Кад наиђе беже Љубовићу
преко бијела града Дубровника,
гледале га Латинке дјевојке
и Аница, краљева родица,
гледале га и бегенисале, 5
па су бегу тихо говориле:
— Остан’ овдје, беже Љубовићу,
на паклон ти пола Дубновника
и Аница, краљева родица!
Њима вели беже Љубовићу: 10
— Хвала вама Латинке дјевојке,
ја вам нећу пола Дубровника,
ни Анице, краљеве родице,
већ ја идем силну Невесињу,
гдје имадем мајку и љубовцу 15
и уза њих до три своја сина:
један ми је калфа у мектебу,
други ми се уз кољено прима,
трећег дада у бешици љуља.
И он оде силну Невесињу. 20
Долазе му бијели бошчалуци
од Анице, краљеве родице:
— Мио беже, да се побратимо,
кад ти не шће Дубровника града.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 201.
