Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 7

←< 6. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

8. glava >→

VII
PREVLAST SRPSKOGA NARODA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU.

U XIV veku došle su obe srpske države, Raška i Bosna, jedna za drugom do vrhunca svoje moći. Raška je u prvoj, a Bosna u drugoj polovini XIV veka postala sila prvoga reda, tako da je do pred kraj toga stoleća srpski narod bio najvažniji faktor na Balkanskom Poluostrvu. To je najsjajnije doba u prošlosti srpskoga naroda, doba političke snage i velikog kulturnog poleta. U to je doba srpski narod počeo primati u punoj meri savremenu kulturu zapada i istoka, asimilisao je potpuno i prilagodio sebi i svojim osobinama, dodajući joj svoje kulturne elemente i menjajući u njoj po gdešto prema svojim osobinama, prilikama i potrebama. Ali se taj proces nije mogao izvršiti ni lako ni brzo. Kad je, posle vrhunca političke snage, u obe srpske države opala centralna vlast, a heterogeni elementi, kakvih je u feudnim državama, kao što su bile i Raška i Bosna uvek dosta bilo, dobili prevagu, te je nastalo rastrojstvo i slabost, — došla je na Balkan nova jedna država i nov jedan, mlad i snažan narod, čiju navalu srpski narod nije mogao izdržati.

Poslednjih godina XIII veka kralj Milutin je opet udario na Vizantiju, zauzeo Drač i prodro, u društvu sa vizantiskim odmetnikom vojvodom Kotanicom, u Makedoniju. Vizantija je bila sasvim nemoćna da odoli Milutinu. Posle dužih pregovora bude ugovoren između Raške i Vizantije mir, po kome Vizantija prizna Milutinu sva starija osvojenja, Milutin vrati sve što je zauzeo u poslednjem ratu, a dobije za ženu carevu ćer, sedmogodišnju Simonidu (1299 g.).

Sada je Milutin bio na vrhuncu svoje moći. Prvi put je sada raški vladalac gotovo diktovao mir Vizantiji, prvi put je sada Vizantija Raškoj i formalno priznala osvojene pokrajine, prvi put je vizantiski car morao dati svoju ćer za ženu srpskom vladaocu. Raška je sada bila najvažniji faktor na Balkanskom Poluostrvu.

Ugarska je u poslednjoj desetini XIII veka bila zauzeta dinastičkim borbama i građanskim ratovima, koji su paralisali svu snagu državnu i narodnu. Ona je u taj mah bila nesposobna ma za kakvu ozbiljniju akciju spolja; tako je u to doba s te strane bila sigurna ne samo Raška nego i Bosna. Za vreme borbe u Ugarskoj osnažio se jako hrvatski ban Pavle Šubić i njegova braća, zbog čega su se o njih otimali razni pretendenti na ugarski presto. Pavle je u dinastičkim borbama držao stranu pretendentu Karlu Robertu. Pomoću njegovom osilio se Pavle još više, tako da je 1298 god. ovladao Bosnom, koju onda da na upravu svom sinu Mladenu. U Bugarskoj su takođe bile na dnevnom redu dinastičke borbe, zbog kojih se i ona nije mogla odupreti snaženju Raške. I Vizantija je, za slabe vlade Andronika II (1282–1328 god.), bila sasvim nemoćna; sitničarske dogmatske raspre razdirale su državu, blagajne su bile prazne, a vojska je bila sasvim zanemarena i zapuštena.

Tako su sve države, koje su mogle uticati na političke prilike na Balkanu, bile krajem XIII veka u rđavom stanju i teškom položaju. Jedino je Raška bila snažna, te je Milutin gospodario situacijom.

Ali se uskoro i njegov položaj pogoršao. God. 1305 otme mu Filip tarentski Drač. Ubrzo posle toga (1308 god.) ugovorio je Milutin savez protiv Vizantije sa Karlom Valoa, pretendentom na vizantiski presto. Ugovorom sa Karlom dobila je Raška njegovo priznanje na mnoge krajeve. Ali taj savez nije imao nikakva praktična rezultata. Međutim je Milutin, i posle toga saveza, ostao sa Vizantijom u vrlo dobrim odnosima, čak joj je slao vojsku u pomoć protiv Turaka.

Osećajući se snažnim i jakim, Milutin je pomišljao na to, da pogazi ugovor s Dragutinom, po kome je Dragutinov najstariji sin imao naslediti srpski presto. Milutin je hteo proglasiti za prestolonaslednika svoga najstarijeg sina Stevana, koji se za vreme građanskih ratova među Tatarima oslobodio ropstva, vratio u Rašku i dobio na upravu Zetu. Ali Dragutin nije bio voljan da napusti svoje pravo i da žrtvuje presto svoga sina, nego se spremao da sa oružjem u ruci brani ugovor, koji je Milutin hteo pogaziti. Milutin je u ovaj mah bio u vrlo velikoj opasnosti, jer ga je, ne zna se iz kog razloga, bila napustila skoro sva vlastela. Ipak se on spasao iz nezgodnog položaja i izmirio sa Dragutinom.

Nekako odmah posle toga ustao je na Milutina njegov sin Stevan, upravnik Zete, možda zbog pitanja o nasleđu, ali po svoj prilici najviše zbog spoljne politike Milutinove, jer je on, pod uticajem Simonidinim, počeo suviše popuštati Vizantiji. Možda je Stevan, dižući se na oca, računao na pomoć vlastele koja su nedavno, u sukobu sa Dragutinom, bila napustila Milutina; ali se prevario, jer su oni ovom prilikom ostali verni Milutinu, te je ustanak Stevanov brzo i lako savladan. Stevana je Milutin dao oslepiti, pa ga je onda poslao u Carigrad na zatočenje, a Zetom je počeo sam upravljati. U to doba umrla je i kraljica Jelena (8 februara 1314 god), te Milutin zauzme i one krajeve, kojima je ona dotle upravljala.

Kada je posle dve godine umro i Dragutin (12 marta 1316 god.), Milutin upadne s vojskom u njegovu državu sa namerom da zauzme i te krajeve. Ali su u to doba prilike u Ugarskoj bile već dosta sređene, a na ugarskom prestolu sedeo je agilni i izdržljivi Karlo Robert (1308–1342 god.), koji nije lako napuštao prava i pretenzije ugarskih kraljeva. On je i Milutinu osporio pravo na Dragutinovu državu i uzeo je Srem i Slavoniju, ali je Milutin ipak zauzeo Braničevo i Mačvu sa Beogradom.

Krajeve Dragutinove države u Bosni poseo je međutim Mladen Šubić, koji je nasledio svoga oca Pavla († u maju 1312 god.). Mladen se u to doba izmirio sa znamenitim vlastelinom bosanskim Stevanom Kotromanom, zetom kralja Dragutina, sa kojim se Pavle bio zavadio. Kad Stevan Kotroman umre, onda Mladen da Bosnu na upravu njegovom sinu Stevanu Kotromaniću, koji je u to doba bio još maloletan, te je za njega upravljala njegova mati Jelisaveta, kći Dragutinova.

Gubitak i neuspehe na severu naknadio je Milutin na jugu; god. 1319 osvojio je on ponovo Drač. Uspesi Milutinovi nagnali su Karla Roberta, kralja ugarskog, Mladena Šubića, bana hrvatskog, i Filipa tarentskog da ugovore savez protiv Raške. Za akciju protiv Milutina zadobili su oni još i mnoge plemenske glavare u Zeti i po Albaniji. Ali je od saveznika jedino Karlo Robert udario na Milutina i uspeo da mu otme, ma da je Milutin razvio bio jaku agitaciju u Južnoj Ugarskoj, Beograd i Mačvu. Mladen i Filip, zauzeti drugim poslovima, nisu mogli ništa ozbiljnije preduzeti, a plemenski glavari su brzo i lako savladani, čak je Milutin osvojio neke gradove u Albaniji.

Kad je Milutin umro (29 oktobra 1321 god.), ostavio je državu proširenu i znatno uvećanu. Kad je primio vladu, bila je granica raške države potisnuta do Lipljana, a kad je umro, bile su promaknute državne granice daleko i na jug i na sever.

Međutim, stanje u zemlji nije odgovaralo spoljašnjem sjaju. Konsolidovanje u samoj državi nije bilo izvedeno, heterogenih elemenata je bilo vrlo mnogo, avtoritet vlasti nije bio utvrđen, a vlastela, osobito zetska i arbanaška, uvek spremna da državne interese žrtvuje svojim koristima, bila su se osilila jako. Zbog takvih je prilika, posle smrti Milutinove, zavladala anarhija u državi, tako da su razbojničke čete napadale i na pratnju, koja je sprovodila mrtvo telo kraljevo.

