Kako su vile Zmaj-Ognjenog Vuka savezale
Uranio Zmaj-ognjeni Vuče,
U bijelu Smederevu gradu,
Na visokoj od kamena kuli,
Te s' umio i Bogu molio,
Pak bojali čibuk zapalio, 5
A šećerli kavu dohranio,
I na jutru popio rakiju,
Pak na mlađe srklet učinio:
»Sluge moje, konja opremajte!«
A sluge mu na noge skočiše, ю
Vrančića mu konja opremiše,
Udariše čudnu ćeisiju,
Na vrančića sedlo šemaiju,
A po sedlu zlatnu abaiju,
S obje strane do zelene trave, 1 5
Zlatne kite pale na kopite,
Žuberkaju po zelenoj travi,
Kajno tice najelovoj grani,
Zauzdaše rešmom pozlaćenom,
Pak vrančića konja izvedoše, 20
Iz podruma na mermer avliju,
Baciše mu dizgin za jabuku,
Sam se voda i tamo i amo.
Pak uz kulu sluge udariše,
Pravo idu gospodaru svome, 25
Gospodaru Zmaj-ognjenom Vuku,
Govori im Zmaj-ognjeni Vuče:
»Moje sluge, moja đeco draga!
Dones'te mi đuzel đeisiju,
Da se svučem, da se preobučem, zo
Valja ići na morsku otoku,
Tu će nam se Srbi sastanuti,
Piti vince na rumeno lice,
Za junačko napijati zdravlje,
Teferič su Srbi sastavili, 35
I mene su na teferič zvali.«
A sluge se hitre dogodiše,
Gospodara svoga poslušaše,
Donesoše đuzel đeisiju,
Pak se svuče Zmaj-ognjeni Vuče,
Pa se svuče, te se preobuče,
Ponajprije svilenu košulju,
Na košulju kadifli dolamu,
Na njoj puca s obadvije strane,
Na dolami sedamnajest puca,
Svako puce po od litru zlata,
A što mu je puce pod grhocem,
Ono mu je od tri litre zlata,
I ono se na burmu odvrće,
U njem' nosi čašu i maštrafu,
Čime momak hladno pije vino,
U planini đe mehane nema;
Na dolamu troje toke sjajne,
Nit' su vite, niti su kovate,
Već u Mljecim od zlata salite;
Pod grhocem dvije pločobaše,
A na njima dva kamena draga,
Valjaju mu dva careva grada ;
A na glavu kalpak i čelenke,
Jedan kalpak, devet čelenaka,
I deseto na direku krilo,
Krilo mu se na čekrk okreće,
U sa'atu po dvanajest puta,
Znati more Zmaj-Ognjeni Vuče,
Znati, more, kad mu sa'at prođe,
Da ne vadi sa'at iz njedara;
A na noge kovče i čakšire,
Mor čakšire kovče đumišlije,
Više mu je pod koljenom zlata
Nego saje čohe na koljenu.
Kad se Vuče na kuli obuče.
Zaviruje s obadvije strane,
Dobar junak, divno odijelo,
Odijelo momka ponijelo;
Pak objesi niz bedricu ćordu,
A ponese tešku topuzinu.
Pak udari niz bijelu kulu,
Dok on siđe konju na avliju,
Na avliji posjede vrančića,
Stade mu se vranac propinjati,
A zavti ga Zmaj-Ognjeni Vuče,
Za njim mila pristanula majka.
Svome sinu sretne pute daje:
»U dobri čas, moj milostan sine!
Zdravo bio, sretno putovao!
Dušmani ti pod nogama bili,
Ko vrančiću čavli pod pločama!«
»S Bogom ostaj, moja mila majko!«
I sluge ga mloge ispratiše,
Ispratiše, pak se povratiše,
Ode Vuče brdu uz planinu,
Zdravo prođe kroz dvije planine,
Kad se hvati i treće planine,
Uz Prologa visoku planinu,
Gledale ga sa planine vile,
Gledale ga, pak su govorile :
»Bože mili, bijesna junaka!
Koja ga je porodila majka,
Jal' Srpkinja od tiha Dunava,
Jal' Srpkinja pitoma primorka,
Te je nako odgojio lice?«
Poznavahu, poznat ne mogahu,
Dok zavika vila Andesila:
»Moje vile, moje seke mile!
