Како су виле Змај-Огњеног Вука савезале

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Како су виле Змај-Огњеног Вука савезале

Уранио Змај-огњени Вуче,
У бијелу Смедереву граду,
На високој од камена кули,
Те с' умио и Богу молио,
Пак бојали чибук запалио, 5
А шећерли каву дохранио,
И на јутру попио ракију,
Пак на млађе срклет учинио:
»Слуге моје, коња опремајте!«
А слуге му на ноге скочише, ю
Вранчића му коња опремише,
Ударише чудну ћеисију,
На вранчића седло шемаију,
А по седлу златну абаију,
С обје стране до зелене траве, 1 5
Златне ките пале на копите,
Жуберкају по зеленој трави,
Кајно тице најеловој грани,
Зауздаше решмом позлаћеном,
Пак вранчића коња изведоше, 20
Из подрума на мермер авлију,
Бацише му дизгин за јабуку,
Сам се вода и тамо и амо.
Пак уз кулу слуге ударише,
Право иду господару своме, 25
Господару Змај-огњеном Вуку,
Говори им Змај-огњени Вуче:
»Моје слуге, моја ђецо драга!
Донес'те ми ђузел ђеисију,
Да се свучем, да се преобучем, зо
Ваља ићи на морску отоку,
Ту ће нам се Срби састанути,
Пити винце на румено лице,
За јуначко напијати здравље,
Теферич су Срби саставили, 35
И мене су на теферич звали.«
А слуге се хитре догодише,
Господара свога послушаше,
Донесоше ђузел ђеисију,
Пак се свуче Змај-огњени Вуче,
Па се свуче, те се преобуче,
Понајприје свилену кошуљу,
На кошуљу кадифли доламу,
На њој пуца с обадвије стране,
На долами седамнајест пуца,
Свако пуце по од литру злата,
А што му је пуце под грхоцем,
Оно му је од три литре злата,
И оно се на бурму одврће,
У њем' носи чашу и маштрафу,
Чиме момак хладно пије вино,
У планини ђе механе нема;
На доламу троје токе сјајне,
Нит' су вите, нити су ковате,
Већ у Мљецим од злата салите;
Под грхоцем двије плочобаше,
А на њима два камена драга,
Ваљају му два царева града ;
А на главу калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,
И десето на диреку крило,
Крило му се на чекрк окреће,
У са'ату по дванајест пута,
Знати море Змај-Огњени Вуче,
Знати, море, кад му са'ат прође,
Да не вади са'ат из њедара;
А на ноге ковче и чакшире,
Мор чакшире ковче ђумишлије,
Више му је под кољеном злата
Него саје чохе на кољену.
Кад се Вуче на кули обуче.
Завирује с обадвије стране,
Добар јунак, дивно одијело,
Одијело момка понијело;
Пак објеси низ бедрицу ћорду,
А понесе тешку топузину.
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе коњу на авлију,
На авлији посједе вранчића,
Стаде му се вранац пропињати,
А завти га Змај-Огњени Вуче,
За њим мила пристанула мајка.
Своме сину сретне путе даје:
»У добри час, мој милостан сине!
Здраво био, сретно путовао!
Душмани ти под ногама били,
Ко вранчићу чавли под плочама!«
»С Богом остај, моја мила мајко!«
И слуге га млоге испратише,
Испратише, пак се повратише,
Оде Вуче брду уз планину,
Здраво прође кроз двије планине,
Кад се хвати и треће планине,
Уз Пролога високу планину,
Гледале га са планине виле,
Гледале га, пак су говориле :
»Боже мили, бијесна јунака!
Која га је породила мајка,
Јал' Српкиња од тиха Дунава,
Јал' Српкиња питома приморка,
Те је нако одгојио лице?«
Познаваху, познат не могаху,
Док завика вила Андесила:
»Моје виле, моје секе миле!
