Кад крсно име служиш, не сједај

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Кад крсно име служиш не сједај

(Испод Јаворине)

Славу слави царе Симеуне
У Призрену граду бијеломе,
У најљепша од године доба,
У прољеће кад цвати цвијеће,
Славу слави светога Ђорђија, 5
Саставио дости Србадије
И три пуне соФре поставио:
Једна софра од сухога злата,
Друга соФра од срме жежене,
Трећа софра од шимшир дрвета, 10
Што је софра од сухога злата,
За њом сједе старци патријари
И попови млади калуђери,
Што је софра од срме жежене,
За њом сједе Срби и бољари 15
И првљенци од земље његове;
Што је соФра од шимшир дрвета
За њом сједе ђеца говедари,
Међу њима ђаче самоуче,
А служи им царе Симеуне, 20
Навалио сваке ђаконије,
Доста пива а доста једива,
Пак им служи вино и ракију
Златном чашом и бијелом руком.
Обреди их и два и три пута, - 25
Све по реду хладно служи вино.
Њему веле српски поглавари:
„Господине, царе Симеуне!
„Свијем нам је од тебе срамота,
„Господин си од земље Србије,
„Да нас двориш, да нам служиш пиво,
„Да ти хоћеш наске послушати,
„Пак да сједеш с нама за трпезу
„А имадеш слуга и млађијех,
„Нека дворе, нек нам служе пиво.“
Један рече, а сви кајил бише,
Лудо рече, рђаво изрече,
Пак сједоше цара за трпезу,
Слуге млађе чашу прихватише,
Пак почеше хладно служит' пиво.
Све по реду чашу обређују,
Најгорему као најбољему,
Најгорему како брату своме.
Кад се хладна напојише виша,
Онда вели царе Симеуне:
„Браћо моја, кмети и бољари,
„Што се ово шутке пије пшво,
„Који би нам запјевао славно
„За трпезом а у двору моме?“
Тадај рече ђаче самоуче:
„Господине, царе Симеуне!
„Прије бих ја данас заплакао,
„Него бих ја сада запјевао.“
То говори а сузе обори.
„Ид' отален, ђаче самоуче,
„На што си се тако расpдио,
„Те нам чиниш покор и срамоту
„И прољеваш сузе низ образе?
„Ал' је тебе чаша прескочила?
„Ал' си жедан вина црвенога?
„Али гладан хљеба бијелога?
„Сад ако те чаша шрескочила,
„Даћемо ти за једну четири.“
Проговара ђаче самоуче:
„Нијесам се браћо расpдио,
„Нит' је мене чаша прескочила,
„Ни сам жедан вина црвенога,
„Ни сам гладан хљеба бијелога,
„Већ се моје срце ражалило,
„Ал' чујете, али не хајете,
„Ал' видите, али не видите:
„Кад стајаше царе Симеуне,
„Те служаше своје крсно име,
„По реду нам свијем бјеше слуга,
„Бијаху му два голуба златна
„Оба њему пала на рамена,
„Пак се њему око грла љубе.
„А кад царе сједе за трпезу,
„Одлeћеше два златна голуба,
„Долећеше два врана гаврана,
„Пак падоше цару на рамена,
„Пак се њему око грла криве,
„Одају су забун учинили.“
Кад зачуше Срби и бољари
И попови млади, калуђери,
За муку им свијем било љуту,
На њега се расрдише љуто:
„Чујте, браћо, ђака самоука
„Та и ми смо живи и с очима,
„Сви би чули и очим” виђели,
„Сад господар с нама пије вино, 95
„Ништа њему на рамену нема.“
А кад зачу царе Симеуне,
То је њему најмучније било.
Кад то виђе ђаче самоуче,
Да се на њег' царе расpдио, 100
Овако је њима говорио:
„Господине, царе Симеуне!
„Ти си властан вољом управљати,
„Својом вољом и својом државом,
„Ако ми се томе не вјерујеш, 105
„Одведите мене на ливаду,
„На ливаду на зелену башчу,
„Пак начин те лучеву ћелију,
„Уведите мене у ћелију,
„Додајте ми часно еванђеље, 110
„Затворите мене у ћелију,
„Па запал'те са четири стране,
„Ја да Бог да, моја браћо драга,
„Ако будем васке преварио
„Те не будем показ о истину, 115
„Те виђели велика чудеса, -
„И моје ће изгорјети тјело,
„Ако будем васке преварио.“
Кад зачуше остали бољари,
То је њима свијем мило било, 120
Пак ђипише од земље на ноге,
И пред њима царе Симеуне,
Поведоше дванаест мајстора,
Понесоше брадве и оправе,
Одведоше на зелену башчу,
По на јандал од царева двора,
Направише лучеву ћелију,
Уведоше ђака у ћелију,
Додаше му штаку позлаћену,
На златну се штаку послонио,
Онда вели ђаче самоуче:
„Господине, царе Симеуне!
„Дај ти мени часно евашђеље,
„Да се молим Богу по закону.“
Онда вели тридест књижевника:
„Не дајте му часно еванђеље,
„Јер ће нама књига изгорјети,
„У њојзи су службе и молитве
„Од нашега Христа преблагога,
„Кад изгори часно еванђеље,
„Нашу ћемо огријешит' душу.“
Онда вели ђаче самоуче.
„Господине, царе Симеуне!
„Ак' изгори часно еванђеље,
„И моје ће изгорјети тјело;
„Ак' изгори часно еванђеље,
„Вас ће гријех паст на моју душу.“
А кад зачу царе Симеуне,