Ja poznajem konja i junaka,
Ono nam je Zmaj-Ognjeni Vuče,
Od bijela grada Smedereva,
Vidite li Zmaj-Ognjenog Vuka,
Đe pogleda mrko, poprijeko,
A uzvija tanke obrvice,
Rumeni se u junaka lice,
Ko da pije crveniku vince.«
A vele joj vile svekolike:
»Andesilo, naša seko mila!
Nije l' Bog d'o sreća donijela,
Ne bi l' kako Vuka prevarila,
Prevarila, pak ga savezala,
Ja njegova ukrala vrančića,
Ne bi li ga s konjem rastavila,
Da se mlade nagrijemo sunca, 120
Nagledame- u junaka lica?«
A veli im vila Andesila:
»Ja ne mogu uhvatiti Vuka,
Već da bi ga kako prevarila,
Ja rujnijem vincem opojila, 125
Zmajovit se uhvatit ne dade,
Vatrom pali, a sabljom siječe,
U Vuka su dva junaštva ljuta:
Britka sablja i vatra ognjena,
Treće, topuz o vrančiću .vuče, 1 zo
Čim junake među pleći tuče.«
Kad to reče vila Andesila,
Hitro vila na noge skočila,
Zlatnu kupu vinca natočila,
Koja drži četrnajest oka, 1 35
Zatrova ga travom svakojakom,
Pak odnese drumu i bogazu,
Turi kupu u zelenu travu,
A prekri je srmali jaglukom,
Pak pobježe u jelovo granje, 140
Dok evo ti Zmaj-Ognjenog Vuka,
Na njegovu kosnatu vrančiću;
Al' da vidiš čuda velikoga,
Đe je sreća, tu je i nesreća,
Ljuta žeđa osvojila Vuka, 145
Osvojila Vuka i vrančića,
Stoji cika pod njime vrančića,
Dok on nađe zlatnu kupu vina,
Šćaše Vuče proćerat vrančića,
Jer se boji kakve prijevare 1 50
Al' se vranac proćerat ne dade,
Stade vranac, kajno kamen stanac;
Kad to viđe Zmaj-Ognjeni Vuče,
Đe j' vrančiću žeđa dodijala,
Hitro svoga razjaha vrančića, 155
Pak prihvati zlatnu kupu vina,
Polu pije, polu vrancu daje,
Dok napoji sebe i vrančića,
Kad napoji sebe i vrančića,
Tadaj svoga posjede vrančića, 160
Stade mu se vranac propinjati,
Po tri koplja nebu pod oblake,
Po četiri drumom širokijem,
Zvekeću mu toke na prsima,
Oko njega oblijeće ćorda, 165
Vijaju se na glavi čelenke,
Da ga vidi lijepa đevojka,
Ona bi se mamom pomamila.
Gledale ga iz planine vile,
Govorile seki Andesili: po
»Andesilo, naša seko mila,
Šta uradi, ti se pomamila?
Što pomami konja i junaka,
Da sve skoče iz planine vile,
Ne bi vranca konja uhvatile, 175
Ja kamoli na konju junaka?«
Kad to začu vila Andesila,
Radosno se na to nasmijala,
Te ovako njima govorila:
»Lude ti ste, moje seke mile 180
Seke mile, iz planine vile!
Ne bojte se, pobjeći vam neće,
Evo vama tvrdu vjeru dajem,
Ja ću danas uhvatiti Vuka,
I njegove savezati ruke.«
Tuda Vuče proćera vrančića, 185
I odmače dva puna sa'ata,
Kad na trepi sa'at nastupio,
Stade jadan Vuče drijemati,
Poče dobar vranac posrtati, 190
Sam u sebi Vuče govorio:
»Bože mili, čuda velikoga
Ljuto ti me sanak osvojio.
Al' je sanak, al' je suđen danak?
Pak i mene i vrančića moga 195
Više druga nemam nй jednoga,
Osjem Boga i vrančića svoga.«
Pak okrenu zdesna nalijevo,
Konja goni pod tanku jeliku,
Pak razjaha konja od mejdana,
Priveza ga za tanku jeliku.
Pade Vuče u zelenu travu,
A na jablan naslonio glavu,
Zaspa Vuče kano janje ljudo.
Sve to gleda vila Andesila.
Hitro vila na noge skočila,
A za njome vila Anđelija,
A za n>ima dvan'est drugarica,
Ko sivijeh 'tica sokolica,
Pošetaše gorom i planinom,
Dok dođoše konju i junaku,
Opazi ih vranac od mejdana,
Stade cika široka vrančića,
Nogam' kopa, a ušima striže.
