135
„Ја ћу своју покупит’ Севлију,
„Па јуначки да се ударимо,
„Костадине ђе год теби драго."
Кад је Чифут књигу направио,
Направио па запечатио, 140
Опрема је цару Костадину.
Када књига Цариграду сиђе,
Књигу гледа царе Костадине,
Књигу гледа, а сузе прољева,
Проговара Павле апостоле: 145
„Господине, царе Костадине,
„Што прољеваш сузе низ образе?
Све му царе од истине каже:
„Сад што ћемо? моја права слуго!
„У Чифута силне има војске, 150
„Смијемо ли ратовати с њиме
„Ако у нас има миљон војске,
„У њега су два миљона војске,
„Двојица је много на једнога."
А кад зачу Павле апостоле, 155
Јера Павле мудра глава бјеше,
Своме цару разговоре даје:
„Господине царе Костадине!
„ Ако Бог да, те суђено буде,
„Ласно ћемо ратовати с њиме. 160
„Када сутра бијел дан осване,
„Изић' ћемо граду на табију,
„Изнијети крстате барјаке,
„Окренути граду чифутскоме,
„Окренути и намијенити: 165
„Како пођу крсташи барјаци,
„Бирдем купи силовиту војску,
„Добићемо цара чифутскога;
„Ако л’ наши не пођу барјаци,
„Не смијемо с њима ратовати." 170
Кад то зачу царе Костадине,
То је њему врло мило било.
Када сутра бијел данак свану,
Уранио царе Костадине
А са њиме Павле апостоле, 175
Изиђоше граду на табију,
Разавише крстате барјаке,
Окренуше граду чифутскоме
Окренуше и намијенише
На Јеврема цара чифутскога. 180
Док Бог даде и Богородица,
Барјаци им поступише сами
И напријед повише ступови;
А кад виђе царе Костадине,
То је њему врло мило било, 185
Пак отшета на бијеле дворе,
Узе Павла за бијеле руке.
Кад изиђе на бијелу кулу,
Посједе га себи уз кољено,
Пав стадоше хладно пити вино; 190
Кад се хладна напојише вина,
Те стадоше сакупљати војску,
Књиге шаље на четири стране,
Те јунаке купе изабране,
Покупили сву земљу Србију, 195
И одоше граду чифутскоме.
Кад пођоше од својега града,
У славнога цара Костадина
Павле му је ђенерал пред војском,
Диже своју силовиту војску. 200
Проговара Павле апостоле:
„Господине, царе Костадине!
„Ти понеси Христову јабуку,
„Са сред ћабе са Јерусалима,
„Јер ће нама требоват’ јабука, 205
„Кад будемо уз поље Расково,
„Ти заваљај уз поље јабуку:
„Ако пође пред нама уз поље,
„А за њом се повију барјаци,
„Добићемо Христове крстове.“ 210
А кад зачу царе Костадине,
Он добави Христову јабуку
Са сред ћабе са Јерусалима,
И понесе пред војском уз поље,
Саму тури на поље јабуку, 215
И пође му пред војском уз поље,
А за њом се повише барјаци.
А кад виђе Павле апостоле,
То је њему врло мило било.
Кад дођоше у земљу Севлију, 220
До Аврама града чифутскога.
До Јеврема цара чифутскога,
Кад виђеше у Чифута војску,
Би ти рек’о и би се заклео,
Да је више у Чифута војске, 225
Нег’ зелена на горици листа
И на земљи траве ђетелине.
А кад виђе царе Костадине
Од тога се врло препануо,
Па говори Павлу апостолу: 230
„Сад што ћемо од живота свога?
„Како ћемо на њих ударити?
„Ја бих рек’о и заклео бих се
„Да имаде за четворо војске
„У Јеврема цара чифутскога." 235
А кад зачу Павле апостоле,
Овако је њему говорио:
„Господипе, царе Костадине!
,Ја сам тоби серашћер пред војском,
„Када сутра бијел данак сване 240
„На њих ћемо јуриш учинити,
„Истинога Бога споменути.
„Пред свом војском ја ћу ударити,
,И за мноме наши барјактари
„Посред поља и чифутске војске. 245
„Што год буде нама с десне стране,
„Од себе ће одбацит’ оружје,
„Нама ће се предати на руке;
„Што год буде са лијеве стране,
„Оно ћемо под мач окренути; 250
„Аво ли се томе не вјерујеш,
„Ти окрени на чекрк барјаке,
„Сваки ће се десну поступити,
„По том видиш да ћеш задобити;
„А окрени на јабуци ћорду, 255
„Лијеву ћеш оштро окренути,
„Лијеву ћеш исијећи страну
„Од Чифута и његове војске."
