Kad prođu dani

Kad prođu dani

Kad prođu dani, ko će znati da kaže povest o njima?
Prolaze kao ludi svati na belim, besnim konjima!
Minu sa svitom svojom celom,
I ljubav s njenim bolima;
Sa paževima i sa velom, plačna u zlatnim kolima! 5
Ja rasuh pesmu kao more!
Sve od nje zvuče gajevi i ljuta stada,
Što na vrh gore čuvahu besni zmajevi!
Al' krv još željna žeđi besne,
Žeđ mača i kad miruje da svakom 10
Čašom o pod tresne nao kad tiran piruje!
Kao da u mlaz mojih voda još suza nije kanula,
I da je jutros s plavog svoda
Prvi put zora svanula!^[1]

Pevač i mesto zapisa[uredi]

Zabeleženo 1949. god u Sremskoj Mitrovici.

Reference[uredi]

↑

Naš istaknuti pesnik J. Dunić, kao diplomatski predstavnik (poslanik) Jugoslavije bio 1930. god. u Kairu. Jedne noći je presedeo u jednom noćnom lokalu, okružen damama raznih diplomatekih činovnika. Izjutra je ovu pesmu ispevao, uz šoljicu crne kafe, nakon ispraćaja dama njihovim kućama, u istom noćnom lokalu gde se povratio, i dao je svom službeniku iz Poslanstva M. Pešiću — Teči, koji se nalazio uz Dučića u istom društvu, ispisanu na jednoj hartijici. Od „Teče” pesmu sam zabeležio 1949. god. u Sremskoj Mitrovici, jer ju je on katkad recitovao, smatrajući da ju je Dučić ispevao kad ga je „prošao cvet mladosti“, što se podudaralo sa godinama života i ovoga recitatora kazivača pesme. Tako je ova Dučićeva pesma ušla u narod, ili bolje rečeno, bila je na pragu da uđe u narodno stvaralaštvo. Godine 1950, u Beogradu, „Teča” mi je dao ovu pesmu ispisanu Dučićezim rukopisom, ali mi se ona negde zaturila u čestim seljakanjima trbuhom za kruhom, te je ovde saopštavam, onako kako sam je svojedobno zapisao u Sremskoj Mitrovici. Svojevremeno, J. Dučić je ovu pesmu objavio u „Politici", br. 0233 od 1931. godine, odakle je uneta u Dučićeva „Sabrana dela“, knj. I, Pesme, Sarajevo, 1969, str. 78, pod naslozom „Gozba”, i mi je poredbe radi, na ovom mestu navodimo u celini.
Gozba
Kad prođu dani, ko će znati
da kaže povest o njima —
prolaze kao ludi svati
na belim i besnim konjima.
Ja rasuh pesmu kao more,
svi od nje zvuče gajevi;
i blaga koja u dnu gore
čuvahu ljuti zmajevi...
Minu sa svojom svitom celom
I ljubav s njenim bolovima,
sa paževima i sa velom,
plačna u zlatnim kolima.
A krv još puna žeđi besne —
žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
kao kad tiran piruje.
Kao da u sjaj mojih voda
još suza nije panula,
i da je jutros s mladog svoda
prvi put zora svanula.
Kao što se vidi, varijanta koju na ovom mestu dajemo, razlikuje se u izvesnom pogledu od „Gozbe", te smatramo da je ova pesma vredna da bude i na ovaj način obelodanjena, jer se radi o starijoj formi istovetne pesme, koja je u „Gozbi” pretrpela izvesne deformacije prvobitne forme.

Izvor[uredi]

Tatomir Vukanović: Srpske narodne lirske pesme, Radnički univerzitet, Vranje, 1975., str. 102-103.

[1] 

Naš istaknuti pesnik J. Dunić, kao diplomatski predstavnik (poslanik) Jugoslavije bio 1930. god. u Kairu. Jedne noći je presedeo u jednom noćnom lokalu, okružen damama raznih diplomatekih činovnika. Izjutra je ovu pesmu ispevao, uz šoljicu crne kafe, nakon ispraćaja dama njihovim kućama, u istom noćnom lokalu gde se povratio, i dao je svom službeniku iz Poslanstva M. Pešiću — Teči, koji se nalazio uz Dučića u istom društvu, ispisanu na jednoj hartijici. Od „Teče” pesmu sam zabeležio 1949. god. u Sremskoj Mitrovici, jer ju je on katkad recitovao, smatrajući da ju je Dučić ispevao kad ga je „prošao cvet mladosti“, što se podudaralo sa godinama života i ovoga recitatora kazivača pesme. Tako je ova Dučićeva pesma ušla u narod, ili bolje rečeno, bila je na pragu da uđe u narodno stvaralaštvo. Godine 1950, u Beogradu, „Teča” mi je dao ovu pesmu ispisanu Dučićezim rukopisom, ali mi se ona negde zaturila u čestim seljakanjima trbuhom za kruhom, te je ovde saopštavam, onako kako sam je svojedobno zapisao u Sremskoj Mitrovici. Svojevremeno, J. Dučić je ovu pesmu objavio u „Politici", br. 0233 od 1931. godine, odakle je uneta u Dučićeva „Sabrana dela“, knj. I, Pesme, Sarajevo, 1969, str. 78, pod naslozom „Gozba”, i mi je poredbe radi, na ovom mestu navodimo u celini.
Gozba
Kad prođu dani, ko će znati
da kaže povest o njima —
prolaze kao ludi svati
na belim i besnim konjima.
Ja rasuh pesmu kao more,
svi od nje zvuče gajevi;
i blaga koja u dnu gore
čuvahu ljuti zmajevi...
Minu sa svojom svitom celom
I ljubav s njenim bolovima,
sa paževima i sa velom,
plačna u zlatnim kolima.
A krv još puna žeđi besne —
žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
kao kad tiran piruje.
Kao da u sjaj mojih voda
još suza nije panula,
i da je jutros s mladog svoda
prvi put zora svanula.
Kao što se vidi, varijanta koju na ovom mestu dajemo, razlikuje se u izvesnom pogledu od „Gozbe", te smatramo da je ova pesma vredna da bude i na ovaj način obelodanjena, jer se radi o starijoj formi istovetne pesme, koja je u „Gozbi” pretrpela izvesne deformacije prvobitne forme.

[1]