Историја српскога народа (С. Станојевић) 12
| ←< 11. глава | ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић |
Додатак библиографији >→ |
КУЛТУРНО ЈЕДИНСТВО СРПСКОГА НАРОДА.
У другој половини XIX века почиње нова епоха у историји српскога народа, настаје доба политичког и економног снажења и доба снажног националног полета. Средином XIX века свест је о народној заједници, у првом реду услед напредовања културе и просвећености у опште, почела захватати све шире слојеве, док није крајем XIX и почетком XX века скоро потпуно и готово свуда овладала мисао о духовном јединству целога српског народа.
Инстинктивна свест о заједници и јединству српскога народа почела је хватати корена још у оно време, када, је централно српско племе стало окупљати око себе околна сродна племена. У борби против Византије за опстанак и за слободу, и доцније у слободним српским државама у средњем веку, избијала је већ та мисао о заједници народној доста јасно на површину, али се она јављала спорадично и од времена на време, прожимајући само најбоље синове народне. Под Турцима, када је готово цео српски народ био у једној држави и када је црквена организација, пећска патријаршија. обухватала све Србе у турској царевини, свест о националном јединству, под утицајем тешкога притиска и несносног живота и под утицајем заједничких традиција и заједничких тежњи, почела је захватати и шире слојеве. Али је та идеја у ово доба била још инстинктивна, несвесна. Још је у то доба култура у српском народу била на ниском степену, просвећености није било скоро никако, интереси у народу били су у многом погледу супротни и у многим правцима изукрштани, тако да свест о јединству још није могла ухватити дубока корена.
Тек када се у XVIII веку почела, школама и књигама, ширити просвета у све народне слојеве, и особито када је крајем XVIII века Доситеј Обрадовић истакао идеју о народном јединству и о ширењу просвете народним језиком, и када је Вук Караџић почетком XIX века решио питање о језику, и реформом правописа спремио практичну подлогу за остварење Доситејевих принципа, — тек онда је створена могућност да идеја о народној заједници, која је била и пре жива, продре у свест и ширих маса и да захвати и шире народне слојеве.
Народносни принцип, који је од почетка XIX века овладао свуда код западних културних народа, култ свега народнога, његових особина, обичаја, традиција итд., романтично и фантастично одушевљење народним традицијама, — све је то имало одјека и код Срба, где је баш у другој десетини XIX века Вук Караџић, најбољи познавалац народа и народног живота, почео износити и обрађивати језик, традиције и обичаје српскога народа, истичући такође сваком приликом и свуда народно јединство. Али принцип народног јединства и практична примена његова није у првој половини XIX века могла бити изведена, јер је требало још савладати многе сметње и решити многа спорна питања, којих је било пуно и на све стране.
У Угарској и Троједници наставили су Срби и у XIX веку борбу у црквеној јерархији и борбу против државне власти за народно одржање, а готово цео друштвени живот обузет је у првој половини XIX века борбом око народног језика и борбом око Вуковог правописа. У Србији се у то доба водила борба око унутрашњих питања, око династије и око уређења односа према Турској. У Босни и Херцеговини борио се мусломански живаљ готово стално против завођења рефорама, што их је централна власт из Цариграда у Босни хтела силом да уведе.
Нигде дакле није било у првој половини XIX века доста услова за већи културни напредак и просветни развитак. Тек од средине XIX века почињу се постепено прилике, бар донекле, побољшавати. Култура и просвећеност шире се и напредују, српске државе се политички снаже, а свест о народној заједници почиње захватати поједине српске области елементарном силом.
За јачање свести о народној заједници важан је био покрет угарских Срба 1848 год. Национална је свест у том делу српскога народа већ и пре тога била доста развијена. Бар донекле модерна и културна борба, што су је Срби у хабзбуршкој монархији водили за одржање националних особина, језика, обичаја, вере итд., насупрот грубој борби за опстанак у осталим српским крајевима, створила је код њих доста рано свесну љубав и преданост према народности, која је, потпомогнута идејама Доситејевим и Вуковим, убрзо необично набујала. Те идеје ојачале су код Срба у Угарској још и под утицајем идеја, које су у то доба на западу владале, и, особито, под утицајем рускога панславизма.
И код Мађара, чији су државници већ вековима систематски и свесно бранили принцип државног и народног јединства против повластица и тежњи српских, јавио се у то доба необично снажан национални покрет, који је тежио да створи не само велику мађарску државу, него и велики мађарски народ. Рад у томе правцу морао је Мађаре довести у сукоб са Србима, који су бранили своја народна права и своје народне особине.
И Срби и Мађари били су одушевљени слободом, која је те године прокламована у целој Европи, али су Мађари, и тада као и увек, ту слободу у националном погледу тражили само за себе. Искључивост, нетолеранција и насиље, употребљени на то да ојачају мађарску а ослабе друге народности у Угарској, изазвали су напослетку оружан отпор Срба.
На мајској скупштини у Карловцима прогласили су Срби Војводину, образовање засебне територије као административне целине, и патријаршију (1 и 3 маја 1848 год.). Сада је био остварен идеал, за којим су тежиле читаве генерације Срба у хабзбуршкој монархији. У Бечу проглас Војводине и патријаршије у први мах није био добро примљен, и аустриски државници нису никако били вољни да задовоље жеље српскога народа. Али када је, наскоро после тога, Беч дошао у отворен сукоб са Мађарима, употребили су Аустриски државници и овога пута стару тактику, да Србе привидно задовоље и да их употребе у борби против Мађара. Тако су указом цара Фрање Јосифа I (3 децембра 1848 год.) потврђени закључци мајске скупштине, образована је засебна српска територија у Угарској и митрополиту је дата титула патријарха.
Одмах у почетку тога покрета почели су Србима у Угарској, прелазити многи добровољци из Србије. Осим националног одушевљења, које је захватило било и Србе у Србији, имала је и српска влада разлога да помаже прелаз добровољаца. На глас о покрету Срба у Угарској пошли су у јужну Угарску и кнез Милош и кнез Михаило, те се кнез Александар са разлогом побојао, да се Обреновићи не ставе на чело покрета и да га не употребе за своје династичке циљеве.
Борба српскога народа у Угарској свршила је међутим потпуним неуспехом. И ако удружени са Хрватима, Срби су, и поред обилне помоћи што су је из Србије добивали, били сузбијени од Мађара.
Идеја о слободи и о народној независности, која је изазвала покрете 1848 год. донела је, ако не одмах а оно нешто доцније, Мађарима и осталим народима на западу ипак оно што су желели. Србе је међутим Беч и овога пута преварио. Војводина је ускоро укинута, а од свега што су Срби у Угарској 1848 год. извојевали и добили, остала им је само титула карловачког патријарха.
После неуспелога покрета 1848 год., који је у целој Европи био савладан — Мађаре су савладали Руси, који су дошли у помоћ Аустрији — настала је у свима европским државама јака реакција. У хабзбуршкој монархији је Бахов систем германизације (1849–1859 год.) врло ревносно примењиван и код Срба у бившој Војводини.
У доба када је српски народ у Угарској отпочињао нову борбу 39 своје народно одржање, нестајало је и последњега отпора мусломанског живља у Босни против централне власти у Цариграду. Како је Босна и Херцеговина за последњих двадесет и пет година била готово стално у устанку, и стално одбијала увођење рефорама, решено је напослетку 1850 год. у Цариграду, да се отпор Босанаца пошто-пото савлада и да се реформе проведу. У Цариграду се мислило, да је једини човек, који може тај задатак извршити, потурчењак Омер-паша. Када је међутим Омер-паша стигао у Босну, прочитао ферман о свом именовању и о својим задацима и нагласио, да се реформе морају спровести, дигне се цела Босна и Крајина на оружје. Али је Омер-паши пошло за руком, истина после упорне борбе, да савлада Босну (у пролеће 1851 год.).
Отпор Босанаца и Херцеговаца против рефорама и борба њихова за автономију била је тиме дефинитивно савладана. Од тога времена босански и херцеговачки мусломански великаши играју незнатну улогу у историји Босне и Херцеговине. Само су још једном, за време окупације, они показали знаке живота. За слободу Босне и Херцеговине и за своју слободу почињу сада да се боре православни Срби.
Кад је Омер-паша савладао мусломане, окренуо се против хришћана. Почетком 1852 год. наредио је он да се покупи оружје од православних и католичких Срба. Та наредба изазвала је отпор: Лука Вукаловић дигао је у пролеће 1853 год. устанак, који је, настављен у четовању, са малим прекидима, трајао више од пет година.
У исто доба била је Црна Гора поприште грађанског рата. Кнез Данило је прегао да насилно уништи племенску слободу и да утврди централну власт и апсолутизам. У то је доба и Омер-паша, по наредби из Цариграда ударио на Црну Гору. Али је Црна Гора успела да се спасе, благодарећи интервенцији Аустрије у Цариграду, која је предузета да би се спречила интервенција Русије (јануар–фебруар 1853 год.).
Наскоро после тога Русија, због протектората над православном црквом у Турској, који јој је турска влада спорила, дође у сукоб с Портом и поседне Влашку и Молдавску, због чега јој Порта објави рат (септембра 1853 год.). Турску су помагале Енглеска и Француска, а доцније и Сардинија. Србија се сада нашла у врло тешком положају, не само стога, што је могла бити позвана од Турске, да као њен вазал узме учешћа у рату против Русије, а исто тако и од Русије да њој помогне, — него можда још више стога, што је Аустрија сматрала, да се уласком руске војске у румунске кнежевине крње и угрожавају њени интереси на Балкану, па је одмах мобилисала своју војску и бацила је на српску границу. Тај поступак аустриске владе изазвао је у Србији велико огорчење; мисао о рату с Аустријом постала је необично популарна, а одушевљење за борбу против Аустрије захватило је све Словене. Опасност је најзад минула Србију, јер је руска војска изашла из румунских кнежевина, а рат је локалисан на Криму. Србија је у тај мах шта више добила извесно јемство за своју дотадашњу политичку егзистенцију, која је била стављена у незгодан положај између Русије, као протектора, и Порте, као сизерена. Енглески је посланик саветовао Порти, да једним ферманом потврди српске привилегије, које су дотле биле зајемчене уговорима између ње и Русије. У децембру 1853 год. султан је заиста издао такав ферман, обећавајући свечано, да ће се српске повластице поштовати. Тако је Србија могла мирније гледати на исход руско-турског рата, особито пошто јој је и сама Русија, макар и привидно, саветовала неутралност, а и Порта се тиме задовољавала.