Najviše je tom anarhističkom stanju doprinelo nerešeno pitanje o nasleđu. Stevan, najstariji sin Milutinov, vratio se iz Carigrada i dobio je opet od Milutina jednu oblast na upravu. On nije bio sasvim oslepljen; stoga je mislio da i može i treba da nasledi očev presto. Zbog nesreće, koja ga je snašla, i zbog svoje blage naravi, imao je on dosta pristalica u narodu i među sveštenstvom i vlastelom. Mlađi sin Milutinov, Konstantin, smatrao je, međutim, da je Stevan, zbog slepoće, nesposoban za vladu i da on treba da nasledi krunu. Ali se javio i treći pretendent. Vladislav, sin Dragutinov, mislio je da, na osnovu ugovora između Dragutina i Milutina, njemu pripada pravo na presto u Raškoj. Tako je u Raškoj, odmah posle smrti Milutinove, planuo građanski rat.

U isti mah besneo je građanski rat i u drugoj srpskoj državi. Velika moć Mladena Šubića izazvala je Protiv njega savez svih onih, koji su ga se bojali i koji su mu zavideli. Tako su se protiv njega udružili njegov brat Pavle i moćna hrvatska porodica Kurjakovića. Posle dužeg opiranja pridružio im se i štićenik Mladenov, bosanski ban Stevan Kotromanić, te oni svi zajedno udare 1322 g. na Mladena i razbiju ga. Mladen se obrati Karlu Robertu i zatraži od njega pomoć. Ali ga Karlo uhvati i zadrži kod sebe do smrti, zadovoljan što se na tako lak način oprostio čoveka, koji mu je mogao biti opasan. I u Hrvatskoj je u to doba bio građanski rat u jeku; tamo su pojedine moćne porodice ratovale i među sobom i protiv Karla Roberta, udruživši se sa Mlečićima, kojima je ta prilika dobro došla da se utvrde na dalmatinskoj obali.

Kada je Karlo Robert uredio stvari u Ugarskoj, počeo je raditi na tome da savlada Hrvatsku i da istisne iz Dalmacije Mletačku Republiku. Radeći na tome, Karlo je tražio pomoći i od bosanskog bana Stevana Kotromanića. Njemu je Karlo, kad je uhvatio Mladena Šubića, dao gotovo celu Bosnu na upravu. Stevan je zbog toga bio zahvalan Karlu i bio je spreman da mu pomaže. Ali je Stevan Kotromanić rado pomagao Karlu Robertu još i stoga, što je tom prilikom mogao, makar i posredno, uzeti učešća u rešavanju hrvatskih i dalmatinskih stvari, a to je za njega imalo velikog političkog značaja.

Dok se to događalo u Bosni, uspeo je Stevan da savlada jednog pretendenta. Mlađi brat Stevanov, Konstantin, poginuo je u boju. Za vreme nereda i građanskog rata u Raškoj zauzeo je međutim Filip tarentski opet Drač. Stevan je pokušao da dobije Filipovu kćer za ženu, možda sa nadom da na taj način dobije natrag Drač, ali su ti pregovori ostali bez rezultata.

U Bugarskoj je u to doba (1323 god.) izabran za cara Mihailo, sin Šišmanov, koji je imao za ženu sestru Stevanovu. Mihailo je sasvim pravilno uvideo, da će se Bugarska uskoro morati boriti sa Raškom, koja je stalno jačala i prodirala na jug, ne samo o vardarsku i strumsku dolinu, nego u opšte o prevlast na Balkanu.

Ugarska je, dolaskom na presto anžujske dinastije, ušla u poslove srednje Evrope i bila je tamo zauzeta toliko, da nije mogla voditi skoro nikakvu akciju na Balkanu. Vizantija je već i inače bila dosta nemoćna, a osim toga u to je doba počeo rat između cara Andronika i njegovog unuka Andronika mlađeg. Taj rat je trajao više godina i doveo je Vizantiju do ruba propasti. Bosna se, međutim, posle mnogo godina mučne i besplodne borbe, tek počinjala oporavljati i snažiti.

Ostala je dakle samo Bugarska i Raška, da se bore o nasleđe vizantiske imperije i o prevlast na Balkanu. Mihailo je, kako izgleda, to dobro uvideo i zato je hteo izazvati sukob što pre, dok Raška nije suviše ojačala. Ali je kralj Stevan video, da je za Rašku momenat za rat vrlo nezgodan. On je znao da Raška za taj rat, do koga mora doći, treba bolje da se spremi, i da pre svega treba da reši dinastičko pitanje, jer se Vladislav još uvek držao u severnim krajevima. Stoga je Stevan gledao da ma na koji način za sada spreči rat. Poslaniku njegovom, poznatom književniku i docnijem arhiepiskopu Danilu, pošlo je za rukom da otkloni za sada sukob.

Vladislav je možda računao na to, da zajedno sa Bugarima preduzme akciju protiv Stevana, ali se njegova nada nije ispunila. Stoga se obratio na svoga rođaka, bana Stevana Kotromanića, koji je bio voljan da mu pomogne. Stevan je, međutim, ipak uspeo da savlada Vladislava, da zauzme njegove zemlje i da ga izagna u Ugarsku, gde je i umro, Ali je za vreme te borbe Stevanu Kotromaniću pošlo za rukom da zauzme Hum (oko 1325 god.).

U borbi između Andronika II i njegovog unuka Andronika III, bila je Raška na strani Andronika starijeg, čijom se unukom Stevan bio oženio, dok su Bugari pomagali Andronika III. Stevan je svom savezniku poslao bio vojvodu Hrelju sa jednim odeljenjem vojske, ali je ta pomoć dockan stigla, jer je Andronik III savladao svog dedu i zavladao sam državom (24 maja 1328 god.). Stevan je, za vreme građanskog rata u Vizantiji, uspeo da zauzme Veles, Prosek i još neke gradove. Andronik III je sada jasno uviđao da Vizantiji preti velika opasnost od Raške, koja je već duže vremena sistematski radila na tome, da se utvrdi u vardarskoj dolini, Bugari su tu opasnost videli već i pre. Zajednička opasnost uputila je Mihaila i Andronika jednog na drugog. Tako je došlo do saveza između Bugara i Vizantije protiv Raške.

Dok su se Srbi i Bugari spremali na borbu, od koje će zavisiti budućnost oba naroda i koja će rešiti sudbinu Povardarja i južnih krajeva Balkanskog Poluostrva, dotle je Ugarska, u savezu sa Stevanom Kotromanićem, vodila borbu protiv hrvatskih velikaša. Tu je borbu upotrebila Mletačka Republika, da zadobije za sebe jedan po jedan dalmatinski grad. Na taj način dobila je ona pod svoju vlast gotovo celo dalmatinsko primorje od Velebita do Cetine. Ali je u isti mah i Stevan Kotromanić radio na tome, da se utvrdi u primorju i uspeo je da, osim Huma, osvoji još neke krajeve u Dalmaciji.

U to je vreme i papska kurija opet počela energičnije raditi u Bosni. Od sredine XIII veka u Bosni je malo rađeno protiv bogomila, tako da su se oni tamo dosta osnažili. Onda je i pravoslavna vera uhvatila u Bosni jača korena. I ban Stevan Kotromanić bio je pravoslavan. Ma da je papa energično radio na tome da ga nagovori ili natera da ostavi pravoslavlje, on je ipak ostao čvrst u veri, možda iz straha od protivnika katolicizma, koji su nalazili oslonca u Raškoj.

Taman je papska kurija htela preduzeti energičnije mere protiv bogomila i protiv pravoslavnih u Bosni, kad planu svom snagom raspra između katoličkih kaluđera Dominikanaca i Franjevaca oko toga, koji od njih imaju prava da rade u Bosni. Ta raspra, koja je trajala više godina, onemogućila je gotovo svaki rad katoličke propagande. Za to se vreme bogomilska jeres jako raširila, ne samo po Bosni i Humu, nego i po Hrvatskoj i Dalmaciji.

Međutim je došlo između Raške i Bugarske do odsudne borbe, koja je rešila pitanje o prevlasti na Balkanu i za dugi. niz godina sudbinu južnih zemalja. Sada je trebalo da se definitivno reši pitanje o tome, ko će biti gospodar u Makedoniji, na Vardaru i na Strumi.

