Кад умрије срна Ибрахиме
у џамији сабах клањајући,
нит’ је клањо, нит’ је селам дао,
већ умрије, жалосна му мајка.
Њега жали и старо и младо, 5
и сокаци куд је пролазио,
и пенџери гдје је долазио.
Сви сокаци травицом зарасли,
а пенџери прахом попанули,
понајвише главита дјевојка. 10
Од жалости косе одрезала
па их шаље у Будим даиџи,
даиџа их у злато метао,
даиница бисером китила.
Па их мећу Будиму на врата, 15
ко год иде све се косам’ чуди:
— Мили боже, чуда големога,
рашта ли су косе одрезане?
И, је мајка сина укопала?
Ил' сестрица брата јединога? 20
Проговара с града нобечија:
— Није мајка сина укопала,
ни сестрица брата јединога,
већ дјевојка свога заручника!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 502.
