5
Kad Vilići seju udavaše
Kad Vilići seju udavaše,
trista ovna kurban učiniše,
trista dece u čoju zaviše
da im seja zdravo goru pređe.
Kad su bili kroz goru zelenu,
duva vetar, duva suvetrica,
pada snijeg, pada susnežica,
svi svatovi pod sneg zapadoše,
devojci se ruke zamrzoše,
svilen duvak za bijelo lice.
Kad su došli bijelome dvoru,
sve svatove vode u amame,
a devojku na bijelu kulu.
Dolazi joj mila svekrvica,
ne pita je: je l' ti, snaho, zima,
već joj gleda stasa i uzrasta:
„Snaho moja, lepa ti si stasa!"
Ona ćuti, ništa ne govori.
Dolazi joj mila zaovica,
ne pita je: je l' ti, snaho, zima,
već joj gleda vezene rukave:
„Snaho moja, ja lijepa veza!
Hoćeš mene vezu naučiti?"
Ona ćuti, ništa ne govori.
Dolazi joj mila jetrvica,
muško čedo za ručicu vodi:
„Čedo moje, pitaj strinu svoju:
strino moja, je li mi ti zima?"
Ona ćuti, ništa ne govori,
već se maša rukom u džepove;
tri je leda do džepa probila
dok je svilen jagluk izvadila.
Jagluk dade, a na jastuk pade,
i umrije, žalosna joj majka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
