Кад будемо заједно

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кад будемо заједно
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


             Кад будемо заједно

Разгореле усне набубреле жедне,
А набрекла прса прељуба разрива,
Да сав пожар страсне, заносне и чедне
Младости што кипи, сагара и снива

Из пепла среће старим бесом плане!
Лудо дршћу усне и магле се очи
И траже, кад зора пољубаца гране,
Да два разна бола сласт у понос сточи.

У нама је понос самоуверења,
Што кроз огањ хучи побединим хитањем,
У њима је понос многотрпних бдења,
Ћутање и наде за мајским свитањем;

Усне наше носе мирис новог света,
Дах жуђења дугог, жар успела циља,
А на њиним прах је свих зима и лета,
Туга нашег неба, чар нашега биља.

И кад блесне тренут тог небеског споја,
Страст ће васиону љубављу да зрачи,
Вечни закон сунца огледаће своја
У пољупцу, који епопеју значи.

1917.



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.