Полећела два сокола сива
Од Станина мила рода свога.
Ма се Стане упознала у ње,
Са сузама њима проговара:
"О Бога ви, два сокола сива! 5
"Јесте л' сада од бабова двора?
"Виђесте ли оца ми и мајку?
"Јесу л' своје сузе отирали
"Што су за ме јучер исплакали?"
А соколи Стани говораху: 10
"О Бога ни, прелијепа Стане,
"Ми смо сада од бабова двора,
"Од бабова двора бијелога:
"Нас је посла' и отац и мајка,
"И тебе су, Стане, поздрављали, 15
"Још да бисмо тебе упитали,
"Јел' т' у Коста слично и обично?"
Тако она њима одговара:
"Појте с Богом два сива сокола,
"Поздрав'те ми и баба и мајку, 20
"И овако њима говорите:
"У Коста је слично и обично,
"Тек да Бог да да ми буде сретно."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 60-61.