Ја познајем коња и јунака,
Оно нам је Змај-Огњени Вуче,
Од бијела града Смедерева,
Видите ли Змај-Огњеног Вука,
Ђе погледа мрко, попријеко,
А узвија танке обрвице,
Румени се у јунака лице,
Ко да пије црвенику винце.«
А веле јој виле свеколике:
»Андесило, наша секо мила!
Није л' Бог д'о срећа донијела,
Не би л' како Вука преварила,
Преварила, пак га савезала,
Ја његова украла вранчића,
Не би ли га с коњем раставила,
Да се младе нагријемо сунца, 120
Нагледаме- у јунака лица?«
А вели им вила Андесила:
»Ја не могу ухватити Вука,
Већ да би га како преварила,
Ја рујнијем винцем опојила, 125
Змајовит се ухватит не даде,
Ватром пали, а сабљом сијече,
У Вука су два јунаштва љута:
Бритка сабља и ватра огњена,
Треће, топуз о вранчићу .вуче, 1 зо
Чим јунаке међу плећи туче.«
Кад то рече вила Андесила,
Хитро вила на ноге скочила,
Златну купу винца наточила,
Која држи четрнајест ока, 1 35
Затрова га травом свакојаком,
Пак однесе друму и богазу,
Тури купу у зелену траву,
А прекри је срмали јаглуком,
Пак побјеже у јелово грање, 140
Док ево ти Змај-Огњеног Вука,
На његову коснату вранчићу;
Ал' да видиш чуда великога,
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Љута жеђа освојила Вука, 145
Освојила Вука и вранчића,
Стоји цика под њиме вранчића,
Док он нађе златну купу вина,
Шћаше Вуче проћерат вранчића,
Јер се боји какве пријеваре 1 50
Ал' се вранац проћерат не даде,
Стаде вранац, кајно камен станац;
Кад то виђе Змај-Огњени Вуче,
Ђе ј' вранчићу жеђа додијала,
Хитро свога разјаха вранчића, 155
Пак прихвати златну купу вина,
Полу пије, полу вранцу даје,
Док напоји себе и вранчића,
Кад напоји себе и вранчића,
Тадај свога посједе вранчића, 160
Стаде му се вранац пропињати,
По три копља небу под облаке,
По четири друмом широкијем,
Звекећу му токе на прсима,
Око њега облијеће ћорда, 165
Вијају се на глави челенке,
Да га види лијепа ђевојка,
Она би се мамом помамила.
Гледале га из планине виле,
Говориле секи Андесили: по
»Андесило, наша секо мила,
Шта уради, ти се помамила?
Што помами коња и јунака,
Да све скоче из планине виле,
Не би вранца коња ухватиле, 175
Ја камоли на коњу јунака?«
Кад то зачу вила Андесила,
Радосно се на то насмијала,
Те овако њима говорила:
»Луде ти сте, моје секе миле 180
Секе миле, из планине виле!
Не бојте се, побјећи вам неће,
Ево вама тврду вјеру дајем,
Ја ћу данас ухватити Вука,
И његове савезати руке.«
Туда Вуче проћера вранчића, 185
И одмаче два пуна са'ата,
Кад на трепи са'ат наступио,
Стаде јадан Вуче дријемати,
Поче добар вранац посртати, 190
Сам у себи Вуче говорио:
»Боже мили, чуда великога
Љуто ти ме санак освојио.
Ал' је санак, ал' је суђен данак?
Пак и мене и вранчића мога 195
Више друга немам нй једнога,
Осјем Бога и вранчића свога.«
Пак окрену здесна налијево,
Коња гони под танку јелику,
Пак разјаха коња од мејдана,
Привеза га за танку јелику.
Паде Вуче у зелену траву,
А на јаблан наслонио главу,
Заспа Вуче кано јање људо.
Све то гледа вила Андесила.
Хитро вила на ноге скочила,
А за њоме вила Анђелија,
А за н>има дван'ест другарица,
Ко сивијех 'тица соколица,
Пошеташе гором и планином,
Док дођоше коњу и јунаку,
Опази их вранац од мејдана,
Стаде цика широка вранчића,
Ногам' копа, а ушима стриже.