Prema izveštajima, što ih je Stevan dobio, kad je počeo rat, car je Mihajlo imao nameru da od Vidina preko Niša upadne u Stevanovu državu. Prema tome Stevan je naredio, da se srpska vojska iskupi na Dobriču kod Niša. Ali kada se srpska vojska već počela okupljati, sazna Stevan, da je Mihailo pošao prema Sofiji, u nameri da odatle pođe na jug i da s juga napadne na Srbe. Stevan onda, i ne sačekav da se okupi sva vojska, pođe Bugarima na susret.

Kod Velbužda se obe vojske sukobe i Bugari budu do noge potučeni; sam car Mihailo pogine u boju (28 juna 1330 god.). U bitci se osobito odlikovao, i ličnom hrabrošću i taktičkim znanjem, prestolonaslednik Dušan. Kad je car Andronik III, koji je kao saveznik Mihailov takođe pošao na Stevana i zauzeo neke gradove na granici, dobio izvešće o porazu bugarske vojske, on se vrati natrag.

Bugari su posle bitke kod Velbužda, kao i uvek posle poraza, izgubili glavu; izgubiti vojsku značilo je za njih i ovoga puta, u ostalom kao uvek, izgubiti državu. Bugarski su velikaši ne samo malodušno predavali srpskoj vojsci redom gradove, nego su činili Stevanu predloge i o potpunom podčinjenju. Stevan je bio toliko mudar, da te primamljive predloge ne prihvati; on je hteo da se zadovolji realnim i trajnim dobicima. Raška je dobila niški kraj, a Bugarska je definitivno istisnuta iz Strume i Vardara. Jedno odeljenje srpske vojske došlo je u Trnovo i popelo tamo na presto proteranu sestru Stevanovu, Anu i njena i Mihailova sina, Stevana. Posle pobede nad Bugarima Stevan je prionuo življe, da dovrši svoju zadužbinu Dečane.

Ali popularnost njegova, dobivena velikom pobedom nad Bugarima, nije dugo trajala. Vlastela u Raškoj, a osobito prestolonaslednik Dušan, koji je upravljao Zetom, bili su nezadovoljni, što se iz pobede nad Bugarima nije izvuklo dosta koristi, naročito prema savezniku bugarskom Aidroniku. Takvo držanje prema Vizantiji smatrala je vlastela kao posledicu uticaja kraljičina, koja je osim toga radila i na tome, da mesto Dušana njen sin, Siniša, nasledi presto.

Ako su Dušan i vlastela u Zeti, već zbog svega toga, mislili da treba učiniti kraj onakom režimu, promena u Bugarskoj, koja se ubrzo dogodila, još je uskorila katastrofu. Već nekoliko meseca posle bitke kod Velbužda, proterana je Ana i njen sin, a za bugarskog cara proglašen Jovan Aleksandar. Taj prevrat, koji je pretio da uništi sve koristi, koje je Raška mogla imati od pobede nad Bugarima, izazvao je veliko nezadovoljstvo prema radu i politici Stevanovoj. Zetska vlastela, koja je uvek težila da igra veliku ulogu u državi i koja je bila uvek u opoziciji prema svakom režimu u Raškoj, bila je i ovog puta gotova da pomogne Dušana, kad je pošao na svoga oca, a sva je prilika da ga je ona i podsticala na to. U prvi mah je pošlo Stevanu za rukom da se izmiri s Dušanom, ali su, odmah posle toga, ponovo izbile nesuglasice. Dušan je onda sa svojim pristalicama iz Zete iznenada napao na oca i zarobio ga. Posle kratkog vremena Dušan se krunisao za kralja (8 septembra 1331 god.), a Stevan je naskoro posle toga u tavnici umro (13 novembra).

Dušan je jedan od najznatnijih vladalaca srpskih; pod njegovom vladom dostigao je srpski narod vrhunac političke moći. On je uspeo da ostvari mnoge od onih ideala, koji su lebdeli pred očima Urošu i Milutinu i koji su ih na rad podsticali. On je čak, blagodareći povoljnim prilikama i svom političkom temperamentu i talentu, postigao mnogo više, no što su oni mogli i zamišljati. Duboke političke mudrosti nije u njega bilo, ali je on imao prirodne bistrine, da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu i korist dobre organizacije, ma da sam nije bio veliki organizator.

Odgovarajući želji stranke, koja ga je dovela na presto, Dušan je odmah udario na Vizantiju. Srpska vojska je prodrla, ne naišav ni na kakav otpor, čak do Sereza i Soluna. Pomoću grčkog vojvode Sergijana, koji je prebegao Dušanu, osvojio je on, gotovo bez otpora, mnoge gradove u Makedoniji, među kojima Prilep, Orid, Voden, Kostur i Strumicu, a opseo je Solun. Kako se u taj mah ugarski kralj Karlo Robert spremao da zarati na Rašku, Dušan je pristao na mir, koji mu je Andronik ponudio. Po tom miru zadržao je Dušan severne krajeve, a južne je vratio Vizantiji (26 avgusta 1334 god.).

Suzbivši Mađare, koji su sredinom 1335 god. bili napali na Rašku i doprli čak do Žiče, Dušan zauzme jedan deo Mačve. Rat je na toj strani i dalje trajao još više godina, ali je vođen mlitavo. Uskoro međutim Dušan udari na arbanaške knezove po Albaniji i severnom Epiru i, u toku od četiri godine, zauzme bez velikog otpora sve do Janine (1336–1340 god.).

Kad je 15 juna 1341 god. umro car Andronik, nastao je u Vizantiji dug i krvav rat o presto, usled koga je zavladala potpuna anarhija i država oslabila tako, da je taj građanski rat definitivno upropastio Vizantiju. Oslabljena sasvim, ona nije mogla sprečiti Dušana da osvoji redom Sve pokrajine, sa kojima je Raška graničila. Namesnik maloletnog sina Andronikova, Jovana V, Kantakuzin, zavadio se sa udovom caricom Anom, otišao iz Carigrada i proglasio se i krunisao za cara (26 oktobra 1341 god.).

U to vreme Dušan je opseo Voden. Kantakuzin, znajući da je slab, da se sam bori sa zakonitim carem, dođe Dušanu (krajem jula 1342 god.) i ugovori s njim savez, po kome je trebalo da obojica zajedno udare na krajeve, koji su priznavali cara Jovana, a svaki da zadrži što osvoji. Ali taj savez nije dugo trajao; carica Ana radila je sistematski na tome, da dobije Dušana na svoju stranu i da ga odbije od Kantakuzina. Kako je Kantakuzin svojskom, što je od Dušana dobio, vrlo nesrećno vojevao, raslo je, usled svega toga, nepoverenje među njima dvojicom. U to Kantakuzin odmami sebi kraljičinu gardu, sastavljenu od najamnika, pa udari na neke Dušanove gradove. Posle toga Dušan počne pregovore sa caricom Anom, a zarati na Kantakuzina (u leto 1343 god.). Usled toga Dušan napusti svaku akciju na severu prema Ugarskoj, gde su stvari po Srbe od tada rđavo pošle. Kantakuzin međutim sklopi savez sa Turcima, koji mu pošalju jedno odeljenje vojske u pomoć protiv Dušana. Srpska se vojska sukobi s Turcima kod Stefanijane, ali bude razbijena (početkom 1344 god.). Ipak je Dušan, i pored toga poraza, osvajao i dalje na jugu grad za gradom, dok u oktobru 1345 nije osvojio i Ser.

Sada je bila u njegovim rukama cela Makedonija, osim Soluna, i cela Albanija i Epir; on je gospodario velikim delom pokrajina vizantiskog carstva. U ostalim vizantiskim zemljama, koje još nisu priznavale njegovu vlast, vladala je jedna žena i jedan uzurpator, koji su ratovali jedno s drugim. Dušan je prema takvoj situaciji smatrao, da je on sada pravi naslednik krune Konstantinove, pa se čim je zauzeo Ser, proglasio za cara Srba i Grka (u oktobru 1345 god.).

Tim je aktom i formalno obeležen nov pravac u politici raške države. Raška treba da nasledi Vizantiju, koja je nesposobna za život, — to je deviza i ideal Dušanov. Iduće godine o Uskrsu (16 aprila 1346 god.) krunisan je Dušan u Skoplju za cara, a sin njegov Uroš za kralja. Kako je krunisanje na carstvo mogao izvršiti samo patrijarh, prvo je na saboru proglašen arhiepiskop Janićije za patrijarha, pa je onda on krunisao Dušana.