Пошто је Русија потучена од Енглеске, Француске и Сардиније, које су браниле интегритет Турске, буде закључен у Паризу мир (марта 1856 год.), у коме су повластице српске кнежевине стављене под јемство великих сила. Тиме је престао руски протекторат у Србији. Повластице, које је Србија имала, нису сада више биле везане за Русију и Турску и њихове односе, него су за њих сада гарантовале потписнице парискога мира. То је био успех за Србију, и стога је париски мир врло важна етапа у историји српскога ослобођења. Њиме се српској автономији признала међународна важност. У париском миру била је међутим још једна одредба, која је за Србију имала врло велики значај. Одређено је било наиме, да стране трупе, па ни турске, не смеју улазити у Србију ни прелазити преко њене територије. Та одредба била је важна особито с тога, што је њоме турска посада у градовима у Србији изгубила врло много од свога значаја.
Ма да је париски мир у главном донео добрих резултата за Србију, ипак је пораз Русије у кримском рату јако депримирао Србе. Турци су међутим добили, због руског пораза, много самопоуздања и кренули су наскоро после тога с великом војском да угуше устанак Луке Вукаловића у Херцеговини. Порта је пре тога, под притиском великих сила, које су радиле на томе, да се ма на који начин побољша стање Срба у Босни и Херцеговини, покушала да законодавним путем олакша положај хришћана. Год. 1854 издат је био ферман, којим је раја пред судовима изједначена са мусломанима, а у фебруару 1856 год. потврђене су законодавне одредбе из Танзимата, које су ишле у корист хришћана.
Али се ти закони нису вршили. Положај раје бивао је све тежи, а живот све несноснији. У јесен 1857 устао је поново један део Херцеговиие на оружје. Уз православне Србе пристали су овога пута и врло храбро се борили и многи Срби католичке вере. Кнез Данило је радио да умири устанике, али кад у јануару 1858 год. Турци ударе на Херцеговину, Црногорци им пођу у помоћ и на Граховцу, на Спасов-дан, удружени Црногорци и Херцеговци потуку до ноге Турке. После те победе Црна Гора добије Грахово, а херцеговачким племенима буде призната стара самоуправа.
Како међутим турска влада није држала своје обећање у погледу самоуправних слобода, Лука Вукаловић у фебруару 1861 год. устане, са православним и католичким Србима, поново на оружје. Херцеговци разбију у више битака Турке, који су у пролеће 1862 год. ударили били и на Црну Гору. У августу 1862 год. склопи Турска међутим мир са Црном Гором. Са Луком Вукаловићем склопљено је тада било примирје, а доцније и мир, кад су Турци пристали на услове Вукаловићеве, да се херцеговачким племенима врати стара самоуправа, (септембра 1863 год.). Лука Вукаловић је наскоро после тога оставио Херцеговину, јер су му Турци радили о глави, а бојао се да га и његови људи не издаду, па је отишао у Русију, где је и умро (6 јула 1873 год.).
Међутим је у Србији опет извршена промена на престолу. И кнез Александар и олигархија, која га је довела на престо и која је под његовом владом дошла до утицаја, компромитовали су се због својих међусобних свађа. Кнез је од кримскога рата готово стално био у сукобу са Саветом; тај сукоб је најзад изазвао интервенцију Портину. Кнежевска власт, која ни пре тога није била врло јака, била је сада готово сасвим сузбијена, а законом о Савету (маја 1858 год.) сасвим уништена. Када су се још против кнеза удружили Вучић и Гарашанин, он је изгубио готово сваки ослонац у земљи. Јавно мњење било је незадовољно млитавом владавином, сталним трвењем у врховној управи, попуштањем Турцима и уплетањем Аустрије и Турске у унутрашње државне ствари. Цео је свет сматрао, да је сазив Народне Скупштине једини лек и излазак из ситуације. Понеки олигарха сањао је да ће народна воља њега довести на престо. Но Скупштине су се бојали и кнез и Порта. Кнез је најзад морао попустити и, по претходној дозволи Портиној, сазвати Народну Скупштину, која од 1848 год. није била сазивана.
Вучић и Гарашанин били су истина против тога, да се у Србију врати стара династија, али је већина народа, сита великашке борбе, била за то, да са врати кнез Милош, јер се надала да ће „стари господар” моћи побољшати прилике. Тако је Народна Скупштина 12 децембра 1858 год. збацила с престола кнеза Александра Карађорђевића, а за кнеза васпоставила Милоша Обреновића.
Радом те Скупштине подиже се у Србији углед Народне Скупштине и њена власт. Од тога доба политички значај Народне Скупштине стално расти. Решивши да се састаје сваке године, Народна је Скупштина постала фактор у држави, и ако под туторством кнежевим. Парламентарни живот, који је услед тога настао, створио је прве услове и за образовање политичких странака. Од тога времена опада значај Савета, а исто тако и утицај појединих великаша, који су се до тада ослањали на стране силе, да би ограничили власт кнежеву.
Турска је била цротивна повратку кнеза Милоша на престо, ма да ни она у последње време није подржавала кнеза Алексанпра. Стога није хтела да задовољи захтеве кнеза Милоша ни у питању о Уставу, које је он хтео да реши, ни у питању о наслеђу престола, ни у питању о исељавању Турака из српских вароши.
Али су ускоро настали догађаји, који су извели велике промене, и у опште у Европи и специјално на Балканском Полуострву. Год. 1859 дошло је између Француске и Аустрије до рата, у коме је Аустрија до ноге потучеиа и изгубила Ломбардију (миром од 29 јуна). Тим поразом ослабио је аустриски утицај на Балкану, а неуспех на бојном пољу изазвао је промену целокупног државног система. Бахов систем централизације и германизације морао је да падне, а октобарском дипломом (1860 год.) и фебруарским патентом (1861 год.) дати су први основи за слободнији политички живот у аустриској монархији.
У хабзбуршкој монархији настао је сада обрт у политичком животу. У то је доба почео рад српске омладине и борба српскога народа за политичка права и слободе у Аустрији; Срби у Угарској и Троједници, удружени са Мађарима и Хрватима, почели су борбу против Беча, а Срби и Хрвати у Далмацији против талијанштине.
У Србији је у то доба, после смрти кнеза Милоша (14 септембра 1860 год.), дошао на престо кнез Михаило. Он је радио на томе, да у пракси примени омладинске идеје о народном јединству, а главни му је политички програм био политичко уједињење српскога народа.
Прилике за рад на буђењу и снажењу народне свести и на политичком ослобођењу биле су у то доба доста повољне. Русија се почела опорављати од пораза у кримском рату, а Аустрија је у рату са Француском 1859 год. била истрошена тако, да је њена агресивна политика на Балкану јако ослабила. Осим тога у ово је доба сва њена пажња била обраћена на немачко питање, јер је било јасно, да ће се тамо ускоро морати борити са Прусијом о превласт. Турску су унутрашњи немири и трзавице слабиле из дана у дан све више. Међутим су у целој Европи, после реакције која је била завладала, напредне идеје почеле продирати и освајати.
Тако је од 1860 год. почео и код Срба национални, културни и политички покрет, пун одушевљења и сентименталности, покрет, чији су чланови били занети националним идејама, борбом за политичку слободу и за просветни напредак. Тај просветно-културни покрет почео је међу Србима у јужној Угарској, а захватио је убрзо готово све српске земље. Доситејеве и Вукове идеје већ су биле продрле и освојиле све умове, а Вукова дела, у којима су били богати извори за традиције, језик и обичаје народне, давала су богате хране претераном одушевљењу за народ и све што је народно.
Напоредо са одушевљењем за народ и народне особине ишла је и борба за политичку слободу, коју су водили Срби у Угарској, заједно са Хрватима и Мађарима, против реакционарне Аустрије. Борба за слободу пренета је код угарских Срба и на црквено поље, где је добила свога израза у жестокој борби против јерархије. Ратови српскога народа у Херцеговини и Црној Гори против Турака још су појачали одушевљење за српство и помогла стварање култа народног јунаштва и народних врлина. Идеја о српству и јединству српскога народа силно прожима у то доба све духове и помаже тежњу за културним и политичким јединством.
У исто је доба кнез Михаило, захваћен такође тим покретом, радио практично на остварењу његових идеала. Чим је дошао на престо, он је почео спремати терен за еманципацију од турске власти и турског утицаја. У унутрашњој политици био је кнез Михаило противник велике слободе и, ослањајући се на конзервативне елементе у земљи, гонио је либералније људе, али је у спољњој политици временом сасвим прихватио идеје омладинског покрета и тежње за уједињењем српства.
