5
Kad krsno ime služiš ne sjedaj
(Ispod Javorine)
Slavu slavi care Simeune
U Prizrenu gradu bijelome,
U najljepša od godine doba,
U proljeće kad cvati cvijeće,
Slavu slavi svetoga Đorđija, 5
Sastavio dosti Srbadije
I tri pune soFre postavio:
Jedna sofra od suhoga zlata,
Druga soFra od srme žežene,
Treća sofra od šimšir drveta, 10
Što je sofra od suhoga zlata,
Za njom sjede starci patrijari
I popovi mladi kaluđeri,
Što je sofra od srme žežene,
Za njom sjede Srbi i boljari 15
I prvljenci od zemlje njegove;
Što je soFra od šimšir drveta
Za njom sjede đeca govedari,
Među njima đače samouče,
A služi im care Simeune, 20
Navalio svake đakonije,
Dosta piva a dosta jediva,
Pak im služi vino i rakiju
Zlatnom čašom i bijelom rukom.
Obredi ih i dva i tri puta, - 25
Sve po redu hladno služi vino.
Njemu vele srpski poglavari:
„Gospodine, care Simeune!
„Svijem nam je od tebe sramota,
„Gospodin si od zemlje Srbije,
„Da nas dvoriš, da nam služiš pivo,
„Da ti hoćeš naske poslušati,
„Pak da sjedeš s nama za trpezu
„A imadeš sluga i mlađijeh,
„Neka dvore, nek nam služe pivo.“
Jedan reče, a svi kajil biše,
Ludo reče, rđavo izreče,
Pak sjedoše cara za trpezu,
Sluge mlađe čašu prihvatiše,
Pak počeše hladno služit' pivo.
Sve po redu čašu obređuju,
Najgoremu kao najboljemu,
Najgoremu kako bratu svome.
Kad se hladna napojiše viša,
Onda veli care Simeune:
„Braćo moja, kmeti i boljari,
„Što se ovo šutke pije pšvo,
„Koji bi nam zapjevao slavno
„Za trpezom a u dvoru mome?“
Tadaj reče đače samouče:
„Gospodine, care Simeune!
„Prije bih ja danas zaplakao,
„Nego bih ja sada zapjevao.“
To govori a suze obori.
„Id' otalen, đače samouče,
„Na što si se tako raspdio,
„Te nam činiš pokor i sramotu
„I proljevaš suze niz obraze?
„Al' je tebe čaša preskočila?
„Al' si žedan vina crvenoga?
„Ali gladan hljeba bijeloga?
„Sad ako te čaša šreskočila,
„Daćemo ti za jednu četiri.“
Progovara đače samouče:
„Nijesam se braćo raspdio,
„Nit' je mene čaša preskočila,
„Ni sam žedan vina crvenoga,
„Ni sam gladan hljeba bijeloga,
„Već se moje srce ražalilo,
„Al' čujete, ali ne hajete,
„Al' vidite, ali ne vidite:
„Kad stajaše care Simeune,
„Te služaše svoje krsno ime,
„Po redu nam svijem bješe sluga,
„Bijahu mu dva goluba zlatna
„Oba njemu pala na ramena,
„Pak se njemu oko grla ljube.
„A kad care sjede za trpezu,
„Odlećeše dva zlatna goluba,
„Dolećeše dva vrana gavrana,
„Pak padoše caru na ramena,
„Pak se njemu oko grla krive,
„Odaju su zabun učinili.“
Kad začuše Srbi i boljari
I popovi mladi, kaluđeri,
Za muku im svijem bilo ljutu,
Na njega se rasrdiše ljuto:
„Čujte, braćo, đaka samouka
„Ta i mi smo živi i s očima,
„Svi bi čuli i očim” viđeli,
„Sad gospodar s nama pije vino, 95
„Ništa njemu na ramenu nema.“
A kad začu care Simeune,
To je njemu najmučnije bilo.