А кад зачу царе Костадине,
Он окрену на чекрк барјаке, 260
Сви му десну поступише сами,
На јабуци окренуо ћорде,
На лијево оштро окренуше.
А кад виђе царе Костадине,
То је њему врло мило било. 265
Пак пођогш пред војском низ поље,
Пред свом војском апостоле Павле.
Пак се стаде прољевати крвца,
Прољева се за неђељу дана,
Куд наљезе апостоле Павле, 270
И за њиме крстати барјаци,
Туд’ чифутску предвојује војску;
Што му с десне остануло стране,
Све од себе одбаци оружје,
Предаде се цару Костадину 275
И његову ђенералу Павлу,
Јер је тако од Бога суђено;
Што му оста са лијеве стране
То су били под мач окренули,
Исјекоше силовиту војску, 280
Све долине крви напојише,
А брежине главам’ накитише,
Од Чифута и чифутске војске;
Док сиђоше до Аврама града,
Ухватише чифутскога цара, 285
Бијеле му савезаше руке,
Одведоше у бијеле дворе,
На сваке га муке ударише,
Ал’ га брани Павле апостоле,
Те Чифута искушава мудро: 290
„Кажи право, проклета Ијудо!
„Кад сте нашег Христа ухватили
„И на живе муке ударили,
„Зар је тако од Бога суђено,
„У тебе су крсти останули, 295
„Останули Христови крстови,
„Што су од њих тада урадили?
„Ако мени право казат’ не ћеш,
„Ја ћу тебе на муке удрити."
Ал’ да видиш Јеврем’ Чифутина, 300
За крстове казати не шћеде,
Већ претури Павла апостола,
Каза њему Христове крстове
У Витлему у његову граду,
У његова друга господара, 305
По имену Рудо Чифутина.
А кад зачу Павле апостоле,
Диже војску до Витлема дође,
И ухвати Руда чифутина,
Те његове савезао руке, 310
Удари га на велике муке
И умрије проклета Ијуда,
Али њему казати не шћеде;
Кад ухвати његову Чифутку,
И њезино малено Чифуче, 315
Препаде се проклета Чифутка,
Кад Чифуче упушта на руке,
Да не пане на велике муке,
Па говори проклета Чифутка:
„Молим ти се, апостоле Павле! 320
„Остави ми малено дијете,
„Не ударај на велике муке,
„Ја ћу теби за крстове казат'.
„Ти се врати до Аврама града,
„До Јеврема цара чифутскога, 325
„Те његову посијеци главу,
„А ухвати његову Чифутку
„И њезино двоје Чифучади,
„Ђецу ћеш јој на муке удрити,
„Кад јој ђецу на муке удариш, 330
„Она ће ти за крстове казат’.“
А кад зачу Павле апостоле,
Поклони јој малено Чифуче,
Па погуби Руда Чифутива,
И његово покупио благо, 335
Пак с' отален натраг повратио,
Право оде до Аврама града,
Пак ухвати цареву Чифутку,
А извади из чизме канџију,
На којој је дванаест шибала, 340
А на свакој пуце од пиринџа,
Пак је стаде ударати њоме,
Куд је куца све јој кожа пуца
А црна је полијева крвца,
Проговара Павле апостоле: 345
„Кажи море, проклета Чифутко!
„Ђе с’ остали Христови крстови
„И иконе богородичине?“
Ал’ да видиш проклете Чифутке,
Колико је од Бога проклета, 350
Никако им казати не шћеде,
И живу јој кожу распорише,
Пак је деру низ лијеву руку,
И велику ту подноси муку,
Ал’ ни тако казати не шћаше. 355
А кад виђе Павле апостоле,
Добро бјеше мудар и паметан,
Двије ватре наложи огњене,
Пак ухвати двоје Чифучади,
Оба сина царице Чифутке, 360
Да наложи на ту ватру живу.
А кад виђе царица Чифутка,
Ђе ће њојзи ђеца изгорјети,
Ђе ће остат’ за њима сирота,
Она цикну а сузе прољева, 365
Па говори Павлу апостолу:
„Господине, Павле апостоле!
„Је ли твоја чиста вјера тврда,
„Хоћеш мени ђецу поклонити,
„Да ти кажем право за крстове?“ 370
Он јој тврдо вјеру заложио:
„Ако мени добро кажеш право,
„Ђецу ћу ти поклонити здраво.“
Њему вели царица Чифутка:
„Господине, Павле апостоле! 375
„Ти поведи силовиту војску,
„И понеси куке и мотике,
„И поведи господара свога,
„Господара цара Костадина,
„Пак ви хајте у Витлем планину, 380
„Кад будете на врх од планине,
„До извора до врела студена,
„Ту ћеш наћи суховрху јелу,
„Сухе су јој и гране и пањи,
„И под њом је мрамор камен голем, 385
„Под њиме су крсти укопани,
„Са тога се осушила јела,
„Нити листа, нит’ родове даје,
„Пак закопај земљу у дубину,
„Извалите студено мраморје, 390
„Ископајте стотину аршина,
„Ту ћеш наћи крстове Христове."