Порта је међутим, нешто по урођеном свом нагону и свагдашњем методу, а нешто и с тога, што је одмах осетила правац Михаилове политике, одбила његове захтеве о исељавању Турака из вароши и у питању о наслеђу кнежевског достојанства. Видећи да мора доћи до заплета на Балкану, а радећи и сам да до тога дође, кнез Михаило је тежио за тим, да балканско питање реше сами народи на Балкану, без стране интервенције. С тога се он обратио Француској и Русији, које су се у то доба почеле приближавати једна другој, са питањем, може ли у сукобу са Турцима рачунати на њихову моралну потпору. Када је, у марту 1861 год., добио из Петрограда и Париза уверење, да ће Русија и Француска у заплету на Балкану заузети становиште немешања, кнез Михаило је почео енергично радити на еманципацији од турског утицаја. У лето 1861 год. донет је закон о Народној Скупштини и о устројству Државног Савета. Тим законима коначно је уништена саветска превласт, а успостављена владалачка власт, која је под кнезом Александром Карађорђевићем била изгубила скоро сваки значај; њима су уједно биле укинуте и најтеже одредбе из Устава од 1838 год. Када је, наскоро после тога, кнез Михаило издао и закон о устројству народне војске, који је такође био корак у напред на еманципацији од турског утицаја, Порта је протестовала код гарантних сила, али без успеха. У то доба почео је већ био кнез Михаило на све стране јаку агитацију против Турске. Он је похватао везе са виђенијим људима у свима српским покрајинама и са свима народима на Балканском Полуострву.
Баш у то доба живе и интензивне акције десило се бомбардовање Београда (јуна 1862 год.). Услед свађе Срба и Турака на једној чесми дошло је међу њима до туче и крви, а београдски паша почео је после тога бомбардовати београдску варош. Огорчење и раздраженост овладала је услед тога целом Србијом; у целом народу настало је комешање. Србија се хитно почела спремати на рат, а Херцеговина је већ и иначе још увек била у устанку. Цела европска штампа протестовала је због турског насиља. Конференција гарантних сила у Цариграду, на којој су Русија и Француска помагале Србију, а Енглеска и Аустрија Турску, решила је, да се Турци иселе из вароши, да се градови Соко и Ужице разоре, а турски гарнизони да остану у Београду, Смедереву, Шапцу и Кладову. У октобру 1862 год. саопштио је султан кнезу Михаилу решење конференције, а енглески посланик у Цариграду дошао је у Београд, да склони кнеза Михаила, да њене закључке прими. Када је наскоро после тога, услед пољског устанка (1863 год.), Русија почела све више заузимати становиште и против Француске и против Аустрије и против Енглеске, те према томе остајати све више усамљена, кнез Михаило је покушао да се приближи Бнглеској. Тај је покушај међутим остао без успеха, јер је туркофилска политика Енглеске стајала у тај мах и сувише у опреци са српским интересима.
Ускоро су међутим настале повољније прилике за акцију против Турске. Августа 1866 год. букнуо је устанак на Криту, а Турска је била немоћна да га савлада. У исто доба била је Аустрија на Кенигрецу потучена од Пруса (21 јуна 1866 год.) и на тај начин сасвим истиснута из Немачке. Потиснута из Немачке, Аустрија се истина ускоро окренула на Балкан, тражећи тамо терена за своје експанзивне тежње; али је у овај мах, непосредно после рата, још била и сувише слаба да предузме ма шта против акције кнеза Михаила. Аустрија је шта више у овај мах, према идејама министра Бајста (1866–1871 год.), који је доказивао да Аустрија треба да се заузима за хришћане у Турској, да би их за себе зацобила, а не да интересе своје везује за интересе Турске, која мора пропасти, — променила за кратко време своју балканску политику и била вољна да помаже српске аспирације. Русија је у то доба такође ишла за тим да поквари париски уговор, који је био за њу неповољан. Немири у Турској и изрази незадовољства држава и народа на Балкану добро су долазили Русији, да покаже како је потребна ревизија париског уговора. Осим тога под утицајем панславистичких идеја, које су у Русији у то доба биле у јеку, званична Русија била је још више приморана, да помаже сваку акцију балканских Словена. Јавно мњење у Србији било је такође зането панславистичким и велико-српским мислима, а Срби у Угарској били су у необично ратоборном расположењу. Прилике су дакле за акцију изгледале повољне.
У таким приликама кнез Михаило је мислио да је згодан моменат да поново крене градско питање. Услед повољног међународног положаја у Европи, енергична акција кнеза Михаила и рад српскога заступника у Цариграду Јована Ристића, имали су успеха. Турска је морала попустити. Али она никако није хтела пристати на то да просто преда своје градове Србији. Напослетку је енглески посланик у Цариграду нашао формулу, која није вређала осетљивост Портину: Порта је имала да преда градове на чување кнезу Михаилу.
Добитак градова (у априлу 1867 год.) био је велики политички успех кнеза Михаила. Углед и престиж кнеза Михаила и Србије скочио је услед тога много. Србија је, услед интензивног и смишљеног рада кнеза Михаила и услед политичких успеха, постала центар хришћана на Балканском Полуострву.
Велике силе хтеле су предајом градова да задовоље Србију и да је одврате од акције против Турске. Али у томе нису успеле. Добитак градова, још је више оснажио у српском јавном мњењу вољу за акцијом, а код кнеза Михаила још је више дигао самопоуздање и развио вољу за рад на остварењу својих тежњи. Акцију кнеза Михаила у томе правцу помогла је и та околност, што је Аустрија у то доба била ослабљена. Још 1866 год. кнез Михаило је био склопио савез са Црном Гором; јануара 1867 год. он је са бугарским емигрантским комитетом у Букурешту уговорио акцију за васпостављање Бугарске и њено сједињење са Србијом; после предаје градова он је склопио савез и са Грчком (у септембру 1867 год.) и ступио у споразум са Румунијом, а агенти његови стално су живо радили по Босни и Херцеговини, Албанији и Македонији.
Кнез Михаило се у то доба озбиљно спремао за рат с Турском. Он је имао јаких веза и са мухамеданцима у Босни и са Хрватима; спремао је дакле акцију на све стране и на широким основима. Спрема његова обратила је на себе пажњу европских државника. Француска је са Аустријом и Енглеском, којима се она у то доба почела приближавати, учинила заједничку представку у Београду, у којој су протестовале против кнежеве агитације и спремања (у децембру 1867 год.). Руска влада је у фебруару 1868 год. саветовала кнезу да се спрема, али да буде стрпељив и да не хита са акцијом.
После пораза на Кенигрецу (1866 год.) аустриски државници су увидели, да се Аустрија, потучена и ослабљена и истиснута из Италије и Немачке, мора реформисати. Тежња народа у хабзбуршкој монархији, који су тражили политичке слободе, морала је бити задовољена. Фебруара 1867 год., пошто је дата парламентарна слобода, образоване су од хабзбуршке монархије две државе, Аустрија и Угарска. Угарска је наскоро после тога склопила засебну „Нагодбу” са Хрватском (13 јула 1868 год.), по којој је Хрватска добила три своја министарства (за унутрашња дела, правду и просвету).
Том променом настаје нова епоха у историји српскога народа у хабзбуршкој монархији. Наде, које је српски народ полагао у победу, извојевану заједно са Мађарима против реакције, нису се оствариле. Мађари су одмах узели сву власт у .своје руке и почели су гонити народности, своје савезнике у борби против Аустрије. Највише су имали да пате због тога Срби, јер су њима укинуте све повластице, а грађанска слобода, коју су сада добили, није могла накнадити у пуној мери права и националне повластице, што су их пре уживали. Војводина већ и иначе није никада била остварена, ускоро је укинута и војна граница (1872, 1873 и 1876 год.), која је по својој организацији бар донекле имала услова и давала гарантије за слободан национални развитак.
Али се Мађари нису задовољили само тим, што су према погодби са Аустријом укинуте биле све повластице српскога народа и што су почели насилно спречавати његов слободан национални развитак, него су још почели насилно вршити и помађаривање. Док су Србе у Угарској Мађари потискивали као народ, радили су против Хрватске као против државе. Стога су наскоро и Срби и Хрвати, који су се заједно са Мађарима борили против реакције а за слободу, почели борбу против Мађара, која са незнатним прекидима непрестано траје. У исти мах настављена је и даље борба српске народне странке са јерархијом и преставницима цркве.
Велики планови кнеза Михаила уништени су били његовом насилном смрћу. Он је пао као жртва гадне завере (29 маја 1868 год.). Намесништво, које је изабрано да до пунолетства кнеза Милана влада у Србији, није имало довољно авторитета да у пуној мери продужи његову акцију и обратило је скоро сву пажњу унутрашњим питањима. Под њим је издан нов Устав (29 јуна 1869 год.), чији је особити значај у томе, што је законодавна власт са Савета пренета на Народну Скупштину.
Али, и ако је намесништво готово напустило рад кнеза Михаила, и ако је пустило да ослабе и да се скоро покидају везе, што их је кнез Михаило био похватао, акција хришћана у Турској трајала је и даље и развијала се све јаче. Положај Срба и Бугара у Турској био је све тежи и несноснији. На све стране осећало се кретање и спремање за устанак. У овај мах су Словени у Турској имали да издрже и борбу са шовинистичким Грцима у цариградској патријаршији. Борба та, коју је помагала и српска влада, довела је, руском интервенцијом, до образовања словенског егзархата у Цариграду (фебруара 1870 год.), црквене организације, која је, оцепивши се од цариградске патријаршије, обухватила све бугарске и многе српске крајеве у Турској. Како је у Егзархату одмах од почетка имао превагу бугарски елеменат, ова се организација убрзо претворила у чисто бугарску установу. Она је чак почела борбу против српскога народа у Турској и рад на ширењу бугарске мисли и у многим чисто српским крајевима.
Стање Срба у Турској бивало је међутим све горе. Живот њихов бивао је из дана у дан све тежи, народ је био у сталном врењу, а дубоко незадовољство захватило је целу земљу. Због свега тога ратоборна је струја, и у Србији и ван Србије, отимала све више маха. После ступања на владу кнеза Милана (10 августа 1872 год.), јавно мњење све је јаче наваљивало да се отпочне акција. У јуну 1875 год. букнуо је међутим устанак у Херцеговини, а почетком августа дигла се и Босна. Устаници су у једном манифесту изнели своје захтеве, протестовали против рђаве турске администрације и тражили автономију. Порта је, знајући да неће моћи лако и брзо савладати устанак, била вољна да им учини неке уступке, али су устаници тражили, да се у Босни и Херцеговини спроведу реформе у договору са народним главарима, а под контролом једне европске комисије. Турска влада, наравно, није пристала на те захтеве. Покушај да се устанак савлада остао је међутим без успеха, особито стога, што су и Србија и Црна Гора и Аустрија на разне начине, помагале устанике.
