Како су Турци освојили Малтију
Молиле се двије султаније
Своме бабу султан-Ибраиму:
— А наш бабо, султан-Ибраиме!
Остарјесмо и осијеђесмо,
Не виђесмо ћабе ни Медине; 5
Пошаљи нас с хаџијам' на ћабу
Да ми ћабу кућу полазимо. —
Мислио се султан-Ибраиме:
Да их пошље сувљу покрај мора,
Бојати се кише и каљуже; 10
Да их пошље морем дебелијем,
Бојати се вјетра и таласа.
Све мислио на једну смислио.
Начинио танану галију,
У галију тридесет веслара, 15
А на думен слугу Јесићију.
Јесићији слузи говорио:
— Јесићије, моја вјерна слуго!
Дајем теби танану галију,
У галији тридесет веслара, 20
У галији двије султаније
А уза њих три товара блага,
Да их водиш морем дебелијем,
Да их водиш Медини на ћабу. —
Јоште султан слузи говорио: 25
— Јесићијо, моја вјерна слуго!
Кад опазиш по небу облаке,
Кад задуну с планина вијуци,
А далга се по мору подигне:
Баци ленгер у море дебело, 30
На галији затвори прозоре,
Па причекај за два за три дана,
Да те далга, слуго, не затури
Под Малтију града каурскога,
Да се тамо ви не осужњите. — 35
То је слуга цара послушао;
Па отиште танану галију,
Отиште је у море дебело,
Отпловише морем дебелијем.
И то било, задуго не било: 40
По небу се погнаше облаци,
Подунуше са неба вијуци,
А далга се по мору подиже.
Кад то виђе слуга Јесићија,
Баци ленгер у море дебело, 45
На галији затвори прозоре,
Па причека за два за три дана.
Ја када се бјеше разведрило,
Резведрило и сунце грануло,
На галији отвори прозоре, 50
Ал' галију вјетар откинуо,
Откинуо, далек' затурио,
Под каурску камену Малтију.
Опази их стража од Малтије,
Те казује краљу од Малтије. 55
Краљ намигну на своје јунаке,
Ухватише танану галију,
Заробише тридесет веслара,
Заробише слугу Јесићију,
Заробише двије султаније, 60
И уза њих три товара блага.
Кад вићеше двије султаније,
Ја да су се младе осужњиле,
Ситну књигу јесу накитиле,
Своме баби султан-Ибраиму: 65
— О, наш бабо, сунце огријано!
Да л' не чујеш, да л' за нас не хајеш,
Ђе смо ти се младе осужњиле
У каурској каменој Малтији,
Зароби нас краљу од Малтије. — 70
Књигу учи султан-Ибраиме,
Књигу учи, грозне сузе рони.
Он ми сазва лале и везире,
Па овако њима бесједио:
— Чујете л' ме, лале и везири, 75
Моје су се двије султаније
Осужњиле у граду Малтији.
Сјетујте ме шта ћу и како ћу:
Ил' ћу робље благом откупљиват',
Ил' ћу робље за робље мијењат', 80
Ил' ћу робље силом отимати? —
Сви везири ником поникоше,
Не пониче Ћуприлић-везире,
Већ султану 'вако говорио:
— Султан-царе, наше сунце јарко! 85
Не мош’ робље благом откупити:
У каура доста пуста блага;
Не мош' робље за робље мијењат':
Њихово се робље истурчило;
Не можеш га ни силом отети: 90
Јер је тврда камена Малтија,
И јунака пуна је Малтија,
И по св’јету доста пријатеља.
Отимаћеш, ал' отети нећеш,
Потрошићеш хазну и џебану, 95
Погубићеш ђецу јаничаре;
Прођ' се врага, не тражи му трага. —
Ал' везира султан не слушао,
Већ сакупи силовиту војску,
Баш на перо сто хиљада војске, 100
Па је даде Ћуприлић-везиру
И овако њему бесједио:
— Води војску, Ћуприлић-везиру,
Под каурску камену Малтију,
Узми мени камену Малтију, 105
Изроби ми двије султаније,
Изроби ми слугу Јесићију,
Честита ћу тебе учинити,
Ил’ на теби твоје главе нема. —
Кад то чуо Ћуприлић-везиру, 110
Он уведе војну у галије
И увезе хазну и џебану.
Отиште се морем дебелијем,
Извезе се под Малтију града.
Туче везир камену Малтију, 115
Од дан до дан тридесет година,
Остарјеше ђеца јаничари,
Остарјеше и осијеђеше,
На коњима седла протрулише:
Не одбише дрва ни камена, 120
Ни дознаше откуд су јој врата.
Књигу пише краљу од Малтије,
Те је шаље Бечу ћесареву,
А на руке главну пријатељу,
Пријатељу од Беча ћесару. 125
У књизи му 'вако говорио:
— Чујеш ли ме, главни пријатељу!