Kad to viđe đače samouče,
Da se na njeg' care raspdio, 100
Ovako je njima govorio:
„Gospodine, care Simeune!
„Ti si vlastan voljom upravljati,
„Svojom voljom i svojom državom,
„Ako mi se tome ne vjeruješ, 105
„Odvedite mene na livadu,
„Na livadu na zelenu bašču,
„Pak način te lučevu ćeliju,
„Uvedite mene u ćeliju,
„Dodajte mi časno evanđelje, 110
„Zatvorite mene u ćeliju,
„Pa zapal'te sa četiri strane,
„Ja da Bog da, moja braćo draga,
„Ako budem vaske prevario
„Te ne budem pokaz o istinu, 115
„Te viđeli velika čudesa, -
„I moje će izgorjeti tjelo,
„Ako budem vaske prevario.“
Kad začuše ostali boljari,
To je njima svijem milo bilo, 120
Pak đipiše od zemlje na noge,
I pred njima care Simeune,
Povedoše dvanaest majstora,
Ponesoše bradve i oprave,
Odvedoše na zelenu bašču,
Po na jandal od careva dvora,
Napraviše lučevu ćeliju,
Uvedoše đaka u ćeliju,
Dodaše mu štaku pozlaćenu,
Na zlatnu se štaku poslonio,
Onda veli đače samouče:
„Gospodine, care Simeune!
„Daj ti meni časno evašđelje,
„Da se molim Bogu po zakonu.“
Onda veli tridest književnika:
„Ne dajte mu časno evanđelje,
„Jer će nama knjiga izgorjeti,
„U njojzi su službe i molitve
„Od našega Hrista preblagoga,
„Kad izgori časno evanđelje,
„Našu ćemo ogriješit' dušu.“
Onda veli đače samouče.
„Gospodine, care Simeune!
„Ak' izgori časno evanđelje,
„I moje će izgorjeti tjelo;
„Ak' izgori časno evanđelje,
„Vas će grijeh past na moju dušu.“
A kad začu care Simeune,
Dade njemu časno evanđelje.
Da viš brate samouka đaka,
Da viš đaka, rodila ga majka,
Čista srca pak i dobre duše,
On prihvati časno evanđelje,
Prekrsti se, knjigu poljubio,
Pak sa glave kapu ukinuo,
A prosipa sitne pletenice,
Pletenice niz pleći pustio,
Ko đevojka od dvanest godina,
Stade čitat časno evanđelje, '
Pjeva pjesne Hrista preblagoga;
Tu se care povrati u dvore
I sa njime stotinu junaka,
Uzvanika pak i namjernika,
Svi odoše na careve dvore.
Zatvoriše đaka u ćeliju,
Pak ćeliju vatrom zapališe.
Dim se diže, tama poljem gmiže,
Kroza nj plamen do oblaka suče.
U to doba akšam nadvladao,
Akšam pade na zemljicu crnu,
A boljari hladno piju vino,
Među njima care Simeune.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Uranio care Simeune
Na saraju na bijeloj kuli,
I sa njime gosti svikolici,
Te s umili i Bogu molili, '
Pa sjedoše hladno piti vino,
Vino piše dok se napojiše,
A kada se nakitiše vina,
Opda care stade govoriti:
„Braćo moja i družino moja!
„Kako sutra bijel dan osvane,
„Da idemo u polje široko,
„U livadu na zelenu bašču,
„Đe smo sinoć đače ostavili,
„Da njegove kosti pokupimo
„Iz žerave i iz vatre žive,
„Jer me dosti poslušao puta
„I izmeta puno učinio,
„Da nosimo u groblje hrišćansko,
„Da negove kosti ukopamo,
„Po zakonu vinom prelijemo;
„Juče mu se nešto priviđelo,
„Zar vidio svoju smrt nenadnu
„Đe će njega skoro nadvladati.“
Kad u jutru bijel dan osvanu,
Pođe care od bijela dvora,
I za njime gosti svikolici,
Da pohode đaka samouka,
Oni misle i tako promisle,
Da mu smrtna provide čudesa.
