Кад прођу дани

Кад прођу дани

Кад прођу дани, ко ће знати да каже повест о њима?
Пролазе као луди свати на белим, бесним коњима!
Мину са свитом својом целом,
И љубав с њеним болима;
Са пажевима и са велом, плачна у златним колима! 5
Ја расух песму као море!
Све од ње звуче гајеви и љута стада,
Што на врх горе чуваху бесни змајеви!
Ал' крв још жељна жеђи бесне,
Жеђ мача и кад мирује да сваком 10
Чашом о под тресне нао кад тиран пирује!
Као да у млаз мојих вода још суза није канула,
И да је јутрос с плавог свода
Први пут зора сванула!^[1]

Певач и место записа[уреди]

Забележено 1949. год у Сремској Митровици.

Референце[уреди]

↑

Наш истакнути песник Ј. Дунић, као дипломатски представник (посланик) Југославије био 1930. год. у Каиру. Једне ноћи је преседео у једном ноћном локалу, окружен дамама разних дипломатеких чиновника. Изјутра је ову песму испевао, уз шољицу црне кафе, након испраћаја дама њиховим кућама, у истом ноћном локалу где се повратио, и дао је свом службенику из Посланства М. Пешићу — Течи, који се налазио уз Дучића у истом друштву, исписану на једној хартијици. Од „Тече” песму сам забележио 1949. год. у Сремској Митровици, јер ју је он каткад рецитовао, сматрајући да ју је Дучић испевао кад га је „прошао цвет младости“, што се подударало са годинама живота и овога рецитатора казивача песме. Тако је ова Дучићева песма ушла у народ, или боље речено, била је на прагу да уђе у народно стваралаштво. Године 1950, у Београду, „Теча” ми је дао ову песму исписану Дучићезим рукописом, али ми се она негде затурила у честим сељакањима трбухом за крухом, те је овде саопштавам, онако како сам је своједобно записао у Сремској Митровици. Својевремено, Ј. Дучић је ову песму објавио у „Политици", бр. 0233 од 1931. године, одакле је унета у Дучићева „Сабрана дела“, књ. I, Песме, Сарајево, 1969, стр. 78, под наслозом „Гозба”, и ми је поредбе ради, на овом месту наводимо у целини.
Гозба
Кад прођу дани, ко ће знати
да каже повест о њима —
пролазе као луди свати
на белим и бесним коњима.
Ја расух песму као море,
сви од ње звуче гајеви;
и блага која у дну горе
чуваху љути змајеви...
Мину са својом свитом целом
И љубав с њеним боловима,
са пажевима и са велом,
плачна у златним колима.
А крв још пуна жеђи бесне —
жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне,
као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
још суза није панула,
и да је јутрос с младог свода
први пут зора сванула.
Као што се види, варијанта коју на овом месту дајемо, разликује се у извесном погледу од „Гозбе", те сматрамо да је ова песма вредна да буде и на овај начин обелодањена, јер се ради о старијој форми истоветне песме, која је у „Гозби” претрпела извесне деформације првобитне форме.

Извор[уреди]

Татомир Вукановић: Српске народне лирске песме, Раднички универзитет, Врање, 1975., стр. 102-103.

[1] 

Наш истакнути песник Ј. Дунић, као дипломатски представник (посланик) Југославије био 1930. год. у Каиру. Једне ноћи је преседео у једном ноћном локалу, окружен дамама разних дипломатеких чиновника. Изјутра је ову песму испевао, уз шољицу црне кафе, након испраћаја дама њиховим кућама, у истом ноћном локалу где се повратио, и дао је свом службенику из Посланства М. Пешићу — Течи, који се налазио уз Дучића у истом друштву, исписану на једној хартијици. Од „Тече” песму сам забележио 1949. год. у Сремској Митровици, јер ју је он каткад рецитовао, сматрајући да ју је Дучић испевао кад га је „прошао цвет младости“, што се подударало са годинама живота и овога рецитатора казивача песме. Тако је ова Дучићева песма ушла у народ, или боље речено, била је на прагу да уђе у народно стваралаштво. Године 1950, у Београду, „Теча” ми је дао ову песму исписану Дучићезим рукописом, али ми се она негде затурила у честим сељакањима трбухом за крухом, те је овде саопштавам, онако како сам је своједобно записао у Сремској Митровици. Својевремено, Ј. Дучић је ову песму објавио у „Политици", бр. 0233 од 1931. године, одакле је унета у Дучићева „Сабрана дела“, књ. I, Песме, Сарајево, 1969, стр. 78, под наслозом „Гозба”, и ми је поредбе ради, на овом месту наводимо у целини.
Гозба
Кад прођу дани, ко ће знати
да каже повест о њима —
пролазе као луди свати
на белим и бесним коњима.
Ја расух песму као море,
сви од ње звуче гајеви;
и блага која у дну горе
чуваху љути змајеви...
Мину са својом свитом целом
И љубав с њеним боловима,
са пажевима и са велом,
плачна у златним колима.
А крв још пуна жеђи бесне —
жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне,
као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
још суза није панула,
и да је јутрос с младог свода
први пут зора сванула.
Као што се види, варијанта коју на овом месту дајемо, разликује се у извесном погледу од „Гозбе", те сматрамо да је ова песма вредна да буде и на овај начин обелодањена, јер се ради о старијој форми истоветне песме, која је у „Гозби” претрпела извесне деформације првобитне форме.

[1]