Da probudi gospodara svoga,
Al' ga lako probudit ne može,
Zato Vuče ni habera nema:
Da pociknu baljemez topovi,
Ne bi lako probudili Vuka,
Kaka ga je osvojila muka?
U to doba vila Andesila,
Sjede Vuku na prsi junačke,,
Pak mu sveza na plećima ruke,
Od lakata, taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca.
Kad mu sveza na plećima ruke,
I udari troje lisičine.
A na noge dvoje bukagije,
Pa kod njega kolo uhvatiše,
Uhvatiše iz planine vile,
Pak okreću kolo naokolo,
Kolovođa vila Andesila,
Pa u kolu pjesme zapjevaše,
A u svakoj Vuka pripjevaše:
»Ustan' gore, Zmaj-Ognjeni Vuče!
Tebe hvale, Zmaj Ognjen junače,
Da si b'jelo odgojio lice,
Kajno soko 'tica iz gorice!«
Kad se vile rado napjevale,
I Vukova lica nagledale, 240
Probudi se Zmaj-Ognjeni Vuče,
Rukam' miče, maknuti ne može,
Nogam' miče, maknuti ne može,
Pak je crne oči otvorio,
I vilama tiho govorio: 245
»Seke mile, iz planine vile!
Zašto moje savezaste ruke?
Al' ćete me nosit u oblake?
Al' pogubit da ne vidim majke?
Al' ćete me bacit u tavnicu? 250
Al' ostavit u gori zelenoj?«
A veli mu vila Andesila:
»Mlado momče, Zmaj-Ognjeni Vuče!
Nećemo te nosit pod oblake,
Nit ćemo te bacit u tavnicu, 255
Nit' ostavit' u gori zelenoj,
Već te vodit u Kaldak-planinu,
Da ti vidiš našu građevinu,
Kojuno smo skoro pogradile,
Od kostiju ozidale grada, 260
A od glava bedem napravile,
Od sabalja gvozdenu kapiju!«
To rekoše, na noge skočiše,
Na vrančića Vuka posjedoše.
Uz planinu drumom povedoše. 265
Odmakoše četiri sa'ata.
Kad na peti sa'at nastupiše,
Niz široko polje pogledaše,
Dok se pramen magle zapodio,
Nije magla od oblaka gusta, 270
Već je parip rasklopio usta,
Povisoko izdignuo glavu,
Nosi glavu prema gospodaru,
Bijelijem pjenam' zapjenio,
Preko njega pjene sijevaju, 275
Dobru konju na sape padaju,
Na đečermi toke sijevaju,
I bijelo u junaka lice.
Kajno žarko na istoku sunce.
Tu se vile malo zastavile,
Poznavaše, poznat ne mogoše,
Dok zavika vila Anđelija:
»Blago meni do boga miloga,
Kad ja viđoh pobratima svoga,
Pobratima Obilić Miloša,
I bijelo u junaka lice,
Kako sam se s njime pobratila,
Nijesam ga očim' ni viđela,
Poslje dvaput u vijeku svome,
A danaske trepi, u dobri čas!«
U to doba Obilić Miloše,
Hitro svoga dopera ždralina,
Kad on viđe savezana Vuka.
To Milošu vrlo bješe muka,
Susrete ga vila Anđelija,
Pod njim vila konja prihvatila,
Pak Milošu dobrodošje daje:
»Dobro došo moj milosni brate,
Nerođeni, kajno i rođeni!«
Ruke šire, u lica se ljube,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Za junačko ispituju zdravlje,
Tadaj reče vojvoda Miloše:
»Anđelijo, moja seko mila,
Nerođena, kajno i rođena!
Što ste moga uhvatile Vuka,
Rođenoga srpskoga junaka?
Što li ste mu savezale ruke?
Da vam nije Srba vitezova,
Na junaštvu sivi' sokolova,
I vama bi dodijali Turci,
Kajno ovcam' bez čobana vuci,
Pušti Vuku savezane ruke!«
A veli mu vila Anđelija:
»O Miloše, moj milosni brate,
Nerođeni, kajno i rođeni!