Да пробуди господара свога,
Ал' га лако пробудит не може,
Зато Вуче ни хабера нема:
Да поцикну баљемез топови,
Не би лако пробудили Вука,
Кака га је освојила мука?
У то доба вила Андесила,
Сједе Вуку на прси јуначке,,
Пак му свеза на плећима руке,
Од лаката, таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца.
Кад му свеза на плећима руке,
И удари троје лисичине.
А на ноге двоје букагије,
Па код њега коло ухватише,
Ухватише из планине виле,
Пак окрећу коло наоколо,
Коловођа вила Андесила,
Па у колу пјесме запјеваше,
А у свакој Вука припјеваше:
»Устан' горе, Змај-Огњени Вуче!
Тебе хвале, Змај Огњен јуначе,
Да си б'јело одгојио лице,
Кајно соко 'тица из горице!«
Кад се виле радо напјевале,
И Вукова лица нагледале, 240
Пробуди се Змај-Огњени Вуче,
Рукам' миче, макнути не може,
Ногам' миче, макнути не може,
Пак је црне очи отворио,
И вилама тихо говорио: 245
»Секе миле, из планине виле!
Зашто моје савезасте руке?
Ал' ћете ме носит у облаке?
Ал' погубит да не видим мајке?
Ал' ћете ме бацит у тавницу? 250
Ал' оставит у гори зеленој?«
А вели му вила Андесила:
»Младо момче, Змај-Огњени Вуче!
Нећемо те носит под облаке,
Нит ћемо те бацит у тавницу, 255
Нит' оставит' у гори зеленој,
Већ те водит у Калдак-планину,
Да ти видиш нашу грађевину,
Којуно смо скоро поградиле,
Од костију озидале града, 260
А од глава бедем направиле,
Од сабаља гвоздену капију!«
То рекоше, на ноге скочише,
На вранчића Вука посједоше.
Уз планину друмом поведоше. 265
Одмакоше четири са'ата.
Кад на пети са'ат наступише,
Низ широко поље погледаше,
Док се прамен магле заподио,
Није магла од облака густа, 270
Већ је парип расклопио уста,
Повисоко издигнуо главу,
Носи главу према господару,
Бијелијем пјенам' запјенио,
Преко њега пјене сијевају, 275
Добру коњу на сапе падају,
На ђечерми токе сијевају,
И бијело у јунака лице.
Кајно жарко на истоку сунце.
Ту се виле мало заставиле,
Познаваше, познат не могоше,
Док завика вила Анђелија:
»Благо мени до бога милога,
Кад ја виђох побратима свога,
Побратима Обилић Милоша,
И бијело у јунака лице,
Како сам се с њиме побратила,
Нијесам га очим' ни виђела,
Посље двапут у вијеку своме,
А данаске трепи, у добри час!«
У то доба Обилић Милоше,
Хитро свога допера ждралина,
Кад он виђе савезана Вука.
То Милошу врло бјеше мука,
Сусрете га вила Анђелија,
Под њим вила коња прихватила,
Пак Милошу добродошје даје:
»Добро дошо мој милосни брате,
Нерођени, кајно и рођени!«
Руке шире, у лица се љубе,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
За јуначко испитују здравље,
Тадај рече војвода Милоше:
»Анђелијо, моја секо мила,
Нерођена, кајно и рођена!
Што сте мога ухватиле Вука,
Рођенога српскога јунака?
Што ли сте му савезале руке?
Да вам није Срба витезова,
На јунаштву сиви' соколова,
И вама би додијали Турци,
Кајно овцам' без чобана вуци,
Пушти Вуку савезане руке!«
А вели му вила Анђелија:
»О Милоше, мој милосни брате,
Нерођени, кајно и рођени!
