Морић Фата по авлији шеће
слуга Хусо коња тимараше
„Морић Фато, би ли се удала?”
„Би ти Хусо, и муштулук дала.”
„Морић Фато, би л' ти пошла за ме?" 5
„Ид’ отале слуга Хусеине,
ти си слуга у мојега баба,
тебе Хусо влахиња родила,
мала Мара Рокације краља,
у планини овце чувајући. 10
У овч'е те замотала руно,
овчијим те задојила млијеком.
Бабо ти је козар за козама,
браћа су ти момци по конаку,
секе су ти по двору слушкиње. 15
Мене, Хусо, ханума родила
на шилтету међу јастуцима,
робиње ме на руке шчекале,
задојиле медом и шећером."
За то Хусо хаје и не хаје, 20
па он двори десет годиница
па издвори десет агалука,
све их десет за пашалук даде.
Запаши се паша Хусеине,
сви му бези на мубарећ дошли, 25
понајпошље Копчић Ахмет-беже.
Селем даде, подвиш руке стаде,
стаде дворит пашу Хусејина.
Њему вели паша Хусејине.
„Отур', сједи Копчић Ахмед-беже!" 30
Питају се за мир и за здравље.
„О бога ти, Копчић Ахмед беже,
би л’ ми дао Морић Фату младу?"
„Богме хоћу, паша Хусејине."
Прстен даде, свадбу уговори. 35
И та свадба за не много дана
Докле паша сакупи сватове,
и пореже даре на дјевојку.
Чауш викну, добулхана[1] цикну,
доведоше лијепу дјевојку. 40
Све вечера мало и велико,
и сићахне мрве пометоше,
двоје младо у ђердек сведоше.
Њојзи каже паша Хусеине:
„Ој дјевојко, соја госпоскога, 45
зазор ми је у те и гледати
а камоли с тобом говорити,
тебе ми је ханума родила
на шиљтету међу јастуцима,
пашу Хуса влахииња родила, 50
у планини овце чувајући."
Па потеже плетену канџију:
куд је бије, црна крвца лије,
куд је пуца, све јој т'јело пуца.
Све је бије до ране зорице. 55
Кад свануло и сунце грануло,
тада Хусо отвори сепете,
изброји јој потпуно вјенчање,
пред собна је врата избацио:
„Хајд' госпоја, свом бијелу двору."60