Vizantinci su tek 1352 god. dospeli da bace anatemu na cara Dušana, na patrijarha Janićija i na sav sabor, koji je proglasio patrijaršiju i carstvo. Međutim je i kod Srba, osobito među sveštenstvom, bilo dosta njih, koji ovaj postupak nisu odobravali i koji su bili protivni tome, da se ruše tradicije, nasleđene od svetoga Save. Ta je stranka posle, kad je zla sudba stala da bije srpski narod i kad su se stale nizati nesreće jedna za drugom, još više ojačala.

Dok je Dušan osvajao po Vizantiji, bio je srpski narod i u drugoj srpskoj državi, u Bosni, neprestano u borbi. Stevan Kotromanić je, kad je na ugarski presto došao sin Karla Roberta, Ludvig (16 jula 1342 god.), bio sklon da se emancipuje od Ugarske i da pristupi savezu protiv Ludviga, koji bi obrazovali Mleci, Raška, hrvatsko-dalmatinski velikaši i Bosna (1343 god.). Ali do toga saveza nije došlo, a Ludvig je toliko osnažio Ugarsku, da se uskoro mogao uspešno boriti i protiv buntovnika u Hrvatskoj i protiv Mletaka.

Pored težnje da savlada ustanak u Hrvatskoj i da istisne Mlečiće iz Dalmacije, hteo je Ludvig i da skuči Dušana, jer je moć njegova mogla postati opasna po Ugarsku. Stevan Kotromanić, koji se donekle angažovao za savez sa Raškom i Mlecima protiv Ugarske, kad je video da se Dušan osilio tako da mu je mogao postati opasan, a da je Ludvik dosta snažan da ga brani od Dušana, napustio je sasvim misao o savezu sa Raškom i prišao je Ludvigu (sredinom 1344 god.). God. 1344–1348 ispunjene su borbom Ludvigovom sa hrvatskim velikašima i Mletačkom Republikom; u toj borbi uzimao je većinom učešća i Stevan Kotromanić, ili kao saveznik ugarski ili kao posrednik. U to je doba Ludvig opet počeo udarati i na Dušanovu državu, ali je sa Dušanom u drugoj polovini 1346 god. sklopio mir. Uz dosta veliko učešće Stevanovo došlo je na posletku do primirja i između Ugarske i Mletaka na osam godina.

Međutim, Dušan je još u toku 1348 god. udario na jugu na krajeve, koje još nije bio osvojio. Tako je do kraja 1348 god. osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Kantakuzin, koji je u to doba (3 februara 1347 god.) zavladao Carigradom, bio je nemoćan da išta preduzme protiv Dušana, a kamoli da spreči njegovo napredovanje.

U vreme tog osvajanja na jugu, Dušan je došao u oštar sukob i sa bosanskim banom Stevanom. Već davno su bili odnosi među Bosnom i Raškom zategnuti. Dušan je želeo da dobije natrag Hum i pomagao je zbog toga bosanske bogomile, koji su razrivali državu, a ban Stevan se bojao da Dušan ne stavi u svoj program i osvojenje Bosne. Taj antagonizam izazivao je češće sukobe, koji su po neki put bili dosta ozbiljni. Tako su se odnosi između ove dve srpske države, baš one godine kad se Dušan krunisao za cara (1346 god.), tako zaoštrili, da je Stevan, bojeći se da Dušan ne zarati na Bosnu, molio Mlečiće, da posreduju i da se kod Dušana zauzmu za njega. Ovoga puta bio je sukob još odgođen, najviše zbog toga što je Dušan imao da svrši osvajanja na jugu, ali je, početkom 1349 god. postao ponovo akutan. Posredovanje Mletaka nije ovoga puta imalo uspeha. Kako je Ludvig u taj mah bio zauzet na drugoj strani, Dušan napadne na Stevana i prodre pljačkajući u Hum (u jesen 1350 god.). I ako se ban Stevan nije smeo upustiti u otvorenu borbu sa Dušanom, nego se povukao u utvrđena mesta, ipak Dušan nije imao velika uspeha. Opljačkao je, istina, neke krajeve, ali glavnu nameru svoju nije postigao: Hum nije osvojio, bar ne ceo.

Za vreme sukoba s Bosnom održao je Dušan sabor u Skoplju, koji je sastavio i objavio Zakonik (1349 god.). U tom Zakoniku izvršena je, naravno pod uticajem vizantiskog zakonodavstva, kodifikacija starijih zakonskih odredaba n običajnog prava, svakako sa izmenama i dopunama koje je sabor rešio. Posle pet godina (1354), na saboru u Serezu, Zakonik je dopunjen nekim novim zakonskim člancima.

U Vizantiji, međutim, razdor među carem Jovanom i Kantakuzinom nikako nije prestajao, a 1352 god. došlo je opet do rata. Car Jovan je sklopio savez protiv Kantakuzina sa bugarskim carem Aleksandrom i sa carem Dušanom. Ali Kantakuzinu dođu i ovaj put u pomoć Turci i napadnu saveznike kod Dimotike na Marici; Bugari pobegnu, a Srbi i Grci budu do noge potučeni (u jesen 1352 god.). Taj poraz je jako uticao na Dušana, tako da on posle toga na toj strani nije više preduzimao akciju.

U leto 1354 god. udari ugarski kralj Ludvig sa velikom vojskom na Dušana, da izgladi svoje neuspehe u borbi sa Raškom. Međutim su se Turci sve više utvrđivali na Balkanu i pljačkali na sve strane. U Vizantiji je istina još uvek trajala borba, ali je ipak Dušan mogao doći u veliku opasnost, ako ga napadnu u isti mah i Ludvig i Turci, a možda i Kantakuzin. Papa Inoćentije VI (1352–1362 god.) shvatio je opasnost za ceo hrišćanski svet, a osobito za Balkansko Poluostrvo, od Turaka, pa je već bio organizovao otpor Turcima. Stoga Dušanu nije bilo teško zadobiti Inoćentija za sebe, osobito kad mu je obećao da će priznati papsku vlast i da će zaratiti na Turke. Na taj način mislio je Dušan da spreči opasnost, koja mu je pretila od Ugarske. Papa je bio gotov da poradi energično kod Ludviga, da ne preduzima ništa protiv Dušana. Rad papin u tome pravcu imao je naravno uspeha; Dušana je tako minula velika opasnost, koja mu je pretila.

Početkom iduće godine bila je politička situacija sasvim izmenjena. U decembru 1354 god. Kantakuzin je primoran da se odreče prestola i da se zakaluđeri; na prestolu je ostao car Jovan V. I ako su ovom promenom nastupile redovnije prilike u Vizantiji, ipak je ta promena za Dušana bila povoljna. Opasan protivnik je za njega bio Kantakuzin, a ne Jovan, koji je bio slab i kao čovek i kao vladalac. Jovan je osim toga bio i obvezan Dušanu, jer je Dušan dosta doprineo padu Kantakuzinovom. Osim toga Turci su, ako bi nastavili svoje nadiranje na Balkan, morali sada prvo doći u sukob sa Vizantijom, koja nije više mogla nastavljati prema njima politiku Kantakuzinovu. Vizantija sama bila je, međutim, sasvim slaba i trebalo je da prođe dosta vremena, dok bi se prilike u državi sredile tako da ona postane sposobna za kakvu ozbiljniju akciju. Dušan je dakle i s te strane bio prilično siguran.

Ostala je samo Ugarska, koja je mogla biti opasna. Ali se i tu situacija izmenila u korist Dušanovu. Primirje između Ugarske i Mletaka, zaključeno na osam godina, približavalo se kraju. Kako su obe strane htele da dobiju Dalmaciju u svoju vlast, spremala se i Ugarska i Mletačka Republika na rat. Mleci, koji su godinama i u više prilika odbijali Dušanove predloge za savez protiv Vizantije, zato što im nije išlo u račun da Vizantiju zameni jedna snažna država, a još manje da Carigradom, za kojim su i sami težili, zavlada eventualno car Dušan, — bili su sada skloni da rade sa Dušanom protiv Ugarske.

Dušan je dakle sada mogao prekinuti započete veze sa papom. S toga je papa posle toga ne samo odobravao Ludvigovu akciju protiv Dušana, nego je pokušao i da pokvari mletačko-srpski savez, ali bez uspeha, jer je Mlečićima bio važniji njihov politički interes, nego verski interesi papske kurije. Krajem 1355 god. bili su odnosi u Primorju tako zategnuti da je moralo doći do borbe. Tek što je ratovanje počelo u Hrvatskoj i Dalmaciji, kad Dušan na prečac umre u najboljim godinama (20 decembra 1355 god.). Rat između Ugarske i Mletaka nastavljen je posle smrti Dušanove bez učešća Raške i završio se posle tri godine mirom, po kome je Ugarska dobila celu Dalmaciju i Dubrovnik (18 februara 1358 god.).