Руска је дипломација у Цариграду искрено потпомагала устаничке жеље и тражила автономију Боене и Херцеговине, али су велике силе намерно развлачиле преговоре. Аустро-Угарска је у то доба, потиснута после пораза на Кенигрецу из Немачке већ енергично спремала земљиште за своје продирање на Балканско Полуострво. Аустриски министар иностраних дела, гроф Андраши, гледао је с тога да свакако осујети измирење устаника са Портом.
Борба између устаника и турске војске настављена је међутим и даље и вођена је већином несрећно по Турке. У тежњи да се поврати мир на Балкану израдиле су велике силе у мају 1876 год. у Берлину меморандум, у коме су тражиле, да се у Босни и Херцеговини одмах заведу реформе, да Порта уговори примирје са устаницима, да се хришћанима дозволи ношење оружја и да велике силе контролишу, да ли ће Порта испунити ове услове.
Међутим је јавно мњење у Србији било јако усталасано. Успех устанички у борби против Турака подигао је још више народно самопоуздање. Кнез Милан, који је у почетку био одсудно против рата, јер је био уверен, да Србија, према својој спреми и према међународном положају, не може рат успешно водити, морао је напослетку, под притиском јавнога мњења, попустити.
Априла 1876 год. дошао је за министра председника Стевча Михаиловић. Душа овога кабинета био је Јован Ристић, министар иностраних дела, који је био вољан да поведе рат. Наскоро после тога, 18 јуна, Србија је, у савезу са Црном Гором, објавила Турској рат. Кад је рат почео (20 јуна), дошли су из Русије и из свих српских земаља многи добровољци у Србију. Одушевљење је било свуда велико. Врховни командант српске војске био руски ђенерал Черњајев. Али се српско-турски рат свршио српским поразом. Црногорци су, истина, доста успешно ратовали, али је српска војска, која је имала да издржи главни напад Турака, и поред јуначнога отпора, подлегла, после неколико месеца тешке борбе, надмоћној турској сили. Наде, да ће се Бугари дићи и да ће Грчка и Румунија загазити у рат, те да ће на тај начин бити помогнута и олакшана акција Србије и Црне Горе, нису се оствариле. Кад су Срби на Ђунису сузбијени, почела је турска војска продирати, и са југа и са истока, у Србију. У септембру је било закључено кратко примирје, а кад је после тога требало да се настави рат, Русија је предала Порти ултиматум, у коме је тражила, да Турска обустави непријатељства према Србији. Тако је Порта са Србијом уговорила примирје, — наскоро после тога склопљен је и мир (фебруара 1877 год.), — а у Цариграду је међутим почела радити конференција великих сила (децембра 1876 год.), која, због отпора турске владе, није могла ништа учинити. Турска је, услед победе над Србима, добила толико самопоуздања, да није хтела попуштати чак ни притиску великих сила.
Панславистичка струја у Русији већ је давно радила на томе, да изазове Русију на рат. Неуспех у српско-турском рату и зверства што их је починила турска војска у Бугарској, још су је више подстакле, да ради у томе правцу. Под притиском панслависта и словенофила, руска је влада 11 априла 1877 год. огласила Турцима рат. Као повод за рат истакнуто је Портино упорно одбијање да изврши реформни програм, што су га биле израдиле велике силе. Руска је војска у почетку добро напредовала, али кад је Осман-паша успео да се (у јулу) укопа у Плевни и да енергично одбије руске нападаје на своја утврђења, дошли су Руси у врло тежак положај. Онда је руска влада позвала Србију, да и она ступи у акцију, да јој на десном крилу помогне борбу. Али је Србија била истрошена и ослабљена последњим ратом, те српски државници нису смели, у доба када је турска војска побеђивала, да ставе на коцку будућност Србије. Тек када је пала Плевна (28 новембра), огласила је и Србија Турској рат (1 децембра 1877 год.). Пошто је Аустрија већ у првоме рату забранила била Србији да продире у Босну и Херцеговину, истичући, да се тиме вређају њени интереси, продирала је и овога пута српска војска само на југ и на исток. У току од неколико недеља освојила је источна српска војска Ниш, Паланку и Пирот и продрла је до Софије, а јужна Лесковац, Врању, Прокупље и Куршумлију и избила је на Косово. Руска војска међутим продрла је била до Цариграда.
Интервенцијом Енглеске склопљено је онда између Порте и Русије примирје, а наскоро после тога и мир у Сан-Стефану (20 фебруара 1878 год.). У сан-стефанском миру створена је била Велика Бугарска, која је обухватала, осим данашње Бугарске, целу Македонију, један део Старе Србије и један део данашње Србије. Србија је добила сразмерно мало земље, а за Босну и Херцеговину била је одређена автономија.
Српско јавно мњење било је разочарано и незадовољно оваквим поступком руске дипломације. Међутим ни велике силе нису хтеле дозволити стварање Велике Бугарске, како је у сан-стефанскоме миру била одређена, и сувише велико јачање руског утицаја на Балкану. Стога је у Берлину сазван конгрес великих сила, који је имао да решава о новом стању ствари на Балкану.
Изнурена ратом, који је показао да је њена снага мања но што се могло мислити, али за остале државе ипак опасна, ако сувише ојача њен утицај, Русија је на берлинском конгресу остала усамљена. Осећајући своју слабост руски државници су представника Србије, Јована Ристића, упућивали на споразум с Аустријом, напомињући му, да само Аустрија може нешто учинити за Србију. Аустрија је била вољна, да се заузме за Србију, али за проширење њених граница што више према истоку, да би њој остао отворен пут за пролаз на Солун. За услуге своје Србији Аустрија је међутим тражила, да се Србија обавеже на подизање железнице за Цариград, на повољне услове за трговински уговор, на олакшице при регулисању Ђердапа и, евентуално, на царински савез. Пошто је српски изасланик прихватио аустриске услове и потписао погодбу (25 јуна 1878 год.), заузела се Аустрија за Србију на конгресу. У берлинском уговору (1 јула 1878 год.) призната је Србији и Црној Гори независност и оне су добиле територијално повећање. Србија је добила четири округа, а Црна Гора нешто земље и изашла је на море. Аустро-Угарска је по 25 члану Берлинског Уговора добила мандат да привремено окупира Босну и Херцеговину, да би тамо завела мир и ред. Русија је још пре рата с Турском начинила била с Аустријом тајни уговор, у коме је њену неутралност у рату купила својим пристанком на окупацију Босне. Глас о мандату за окупацију пренеразио је цео српски народ. Цео народ био је утучен и разочаран, што су ове две најбоље српске покрајине, због којих је Србија водила два рата, предате на милост и немилост држави, од које се Срби с правом нису добру надали. Али је вест о окупацији још више пренеразила и узрујала мусломане у Босни и Херцеговини. На глас о окупацији дигли су се мусломани под вођством Хаџи-Лоје, наоружали су православне и католичке Србе и издали проглас на народ, у коме еу истакли да неће дозволити туђину да њихову отаџбину заузме.
Међутим су се Аустријанци спремали да пређу границу и да заузму Босну и Херцеговину. Тринаестога јула упутио је аустриски цар прокламацију на народ у Босни и Херцеговини, у којој је народу, бираним речима, много обећавао, а после неколико дана прешла је аустриска војска босанску и херцеговачку границу. Али су Аустријанци и у Босни и у Херцеговини наишли на необично јак отпор, који су тек после много напора једва савладали (у јесен 1878 год.).
У време ових догађаја достигла је и борба српскога народа у Угарској против Мађара своју кулминациону тачку. За време турских ратова био је, противно посланичком имунитету, ухапшен и осуђен вођа српскога народа Светозар Милетић. У то доба водила је Милетићева странка борбу и даље против јерархије, а та борба постала је особито заоштрена, када је угарска влада поништила изборе српског народног црквеног сабора и незаконито именовала Германа Анђелића за српског патријарха (6 јануара 1882 год.).
Када Јован Ристић није хтео да испуни обавезе дате Аустрији у Берлину, особито у погледу концесија у трговинском уговору, пошло је аустриској дипломацији за руком да обори његову владу (21 октобра 1880 год.). У Србији је међутим почело формирање политичких странака. Под утицајем социјалистичких идеја Светозара Марковића образована је радикална странка (1881 год.), а конзервативни елементи, који су тежили за реформама у модерном духу, образовали су, заједно са неким либералним дисидентима, напредну странку. Краљ Милан је после тога поверио владу напредњацима и склопио тајну конвенцију са Аустро-Угарском (16 јуна 1881 год.). Наскоро после тога прогласила је српска Народна Скупштина Србију за краљевину (22 фебруара 1882 год.). У тешком расположењу, у каквом се српски народ у оне дане налазио, разочаран неуспехом у првом рату и понашањем руске дипломације у сан-стефанском миру, сломљен стварањем Велике Бугарске и поништен окупацијом двеју најбољих српских покрајина од државе, која је највећи народни непријатељ, — проглас српске краљевине био је српском народу бар нека утеха и давао је разлога за наде, да ће се прилике можда ипак побољшати.
Али су сада тек у Србији настајале велике кризе и тешки дани. Образовање радикалне странке, у коју је одмах ступила велика већина сељачког живља, изазвало је нов полет у страначком животу. Али је тај полет донео собом и огорчену међусобну борбу, у коју се ускоро умешао и краљ Милан, окренувши се против радикала. Када су радикали при изборима (7 септембра 1883 год.) добили велику већину, он је покушао да свакако сузбије нову политичку струју. Борба између краља Милана и радикалне странке постајала је све огорченија. Кад је крајем септембра наређено, да се, према распису који је у лето те године био издан, покупи у народу оружје, опирање тој наредби од стране радикала изазвало је отворен сукоб. У источним крајевима Србије, особито у Зајечару и околини, устао је народ отворено на оружје. Влада је одмах уапсила цео радикални главни одбор, осим Николе Пашића, који је пребегао у Земун. Многи бунтовници били су осуђени на смрт и стрељани, а два члана радикалног главног одбора, који су такође били осуђени на смрт, помиловао је краљ Милан на затвор.
