Када мора Мостар моријаше,
Све помори и старо и младо,
И растави и мило и драго
И умори у мајци јединка.
Жао мајци у гробље копати, 5
Већ га копа у зелену башчу,
А у башчу под жуту наранчу.
Свако га је јутро опходила,
Свако му је јутро говорила:
»Ах, мој Ибро, моје љуте ране, 10
Је ли теби свично и обично,
Јесу л' тврди земљини душеци,
Је ли ружно без бруса јастука,
Јесу л' тешке тахте јаворове?«
Седмо јутро Ибро проговара: 15
»Прођи ме се, остарјела мајко!
Све је мени свично и обично,
Нису тврди земљини душеци,
Није ружно без бруса јастука,
Нису тешке тахте јаворове, 20
Већ су тешке клетве дјевојачке:
Селам ћеш ми мојиим јаранима,
Што гледају да не остављају,
Јер су мени гује додијале,
Очи пију, у перчин се вију«.25
Референце
Извор
Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 655-656.
