Када сунце на полдневу бише,
Краљ с краљицом за обед сидаше:
Краљу слуге рујним вином служе,
А краљици Барбара дивојка.
Прид краљем је вина понестало, 5
Говорио Барбари дивојки:
„Ај, Барбаро, хрватска дивојко,
Наточи ми злату купу вина,
Подај ми ју билима рукама,
А спроводи чарнима очима!" 10
Барбара је краљу говорила:
„Не смим, краљу, бојим се краљице!"
Краљ Барбари тихо говорио:
„Дај, Барбаро, не бој се краљице!"
Барбари се с мањим не могаше, 15
Наточи му злату купу вина,
Пода му ју билима рукама,
А спроводи чарнима очима.
То ј' краљици врло на жал било,
Удри пљуском Барбару дивојку — 20
Како ју је лахко ударила,
Оба су јој ока искочила!
Цвили, плаче Барбара дивојка.
Говори јој госпоја краљица:
„Не цвил', не плач', Барбаро дивојко, 25
Дат ћу теби Белград покрај мора,
И у њему четрдесет кметах,
И у њему до два сина моја!"
Ал говори Барбара дивојка:
„Пројди ме се, госпоје краљице, 30
Ча ће мени Белград покрај мора,
Кад не видим по њему шетати,
И ча те ми до два сина твоја,
Кад не видим ш њима говорити!”