У исто доба, док су се догађале ове велике кризе у политичком животу у Србији, Срби у Угарској још су у последњем напору водили једнодушну борбу против Мађара и против јерархије. У то се доба разболео вођа српске народне странке, Светозар Милетић, а наскоро после његове болести почели су се јављати знаци расула у његовој странци. Једна група људи хтела је да политику српскога народа у Угарској постави на другу основу. У т. зв. кикиндском програму истакла је та група ослањање на Мађаре и заједнички рад с њима као један од најбитнијих услова успешне српске политике у Угарској. Борба на живот и смрт између присталица тога програма и оних, који су остали на становишту Милетићевога рада и држали се и даље ранијег, бечкеречког, програма, била је кратка, али врло огорчена. Народна странка одржала је напослетку победу.
Али после те победе настао је раздор у народној странци. Јаша Томић се издвојио из народне странке и основао је српску радикалну странку. Између Јаше Томића и његове странке и српске народне странке, коју су сада водили Михаило Полити Михаило Димитријевић, настала је страсна борба са много претеране горчине с обадве стране.
Није боље било ни у другим српским земљама. У Троједници је постао баном Куен Хедервари. Он је, да би скрхао Троједницу и подложио је што више Угарској, систематски изазивао сукобе између Срба и Хрвата, слабећи на тај начин отпорну народну снагу реакционарном режиму;
У Босни и Херцеговини било је можда најгоре. После великих напора и жртава, што их је поднео тамошњи народ у борби за слободу, берлински конгрес предао је ове две српске покрајине на милост и немилост Аустрији. Аустриска окупација изазвала је у Босни и Херцеговини велике промене у сваком погледу. После хаотичнога стања, у коме су се ове две провинције више од пола века налазиле, и после несигурности и безвлашћа, које је последњих деценија стално владало, дошла је Босна и Херцеговина под управу једне модерне државе. Аустрију су у Босни и Херцеговини чекали многи и тешки задаци. Пре свега је требало завести мир и ред, повратити углед власти и осигурати личну и имовну сигурност; требало је решити аграрно питање и завести модерну администрацију и правосуђе. Од свих тих задатака Аустрија је решила само неке: завела је мир и ред, обезбедила личност и имовину од отимања и пљачкања и завела добро криминално правосуђе. Остала питања Аустрија није решила, многа од њих није ни покушавала да реши. Али је Аустрија створила нека нова питања, којих под Турцима није било. Стрепећи од Срба и бојећи се да они не раде против државних интереса, аустриска влада је, у исти мах када је у Хрватској помагала Србе против Хрвата, почела у Босни стварати Хрвате и помагати их против Срба. Аграрно питање међутим, које је народ у Босни и Херцеговини највише тиштало, остало је нерешено. Намети, кулуци и порези постали су тежи и већи него под Турцима. У целини Аустрија није решила тежак проблем, који је чекао, да од провинција, у којима је владало безвлашће, које су орјенталски биле управљане, у којима је владао неред и несигурност, створи културне провинције са модерним уређењем.
Пошто није могла да реши тај велики и тешки проблем, Аустрија се морала задовољити половним и привидним мерама. Те половне и привидне мере и кризе, које су неминовно морале наступити услед покушаја да се Босна и Херцеговина модернизирају, учинили су да је дубоко незадовољство завладало готово целокупним становништвом окупираних провинција. Цео систем аустриске управе био је с тога управљен на то, да се то незадовољство уништи, а појачавао га је наравно тиме само још више.
После уласка аустриске војске у Босну и Херцеговину, аустриске власти су се прво биле окренуле против мусломана, стога што су се мусломани били насилно одупрли аустриској окупацији. Али су се аустриски државници ускоро уверили да је бојазан од мусломанског покрета неоснована. Мусломани су истина тежили Турској и одржавали су везе са државом, где је њихово верско средиште, али они у главном нису показали јак отпор према окупаторској политици. Тако је Аустрија доста брзо успела да растроји тај елеменат, кога се у почетку највише бојала. Услед тога, што су се код имућнијега мусломанског елемента стале развијати потребе и што је постепено почео продирати модеран луксуз, били су бегови приморани да се задужују. Аустриска влада је помагала то задуживање лаким зајмовима преко страних банака. Тако је почело велико материјално пропадање средњевековне спахиске аристрокрације у модерној држави.
Католици су аустриском окупацијом много добили. Они су до тада били бројно доста слаби и, у колико нису држали са православним Србима, елеменат, који сам собом није готово ништа значио. Аустрија их је одмах после окупације почела помагати на све начине и у свима правцима. Државна власт, удружена са римском пропагандом, која је у Босни и Херцеговини нашла необично згодно земљиште за рад, помажу католике на сваки начин: дижу им школе и цркве, помажу их материјално, насељавају их у земљи и т. д.
Најгоре су услед окупације прошли православни Срби. Њих је аустриска влада одмах од почетка почела врло енергично потискивати и гонити. Аустрија се бојала да ће Срби у Босни и Херцеговини, везани и језиком и крвљу и традицијама за Србе у слободним српским државама, тежити и радити да се споје са Србијом и Црном Гором. У томе страху Аустрија је стално тражила и налазила велеиздајничку акцију у Босни и Херцеговини и гонила је православне Србе као елеменат који тежи за превратом.
Како је главна организација српскога народа у Босни и Херцеговини била у цркви, тежила је аустриска влада да православну цркву стави под своју власт и своју контролу. По конвенцији са цариградском патријаршијом (16 марта 1880 год.) дато је аустриском цару право, да поставља митрополите у Босни и Херцеговини. За првог митрополита постављен је истина по жељи народној архимандрит Сава Косановић (29 марта 1881 год.), али када је митрополит Косановић отворено устао против римске пропаганде у Босни и Херцеговини, положај је његов код владе био пољуљан. Услед покрета међу Србима, који се јавио при првом регрутовању војника у Босни и Херцеговини и услед енергичне одбране православља и православног живља, положај митрополита Косановића постао је још тежи. Стога је он 14 јуна 1885 год. поднео своју оставку цариградској патријаршији. Оставку му је уважила државна власт 10 новембра исте године и поставила за митрополита (23 децембра) архимандрита Николајевића. Митрополит Николајевић још се могао држати у борби против државне власти, која је ишла за тим да православну цркву и свештенство растроји, сломи и натера да ради у правцу њених тежњи, и. онда кад су те тежње у опреци са народним интересима.
Међутим је почело, или управо још је јаче настављено, потискивање српскога народа и у крајевима, који су остали под Турском. За време ратова Србије са Турском избегло је из оних земаља, коте су некада сачињавале центар рашке српске државе, а у којима се српско становништво већ сеобом Чарнојевићевом било проредило, много српских породица, тако да су многи крајеви тамо остали доста ретко или никако ненасељени. Већ од Чарнојевићеве сеобе почели су Арнаути потискивати српско становништво у оним земљама и спуштати се у чисто српске крајеве. За време два српско-турска рата, и после тих ратова, почело је систематско истребљење српскога живља у оним покрајинама. Српске су школе затваране, грчки митрополити служили су више Турцима него својој пастви, Арнаути су систематски продирали напред и, већином насилно, потискивали српска насеља, заузимајући њихово место. Личне и имовне сигурности све је више нестајало, живот је постајао све тежи и несноснији. Турске су власти међутим стално помагале, у свом интересу, ово систематско истребљавање српскога народа, особито у т. зв. Старој Србији.
Год. 1885 десио се догађај, који је опет изазвао доста озбиљну кризу на Балканском Полуострву. Берлински конгрес створио је био две бугарске државе: кнежевину, под врховном влашћу султановом, и другу, Источну Румелију, као зависну автономну турску провинцију. Било је извесно одмах од почетка да тако стање ствари неће моћи дуго остати и да ће Бугари првом приликом покушати сједињење тих држава. У септембру 1885 год. извршен је тај преврат: проглашено је сједињење Бугарске и Источне Румелије. Док су се у европској дипломацији водили преговори о томе, шта да се ради и како да се реши ово питање, које је рушило одредбе берлинског уговора, краљ Милан је отворено устао против ове промене. Он је пре свега увидео, да је снажење Бугарске опасно по српске интересе, особито стога, што је Србија потиснута аустриском окупацијом Босне са запада, те је, пошто јој је одузета могућност да се тамо шири и снажи, упућена на југ, дакле у крајеве, где се морала сукобити са интересима Бугарске. Осим тога у Бугарској су се, после тимочке буне, окупили многи српски емигранти, и краљ се Милан, завађен са радикалном странком и држећи владу која није имала већину у народу, бојао да ће емигранти предузети какву акцију против њега у Србији, где је у то доба било много незадовољних елемената.
Свест о својој снази, коју је добио после угушења тимочке буне и самопоуздање, које је у њему подржавала аустриска и немачка дипломација, затим уверење, да ће једино успесима у спољњој политици моћи сломити радикалну странку, која је била свемоћна у народу, а са којом је он мислио да никако не може радити, — навели су краља Милана да се истакне као заштитник берлинског уговора и да се одупре сједињењу источне Румелије са Бугарском. Стога је краљ Милан огласио Бугарској рат (1 новембра 1885 год.). Србија је у почетку срећно ратовала и српска војска продрла је била до под Софију. Али кад је Бугарима стигла у помоћ румелиска војска, — факт, са којим се у српском ђенералштабу није рачунало, — буде српска војска одбијена од Сливнице и, повлачећи се испред бројно далеко надмоћне бугарске војске, изгуби и Пирот. Губитком Пирота пренет је био рат у главном на српско земљиште, ма да је српска војска још од почетка рата држала у опсади Видин. Интервенцијом аустриском склопљено је примирје, а наскоро после тога у Букурешту и мир, који у територијалним односима није ништа изменио. Србија је међутим овим ратом, услед неуспеха, била унижена, а Бугарска је добила Источну Румелију.