На мене су Турци ударили,
Ударио Ћуприлић-везиру,
Су сто хиљад' ћеце јаничара. 130
Пошљи мени сто хиљада војске
И пред њоме Дуждевић-Драгојла,
И пошљи ми стотину топова,
И уза њих стотину попова:
Да одбраним камену Малтију. — 135
Књигу чита од Беча ћесару,
Књигу чита, а на њу се смије,
Па му посла три товара шика,
Три товара шика и позлате,
Да позлати камену Малтију, 140
Да подстреши камену Малтију,
Нек насрћу ђеца јаничари,
Не би ли их прије нестануло.
Књигу чита од Малтије краљу,
Књигу чита, грозне сузе рони, 145
Па на ону другу накитио:
— Чујеш ли ме, главни пријатељу!
Пошаљи ми сто хиљада војске,
И пред њоме Дуждевић-Драгојла,
И пошљи ми стотину попова, 150
И уза њих стотину топова:
Да одбраним камену Малтију.
Не шаљи ми шика ни позлате. —
Посла књигу Бечу ћесареву.
Кад је ћесар књигу проучио, 155
Од ина се њему не могаше,
Већ му посла сто хиљада војске,
И пред њоме Дуждевић-Драгојла,
И посла му стотину попова,
И уза њих стотину топова. 160
Извезе се Дуждевић-Драгојле,
Под каурском каменом Малтијом,
Грлом виче Дуждевић-Драгојле:
— Пријатељу, од Малтије краљу,
Отвори ми на Малтији врата, 165
Да уведем сто хиљада војске,
Да уведем стотину попова,
Да увезем стотину топова. —
Из града га нико не зачуо,
Но зачуо Ћуприлић-везиру, 170
На Драгојла јуриш учинио.
Ту се бише, ту се прегонише
А за пуна три-четири сата,
Док Драгојле Турке проломио,
Од града их далек' отерао. 175
Опет виче Дуждевић-Драгојле:
— Пријатељу, од Малтије краљу!
Отвори ми на Малтији врата,
Да уведем сто хиљада војске,
Да уведем стотину попова, 180
Да увезем стотину топова. —
Из града га нико не зачуо,
До зачуо Ћуприлић-везиру,
На Драгојла јуриш учинио.
Ту се бише, ту се прегонише, 185
А за пуна три-четири сата,
Док Драгојла везир проломио,
Уз море га далек’ потиснуо.
Бјежи јадан у море Драгојле,
Ками мајци да утећ' могаше. 190
За њиме се бјеше натурило,
Натурило турско момче младо.
А кад виће Дуждевић-Драгојле
Да ће њега Туре ухватити,
Са коњем је у море скочио, 195
Па заплива у то сиње море.
Њега виче турско момче младо:
— Јеси л' чуо, Дуждевић-Драгојле!
Јеси л' чуо од старијех људи,
Да се море препловит' не море; 200
Врат' се натраг, вера ти је моја
Ништа теби учинити нећу.
Водићу те Ћуприлић-везиру,
Узми њему камену Малтију,
Врћи ће те до себе првога. — 205
Тад се врати Дуждевић-Драгојле,
И исплива мору на обалу.
Узе њему турско момче младо,
Узе њему коња и оружје,
Па га зајми Ћуприлић-везиру. 210
Ал' говори Ћуприлић-везиру:
— Чујеш ли ме, Дуждевић-Драгојле:
Узми мени камену Малтију,
Врћи ћу те уза се првога,
Ако ли ми не узмеш Малтију, 215
Тобом хоћу топа напунити,
На Малтију истурити града. —
Кад то чуо Дуждевић-Драгојле,
Он се моли Ћуприлић-везиру:
— Дај ти мени ђецу јаничаре, 220
Нек’ навале дрвље и камење,
Да подигнем табље у висину,
Узећу ти камену Малтију. —
Што заиска Дуждевић-Драгојле,
То му даде Ћуприлић-везиру. 225
Ја подвикну Дуждевић-Драгојле,
Ја подвикну децу јаничаре,
Навалише дрвље и камење,
На висину табље подигоше.
Прву врсту обори топова, 230
На Малтији отворио врата,
Како може добар јунак проћи.
Другу врсту обори топова,
На Малтији отворио врата,
Како може добар јунак проћи, 235
И пронети копље на попреко.
Трећу врсту обори топова,
На Малтији отворио врата,
Како може добар коњик проћи.
Па четвртом обори топове, 240
На Малтији отворио врата,
Како може добар коњик проћи,
И пронети копље на попреко.
Јуришише деца јаничари,
И узеше камену Малтију, 245
Изробише двије султаније,
(Јесићија с' бјеше преставио.)
Узеше је, ал' скупо платише:
Потрошише хазну и џебану,
Погубише ђецу јаничаре, 250
А Малтији темељ ископаше
И камење у море бацише.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
