Кад се жени Омер челебија
па он проси Анку Смедеранку.
Анку проси, Анка поћи неће,
док не види Омерове дворе
и Омера како коња јаши. 5
Кад је мало вриме поодмакло,
оправља се Анка Смедеранка,
оправља се у рухо јуначко,
она јаши коња од мејдана,
она оде Омерову двору. 10
Кад је дошла на Смедер-капију,
оштро Анка свога коња јавља,
из копита жива ватра сива,
а из носа модар пламен суче.
Кад је дошла Омеровом двору, 15
туде Анку слуге дочекале;
коња воде доли у подруме.
Кад су они мало бесидили,
бесидили, вина с’ понапили,
ал’ говори Анка Смедеранка: 20
— Ој бога ти, Омер челебија,
спремај нама господску вечеру,
што ће бити и мени и теби.
Чудио се Омер челебија
па бесиди својој старој мајци: 25
— Боже, мајко, чуда големога,
и досад су гости долазили,
ал’ ми нису овакови били!
Кад у јутро јутро освануло,
бесидила Анка Смедеранка: 30
— Спремај коња и мога и твога
па ме прати до Смедер-капије.
Ал’ бесиди Омер челебија:
— И ја сам се јунак оженио
и дјевојку овди испросио, 35
али сам је тужан оставио!
Ал’ га пита Анка Смедеранка:
— Зашто си је тужан оставио?
— Кад су ми је троји накудили!
Првом су је маном накудили, 40
да јој глава лежи наузгланци.
Другом су је маном накудили,
да начесто рухо промињава.
Трећом су је маном накудили,
да јој глава виком на пенџери. 45
Ал’ бесиди Анка Смедеранка:
— Ак јој глава лежи наузгланци,
она ј’ сама, па је мази нана.
Ако често руво промињава,
она има па га промињава. 50
Ак’ јој глава виком на пенџери,
она гледа хоће л’ Омер доћи.
То изусти па у град утече.
Омер се је свему досјетио,
Он покупи кићене сватове 55
па одлази довести дивојку,
баш дивојку Анку Смедеранку.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 825-826.
