Кад Сењани Ливно поробише,
У њем мало блага заробише,
Мало блага, ал је племенито:
Липу хћерцу аге Атлагића,
Нетјакину Дурајбеговића, 5
А љубовцу паше босањскога.
А1 се моли млајахна дивојка:
„Богом брате, Сењанин Иване,
Немој мене обљубити младу,
Нит ме води Сењу бијелому, 10
За намом те три откупе дојти —
Једна откуп од бабајка мога,
Од бабајка аге Атлагића;
Друга откуп од ујака мога,
Ујца мога Дурајбеговића; 15
Трета откуп од драгога мога,
Од драгога паше босањскога!”
Још дивојка бише у ријечи,
Ал јој младој била књига дојде
Од бабајка аге Атлагића: 20
„Дите моје, не уфај се у ме,
Све су моје дворе поробљене!”
Мало ј' затим вриме постануло,
Ал јој младој друга књига дојде
Од ујака Дурајбеговића: 25
„Дите моје, не уфај се у ме,
Сењани ми дворе поробише,
Пусто моје однесоше благо,
Пусто благо, све сребро и злато!”
Горко плаче млајахна дивојка 30
Да ће бити у Сењу робиња,
Ал јој младој трета књига дојде
И уз књигу три товара блага
Од драгога, паше босањскога:
„Откупуј се, моја душо драга, 35
Откупуј се, кулико ти ј' драго!”
Ал говори млајахна дивојка:
„Тешко мени по роду мојему,
Да ни мени драгога мојега
Ја би била сењска робињица!” 40