После несрећног српско-бугарског рата, краљ Милан је сасвим изгубио самопоуздање. Још за време рата он је озбиљно помишљао на абдикацију, али је ту мисао убрзо напустио. Међутим је дошао био до уверења, да он унутрашњу политику у Србији не може више водити оним правцем, којим је до тада водио. После амнестије осуђених радикала у зајечарској буни (1 јануара 1886 год.) и закључка српско-бугарског мира (у фебруару), почео је краљ Милан да прави разне комбинације са политичким странкама. Тај рад је довео до фузионог радикално-либералног кабинета под председништвом Јована Ристића (1 јуна до 19 децембра 1887 год.). Када се радикално-либерална фузија, услед страначких несугласица, разишла, поверио је краљ Милан састав кабинета радикалима. Али ни они нису дуго владали.
У то доба почиње и свађа краља Милана са краљицом Наталијом. Тој је свађи краљ Милан потчињавао све друго. Пошто се дао, неправилно, развести са краљицом Наталијом (5 октобра 1888 год.), краљ Милан је образовао одбор за израду новога Устава, који је јавно мњење већ давно тражило. Децембра 21 те године примила је Народна Скупштина Устав, како га је израдио уставотворни одбор. Тај је Устав створио услове за парламентарни режим и довео министре под надзор Скупштине. Скупштина је истина и дотле решавала о законима, али није имала право надзора над администрацијом.
У то доба краљ Милан се већ био решио да захвали на престолу у корист свога сина Александра, јер је био уверен, да са радикалном странком не може радити, а да није у стању да се радикалној струји и даље опире; а можда је на ту одлуку утицао још и какав лични разлог. На дан прогласа краљевине (22 фебруара 1889 год.) одрекао се краљ Милан престола и именовао је намеснике малолетном краљу: Јована Ристића, ђенерала Косту Протића и Јована Белимарковића. Краљ Александар је 15 јуна исте године, о прослави петстогодишњице косовске битке, миропомазан у Жичи за краља.
У Угарској се у то доба Милетићева странка растурила била сасвим. Кратка и страсна борба између присталица политике наслањања на Мађаре и њихових противника, била је брзо завршена пропашћу кикиндскога програма, у коме су т. зв. нотабилитети били обележили своје становиште. Али је одмах затим настала још огорченија борба између две фракције некадање Милетићеве странке, између народне (либералне) странке, која је основала себи нов орган (Браник), и радикалне странке, чији је вођа, Јаша Томић, када се оженио ћерком Светозара Милетића, добио власништво Заставе. Борба између ове две странке била је огорчена и претерана, исто онако, као што је била огорчена и претерана и борба тих народних странака против јерархије. Лична питања и претеривања с обе стране довела су напослетку до катастрофе: 23 децембра 1889 год. убио је Јаша Томић власника Браника, Мих. Димитријевића.
У Троједници је, оснивањем самосталне странке, изазван нов полет у политичком животу српскога народа. У Далмацији међутим, где страсти у борби између Срба и Хрвата никада нису биле сувише разбуктане, Талијани бивају све више потискивани. Црна Гора је у то доба учинила знаменит напредак прогласом имовинског законика.
У Србији настају, после абдикације краља Милана, услед завођења парламентарног режима, страначке борбе. Радикална странка добија под новим Уставом превласт у држави. Огорчење у страначким распрама достигло је врхунац под либералном владом (од 9 августа 1892 до 1 априла 1893 год.), која је без успеха радила свима средствима да на изборима за Народну Скупштину добије већину. Када се краљ Александар 1 априла 1893 год., противно Уставу, прогласио пунолетним и почео сам владати, постала је радикална странка на кратко време свемоћна. Али је и краљ Александар убрзо дошао у сукоб са радикалним првацима, па како није хтео да ради са радикалима, а по Уставу од 1888 год. немогуће је било владати мимо њих, он 9 маја 1894 год., под владом Светомира Николајевића, изврши други државни удар: укине Устав од 1888 год. и врати у живот у главном Устав од 1869 год. Од тога времена брзо су се мењали и смењивали кабинети, неутрални (у ствари напредњачко-либерални), напредњачки и радикални.
У то доба почео је необично јак и интензиван рад у српским покрајинама у Турској. Особито је јака акција поведена у Македонији, где је српски живаљ, при свем том што су Бугари у то доба добили своје епископе, и што је цариградска патријаршија од почетка заузела непријатељско држање према Србима и српским тежњама, почео знатно јачати.
У исти мах осећа се полет у националном животу у свима српским покрајинама. Долазак кнеза Николе у Београд (о Видов-дану 1896 год.) био је велика манифестација српске узајамности. Онда су и Срби у Угарској, у држању Србије, која није хтела учествовати у хиљадугодишњој прослави оснивања Угарске, добили јаку моралну потпору. У Босни је тада основано просветно и културно друштво Српско Братство, и почела је на широј основи организација српскога народа. Србија је, затварањем аустро-угарске границе, доведена у тешку економну кризу, а демонстрације против Срба у Загребу (у јесен 1895 год) показале су, да мисао о заједници Срба и Хрвата, покрај свега тога што је од умних људи од увек истицана, још није ухватила чврста корена. Зближење између Србије и Црне Горе и именовање Дионисија за рашко-призренског митрополита, били су ипак видни национални успеси.
Повољне политичке прилике за време грчко-турскога рата (у пролеће 1897 год.) нису истина експлоатисане колико је то можда могло бити, али је протеривањем грчког митрополита из Скопља спремљен бар терен да Срби освоје и ту митрополију.
Уто доба јавља се опет јака. и озбиљна акција за споразум и заједнички рад Срба и Хрвата. Представници оба народа у Далмацији израдили су програм за заједнички рад, а међу српском и хрватском омладином у Троједници јављају се прве клице покрета, који је доцније довео до српско-хрватске коалиције.
Повратком краља Милана у Србију и доласком на владу кабинета Владана Ђорђевића (11 октобра 1897 до 12 јула 1900 год.) настаје у унутрашњој политици Србије јака реакција. Услед атентата, који је 24 јуна 1899 год. извршен на краља Милана проглашено је ванредно стање и заведен преки суд; највиђеиији људи у радикалној странци били су том приликом поапшени и осуђени.
Краљ Милан је, за време овога свога боравка у Србији радио врло много на организацији и јачању српске војске. Али је, услед јаке реакције, услед гоњења радикалне странке и апшења радикалних вођа, незадовољство и огорчење у земљи било врло велико. То незадовољство употребио је краљ Александар за планове о својој женидби. У јулу 1900 год., кад краљ Милан и тадањи председник министарства нису били у Србији, он се изненада верио са Драгом, удовицом инжињера Машина, бившом дворском госпођом краљице Наталије. Краљ Милан и министарство Владана Ђорђевића, цео официрски кор, сви искрени пријатељи династије Обреновића и већина грађанства, били су против ове бесмислене женидбе, особито стога, што је краљица Драга била много старија од краља Александра и што се држало да је нероткиња. Али је већина у народу добро примила вест о краљевој женидби, највише због помиловања осуђених радикалних вођа, због уверења да се краљ Милан неће више враћати у Србију, и због обећања и изгледа, да ће престати реакција. Онда су обновљени са Русијом односи, који су фебруара 1899 год., због личних несугласица између краља Милана и руског посланика, били прекинути.
Краљ Александар је после своје женидбе покушао поново да ради са радикалима. Када је 6 априла 1901 год. октроисао нов Устав, којије био израђен у договору са представницима свих странака осим либералне, и по коме су била заведена два дома, краљ Александар је тражио да се изведе напредњачко-радикална фузија, која ће нов Устав привести у живот и израдити на основу њега потребне законе.
Када се међутим напредњачко-радикална фузија убрзо распала, окренуо се краљ Александар опет против радикалне странке. На владу је дошао кабинет ђенерала Димитрија Цинцармарковића (7 новембра 1902 год.). У унутрашњој политици почела је сада опет јака реакција. Дубоко незадовољство захватило је стога све слојеве. Стално експериментисање и непрестане промене, несигурност и несређене финансије, потискивање и гоњење странке, којој је припадала велика већина становништва, неуредно издавање плата, протекција у свима гранама државне управе, обесно и неупутно понашање краљичине браће, — све то заједно створило је силно незадовољство, и у народу и међу грађанством и код чиновника и у официрском кору.
Већ је била образована, од официра и неколицине грађана, против краља завера, којој је био циљ да искорени династију Обреновића и да доведе на престо династију Карађорђевића. Лажан порођај краљице Драге, демонстрације у Београду 23 марта 1903 год., које су биле скопчане с људским жртвама, а у којима је избило на површину незадовољство не само против режима него и против династије, државни удар 25 марта, којим је за неколико сати укинут Устав, да се за то време обуставе неки закони и промене чланови судова и Сената, фалзификовани избори у мају исте године, — све је то само појачало заверенике у њиховој намери и учврстило код њих уверење, да ће извршење њиховога плана добити одобрење и санкцију од велике већине становништва. Ноћу између 28 и 29 маја официри завереници продрли су у двор и ту, на грозан начин, убили краља Александра и краљицу Драгу. Осим тога побијени су те ноћи министар председник, министар војни, први ађутант краљев и оба краљичина брата. Одмах после убиства војска је извикала за краља Петра Карађорђевића. После неколико дана састала се Народна Скупштина, која је прво вратила, са неким изменама, Устав од 1888 год., а затим изабрала за краља Петра I Карађорђевића.
Док су се те велике промене спремале и дешавале у Србији, почеле су се вршити знатне промене и у другим неким српским покрајинама.