U Raškoj je posle smrti Dušanove nastalo doba trzavica, razdora, rasula i slabosti. Vlastela je u to doba imala u svojim rukama već velike komplekse zemalja i vrlo jaka uticaja na politiku i na državni život. Pod vladom Dušanovom, kad su se državne granice daleko razmakle na sve strane, množila su se i širila i vlasteoska imanja, tako da su pojedina vlastela i pojedini oblasni upravnici imali u svojoj ruci čitave države. Za života je Dušanova centralna vlast i vladalački avtoritet bio jak, te je bilo moguće održavati disciplinu i naterati pojedine centrifugalne snage i separatističke elemente, da svoje interese i težnje podrede interesima i težnjama državnim. A separatističkih interesa i težnji bilo je dosta, jer je Dušanova carevina bila sastavljena iz vrlo raznorodnih elemenata, i po narodnosti i po veri i po tradicijami i po kulturi i po političkim težnjama. A car Dušan nije imao ni vremena ni snage ni talenta, da ujednači raznorodne elemente.

Kad je umro car Dušan, koji je svojom osobom suzbijao sve te heterogene težnje i sprečavao rasulo, i kad je na presto došao car Uroš (1355–1371 god.), čovek slab, bez volje i bez energije, bez talenta i avtoriteta, počelo je rastrojstvo i rasulo otimati maha. Pojedina vlastela je pokušavala da se otrgne od središne vlasti, koja je bila slaba da svoj avtoritet održi. Često se to dešavalo stoga, što je pojedina vlastela htela da bude samostalna i što je mislila da cepanje od državne zajednice zahtevaju njeni lični interesi. Ali je isto tako često vlastelin ili oblasni gospodar bio samo izraz težnje i želja cele oblasti ili je samo i vršio ono, što je javno mnjenje ili što su oblasni interesi zahtevali. Jer pojedine pokrajine još nisu bile jako vezane za centar, koji je stvorio Dušanovu carevinu; pojedine oblasti u toj velikoj državi nisu se mogle za tako kratko vreme stopiti u jednu celinu, koja bi imala iste interese, iste težnje i iste ideale. Život u drugim političkim zajednicama, u drugim sferama, u drugim kulturnim i pod drugim političkim i verskim uticajima, često i sa drugim nacionalnim podlogama, ostavio je u pojedinim oblastima tragove, koji se nisu mogli tako lako istrti, osobito za onako kratko vreme. Stoga su pojedine oblasti i same, nezavisno od svojih gospodara, želele da dođu do onoga, na čemu su radili njihovi ambiciozni feudni gospodari, koji su bili uvek spremni, da vladalačku vlast oslabe, a svoj uticaj da jačaju.

Zgodno je vreme za takav rad bilo u doba vlade Uroševe. Na prestolu je bio slab vladalac, bez volje i bez energije, a i spolja i iznutra bilo je mnogo kriza i puno nerešenih važnih pitanja. Vizantija je, istina, bila slaba da ma šta ozbiljnije i u većem stilu preduzme protiv carevine, ali su pojedine oblasti u novoj državi, zbog svojih veza, tradicija i kulture, mnogo više naginjale starom središtu, nego novoj državi. Druge su opet pokrajine, kao i pojedini feudni gospodari i oblasni namesnici, težili za što većom avtonomijom ili nezavisnošću. Osim Vizantije, koja je i ako slaba, bila gotova da otkine od Raške koliko samo može, bila je u ovaj mah i Ugarska spremna da zarati na Rašku, zbog njenog saveza sa Mlecima i zbog zauzetih pokrajina.

I zaista, kad je Ludvig sklopio sa Mletačkom Republikom mir, po kome su Mleci bili istisnuti iz cele Dalmacije, on pođe na Uroša i otme mu Mačvu i Beograd (u leto 1359 god.). U to doba već je Dušanova država bila izgubila sve južne pokrajine, osim Makedonije i Albanije, delom što su ih Vizantinci osvojili, delom što su pojedini pokrajinski gospodari prekinuli sve veze sa središnom vlašću u Raškoj, pa počeli samostalno vladati. Među prvima, koji su se odcepili od središne vlasti, bili su Urošev stric Siniša i mati Jelena. Avtoritet Urošev bio je tako slab, da su pojedina vlastela ratovala i među sobom i sa okolnim državama.

U toku od deset godina Uroš je upropastio sve što je Dušan bio stvorio; carevina se raspala i pojedinim krajevima i oblastima zavladali su samovlasno razni gospodari. Neki su se od njih (kao Vukašin, koji je zavladao u Makedoniji i proglasio se u novembru 1366 god. u Prilepu za kralja) odmetnuli od Uroša, a neki su (kao Lazar, u današnjoj južnoj Srbiji, Vuk Branković na Kosovu, braća Balšići u Zeti, Nikola Altomanović na Rudniku i Zlatiboru) još neko vreme priznavali Uroša. Ali, kako je on bio izgubio svaku vlast i avtoritet, morali su se oni sami brinuti za svoje pokrajine.

Dok se u Raškoj, posle smrti Dušanove, vršio proces deljenja i raspadanja, Bosna je takođe imala da izdrži veliku i opasnu krizu. Za života Dušanova, dok je Raška mogla biti opasna za Ugarsku i krajeve, koje je Ugarska na jugu držala, kralj je Ludvig podržavao bana Stevana Kotromanića i, posle njegove smrti (1353 god.), njegovog naslednika, bana Tvrtka. Bosna je u to doba smatrana kao ravnopravan saveznik Ugarske u borbi protiv Raške i Mletaka. Ali kad se, posle smrti Dušanove, njegova carevina počela raspadati, i kad je već bilo dosta jasno, da će iz rata sa Mletačkom Republikom Ugarska izaći kao pobedilac, Ludvig je sasvim izmenio svoje držanje i svoju politiku prema Bosni. Ona mu više nije bila potrebna; od dosadanjeg saveznika trebalo je načiniti podanika.

Izgleda da je Tvrtko shvatio novu situaciju u kojoj se našao; on je pognuo glavu, uveren da bi svaki otpor bio bezuspešan, jer u onaj mah za borbu protiv Ugarske nije bilo nikakva izgleda na uspeh. Uslovi, pod kojima se Tvrtko pokorio Ludvigu, bili su veoma teški. Tvrtko je morao priznati vrhovnu vlast ugarskoga kralja, ustupio je Ugarskoj Hum između Neretve i Cetine, morao je obećati da će poći sa vojskom u pomoć Ugarskoj, kad god bude bio pozvan, da će goniti bogomile i, naposletku, da će, radi garantije za ovaj ugovor, ili on sam ili njegov mlađi brat Vuk uvek biti na dvoru ugarskog kralja (1357 god.). Na taj način mislio je Ludvig, da će imati kod sebe jednog bosanskog pretendenta, koga će uvek moći upotrebiti protiv bosanskog bana, ako ovaj ne bude hteo raditi što mu se naređuje.

Bosna je dakle bila pokorena i unižena, ona je sada u stvari postala ugarska provincija. Ali Ludvigu ni to još nije bilo dosta; trebalo je još više Bosnu poniziti, trebalo je još bolje osigurati vlast ugarsku. Ludvig se sve bojao da Bosna još nije dosta slomijena. U julu 1363 god. on je opet, ne zna se zašto, udario na Tvrtka. Tvrtko je bio brzo savladan i pristao je bez sumnje da ponovi ugovor od 1357 god. Ali se sada javio pokret protiv Tvrtka u samoj zemlji. Vlastela bosanska bila je nezadovoljna, što Tvrtko suviše popušta Ugarskoj, a bogomili su bili ogorčeni, što ih goni. Nezadovoljstvo je raslo sve više, dok početkom 1366 god. nije došlo do otvorenog ustanka. Na čelo nezadovoljnika stavio se Tvrtkov mlađi brat Vuk. Većina naroda bila je uz Vuka, ali Tvrtko dobije od kralja Ludviga vojsku, suzbije ga i zauzme ponovo presto. U jesen 1367 god. opet se dizala neka vlastela na Tvrtka, ali je brzo savladana.