Ја нијесам ухватила Вука,
Веће сека, вила Андесила,
Не могу се њојзи одМолити,
Јер ће њојзи хатар останути,
И зато се на ме расрдити,
Воли Вуку, него десној руци.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Сузе проли, а секи говори:
»Моли Бога, моја секо мила,
Ђе си ми се своје придесила,
Па не могу гријешити душе,
А сад би се крвца прољевала,
Да се чуди и гора и трава,
Ја би' моја полећела глава,
Јали твоја секе Андесиле.«
Пак Милоша сека одмолила,
Шћаше Милош проћерат' ждралина,
Док завика Змај-Огњени Вуче:
»О Милоше, рођени јуначе!
Зар ћеш мене данас оставити
А не видиш ђе ћу погинути,
Ал' не видиш, ал' не мариш за ме?
Богом брате, ти погледај на ме,
Ко што би' ја погледао на те.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Јунак бјеше, за Бога хајаше,
Поклони се до земљице црне.
А поврати под собом ждралина,
А завика вилу Андесилу,
Андесилу из планине вилу:
»Пушти Вуку савезане руке,
Ишти блага колико ти драго,
Да на миру не чинимо кавгу.«
То не хаје вила Андесила,
Што говори Обилић Милоше.
Док завика вила Анђелија:
»Моја секо, вило Андесила,
Поклони ми Змај-Огњеног Вука.
И његове одријеши руке.
Ако знадеш за Бога једнога.
Ти послушај побратима мога,
Секо моја, и мене и њега,
Мајка нема већ Вука једнога, 360
Поклони га побратиму моме.«
Кад то зачу вила Андесила,
Поклони се Богу истиноме,
Пак ето је Змај-Огњеном Вуку,
Опрости му на плећима руке, 365
А отвори двоје букагије.
Па га даде Обилић Милошу,
А Милош га рукам' загрлио,
Загрлио, па га пољубио.
Уз образе с обадвије стране, 370
А најпосље међу очи црне.
Пољубише, па се побратише,
И рујна се вина напојише,
Пак од земље на ноге скочише,
Своје добре коње посједоше, 375
Кроз планину коње наћераше,
Успореду коње пријечају,
Све им коњи гриве мијешају,
Ајунаци брке и солуфе,
Гледале их из планине виле, 380
Гледале их, па су говориле:
»Боже мили, лијепих јунака,
За крстата српскога барјака,
Како ли се она браћа љубе,
Лијепо је н>ихе погледате, 385
Ја камоли с њима друговати.«
Тад војводе коње оћераше,
Кад бидоше на дно од планине:
Док ево те до два Арапина,
Оба брата одједне матере, 390
А за њима дван'ест братучеда,
Брже гоне коње уз планину,
Шћаше Милош проћерат' ждралина,
Док завика црни Арапине:
»А вјере вам, до два Бугарина 395
Ал' сте браћа, ал' сте братучеди?
Јесте л' данас на Прологу били?
Виђесте ли на планини виле
Дванест вила, дван'ест ђевојака,
И пред њима двије старјешице,
Андесилу, до н>е Анђелију?«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Обојица кон>е заставише,
Те овако њима говорише:
»Арапине са гране гавране,
Што ти тражиш на планини виле,
Што их тражиш, што ли за н>е питаш?«
А веле им до два Арапина:
»Даље стани, црни Бугарине,
Не тражимо да их дарујемо.
Већ тражимо, да се оженимо!«
А кад зачу Вуче и Милоше,
Од бедрице сабље повадише,
На Арапе коње окренуше,
Овако им Милош говораше:
»Копиљане, црни Арапине!
Виле су нам миле посестриме,
Пак ти просиш у мене ђевојку,
Цуру просиш, а прстен не дајеш?
Стани мало, да се дарујемо,
Бритком сабљом и десницом руком.«
Пак Арапе Срби опколише,
У Арапејуриш учинише,
Сад да ти је стати те гледати,
Како српске сијевају ћорде,
А арапске зијевају главе,
Посјекоше до два Арапина,
И њихово дванест братучеда,
Одведоше дванест бедевија,
И два хата, оба доратаста,
И одоше здраво низ планину,
Право здраво на морску отоку,
Ђено сједе српске поглавице.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 489-499.