Кад Мориће похваташе,
б'јеле руке повезаше,
кроз чаршију проведоше,
сви трговци поскакаше
и ћефенке затвараше, 5
пашалије замолише:
„Пустите нам два Морића,
два Морића из сред Бишћа,
ево вама сто дуката
и још више литру злата!” 10
Не ћедоше пустити их,
проведоше кроз махалу.
Све дјевојке поскакаше,
џамли пенџер отворише,
пашалије замолише: 15
„Пустите нам два Морића,
два Морића момка наша,
Морић Пашу, Морић Ибру,
ево вама рухо наше,
рухо наше и сандуци." 20
Не ћедоше пустити их.
За то чула Морић мајка,
у мутваку вали паше,
истркала на авлију,
боси' ногу, без чарапа, 25
гологлава без турбата,[1]
распасана без ћемера,
Пашалије замолила:
„Пустите ми два Морића,
два Морића, сина моја, 30
Морић Пашу, Морић Ибру,
па ишћите што хоћете!"
Не ћедоше пустити их,
одведоше их у тамницу.
Референце
↑Вјеројатно — тулбент, односно тумбет, а можда и тут-бента.
Извор
Бутуровић Ђенана: Морићи, од стварности до усмене предаје, Свјетлост, Сарајево, 1983., стр. 248-249.
