Кад Каури Дабар поробише,
Дабар село и Редаље равно
До бијеле Црничића куле,
И његову поробише кулу,
Поробише, ватром запалише, 5
Из ње лудо робље изведоше:
Луду Ему од седам година,
А Алију од годину дана.
Кад су били кроз гору зелену,
Стоји писка нејачак Алије. 10
Ја шта вели Пивљанине Бајо:
„Чујте мене, сва дружино драга,
Закољите нејачка Алију,
Алина је писка додијала !“
А шта вели Емина дјевојка: 15
„Богом, бабо, Пивљанине Бајо,
Немој заклат мог брата Алију,
Ја ћу своје косе одрезати,
Па Алији упртнице градит,
Ја ћу носит нејачка Алију !“ 20
Тада Бајо за Бога хајао,
Не шће њојзи заклати Алију
Однесе га ловној Гори Црној,
Поклони га од Задарја бану,
А бан даде баници Влахињи, 25
Баница га узела по’ сина,
Хранила га медом и шећером.
Виши Але од седам година,
Него други од петнес година.
Кад му било дванајест година, 30
Не даду му мировати врази —
Све задире Влашчад по сокаку
И он љуби бијеле Латинке.
Ал да видиш банове солдате,
Отидоше, бану казиваше: 35
„О, наш бане, мио господаре,
Дај ти смакни дијете Алију,
Алија је нама дотужио —
Задире нам ђецу по сокаку,
А љуби нам бијеле Латинке!“ 40
Тад им вели од Задарја бане;
„Хајте тамо сви моји солдати,
Ако Бог да док неђеља дође,
Алију ћу дати на галију,
А Емену хоћу превјерити!“ 45
То мишљаху нико не чујаше,
Ал то чује баница Влахиња,
Тад Алији куха брашљеницу,
Она вели дјетету Алији:
„Чули мене мој сине Алија!“ 50
Све му каза што је и како је —
„Ви бјежите гором и планином!“
Побјегоше зеленом планином.
Кад у јутру бијел дан свануо,
Тад пукоше на граду топови, 55
Али нема дјетета Алије.
Два заједно, четерес уједно,
За њима се поћер отиснуо,
Брдом пјешци, а пољем коњици;
Да имају соколова крила, 60
Не би перје изнијело месо,
А камо ли дијете Алија.
Па пукоше на граду топови,
Отпукоше скели на Габелу,
Тад рекоше: дође им Алија! 65
