КОМШИЈА

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
КОМШИЈА
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     
КОМШИЈА

Одавна је било, врло, врло давно,
Двадесет година има томе равно;
Кошуљу сам онда још носио танку
И лепире шарне хват'о на уранку,
Кад је поред наше куће стари Циго
Од блата и трске колебицу диг'о.
На колеби худој суседа нам бедног
Са поља не беше прозора ни једног,
Ни прозора уског, ни танког димњака
Ниска вратаоца само са сокака,
Па тесна у њојзи и нездрава соба
Дупком пуна беше гаравих особа.

                         *
                        * *

Много пута беше — ја се сећам тога —
У походе одох код комшије мога,
Да ми срећу каже лепотица Ката
Ил' са длана равна, или из карата,
Или да ми Циго, та старина седа,
Из живота свога нешто приповеда.
— „Како, деда, како!"— „Недај боже, горе!
Добро нам је дотле док се радит' м'оре;
Ма боље би било, мој мили пријане,
Да је сланинице, ил' мало таране,
Или добар део овнујскога ува,
Ил' макар на масти прженога крува,
Па још поред тога чаша добра вина:
Бих прстао мдађи с' двадесет година!" —
— „Не трошимо, чича, узадуд дивана,
Дон'о сам ти, ево, честитог дувана." —
— Од срца ти хвала на лепоме дару!" —
И Циганин веће лаћа се за сару,
Грошићарку лулу из саре извади
Па онда си браду и бркове глади,
Потом опет чачка, буши, дува, креше,
Тупом неком кебом танак камиш теше;
Још када запали, радосно ће рећи:
„Ни татарски није цар од мене већи!
Да, — а јеси л' чуо што о Татарима?"
— „И такових људи зар на свету има?" —
„Има, боме, синко, има, па још каки!
Силовити орјаш међ њима је сваки;
Два матора вола и три пећи леба —
Толико на ручак сваком момку треба;
Големи су, синко, к'о сеоска кула,
Копље им је камиш, а кумбара лула.
Какви ли су онда кад на хати седе
И риком лавова на бојиште греде!
Ја сам био негда у татарском боју,
И за чудо, главу не изгубих своју!
Та то и ти знадеш — ил' како би знао?
Још онда ти деда оца љуљушкао,
Кад смо бојак били против турског цара
И прот савезних њихових — Татара.
Па де нисам био, па куд нисам иш'о!....
(А муку ти твоју! јеси л' чуо, Глишо!
Гле тога крвника, гле куда се вере!
Још ће и то мало рува да подере!
Одмах, да си доле сишао са дуда!)"
„Збогом, чича, идем!" „Идеш? зашто? куда?
Остани још мало, да ти причам даље —
Није вредно речи трошити за траље.....
Дакле то си чуо, да сам негда и ја
Славно војевао против харамија;
Ал' за оно дело још ти нисам рек'о,
Одличије ово како сам си стек'о.
(Заман! човек не мож' ни да се одмара!
Ил' што пусти, жено, маторог чувара?
Знаш, како је бесан; нек уједе кога,
Па ето белаја с лакоумља твога !)
— — — — — — — — — — — — — —
Притиснуле поља страховите војне,
Блистају се сабље и пале убојне;
Сад ће одмах крвца потоком потећи,
Сад ће одмах људи као снопље лећи.
И нападну душман на кришћанске чете,
Као хитре муње коњаници лете.
Удри! не дај! сеци! кољи! пали! туци!
Јунак ти је име, мач ти је у руци...
Удрише се војске, јунак на јунака,
На камену стену холујина јака,
У отом тренутку ето бесног хата,
А на белом хату грдна голијата,
Дуго му је копље, или где га нађе!
Баш као катарка у убојне лађе.
Кад ја спазих дива, дух ми се је стег'о,
Од чуда и страха на земљу сам лег'о.
Ал' загрми онај голијат са хата:
„Кад не ћете мира, ето дакле рата!
Ал' тако ми сунца и царскога скута,
Моје ће вас копље редом да прогута!"...
Тако грми вођа... Што ћеш сада, море?
К'о осветан лавић скочио сам горе,
Станем му за леђа, свалим га на траву,
И за тили часак осечем му гдаву.
„Ура! здрав, јуначе!" повикаше наши;
„Кукавица ко се и сад смрти плаши!"
Кад Татари чуше, да им вођа паде,
Нити стреле тржу, нити сабље ваде,
Већ као зецови сви бегати сташе,
А делије њима у потеру наше.
Ту изгину много Татара, Турака
Од бритких сабаља честитих јунака.
Кад се бојак сврши, ал' ето ти редом
Хришћанских јунака веселим погледом,
Један ми се клаља, други ми честита,
А трећи за здравље, за јуначко пита,
А васцела војска — ма тако ми вере!
Мене хтеде да си за вођу избере.
Ја им онда рекох: "Није то за мене,
Ја већ имам деце, а имам и жене,
Па што ћу ја овде међ соколи, вуци?
Најрадије чекић крећем ја у руци:
На част вама славе, на част' ратовања,
Најбоље је мени поред наковања!"
Тад војници другог вођу изабраше,
А за спомен мени ту колајну даше.
И ја' дођох дома, да кујем, да радим,
Да тепсије, клинце и котлове градим;
Цар би био данас — и то може бити —
Ал' заната свог се не знам раставити!"

                         *
                        * *

Давно је то било, врло, врло давно,
Двадесет година има томе равно.
Колеба се данас већ срушила мала,
Што је поред наше кућице стајала;
Од десет особа тек једна је жива —
Тек комшију мога рака не покрива.
Кад га више пута сусретем на путу,
Из далека скида капу своју жуту,
Назове ми лепо добар дан ил' вече,
Па би онда старац одмах да утече.
Ал' ја га салетим, зовем га на страну
И молим, да дође мноме у мејану.
Кад у крчму ступи и чаше се лати,
Сирома се чича мора заплакати.
Још ми своју руку окорелу пржа,
Па суморно збори: Ти си прва душа,
Што се од менека од старца не стидиш
Када ме случајно на улици видиш;
Само ти се сећаш на ме од познати — —
За то, господару, бог нека ти плати!



Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 400-406.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.