Savladav, pomoću svoje matere, koja mu je bila veran savetnik i pomagač, sve neprilike i bune svoje vlastele i svoga mlađeg brata, Tvrtko se utvrdio na prestolu. On je sada mogao pristupiti radu na konsolidovanju i snaženju države i na proširenju njenih granica. Tvrtko je prvi od svih bosanskih vladalaca savladao unutrašnje nezgode, otklonio, bar do nekle, opasnosti od napadaja na Bosnu i vodio uspešne ofanzivne ratove. Njegov se rad kretao u dva pravca.

Posle smrti cara Uroša (2 decembra 1371 god.), Tvrtko je smatrao, da je sada on, kao unuk ćeri kralja Dragutina i jedini neposredni potomak Nemanjine loze, naslednik raškog prestola, pa je prema tome udešavao celokupnu svoju politiku. S druge strane on je posle smrti Ludvigove (14 septembra 1382 god.), u vreme kad je njegova država oslabila, jer su u Ugarskoj i Hrvatskoj nastali veliki nemiri, gledao da osvoji Dalmaciju i da izađe na more.

Dok je Dušan u prvom redu radio na tome, da granice raške države promakne na račun Vizantije i da stvori vizantisko-srpsko carstvo, Tvrtko je išao za tim, da veže Bosnu i Rašku u jednu državu, a ta nova država da prihvati u primorju tradicije stare hrvatske države. Plan Dušanov je veći sa političkog, Tvrtkov je veći sa nacionalnog gledišta. Od kada su Bosna i Raška počele živeti samostalnim državnim životom, prvi put je sada ponikla misao o potrebi državnog jedinstva ove dve srpske države. Svakako su na to uticali više državni i državo-pravni, nego nacionalni razlozi, ali bi ipak ostvarenje toga plana bilo od vrlo velikog značaja i uticaja za nacionalnu budućnost.

U vreme kad je Tvrtko, posle smrti Uroševe, počeo pomišljati na to, da nasledi krunu Nemanjića, bio je kralj Ludvig zauzet borbom za poljski presto. Angažovan na toj strani i u tom poslu, on je napustio rad na jugu, gde po njegovu mišljenju posle smrti Dušanove, za njega nije više bilo velike opasnosti. Plan Tvrtkov, da on zameni Nemanjinu dinastiju, — a ostvarenje toga plana moralo bi Rašku jako oslabiti ili je sasvim uništiti, — mogao je biti samo po volji Ludvigu, koji je Tvrtka smatrao za svog kletvenika. Tom planu Tvrtkovu o nasleđu krune Nemanjine nije se protivio ni najveći samovlasni gospodar, koji se na teritoriji Dušanove države severno od Šare zatekao posle smrti Uroševe, knez Lazar.

Knez Lazar i Tvrtko su, naprotiv, svakako smatrali da se njihovi interesi u glavnom nigde ne ukrštaju, da se program njihova rada i njihovi planovi mogu složiti i da su njihovi interesi jednaki. Tako je Lazar, radeći na tome da suzbije i pokori vlastelu, koja su, kao i on, posle smrti Uroševe samovlasno zavladala u pojedinim pokrajinama, svakako zadobio Tvrtka za saveznika protiv najsilnijeg od njih, Nikole Altomanovića. Kad je Altomanović savladan (1374 god.), podelili su Lazar i Tvrtko njegovu državu; Tvrtko je tom prilikom dobio i jedan deo onih zemalja, koje su nekada sačinjavale jezgro raške države.

Kao potomak Dragutinov, a gospodar jednoga dela stare raške države, Tvrtko je mislio da ima prava na krunu Stevana Prvovenčanog i da na taj način može formalno prihvatiti tradicije Nemanjićke države. Po tome se vidi, da je i u Bosni bila jaka svest o tradicijama i o legitimitetu Raške. Kako je kralj Ludvig u to doba neprestano bio zabavljen na severu svoje države, pa nije mogao obraćati dovoljno pažnje na ono što se na jugu događalo, niti je u taj mah mogao dosta energično intervenisati na toj strani, reši se Tvrtko da se proglasi kraljem Raške i Bosne.

Carska titula nije u taj mah bila popularna u Raškoj, jer su mnogi smatrali da je ona uzurpirana i da od onoga doba, od kad se Dušan proglasio i venčao za cara, počinju, zbog tog nezakonitog akta, nesreće da biju rašku državu. Stoga je i Vukašin, kad se odmetnuo od Uroša (1366 god.), uzeo samo naziv kralja. Proglas Vukašinov bio je već presedan, po kome se kraljevska titula može preneti iz centralnih raških zemalja na drugo mesto, i taj je fakt verovatno dosta pomogao nameru Tvrtkovu, da se i on proglasi za kralja. Pri tome je Tvrtko bio u mnogo boljem položaju nego Vukašin. Vukašin je bio buntovnik i odmetnik od zakonitog vladaoca, a Tvrtko samostalan zakoniti vladalac i potomak jednog vladara iz loze Nemanjine. Osim toga nije bilo nikoga ko bi Tvrtku mogao sporiti pravo na to. Ludvig je bio zauzet, a Lazar, kako izgleda, nije imao ništa protiv toga, da se Tvrtko proglasi za kralja.

Zanimljiv je položaj kneza Lazara u tom pogledu. On je u to doba već morao biti uveren, da će on biti faktički naslednik prestola u raškoj državi. Posle smrti Uroševe i Vukašinove (1371 god.), on je bio najači od svih koji su samostalno vladali u zemljama, što su nekada činile jezgro raške države.

Prilike su međutim bile mutne, položaj neodređen. Smrću cara Uroša, koga su feudni i oblasni gospodari na severu od Šare priznavali za gospodara, i ako su u svojim oblastima, zbog njegove slabosti, u stvari samostalno vladali, nestalo je zakonite centralne vlasti u raškoj državi. Samostalni oblasni i feudni gospodari vršili su sada svu vlast, kao i poslednjih godina života Uroševa. Ali su oni osećali, da tu vlast vrše u ime svoje samo po nevolji i privremeno, jer nema legitimnog vladaoca. Međutim su oni imali na umu i isticali, da rasturene oblasti raške države mogu opet, po njihovu mišljenju svakako putem izbora, dobiti legitimnog gospodara, koji će obnoviti centralnu vlast u raškoj državi i koji će biti priznat za gospodara i cara.

Ali je u to doba knez Lazar počeo raditi na tome, da on okupi oko svoje države sve pokrajine bivše raške države, koje su, posle smrti Uroševe, postale zasebne državne celine. Zadobiv za sebe Vuka Brankovića, gospodara Kosova, Lazar je verovatno sklopio sa Tvrtkom savez protiv Nikole Altomanovića, zaratio na njega, pobedio ga i podelio njegovu državu sa svojim saveznikom (1374 god.). Ostala sitnija vlastela, koja do toga vremena nije bila priznala vrhovnu vlast Lazarevu, morala mu se sada pokoriti. U to doba knez Lazar je već imao razloga da smatra sebe za faktičkog naslednika Nemanjićkog prestola, te se dao venčati za vladaoca.

U oblastima stare raške države bilo je međutim u narodu dosta nezadovoljstva, osobito zbog toga, što su proglašenjem carstva i patrijaršije porušene tradicije Sv. Save i što je zbog toga bačena anatema na srpsku crkvu i srpsku državu. Sve nesreće, koje su posle smrti Dušanove, zadesile njegovu državu i narod u njoj, smatrao je narod, a sveštenstvo ga je u tom podržavalo, za kaznu božju, zbog učinjenog prestupa i za posledicu prokletstva, što ga je carigradska patrijaršija bacila na Dušana i njegovu državu. Stoga je neka vlastela u južnim pokrajinama, kad su se posle smrti Dušanove pojedine oblasti počele odvajati u samostalne države, odbacila Dušanove reforme i podložila se carigradskoj patrijaršiji.

Stranka, koja je bila za izmirenje srpske crkve sa vizantiskom, zadobila je naposletku za sebe i kneza Lazara. Ali je mnogo teže bilo zadobiti predstavnike srpske jerarhije. Kad je i patrijarhov otpor slomijen, izvršeno je u Prizrenu svečano izmirenje srpske i grčke crkve. Carigradska patrijaršija je skinula anatemu sa pokojnih srpskih careva, crkvenih velikodostojnika i crkve, i priznala je srpskom crkvenom poglavici titulu patrijarha (1375 god.). Knez Lazar je na taj način povoljno rešio u svojoj državi jedno vrlo važno pitanje.