А кад зачу апостоле Павле,
Он поведе силовиту војску,
И са њиме царе Костадине, 395
Понесоше куке и мотике,
Поведоше царицу Чифутку
И њезино двоје Чифучади,
Изиђоше у Витлем планину.
Кад бидоше на врх од планине, 400
Ту нађоше студену водицу
И виш’ воде јелу суховрху,
Сухе су јој и гране и пањи
И под њоме мрамор камен голем,
Закопаше, камен извалише, 405
Ископаше стотину аршина,
Док нађоше големе крстове,
Прихватили па их извадили,
Извадише на зелену траву;
Проговара Павле апостоле: 410
„Ијудпна царице Чифутко!
„Јесу л' ово Христови крстови?"
Препаде се царица Чифутка,
Јера види да ће погинути
И овако Павлу одговара: 415
„Господине, Павле апостоле!
„Ако видиш да ваши нијесу,
„Ти удари њима о стијену:
„Ако буду Христови крстови,
„Студен ће се камен растворити, 420
„Крстови ће здрави останути,
„Ак’ остану то ће бити прави.“
А кад зачу Павле апостоле,
Подигоше велике крстове,
По камену њима ударише, 425
Камен оста, крсте саломили.
А кад виђе царица Чифутка,
Овако је њему говорила:
„Понесите куке и мотике,
„Још копајте стотину аршина, 430
„Пак ћеш наћи Христове крстове.“
А кад зачу Павле апостоле,
Ископаше стотину аршина,
Док нађоше велике крстове,
Изнесоше на зелену траву, 435
Проговора Павле апостоле:
„Кујо једна, проклета Чифутко!
„Јесу л’ ово Христови крстови?"
Проговара царица Чифутка:
„Господине, Павле апостоле! 440
„Подигните велике крстове,
„Ударите о мрамор камена,
„Ако буду Христови крстови,
„Студен ће се камен растворити,
„Крстови ће здрави останути." 445
А кад зачу Павле апостоле,
Подигоше велике крстове,
Ударише по мрамор камену,
Саломише велике крстове,
Камен оста на трави зеленој. 450
А кад виђе царица Чифутка,
Проговара Павлу апостолу:
„Господине, Павле апостоле!
„Још копајте стотину аршина,
„Па ћеш наћи Христове крстове.“ 455
А кад зачу Павле апостоле,
Он завика царици Чифутки!
„Кујо једна, проклета Чифутко!
„Ако земљу даље ископамо
„А крстове наше не нађемо, 460
„Живој ћу ти очи извадити,
„А ђецу ти на муке удрити."
Проговара царица Чифутка:
„Господине, Павле апостоле!
„Ако ми се томе не вјерујеш, 465
„Ви имате Христову јабуку,
„Заваљајте Христову јабуку,
„Ђе поступи, па ђе пане сама,
„Ђе год буду Христови крстови,
„Онђе ће се уставит’ јабука." 470
А кад зачу Павле апостоле,
Извадише Христову јабуку,
Пак метнуше на зелену траву,
И поступи, па помиље сама,
Пак одлеће у земљицу црну, 475
Оклено је земља ископана,
И онђе се уставила сама.
А кад виђе Павле апостоле,
Добавише куке н мотике,
Ископаше триста ендечета, 480
Док од земље удри миродија,
Замириса по свему свијету.
Док нађоше Христове крстове,
Би ти рек’о и би се заклео,
Да из земље жарко грану сунце. 485
Изнесоше Христове крстове
И иконе богородичине,
Поклони се царе Костадине
И учини триста метанија,
Те цјелива Христове крстове, 490
И са њиме Павле апостоле,
И његова сва по реду војска.
Пак отален повратише војску,
Одведоше до Аврама града,
И Чифутки ђецу поклонише, 495
И њихова цара погубише,
И њихову земљу поробише;
Повратише у Србију војску,
Однесоше Христове крстове.
Свето мјесто на Јерусалиму, 500
До Петрове пребијеле цркве,
Кад дођоше Христови крстови,
Кандила се запалише сама,
Поклони се и гора и трава,
Раступи се по свијету тама; 505
Онда свети Петар проговара:
„Костадине, божји праведниче!
„Благо теби пак и твојој души
„Кад ти сави од злата окрила,
„И избави Христове крстове 510
„Твоје ће се посветити т’јело.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 70-86.