Kad čujem
| Kad čujem Pisac: Dragutin Ilić |
Kad čujem u tišini večernjeg zvona glase,
I gledam, na zahodu kako se zraci gase, —
U setnom času tom,
K’o iz sna dubokoga moja se duša budi
I setna uspomena, k’o putnik, koji bludi,
Pred stari staje dom.
Gle, i sad gledam tamo topola vite grane,
Lisnate svoje ruke na mene šire sad,
Po krovu očinskome pružaju senke tamne
I šire gusti hlad.
A sunce na zahodu u plave vale tone,
I trne rumen bleda, k’o tihi, blagi san,
Sumračak slazi tiho, večernja zvona zvone,
K’o i pre: dán-dàn-dȁn.
Slatko doba onih dana,
Kad detence bejah malo,
Iščeznula bajko sjajna,
Kako si mi prohujalo!
Pod tim krovom drukčije su
Mog života bȉli časi,
Pod njim nisu gorki bili
Ni bolovi, ni uzdasi!
Gle, i sad okno ono kroz gusto granje sjakti,
Al’ tako tužno, pusto, k’o mutnog oka zrak,
Jer nema tebe, da me pogledaš, dobra Mati,
Nad tobom suhu travu leluja vetrić lak.
Na putu dalekome, k’o smoren putnik kada
Sred bure i holuje, počinka traži svog,
I ja bih tako željno pod ovim krovom sada
Umornu sveo glavu sred krila, Majko, tvog!
Al’ sve je pusto, nemo, i sve je tužno tamo,
Kroz granje bruji samo večernjih zvona zvon,
Ah, ko zna, i ti zvuci, što no se stiru amo,
Sa krsta oronula nisu li uzdah bȏn?
*
* *
Kad čujem, kako tiho večernja zvona zvone,
K’o setna uspomena na srcu što je mom,
U duši zaleprša i magle oči moje,
I tuga leluja se u setnom času tom!
Izvor[uredi]
- 1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 15, str. 449–450.
|