Ali je knez Lazar, time što je baš on rešio to pitanje, učinio i lično za sebe vrlo mnogo; on se istakao kao predstavnik srpskoga naroda u bivšoj raškoj državi i kao naslednik Nemanjićkog prestola. Ali je i Tvrtko smatrao da je on pozvan da nasledi krunu Nemanjića, i po srodničkim vezama sa tom dinastijom i po tome što je, posle osvojenja Altomanovićeve države, i kad je naskoro posle toga (1376–7 god.) uzeo od Balšića sve do Kotora, imao u svojoj vlasti dosta zemalja, koje su nekada bile pod Nemanjićima. Ipak između Lazara i Tvrtka zbog toga pitanja nije došlo do sukoba, svakako najviše zato, što je knez Lazar bio realan političar i nije nikada mnogo polagao na formalnosti i na uspehe, koji nemaju realne podloge. Stoga se knez Lazar, kako izgleda, nije protivio Tvrtkovoj želji da se proglasi kraljem.

Kralj Ludvig bio je u to doba sav zauzet prilikama u Poljskoj i Litavskoj, Lazar nije imao ambicije da dobije veliku titulu, a ostale dinaste bile su i suviše slabe, da ma šta učine protiv Tvrtkove namere. Položaj i prilike bile su dakle za Tvrtka vrlo povoljne i on je to iskoristio. God. 1377 Tvrtko se, u Mileševi, na grobu Sv. Save, venčao za kralja bosanskog i raškog.

Proglasom kraljevstva nastaju za Bosnu nove prilike; ona sada zauzima drugi, važniji položaj u međunarodnim odnosima i specijalno na Balkanskom Poluostrvu. Ojačav i proširiv svoje granice, Bosna je, osobito posle Ludvigove smrti (1382 god.), kad su u Ugarskoj nastali neredi i ratovi oko nasleđa, bila u mogućnosti da proširi svoje granice i da utvrdi svoju nezavisnost.

Vreme borbe i građanskih ratova u Ugarskoj upotrebio je Tvrtko, da se utvrdi i ojača na drugoj strani. U to doba je on, kako izgleda, sagradio ili nabavio flotu i podigao u Boci Kotorskoj grad Novi (1382 god.), koji je trebalo da konkuriše Dubrovniku. U isto doba pokušao je da zavlada i Kotorom, ali je zbog toga došao u sukob sa gospodarima Zete, Balšićima, koji su takođe težili za tim gradom. Tvrtko je međutim posle (1385 god.) ipak dobio Kotor.

U južnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji plamteo je građanski rat. Tvrtko je još od početka ovih nemira sa simpatijama pratio rad i borbu ustanika, jer je taj rad, koji je slabio Ugarsku, išao njemu u račun i pomagao snaženje Bosne. Pomažući ustanike, kadgod je bilo izgleda da će iz te borbe izvući za sebe ma kakve koristi, i boreći se protiv naslednice Ludvigove, Tvrtko se mogao nadati da će dobiti Dalmaciju, možda i Hrvatsku i Slavoniju, a to je bila njegova želja, to je bila najvažnija i glavna tačka u njegovu programu i radu, od kad je umro kralj Ludvig.

Haotično stanje, koje je vladalo u svima pokrajinama nekadanje Ludvigove države, išlo je samo na ruku planovima Tvrtkovim. U primorju je u nekim mestima stvorena bosanska stranka, koja je radila na tome, da primorski gradovi, ostavljeni od Ugarske, prime zaštitu bosanskoga kralja. U pojedinim mestima dolazilo je i do oštrih sukoba između ugarske i bosanske stranke. Tvrtko se međutim nije zadovoljio time, da stvori u Dalmaciji svoju stranku, koja će se boriti i raditi za njega, nego je i stupio u akciju, i sa velikom vojskom počeo napadati pojedine dalmatinske gradove.

Nekoliko godina trajala je ta monotona borba, u kojoj je Tvrtko sve više, i s mora i sa suva, pritešnjavao dalmatinske gradove. Osobito je u velikoj opasnosti bio Splet, koji se od uvek isticao vernošću prema Ugarskoj. Pritešnjen od Bosanaca, Splet je, bez nade da će iz Ugarske dobiti pomoći, predložio dalmatinskim gradovima i hrvatskim knezovima savez protiv Bosne. Kako je Tvrtko jasno pokazivao nameru da zavlada i Hrvatskom, pristali su hrvatski knezovi na plan Splećana; tako je obrazovan dalmatinsko-hrvatski savez protiv Tvrtka. Ali taj savez nije imao nikakva uspeha; šta više naskoro posle toga Tvrtko je zavladao velikim delom Hrvatske (1388 god.).

Sad je tek kralj Žigmund uvideo opasnost, koja preti dalmatinskim gradovima, pa je poslao vojsku u Dalmaciju protiv Tvrtka. Ali je ta ugarska vojska razbijena od Bosanaca, a Tvrtko je posle toga još više pritesnio dalmatinske gradove. Posle duge monotone borbe i opsade zatražili su Splet i Trogir (u leto 1389 god.) rok, da pošalju u Ugarsku poslanstvo, koje će tražiti pomoć. Oni su obećavali, da će se, ako u određenom roku ne dobiju pomoći, smatrati rešenima svih obaveza prema Ugarskoj i da će se predati. Kako je Tvrtko u to doba, kao saveznik Lazarev, morao slati vojsku u pomoć Lazaru, koga su Turci bili napali, pristao je da dâ Trogiru i. Spletu traženi rok za poslanstvo u Ugarsku i da za to vreme bude u primirju sa njima.

U južnoj Ugarskoj i Hrvatskoj trajao je još uvek ustanak, koji su pomagali i Tvrtko i knez Lazar. Posle dugog spremanja Žigmund naposletku krene na ustanike i na Tvrtka i Lazara. Poraz srpske vojske na Kosovu (1389 god.) oslabio je istina obe srpske države, ali je Žigmund protiv Lazareve države imao ipak vrlo malo uspeha, a borba između njega i Tvrtka vođena je, i ako su ustanici bili potučeni, u glavnom sa promenljivom srećom.

Borba između Tvrtka i Ugarske o Dalmaciju i dalmatinske gradove bila je po volji Mletačkoj Republici, koja se nadala, da će ta borba zamoriti i oslabiti oba protivnika, te da će tako ona lako doći do Dalmacije, za kojom je toliko od uvek težila. Mlečići su prema tome (1390 god.) počeli raditi, da dobiju dalmatinske gradove, ali većina dalmatinskih gradova nije bila voljna da primi mletačku vlast.

Splet je, videći da mu Žigmund ne može pomoći, a u strahu od Mletaka, prvi otvorio kapije Tvrtku (2 jula 1390 god.), koji mu je odmah potvrdio sve povlastice i utvrdio granice, zbog kojih je grad imao vrlo često neprilika i borbe sa svojim susedima. Odmah posle toga predao se Tvrtku i Trogir, pa Vrač, Hvar i Korčula. Jedino Zadar nije hteo priznati bosanskog kralja, nego je ostao veran Ugarskoj.

Sada je Tvrtko bio na vrhuncu svoje moći. Bosna je bila najveća i najsilnija država na Balkanskom Poluostrvu; ona je dominirala u severo-zapadu, kao što je nekoliko desetina godina pre toga dominirala Raška na jugu i jugo-istoku. Ipak je velika razlika i u političkim i kulturnim težnjama ove dve srpske države, carevine Dušanove i kraljevine Tvrtkove.

Dušan je hteo stvoriti srpsko-vizantisko carstvo, državu koja će biti zasnovana na vizantiskim tradicijama i sa vizantiskom kulturom, a u kojoj će srpski narod i njegova država dominirati. Bosna je pak trebalo da postane srpsko-hrvatska država, država koja će sprečavati prodiranje Ugarske na Balkan i vlast ugarsku u srpskom i hrvatskom narodu. Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Dušan jasno i javno proglasi principe svoje politike i da ih, rušeći osveštane tradicije, istakne kao državni program.

Dušan je u ostalom u svome radu imao prethodnike, a Tvrtko nije. Tradicije o hrvatskoj državi bile su i daleke i kompromitovane vlašću Mađara u Hrvatskoj, i Tvrtko je na drugoj strani morao tražiti osnove za svoj legitimitet i za tradicije, na koje će se osloniti. On se stoga oslonio na pravo porodice Nemanjine i prihvatio, naravno formalno, tradicije raške države. Krunisanje njegovo na grobu Sv. Save jasno pokazuje, gde je on tražio oslonca za svoj legitimitet. Što formalna strana političkog principa njegove države nije odgovarala faktičkom stanju i osnovicama, na kojima je ona zasnovana i stvorena, to Tvrtku nije mnogo smetalo; možda on to nije ni opazio: on je bio formalista i njemu je bilo glavno, da nađe formulu za svoju novu državu. Pa ipak je ta država bila veliko delo i u osnovi svojoj realnije zamišljena i zasnovana, nego Dušanova država.

