KOMŠIJA
Odavna je bilo, vrlo, vrlo davno,
Dvadeset godina ima tome ravno;
Košulju sam onda još nosio tanku
I lepire šarne hvat'o na uranku,
Kad je pored naše kuće stari Cigo
Od blata i trske kolebicu dig'o.
Na kolebi hudoj suseda nam bednog
Sa polja ne beše prozora ni jednog,
Ni prozora uskog, ni tankog dimnjaka
Niska vrataoca samo sa sokaka,
Pa tesna u njojzi i nezdrava soba
Dupkom puna beše garavih osoba.
*
* *
Mnogo puta beše — ja se sećam toga —
U pohode odoh kod komšije moga,
Da mi sreću kaže lepotica Kata
Il' sa dlana ravna, ili iz karata,
Ili da mi Cigo, ta starina seda,
Iz života svoga nešto pripoveda.
— „Kako, deda, kako!"— „Nedaj bože, gore!
Dobro nam je dotle dok se radit' m'ore;
Ma bolje bi bilo, moj mili prijane,
Da je slaninice, il' malo tarane,
Ili dobar deo ovnujskoga uva,
Il' makar na masti prženoga kruva,
Pa još pored toga čaša dobra vina:
Bih prstao mdađi s' dvadeset godina!" —
— „Ne trošimo, čiča, uzadud divana,
Don'o sam ti, evo, čestitog duvana." —
— Od srca ti hvala na lepome daru!" —
I Ciganin veće laća se za saru,
Grošićarku lulu iz sare izvadi
Pa onda si bradu i brkove gladi,
Potom opet čačka, buši, duva, kreše,
Tupom nekom kebom tanak kamiš teše;
Još kada zapali, radosno će reći:
„Ni tatarski nije car od mene veći!
Da, — a jesi l' čuo što o Tatarima?"
— „I takovih ljudi zar na svetu ima?" —
„Ima, bome, sinko, ima, pa još kaki!
Siloviti orjaš međ njima je svaki;
Dva matora vola i tri peći leba —
Toliko na ručak svakom momku treba;
Golemi su, sinko, k'o seoska kula,
Koplje im je kamiš, a kumbara lula.
Kakvi li su onda kad na hati sede
I rikom lavova na bojište grede!
Ja sam bio negda u tatarskom boju,
I za čudo, glavu ne izgubih svoju!
Ta to i ti znadeš — il' kako bi znao?
Još onda ti deda oca ljuljuškao,
Kad smo bojak bili protiv turskog cara
I prot saveznih njihovih — Tatara.
Pa de nisam bio, pa kud nisam iš'o!....
(A muku ti tvoju! jesi l' čuo, Glišo!
Gle toga krvnika, gle kuda se vere!
Još će i to malo ruva da podere!
Odmah, da si dole sišao sa duda!)"
„Zbogom, čiča, idem!" „Ideš? zašto? kuda?
Ostani još malo, da ti pričam dalje —
Nije vredno reči trošiti za tralje.....
Dakle to si čuo, da sam negda i ja
Slavno vojevao protiv haramija;
Al' za ono delo još ti nisam rek'o,
Odličije ovo kako sam si stek'o.
(Zaman! čovek ne mož' ni da se odmara!
Il' što pusti, ženo, matorog čuvara?
Znaš, kako je besan; nek ujede koga,
Pa eto belaja s lakoumlja tvoga !)
— — — — — — — — — — — — — —
Pritisnule polja strahovite vojne,
Blistaju se sablje i pale ubojne;
Sad će odmah krvca potokom poteći,
Sad će odmah ljudi kao snoplje leći.
I napadnu dušman na krišćanske čete,
Kao hitre munje konjanici lete.
Udri! ne daj! seci! kolji! pali! tuci!
Junak ti je ime, mač ti je u ruci...
Udriše se vojske, junak na junaka,
Na kamenu stenu holujina jaka,
U otom trenutku eto besnog hata,
A na belom hatu grdna golijata,
Dugo mu je koplje, ili gde ga nađe!
Baš kao katarka u ubojne lađe.
Kad ja spazih diva, duh mi se je steg'o,
Od čuda i straha na zemlju sam leg'o.
Al' zagrmi onaj golijat sa hata:
„Kad ne ćete mira, eto dakle rata!
Al' tako mi sunca i carskoga skuta,
Moje će vas koplje redom da proguta!"...
Tako grmi vođa... Što ćeš sada, more?
K'o osvetan lavić skočio sam gore,
Stanem mu za leđa, svalim ga na travu,
I za tili časak osečem mu gdavu.
„Ura! zdrav, junače!" povikaše naši;
„Kukavica ko se i sad smrti plaši!"
Kad Tatari čuše, da im vođa pade,
Niti strele tržu, niti sablje vade,
Već kao zecovi svi begati staše,
A delije njima u poteru naše.
Tu izginu mnogo Tatara, Turaka
Od britkih sabalja čestitih junaka.
Kad se bojak svrši, al' eto ti redom
Hrišćanskih junaka veselim pogledom,
Jedan mi se klalja, drugi mi čestita,
A treći za zdravlje, za junačko pita,
A vascela vojska — ma tako mi vere!
Mene htede da si za vođu izbere.
Ja im onda rekoh: "Nije to za mene,
Ja već imam dece, a imam i žene,
Pa što ću ja ovde međ sokoli, vuci?
Najradije čekić krećem ja u ruci:
Na čast vama slave, na čast' ratovanja,
Najbolje je meni pored nakovanja!"
Tad vojnici drugog vođu izabraše,
A za spomen meni tu kolajnu daše.
I ja' dođoh doma, da kujem, da radim,
Da tepsije, klince i kotlove gradim;
Car bi bio danas — i to može biti —
Al' zanata svog se ne znam rastaviti!"
*
* *
Davno je to bilo, vrlo, vrlo davno,
Dvadeset godina ima tome ravno.
Koleba se danas već srušila mala,
Što je pored naše kućice stajala;
Od deset osoba tek jedna je živa —
Tek komšiju moga raka ne pokriva.
Kad ga više puta susretem na putu,
Iz daleka skida kapu svoju žutu,
Nazove mi lepo dobar dan il' veče,
Pa bi onda starac odmah da uteče.
Al' ja ga saletim, zovem ga na stranu
I molim, da dođe mnome u mejanu.
Kad u krčmu stupi i čaše se lati,
Siroma se čiča mora zaplakati.
Još mi svoju ruku okorelu prža,
Pa sumorno zbori: Ti si prva duša,
Što se od meneka od starca ne stidiš
Kada me slučajno na ulici vidiš;
Samo ti se sećaš na me od poznati — —
Za to, gospodaru, bog neka ti plati!
