5
Кад Вилићи сеју удаваше
Кад Вилићи сеју удаваше,
триста овна курбан учинише,
триста деце у чоју завише
да им сеја здраво гору пређе.
Кад су били кроз гору зелену,
дува ветар, дува суветрица,
пада снијег, пада суснежица,
сви сватови под снег западоше,
девојци се руке замрзоше,
свилен дувак за бијело лице.
Кад су дошли бијеломе двору,
све сватове воде у амаме,
а девојку на бијелу кулу.
Долази јој мила свекрвица,
не пита је: је л' ти, снахо, зима,
већ јој гледа стаса и узраста:
„Снахо моја, лепа ти си стаса!"
Она ћути, ништа не говори.
Долази јој мила заовица,
не пита је: је л' ти, снахо, зима,
већ јој гледа везене рукаве:
„Снахо моја, ја лијепа веза!
Хоћеш мене везу научити?"
Она ћути, ништа не говори.
Долази јој мила јетрвица,
мушко чедо за ручицу води:
„Чедо моје, питај стрину своју:
стрино моја, је ли ми ти зима?"
Она ћути, ништа не говори,
већ се маша руком у џепове;
три је леда до џепа пробила
док је свилен јаглук извадила.
Јаглук даде, а на јастук паде,
и умрије, жалосна јој мајка.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
