Kada mora Mostar morijaše,
Sve pomori i staro i mlado,
I rastavi i milo i drago
I umori u majci jedinka.
Žao majci u groblje kopati, 5
Već ga kopa u zelenu bašču,
A u bašču pod žutu naranču.
Svako ga je jutro ophodila,
Svako mu je jutro govorila:
»Ah, moj Ibro, moje ljute rane, 10
Je li tebi svično i obično,
Jesu l' tvrdi zemljini dušeci,
Je li ružno bez brusa jastuka,
Jesu l' teške tahte javorove?«
Sedmo jutro Ibro progovara: 15
»Prođi me se, ostarjela majko!
Sve je meni svično i obično,
Nisu tvrdi zemljini dušeci,
Nije ružno bez brusa jastuka,
Nisu teške tahte javorove, 20
Već su teške kletve djevojačke:
Selam ćeš mi mojiim jaranima,
Što gledaju da ne ostavljaju,
Jer su meni guje dodijale,
Oči piju, u perčin se viju«.25
Reference
Izvor
Sait Orahovac: Stare narodne pjesme muslimana Bosne i Hercegovine (sa uvodnom studijom), Sarajevo, "Svjetlost", 1976., str. 655-656.