Kad je dobio dalmatinske gradove, Tvrtko je svojoj dotadanjoj tituli dodao i naziv kralja Dalmacije i Hrvatske. Samo se na Zadru još uvek vila ugarska zastava. Znajući da sam svojom snagom ne može lako pokoriti Zadar, Tvrtko se obratio Mlečićima; tražio je od njih pomoć i nudio im savez protiv Zadra, ne uviđajući, kao i Dušan, da se njihovi interesi ukrštaju i da Mlečićima ne ide u račun, da ga pomognu pri osvajanju grada, za kojim su i sami težili. Mletačka Republika je učtivim rečima naravno odbila ponude Tvrtkove.

Kada je Tvrtko umro (u martu 1391 god.), ostavio je svome nasledniku veliku državu, ali je ta država, isto kao i Dušanova carevina, bila vrlo nesređena i nekonsolidovana u svakom pogledu. Moćni feudni gospodari osilili su se bili jako i moglo se predvideti, da će oni, čim osete da nema više čvrste ruke, koja je održavala u zajednici heterogene elemente i suzbijala separatističke težnje pojedinaca, izazvati rastrojstvo i rasulo u državi. Ta kriza, koja je posle vrhunca snage i moći zahvatila gotovo u isto doba i rašku državu i Bosnu, bila je u ovaj mah tim opasnija po srpski narod i njegove države, što je baš u to doba došao na Balkansko Poluostrvo nov jedan faktor, kome bi teško odolela i zajednička akcija obe srpske države i celokupnog srpskog naroda.

Važniji izvori.

1. Gregora (1295 † posle 1359 god.), Istorija Vizantije od 1320 do 1359 god.

2. Kantakuzin (1341–1355 car, † 1383 god.), Istorija Vizantije 1320–1356 (sa beleškama do 1362 god.).

3. Komnin i Prokle (krajem XIV veka), Istorija Janine za srpske vlasti.

4. Danilo (v. istoimeni odeljak VI glave).

5. Učenik Danilov (sredinom XIV veka), Život Stevana Dečanskog, Život kralja Dušana (do 1335 god.), Život arhiepiskopa Danila.

6. Viljem Adam (arhiepiskop barski 1324–1341 god.), Uputstvo za put u Palestinu sa opisom srpskih zemalja i kratkim pregledom istorije raške države od početka XIII veka.

7. Zakonik Dušanov 1349 i 1354 god.

8. Dandolo, Istorija Mletačke Republike do 1339 god.

9. Nastavljači Danilovi (u drugoj polovini XIV veka), Kratke biografske beleške o patrijarsima Janićiju i Savi.

10. Camblak († 1452 god.), Život Stevana Dečanskog.

11. Povelje, pisma, ugovori, zakoni, zapisi, putopisi i t. d. — V. i istoimeni odeljak VI glave br. 6, 7.

Važnije zbirke izvora.

Povelje, ugovori, darovnice, pisma, zapisi, natpisi i t.d. A) Na srpskom jeziku: V. istoimeni odeljak VI glave br. 1, 2, 3, 4. — Letopisi: 1. Lj. Stojanović, Srpski rodoslovi i letopisi. 1883 (Glasnik 53). — 2. Lj. Stojanović, Letopisi i rodoslovi. 1890 (Spomenik 3). — Dubrovačka akta: V. istoimeni odeljak VI glave br. 1, 6, 7. — 3. Monumenta Ragusina. Libri reformationum. I 1306–1347 (1879), II 1301–1360 (1882), III 1359–1364 (1895), IV 1364–1396 (1896). — 4. J. Gelcich és L. Thallóczy, Diplomatarium relationum reipublicae Ragusanae cum regno Hungariae. 1887. — Mletačka akta: V. istoimeni odeljak VI glave br. 8. — 5. S. Ljubić, Listine o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. II 1336–1347 (1870), III 1347–1358 (1872), IV 1358–1403 (1874), V. 1226–1397 (1875). — Papska akta: V. istoimeni odeljak VI glave br. 9, 10. — Akta iz talijanskih arhiva: V. istoimeni odeljak VI glave br. 11. — 6. Vizantiski pisci (v. istoimeni odeljak II glave ). — 7. Ch. Hopf, Croniques greco-romanes 1873.

Važnija dela.

1. V. Klaić, Hrvatski hercezi i banovi za Karla Roberta i Ljudevita I (1301–1382). 1900 (Rad 142).

2. D. Gruber, Nelipić, knez cetinski i kninski. 1886.

3. F. Šišić, Pad Mladena Šubića. 1902 (Glasnik Zemaljskog Muzeja 14).

4. M. Zečević, Život i vladavina Stevana Dečanskoga. I 1903.

5. T. Florinskій, Andronikъ mladšiй i Joannъ Kantakuzinъ. 1879 (Žurnalъ Ministerstva Narodnago Prosvѣщenія 204–205).

6. T. Florinskій, Юžnыe Slavяne i Vizantія vo vtoroй četverti XIV vѣka. II Obrazovanіe serbekago carstva. 1882.

7. T. Florinskій, Pamяtniki zakonodatelьnoй dѣяtelьnosti Dušana. 1888.

8. E. Borhgrav, Srpski car Stefan Dušan i Balkansko Poluostrvo u XIV v. 1886.

9. D. Jovanović, Kako su se širile međe srpskoj državi za vlade Stefana Dušana, i oblasti njegove carevine. 1889 (Glasnik 68).

10. P. Marković, Odnošaji između Srbije i Ugarske 1331–1355. 1904.

11. J. Gay, Le rare Clément et les affaires d’ Orient (1342–1352). 1904.

12. St. Novaković, Strumska oblast u XIV veku i car Stefan Dušan. 1893 (Glas 36).

13. St. Novakoeić, Prilep u prvoj poli XIV veka. 1909 (Glas 80).

14. A. Huber, Ludwig I von Ungarn und die ungarischer Vasallenländer. 1884.

15. D. Gruber, Vojevanje Ljudevita I u Dalmaciji (1342–1348). 1898.

16. D. Gruber, Borbe Ljudovika I s Mlečanima za Dalmaciju (1348–1358). 1903 (Rad 152).

17. S. Ljubić, O odnošajih medju Dubravčani i Mletčani za ugar.-hrv. vladanja u Dubrovniku. 1871 (Rad 17).

18. D. Gruber, Dalmacija za Ljudovika 1 (1358–1382). 1907 (Rad 166).

19. C. Jireček, Die Beziehungen der Raguzaner su Serbien unter Car Uroš und König Vukašin (1355–1371). 1885.

20. K. Jireček, Srbský cář Uroš, král Vlkašin a Dubrovčane. 1886.

21. Ljub. Kovačević, Vuk Vranković (1372–1398). 1888 (Godišnjica 10).

22. V. Marković Odnosi Dubrovčana sa Srbijom od 1358 do 1362 god. 1907 (Letopis 244).

23. M. Zečević, Ratovanje Vojislava Vojinovića sa Dubrovnikom. 1908.

24. Č. Mijatozić, Balšići. 1881 (Glasnik 49).

25. Č. Mijatović, Balšići. Genealoška Studija. 1886 (Glasnik 66).

26. G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balšidi. 1899.

27. Đ. Stratimirović, O Balšićima. 1895 (Godišnjica 15.).

28. J. Hadži-Vasiljeeić, Dragaš i Konstantin Dejanovići i njihova država. 1902.

29. R. Agatonović, Car Simeon - Siniša Nemanjić Paleolog. 1893.

30. I. Ruvarac, Banovanje Tvrtka bana (1353–1377). 1894 (Glasnik Zemaljskog Muzeja 6).

31. I. Ruvarac, Tri dodatka k raspravi Banovanje Tvrtka bana (1353–1377). 1894 (Glasnik Zemaljskog Muzeja 6).

32. J. Bratičević, Nastojanje prvog bosanskoga kralja Stjepana Tvrtka da raširi vlast na moru. 1904.

33. I. Ruearac, O knezu Lazaru. 1887.

34. A. Huber, Die Gefangennehmung du Königinnen Elisabeth und Maria von Ungarn. 1885.

35. A. L-ъ, Izъ istorіi юgo-slavяnskago monašestva XIV stolѣtія. 1871.

36. V. Nikolić, Arhiepiskop Danilo II. 1898.

V. i istoimeni odeljak VI glave br. 3, 7, 23, 24, 33, 43, 46, 47.