Кад се жени Салко Сарајлија
и он проси Турунџића Фату,
прстен даје, свадбу уговара.
И та свадба до годину дана,
докле Салко до Стамбола сиђе, 5
на дјевоку пореже хаљине.
Кад се Салко из Стамбола врати,
кад је био близу Сарајева,
стара мајка пред њег ишетала.
Он не пита: — Како си ми мајко? 10
Већ он пита: — Како моје злато?
Њему мајка тихо одговара:
— Твоје злато за другога дато,
за онога из Бистрика Меху.
Ноћас им је у очи ђердека! 15
Салко неће свом бијелу двору,
већ он иде Меху у Бистрике.
Кад је био до Мехина двора,
он се попе на горње пенџере
и он гледа у шикли одају, 20
и угледа Меху из Бистрика,
више њега Турунџића злато.
Њу ми пита из Бистрика Мехо:
— О бога ти, Турунџића злато,
да нас види Сарајлија Салко, 25
да нас види, шта би нам рекао?
Проговара злато Турунџића:
— Ево шта би нама реко Салко,
да он види мене виш тебека:
Добро злато, ал’ за рђу дато! 30
Ражљути се Мехо из Бистрика
те је њојзи силе ударио;
колико је лако ударио,
два јој златна зуба покренуо,
из четири крвца ударила, 35
сви остали у јаду остали.
Кад то виђе Салко Сарајлија,
одмах сними пушку са рамена
те је пушку оку приносио
и овако пушци говорио: 40
— Шара пушко, не остала пуста,
не допала у душманске руке!
Ако мене ватром преварила
у другога руке допанула.
За око те ни молити нећу. 45
Пушка пуче, живу ватру даде,
не погоди са Бистр'ка Мехе,
већ виш’ њега Турунџића злато.
Кад то видје Салко Сарајлија,
доље паде са демир пенџера, 50
како паде, више не устаде.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 572-573.