Ja nijesam uhvatila Vuka,
Veće seka, vila Andesila,
Ne mogu se njojzi odMoliti,
Jer će njojzi hatar ostanuti,
I zato se na me rasrditi,
Voli Vuku, nego desnoj ruci.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Suze proli, a seki govori:
»Moli Boga, moja seko mila,
Đe si mi se svoje pridesila,
Pa ne mogu griješiti duše,
A sad bi se krvca proljevala,
Da se čudi i gora i trava,
Ja bi' moja polećela glava,
Jali tvoja seke Andesile.«
Pak Miloša seka odmolila,
Šćaše Miloš proćerat' ždralina,
Dok zavika Zmaj-Ognjeni Vuče:
»O Miloše, rođeni junače!
Zar ćeš mene danas ostaviti
A ne vidiš đe ću poginuti,
Al' ne vidiš, al' ne mariš za me?
Bogom brate, ti pogledaj na me,
Ko što bi' ja pogledao na te.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Junak bješe, za Boga hajaše,
Pokloni se do zemljice crne.
A povrati pod sobom ždralina,
A zavika vilu Andesilu,
Andesilu iz planine vilu:
»Pušti Vuku savezane ruke,
Išti blaga koliko ti drago,
Da na miru ne činimo kavgu.«
To ne haje vila Andesila,
Što govori Obilić Miloše.
Dok zavika vila Anđelija:
»Moja seko, vilo Andesila,
Pokloni mi Zmaj-Ognjenog Vuka.
I njegove odriješi ruke.
Ako znadeš za Boga jednoga.
Ti poslušaj pobratima moga,
Seko moja, i mene i njega,
Majka nema već Vuka jednoga, 360
Pokloni ga pobratimu mome.«
Kad to začu vila Andesila,
Pokloni se Bogu istinome,
Pak eto je Zmaj-Ognjenom Vuku,
Oprosti mu na plećima ruke, 365
A otvori dvoje bukagije.
Pa ga dade Obilić Milošu,
A Miloš ga rukam' zagrlio,
Zagrlio, pa ga poljubio.
Uz obraze s obadvije strane, 370
A najposlje među oči crne.
Poljubiše, pa se pobratiše,
I rujna se vina napojiše,
Pak od zemlje na noge skočiše,
Svoje dobre konje posjedoše, 375
Kroz planinu konje naćeraše,
Usporedu konje priječaju,
Sve im konji grive miješaju,
Ajunaci brke i solufe,
Gledale ih iz planine vile, 380
Gledale ih, pa su govorile:
»Bože mili, lijepih junaka,
Za krstata srpskoga barjaka,
Kako li se ona braća ljube,
Lijepo je n>ihe pogledate, 385
Ja kamoli s njima drugovati.«
Tad vojvode konje oćeraše,
Kad bidoše na dno od planine:
Dok evo te do dva Arapina,
Oba brata odjedne matere, 390
A za njima dvan'est bratučeda,
Brže gone konje uz planinu,
Šćaše Miloš proćerat' ždralina,
Dok zavika crni Arapine:
»A vjere vam, do dva Bugarina 395
Al' ste braća, al' ste bratučedi?
Jeste l' danas na Prologu bili?
Viđeste li na planini vile
Dvanest vila, dvan'est đevojaka,
I pred njima dvije starješice,
Andesilu, do n>e Anđeliju?«
Kad to začu Obilić Miloše,
Obojica kon>e zastaviše,
Te ovako njima govoriše:
»Arapine sa grane gavrane,
Što ti tražiš na planini vile,
Što ih tražiš, što li za n>e pitaš?«
A vele im do dva Arapina:
»Dalje stani, crni Bugarine,
Ne tražimo da ih darujemo.
Već tražimo, da se oženimo!«
A kad začu Vuče i Miloše,
Od bedrice sablje povadiše,
Na Arape konje okrenuše,
Ovako im Miloš govoraše:
»Kopiljane, crni Arapine!
Vile su nam mile posestrime,
Pak ti prosiš u mene đevojku,
Curu prosiš, a prsten ne daješ?
Stani malo, da se darujemo,
Britkom sabljom i desnicom rukom.«
Pak Arape Srbi opkoliše,
U Arapejuriš učiniše,
Sad da ti je stati te gledati,
Kako srpske sijevaju ćorde,
A arapske zijevaju glave,
Posjekoše do dva Arapina,
I njihovo dvanest bratučeda,
Odvedoše dvanest bedevija,
I dva hata, oba doratasta,
I odoše zdravo niz planinu,
Pravo zdravo na morsku otoku,
Đeno sjede srpske poglavice.