Kad dođoše na zelenu bašču,
Đeno su ga ostavili bili
I oko njeg' vrata zatvorili,
Zatvorili su četiri strane,
Kad to stoji đače samouče,
A prosuo sitne pletenice,
Na zlatnu se štaku poslonio,
Prečitava časno evanđelje,
I prohodi božije pjenije,
Boga slavi, pak i knjigu ljubi,
Oko njega vatra do koljena.
U to doba care Simeune,
Kada dođe đaku samouku,
I viđeše velika čudesa,
Da vi'š čuda od našeg naroda,
I slavnoga cara Simeuna,
Kada viđe vatru oko tjela,
Đe ne prži junačkoga tjela, 220
I ne pali čohe na junaku,
Mislijaše, vruće ne bijaše,
Pak u vatru care zagazio,
Da izvede đaka samouka.
Kako care u vatru zagazi, 225
Sve na sebi zapali haljine,
Do živa mu dogorješe tjela,
Car Simeun proviđe čudesa,
Vatru gasi, ugasit' ne more,
A kad viđe trideset popova, 230
Svaki gasi, da vatru ugasi,
Da carevo ne izgori tjelo.
Sve to gleda malo i Veliko,
Al' zaludu, fajde ne imade, -
Većma gore na caru haljine; 285
Niko vatre ugasit' ne može.
A kad viđe care Simeune,
Prepade se ognja vatre žive.
Pak da vidiš đaka samouka,
Mahnu štakom i desnicom rukom, 240
Dok na caru vatru pogasio;
A kad viđe care Simeune,
I njegovih tridest sveštenika,
Care proli suze niz obraze,
Suze lije niz bijelo lice, 245
Progovara đaku samouku:
„Moj posinče, đače samouče!
„Pođi meni i pruži mi ruku,
„Da ti danas ja poljubim ruku,
„Jera tako u zemanu dođe.“ 250
Đače mu se poljubit' ne daje,
Veće pruži obadvije ruke,
Pa zagrabi ognja vatre žive,
Vatru sebi za pojas sasipa,
Za pojasom svu vatru pogasi,
Nit' ga prži ni pali haljine.
A kad viđe care Simeune,
Đe je đače pravednoga tjela,
Đe mu tjelo živu vatru gasi,
Uze đaka na bijelo krilo,
Sjede njega na desno koljeno,
Pak ga grli i u lice ljubi:
„Samouče moje djete drago!
„Bog ti dao i ko te rodio,
„Kad si dobru pamet naučio
„I tvoje se posvetilo tjelo.“
Tu dopade trideset popova,
Svaki đaku pristupiše ruci,
I od njega ištu proštenije;
Uzeše ga za bijele ruke,
Odvedoše na careve dvore,
Posjedoše za punu trpezu,
Pak sjedoše hladno piti vino,
A služi im care Simeune,
Skide kapu, a prihvati čašu,
Zlatnu čašu u bijelu ruku,
Pak svakome dodaje na ruku,
I ovako njima progovara:
„Poslušajte, moja braćo draga!
„I prosti mi đače samouče,
„Živa sam te u oganj posio
„I ti si me pameti presio,
„Tvoja slava poginuti ne će
„Ni kod Boga, ni dobrijeh ljudi,
„Bog te sio u nebesno carstvo. 285
„Pak čujete moja braćo draga,
„Kada kome krsno ime dođe,
„Ne mojte se koji prevariti,
„Ni posjesti za punu trpezu,
„Dok proslaviš svoje krsno ime, 290
„Veće slavno slavi svetitelja.“
Onda veli đače samouče:
„Gospodine, care Simeune!
„Kad ti dvoriš, ti braće ne dvoriš,
„Veće slavna svetitelja svoga, 295
„I dvori ga vazda i va vijek -
„Svaki Srbin po zakonu svome.“
