Кад су Турци Кремен град добили

Извор: Викизворник


Кад су Турци Кремен град добили

Кад су Турци Кремен град добили
Много ли су заробили робља,
Двоје деце краља Кременскога —
Магдалину од седам година
И Јована од по’ друг’ године. 5
Мару воде горе на чардаке,
Па јој дају ситан везак вести,
Јову воде доле у чаире,
Па му дају вране коње пасти.
Кад су деца за род осетила, 10
Пише писмо лепа Магдалина,
Пише писмо Јови брату своме:
„Ој Јоване, Београђанине,
Кад ти дође петак, турски светац,
Цар ће отић’ с Турцима у шетњу, 15
А царица с булама у шетњу,
Кради благо, што је нама драго,
Сестри Мари тицу ластавицу,
Себи, Јово, коња најбољега
Да минемо преко поља равна, 20
Кано звезда преко неба сјајна."
Кад је дош’о петак, турски светац,
Цар отиш’о с Турцима у шетњу,
А царица с булама у шетњу.
Јово краде то царево благо, 25
Сестри Мари тицу ластавицу,
А себи је коња најбољега.
Винуше се преко поља равна
Кано звезда преко неба сјајна.
Кад су дошли на једну долину, 30
У долини жању жетиоци,
На брдима копају копачи.
Божију им помоћ називали:
„Богом вама, ти велика мобо,
Ни’ у вами гајда ни песама!" 35
Ал’ беседи та велика моба:
„Ово ј’ моба краља кременскога,
Што су њему деца заробљена,
Магдалина од седам година,
И Јоване од по’ друг’ године.“ 40
Ал’ беседе нејаки путници:
„Је ли дома краљу кременскоме?
Је ли дома краљица госпоја?"
„Није дома краљу кременскоме,
Он је оч’о своју децу тражит’. 45
Јесге дома краљица госпоја.“
Кад су от’шли двору кременскоме,
Изилази краљица госпоја,
Њо’зи веле нејаки путници:
„Богом теби, краљице госпоја, 50
Би л’ нас тела на конак примити?“
Њима вели краљица госпоја:
„Како не би’ на конак примила;
Нису ово двори саграђени,
Да с’ у њима ластавице легу, 55
Већ су ово двори саграђени,
Да у њима добри госги леже,
Добри гости, нејаки путници."
Па ји води горе на чардаке,
Па им даје мекану постељу, 60
Гди су они и донде спавали.
Шиље Јова своју сестру Мару:
„Ишти, Маро, један дукат вина.“
Добила је један дукат вина.
Кад ујутру бео дан освану, 65
Дан освану, огрануло сунце,
Уранила краљица госпоја,
Па се пење горе на чардаке,
Она буди нејаке путнике:
„Ајд’ устајте, нејаки путници, 70
Вама ваља далек’ путовати.“
Ал’ беседе нејаки путници:
„Боже мили, чуда великога,
И родила и ранила мајка,
Опет своје чедо не познаје!" 75
Удара се краљица госпоја
Та како се лако ударила,
Обадва јој ока искочила.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Даница, IX, 10. X 1868,28,659-660.
  • Народне песме, бр. 1, забележио у Парага фил[ип] Бугарски.
  • Варијанте: ЛМС, 1848, бр. 80, 75-80; Богишић, 1878, бр. 93. Низ варијаната ове песме помиње Ј. Ређеп, Народне песме у рукописној збирци („Пјесни разне“), у књ. групе аутора: Т. Бекић .... „Српско грађанско песништво“, Н. Сад, 1988,326-342.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Карановић, Зоја, Народне песме у Даници, Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1990., стр. 159-161.