Али-бег се с љубом завадио
прву ноћцу на меку душеку.
Свезао јој руке аспурлијом
од лаката до бијелих ноката;
из ноката црна крвца капа. 5
Казуј, љубо, ко те је љубио?
— Пусти, беже, право ћу ти казат’:
два пашића, три диздаревића.
Диздарићи за редак дуката,
а пашићи за златну фереџу. 10
Он замахну, осјеће јој главу,
од зла рода, нек није порода!
Поскакујућ глава говорила:
— Волим б'ти мртва диздарићка
него жива Алибеговица!15
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 582.