И ако се у Далмацији стално радило на споразуму између Срба и Хрвата, ипак је у самој Хрватској антагонизам, подржаван целим режимом, а можда и са стране, изазивао с времена на време сукобе. Борба је пренета са националног и на економно поље, особито од кад је из Загреба почео интезиван рад на снажењу земљорадничког сталежа, оснивањем земљорадничких задруга, и на јачању трговаца и занатлија, оснивањем Српске Банке, Привредника и шегртских школа.
После великих демонстрација у Загребу (септембра 1902 год.), реорганисана је српска самостална странка у Троједници. Уз људе, који су радили и раде на економном снажењу (Владимир Матијевић и други), образована је у Загребу група млађих и старијих људи, која је на новим основима почела борбу на политичком пољу (Богдан Медаковић, Светозар Прибићевић и други). У уверењу да су интереси српскога и хрватскога народа, у опште а специјално у Троједници, идентични, српска самостална странка почела је одмах енергично радити на измирењу Срба и Хрвата. Ријечком и задарском резолуцијом створена је коалиција српске самосталне и српске радикалне странке са већином странака хрватске опозиције.
Прилике су у тај мах, и уопште и специјално у српском народу, за успешан рад у томе правцу биле врло повољне. Мађари су дошли у оштар сукоб са Аустријом и бечким дворем, а у Србији се почела истицати идеја о југословенској узајамности. Српско-хрватска коалиција и Срби, и у Србији и у Босни, понудили су своју моралну помоћ Мађарима у борби са Бечом. При изборима за хрватски сабор српско-хрватска коалиција добила је већину.
У Србији међутим, и после убиства краља Александра и доласка на престо краља Петра, прилике нису никако могле да се среде. Парламентарна ситуација отежана је била одмах од почетка тиме, што се радикална странка поцепала на две фракције, старије и самосталне радикале, — то цепање је у осталом почело још под краљем Александром, — и што су на првим изборима обе те странке дошле у Скупштину скоро подједнако јаке. Коалициона влада радикалне и самосталне странке, образована после тих избора, није могла да се одржи.
У то доба настају велике и важне промене у трговинско-економном животу Србије. Пошто није могла пристати на услове, које јој је Аустро-Угарска нудила за трговински уговор, Србија је ушла у неуговорно стање и доцније почела царински рат са суседном монархијом. Неуговорно стање траје скоро непрестано, а борба за економну еманципацију води се доста живо и истрајно. Када је (фебруара 1908 год.) аустриски министар иностраних дела објавио, да ће се градити железница за Солун кроз ново-пазарски санџак, почело се у Србији живо радити на томе, да се сагради и железница са Дунава преко Србије на Јадранско Море. Готово цео дипломатски рад Србије у последње време управљен је на решење тога важног питања, јер та железничка пруга треба да осигура Србији економну еманципацију од Аустро-Угарске.
Прилике су се међутим у Србији ипак побољшале у толико, што су се финансије почеле сређивати и што је национална мисао и идеја о узајамности јужних Словена ојачала. Особито национални рад постаје знатно живљи и интензивнији.
Али се, напоредо с тим, одмах после убиства краља Александра јавило једно унутрашње политичко питање, које још није дефинитивно решено. Завереници официри образовали су после убиства краља Александра, делимице ради личне сигурности а делимице ради власти и утицаја, засебну групу. Они су се, и поједини старији официри и сви као група, мешали и у понеке државне послове, а у војсци су имали пресудан утицај. На такав рад јавила се реакција у антизавереничком покрету, особито у војсци. Тиме што су, на захтев Енглеске, пензионисани неки виши официри, који су играли главну улогу у убиству краља Адександра, и тиме што је вођа анти-завереничког покрета, Милан Новаковић, насилно убијен у београдској полицији, где је био у притвору (16 септембра 1907 год.), завереничко питање није било дефинитивно решено. Ипак је утицај завереника у последње време знатно ослабио и мешање њихово у државне послове готово је престало.
Национална снага и свест народна добила је последњих година свога израза особито у раду у Македонији. У исто доба кад је извођено српско-хрватско и српско-бугарско братимљење (особито о крунисању краља Петра 8 септембра 1904 год.), почеле су бугарске устаничке чете у Македонији интензивну борбу, не само против Турака него и против Срба. То је изазвало реакцију са српске стране. Ускоро су и Срби почели образовати чете, да се боре против Турака и да се бране од Бугара. Из свих српских крајева пошло је много њих својевољно у Македонију и доста их је, из свих српских земаља, изгинуло тамо у борби са Турцима и Бугарима (1906–1908 год.). Борба тих чета оснажила је српску свест и појачала самопоуздање српскога живља у Турској, јер су поједине српске чете и поједини четници за време те борбе у много случајева дали примере необичног јунаштва. Проглашењем Устава у Турској (11 јула 1908 год.) престаје међутим четничка акција и настају нове прилике. У почетку фебруара 1909.год. одржана је у Скопљу прва скупштина представника српскога народа и извршена је политичка организација Срба у Турској.
Док је, услед борбе Срба и Бугара у Македонији, идеја о заједници јужних Словена стално разривана, идеја о заједници Срба и Мађара изиграна је врло брзо. Пошто је успела да обори либерални режим и дошла сама на владу, мађарска је коалиција заузела непријатељско држање према Србима и Хрватима. Она је убрзо дошла у сукоб са српско-хрватском коалицијом, која се, и ако издана од српске радикалне странке, успешно бранила од мађарске владе. На новим изборима, после распуштања хрватског сабора, она је однела сјајну победу.
У Србији су се међутим опет почеле мењати владе. Кад се коалиција старијих и млађих радикала разишла, поверио је краљ владу млађим радикалима (14 маја 1905 год.). Они су истина на изборима добили већину, иако незнатну, али су после годину дана поднели оставку, због несугласице с краљем у завереничком питању. После њих дошли су на владу старији радикали (16 априла 1906 год.); они су обновили однос с Енглеском, пошто су на њен захтев пензионисали неке официре заверенике, и закључили зајам ради наоружања и грађења нових железница. Али односи између старијих радикала и самосталаца бивали су све гори, особито због неповерења опозиције према шефу радикалне владе Николи Пашићу. Најзад је дошло до опструкције, која је приморала Пашићеву владу да распусти Скупштину и да изађе на нове изборе. На новим изборима (18 маја 1908 год.) влада је истина добила већину, али мању него што је пре имала. Како је Самостална странка решила да настави опструкцију, поднела је влада оставку. После кризе, која је врло дуга трајала, образовано је прелазно министарство П. Велимировића (7 јула 1908 год.), са задатком, да сврши трговински уговор с Аустро-Угарском, па да онда уступи место коалиционом кабинету старијих радикала и самосталаца.
У Црној Гори је кнез Никола 5. новембра 1905. год. прогласио Устав и сазвао Народну скупштину. Али је нови парламентарни живот и у Црној Гори одмах од почетка изазвао велике кризе и борбе. Борба је настала с једне стране између самих странака, а с друге стране кнез Никола је убрзо заузео становиште против народне странке, која је тражила више слобода, но што их је кнез хтео дати. Тако је врло брзо настала реакција, и Томановићев кабинет (5 априла 1907 год.) употребио је јаке репресивне мере против опозиције. Афера са бомбама (маја 1908. год.), у којој су оптужени и осуђени највиђенији представници опозиције због атентата на кнеза, изазвала је огорчење у Црној Гори и прекид дипломатских односа са Србијом. За време анексионе кризе обновљени су међутим дипломатски односи, чак је склопљен и савез између Србије и Црне Горе. Али велики народни задатци, који су се после кризе јавили, и интензиван националан рад, који је тим поводом почео у свима српским покрајинама, нису никако утицали на сређење унутрашњих прилика у Црној Гори. Стога је тамо још увек много незадовољних елемената. У септембру 1909 год. откривена је у Васојевићима нова завера, због које је у новембру више особа осуђено преким судом и стрељано.
У Троједници је српска самостална странка, и после раскида с Мађарима, наставила борбу смишљено, трезвено и енергично. У Угарској је међутим у страначком животу настао хаос. Браникова странка је сасвим ослабила и готово је уништена, а у радикалној странци настао је расцеп, тиме што су се неки чланови издвојили из странке, покренули свој лист (Српство) и почели, уз самосталну и демократску странку (која је основана 8 јула 1908 год. у Бечеју), енергичну борбу, особито против вође радикалне странке Јаше Томића и његовог рада. На изборима за црквени сабор (крајем априла 1910 год.) добиле су ове удружене странке знатну већину.
У Босни је после смрти митрополита Николајевића (8 фебруара 1896 год.) пошло државној власти за руком да добије свемоћни утицај на српску јерархију. У народу се стога јавила јака акција против црквених поглавица, који су подлегли утицају државних власти. Покрет тај био је особито јак у Сарајеву и Мостару, где су се православни Срби били готово одлучили од цркве. Борба православних Срба у Босни и Херцеговини за црквену автономију почела је у првом реду због неуређених црквених односа, јер су они давали маха државним властима да издају уредбе и наредбе, које су се косиле са автономним правима и духом православне цркве. Тако је државна власт гонила и укидала вероисповедне школе, забрањивала прославу Св. Саве и радила систематски на томе, да створи свој свештенички кадар, који ће бити њено послушно оруђе. За време те борбе прваци српскога народа писали су представке и мемораидуме и тражили су помоћи од цариградске патријаршије. Напослетку је, после готово десет година борбе, склопљен компромис између српских представника и државне власти. Резултат тог компромиса био је црквени устав што су га добили Срби 6 августа 1905 год.
Док је питање српске цркве како-тако решено, црквено питање мусломанских Срба остало је и до данас још нерешено. Аустриска влада радила је стално на томе, да и међу мусломанима, нарочито међу свештенством, изазове раздор и да и код њих створи свој свештенички кадар. Влада је истина врло често и дуго преговарала са мусломанима због њихових црквених односа, али је стално сузбијала покрет за вакуфско-меарифску автономију, стављајући представницима мусломана услове, на које они никако нису могли пристати.