Даде њему часно еванђеље.
Да виш брате самоука ђака,
Да виш ђака, родила га мајка,
Чиста срца пак и добре душе,
Он прихвати часно еванђеље,
Прекрсти се, књигу пољубио,
Пак са главе капу укинуо,
А просипа ситне плетенице,
Плетенице низ плећи пустио,
Ко ђевојка од дванест година,
Стаде читат часно еванђеље, '
Пјева пјесне Христа преблагога;
Ту се царе поврати у дворе
И са њиме стотину јунака,
Узваника пак и намјерника,
Сви одоше на цареве дворе.
Затворише ђака у ћелију,
Пак ћелију ватром запалише.
Дим се диже, тама пољем гмиже,
Кроза њ пламен до облака суче.
У то доба акшам надвладао,
Акшам паде на земљицу црну,
А бољари хладно пију вино,
Међу њима царе Симеуне.
Кад у јутру јутро освануло,
Уранио царе Симеуне
На сарају на бијелој кули,
И са њиме гости свиколици,
Те с умили и Богу молили, '
Па сједоше хладно пити вино,
Вино пише док се напојише,
А када се накитише вина,
Опда царе стаде говорити:
„Браћо моја и дружино моја!
„Како сутра бијел дан осване,
„Да идемо у поље широко,
„У ливаду на зелену башчу,
„Ђе смо синоћ ђаче оставили,
„Да његове кости покупимо
„Из жераве и из ватре живе,
„Јер ме дости послушао пута
„И измета пуно учинио,
„Да носимо у гробље хришћанско,
„Да негове кости укопамо,
„По закону вином прелијемо;
„Јуче му се нешто привиђело,
„Зар видио своју смрт ненадну
„Ђе ће њега скоро надвладати.“
Кад у јутру бијел дан освану,
Пође царе од бијела двора,
И за њиме гости свиколици,
Да походе ђака самоука,
Они мисле и тако промисле,
Да му смртна провиде чудеса.
Кад дођоше на зелену башчу,
Ђено су га оставили били
И око њег' врата затворили,
Затворили су четири стране,
Кад то стоји ђаче самоуче,
А просуо ситне плетенице,
На златну се штаку послонио,
Пречитава часно еванђеље,
И проходи божије пјеније,
Бога слави, пак и књигу љуби,
Око њега ватра до кољена.
У то доба царе Симеуне,
Када дође ђаку самоуку,
И виђеше велика чудеса,
Да ви'ш чуда од нашег народа,
И славнога цара Симеуна,
Када виђе ватру око тјела,
Ђе не пржи јуначкога тјела, 220
И не пали чохе на јунаку,
Мислиjаше, вруће не бијаше,
Пак у ватру царе загазио,
Да изведе ђака самоука.
Како царе у ватру загази, 225
Све на себи запали хаљине,
До жива му догорјеше тјела,
Цар Симеун провиђе чудеса,
Ватру гаси, угасит' не море,
А кад виђе тридесет попова, 230
Сваки гаси, да ватру угаси,
Да царево не изгори тјело.
Све то гледа мало и Велико,
Ал' залуду, фајде не имаде, -
Већма горе на цару хаљине; 285
Нико ватре угасит' не може.
А кад виђе царе Симеуне,
Препаде се огња ватре живе.
Пак да видиш ђака самоука,
Махну штаком и десницом руком, 240
Док на цару ватру погасио;
А кад виђе царе Симеуне,
И његових тридест свештеника,
Царе проли сузе низ образе,
Сузе лије низ бијело лице, 245
Проговара ђаку самоуку:
„Мој посинче, ђаче самоуче!
„Пођи мени и пружи ми руку,
„Да ти данас ја пољубим руку,
„Јера тако у земану дође.“ 250
Ђаче му се пољубит' не даје,
Веће пружи обадвије руке,
Па заграби огња ватре живе,
Ватру себи за појас сасипа,
За појасом сву ватру погаси,
Нит' га пржи ни пали хаљине.
А кад виђе царе Симеуне,
Ђе је ђаче праведнога тјела,
Ђе му тјело живу ватру гаси,
Узе ђака на бијело крило,
Сједе њега на десно кољено,
Пак га грли и у лице љуби:
„Самоуче моје дјете драго!
„Бог ти дао и ко те родио,
„Кад си добру памет научио
„И твоје се посветило тјело.“
Ту допаде тридесет попова,
Сваки ђаку приступише руци,
И од њега ишту проштеније;
Узеше га за бијеле руке,
Одведоше на цареве дворе,
Посједоше за пуну трпезу,
Пак сједоше хладно пити вино,
А служи им царе Симеуне,
Скиде капу, а прихвати чашу,
Златну чашу у бијелу руку,
Пак свакоме додаје на руку,
И овако њима проговара:
„Послушајте, моја браћо драга!
„И прости ми ђаче самоуче,
„Жива сам те у огањ посио
„И ти си ме памети пресио,
„Твоја слава погинути не ће
„Ни код Бога, ни добријех људи,
„Бог те сио у небесно царство. 285
„Пак чујете моја браћо драга,
„Када коме крсно име дође,
„Не мојте се који преварити,
„Ни посјести за пуну трпезу,
„Док прославиш своје крсно име, 290
„Веће славно слави светитеља.“
Онда вели ђаче самоуче:
„Господине, царе Симеуне!
„Кад ти двориш, ти браће не двориш,
„Веће славна светитеља свога, 295
„И двори га вазда и ва вијек -
„Сваки Србин по закону своме.“



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 97-106.