Кад чујем
| Кад чујем Писац: Драгутин Илић |
Кад чујем у тишини вечерњег звона гласе,
И гледам, на заходу како се зраци гасе, —
У сетном часу том,
К’о из сна дубокога моја се душа буди
И сетна успомена, к’о путник, који блуди,
Пред стари стаје дом.
Гле, и сад гледам тамо топола вите гране,
Лиснате своје руке на мене шире сад,
По крову очинскоме пружају сенке тамне
И шире густи хлад.
А сунце на заходу у плаве вале тоне,
И трне румен бледа, к’о тихи, благи сан,
Сумрачак слази тихо, вечерња звона звоне,
К’о и пре: да́н-да̀н-да̏н.
Слатко доба оних дана,
Кад детенце бејах мало,
Ишчезнула бајко сјајна,
Како си ми прохујало!
Под тим кровом друкчије су
Мог живота би̏ли часи,
Под њим нису горки били
Ни болови, ни уздаси!
Гле, и сад окно оно кроз густо грање сјакти,
Ал’ тако тужно, пусто, к’о мутног ока зрак,
Јер нема тебе, да ме погледаш, добра Мати,
Над тобом суху траву лелуја ветрић лак.
На путу далекоме, к’о сморен путник када
Сред буре и холује, починка тражи свог,
И ја бих тако жељно под овим кровом сада
Уморну свео главу сред крила, Мајко, твог!
Ал’ све је пусто, немо, и све је тужно тамо,
Кроз грање бруји само вечерњих звона звон,
Ах, ко зна, и ти звуци, што но се стиру амо,
Са крста оронула нису ли уздах бо̑н?
*
* *
Кад чујем, како тихо вечерња звона звоне,
К’о сетна успомена на срцу што је мом,
У души залепрша и магле очи моје,
И туга лелуја се у сетном часу том!
Извор[уреди]
- 1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 15, стр. 449–450.
|