Аустрија је дакле после окупације створила у Босни и Херцеговини код православних и мусломана верско питање, кога под турском влашћу није било, а које је стално изазивало кризе и трзавице. Али је још више криза и трзавица изазивало национално питање, кога такође до окупације у Босни није било. До тада се у Босни и Херцеговини није знало за другу народност до за српску. Али је аустриска влада, стрепећи од Срба и српскога имена, одмах после окупације почела у Босни и Херцеговини стварати Хрвате и протежирати их на све могуће начине. У томе правцу рађено је особито међу католицима, а највише помоћу наставе, која је, особито у средњим школама, готово сва дата у руке дошљацима — Хрватима. Да не би међутим ни Хрватима дала сувише маха да ојачају, аустриска влада је створила „босански“ или „земаљски“ језик.
Док је Аустрија на тај начин истакла два нова питања, верско и национално, нерешена питања која је затекла она није решила. Аграрно питање, које је у XIX веку највише изазивало устанке српскога народа, остало је нерешено. Десетак, који је под Турцима даван у производима; почела је Аустрија наплаћивати у новцу, и то већином, према неправедној процени. Скупа администрација тражила је велике издатке, те су државни намети морали расти. Пољопривреда и сточарство занемарени су и пропали готово сасвим, а шуме се нерационално експлоатишу. Мусломани и православни Срби економно нагло пропадају. Притисак страног капитала осећа се јако у целој земљи. Јасно се опажа тежња аустриске владе, да православне и мусломане одржи на нивоу нижих друштвених слојева, те да постану неспособни ма за какву политичку акцију. Због материјалног пропадања, а делимице и због верског гоњења, селе се православни и мусломани у великим масама из земље. Проређено становништво попуњава се колонизацијом страног елемента, у првом реду Немаца. Тако су никле на много места у Босни и Херцеговини немачке колоније, које су представници аустриске државне власти и пропагатори католицизма.
Полициски начин управе, што га је Аустрија завела у Босни и Херцеговини, донео је собом насиља државних органа у разним правцима. Изгреди војске, који су се чешће јављали, само су умножавали незадовољство. За чиновнике су махом постављани странци, који не знају језик и не познају прилике у народу. Војска и полиција држали су сву власт у својим рукама. Из бојазни од устанка и од ма какве акције са стране, подигнута су у земљи силна утврђења. Друмови и железнице нису подизани према економним, него према чисто стратегиским потребама.
Нерешено аграрно питање и сузбијање домаће производње. помагање странога елемента у државној служби и у трговини, тежња да се сузбије православни и мусломански елеменат а да се дигну католици, неуређени црквени односи, и код православних и код мусломана, тежак притисак полициског режима, — све то заједно изазивало је стално незадовољство у маси становништва. Православни и мусломански Срби све су јаче устајали против аустриске власти. Опозиција њихова кретала се у први мах у питањима око уређења црквене автономије. Али се првих година овога века почела све јаче истицати, и код православних и мусломанских Срба, тежња за чисто политичком акцијом. Тај рад налазио је згодног земљишта у државо-правним односима Босне и Херцеговине; те две покрајине још увек су припадале Турској и у њима је правно била признавана од целе Европе суверена власт султанова, Рад у томе правцу, помогнут снажним националним полетом, који се готово у исто доба јавио у Србији, и идејом о културној и националној заједници, која је убухватала готово све Србе, уливали су аустриским државницима страх од велике заједничке акције.
Када су православни Срби у Босни и Херцеговини, сарајевском резолуцијом (11 маја 1907 год.), почели чисто политичку акцију, тражећи уставне слободе, и на првој се скупштини (у Сарајеву 26 октобра) организовали као политичка странка, сматрали су аустриски државници, да је цела та акција управљена против државних интереса и прегли су да енергичним мерама (особито у Сарајеву, Мостару и Бања-Луци) униште православну и мусломанску народну организацију и да сузбију националну свест. Онда је измишљена тако звана великосрпска пропаганда, и многи виђени Срби у Босни и Херцеговини гоњени су и осуђивани.
Када је 11 јула 1908 године у Турској проглашен устав, увидели су аустриски државници да ће бити приморани, да и Босни и Херцеговини даду неке уставне слободе. Али су се они бојали, да ће народ у Босни и Херцеговини употребити ту слободу за акцију против аустрискога режима и да ће, ослањајући се на државо-правне односе Босне и Херцеговине према Турској, почети рад на оцепљењу од Аустрије.
Све то давало је, по мишљењу аустриских државника, довољно разлога и повода Аустрији да оствари своју давнашњу жељу: да прогласи анексију Босне и Херцеговине. Тридесет година навршило се било од како је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину и аустриски су државници сматрали, да је тридесет година окупације довољан разлог, да Аустрија те земље сасвим присвоји. Да би се међутим анексија и Европи представила као државна потреба, истакнуто је, како је Србија у свима покрајинама Аустро-Угарске монархије развила необично јаку и нелојалну акцију за великосрпске тежње и да тај рад, којим управља српска влада, представља озбиљну опасност за монархију. Хрватски бан, барон Раух, послужио је за оруђе раду у том правцу; он је имао да докаже егзистенцију великосрпске пропаганде. Крајем јула 1908 год. почео је он, на основу лажних достава, у великом обиму апсити Србе у Троједници због велеиздаје.
Да не би Турска, услед прогласа анексије, предузела какву акцију, Аустро-Угарска је извршила анексију Босне у договору са Бугарском: 22 септембра 1908 год. проглашена је бугарска независност, а 24 септембра прогласила је Аустрија анексију Босне и Херцеговине.
На глас о анексији Босне и Херцеговине дигао се цео народ у Србији и Црној Гори за своја државна и национална права. Врење је у Србији и Црној Гори узело велике размере и обе српске државе почеле су се журно спремати за рат. Енергичним радом за своја државна и народна права после прогласа анексије, пошло је Србији и Црној Гори за руком да пред Европу поставе Српско Питање.
За време ове кризе показало се, да је народна снага у Србији јача, но што је по свему могло изгледати. Одушевљење за националне тежње и идеале избило је том приликом на површину са елементарном силом; самопоуздање је било необично велико, можда чак и претерано; при свем том су ред и дисциплина одржани увек и свуда, ма да то није било увек лако постићи. Свест о заједничким интересима и о великој опасности захватила је све слојеве, и сви су се такмичили у раду за општу ствар. Било је много лепих примера пожртвовања и патриотизма. У интензивном раду учествовао је цео народ, али су највише имали да издрже војници и официри, који су се у овој прилици показали на висини свога позива и дали доста доказа о својој преданој служби држави и народу. Показало се у свему, да је морални и национални капитал у Србији врло велики.
Криза је напослетку свршена потпуним српским неуспехом. Одмах од почетка било је јасно, да ће се питање анексије свести у главном на борбу Немачке и Енглеске. Кад је немачка дипломација израдила, да Турска прода Аустрији за шездесет милиона своје право на Босну и Херцеговину, ма да су Русија и, можда, Енглеска радиле против тога, била је ствар већ упола решена на српску штету. Српска Скупштина је истина у то доба донела у једној седници, после говора министра иностраних дела М. Миловановића и говора свих страначких вођа, резолуцију (21 децембра 1908 год.), у којој је обележено становиште Србије, али су догађаји, који су после тога настали, све више показивали, да ће се криза неповољно свршити. Аустрија се све енергичније спремала на акцију против Србије и почела је доводити у великим масама војску на српску границу. У Србији је онда (11 фебруара 1909 год.), због велике опасности у којој се земља налазила, образована, под председништвом Ст. Новаковића, заједничка влада свих странака, у коју су ушли вође и прваци страначки (Ст. Новаковић, Н. Пашић, Љуб. Стојановић, Ст. Рибарац). Ускоро после тога решено је било и питање о анексији. Средином марта ставила је Немачка Русији до знања, да ће Аустрија огласити Србији рат, ако се Србија не одрекне својих претензија, а да ће Немачка, ако Аустрија буде у том случају од кога нападнута, бранити свога савезника. Под тим притиском Русија је попустила и признала анексију. После тога било је јасно, да ће и Србија морати попустити. У последњем тренутку заузела се још Енглеска да ублажи тон изјаве, коју је Србија била приморана да учини. Српска је влада онда 17 марта 1909 год. дала декларацију, у којој је изјавила да анексијом Босне нису тангирана права Србијина. Тиме је криза била свршена.
У доба када је криза била на врхунцу и када се свакога тренутка очекивало да дође до рата, написао је др Фридјунг у Новој Слободној Преси чланак, у коме је доказивао, да је српска влада радила на великосрпској пропаганди у појединим покрајинама аустро-угарске монархије, и да су чланови самосталне странке у Троједници стајали за новац у служби те пропаганде. Чланови самосталне странке, на које се Фридјунгов чланак односио, тужили су одмах Фридјунга суду у Бечу.
У Троједници је међутим, и после прогласа анексије, настављено гоњење Срба и апшење због велеиздаје. Од 25 јула 1908 до 25 јануара 1909 год. уапшено је 53 Србина, без икаквих разлога или на основу лажних достава. У фебруару 1909 год., дакле баш у доба, кад је анексиона криза била на врхунцу, почела је у Загребу парница, која је имала очевидну политичку тенденцију, против оптужених Срба, и трајала је пуних седам месеца. У овој прилици особито су се добро држали Хрвати у опште, а специјално чланови коалиције. Један од главних циљева велеиздајничке парнице био је да разбије српско-хрватску коалицију тиме, што ће Хрвате одвратити од заједнице са велеиздајницима. Али је постигнут баш обратан успех. Одлучним држањем Хрвата у овој парници заједница српско-хрватска још је боље утврђена. На дан кад се навршила година дана од прогласа бугарске независности, 22 септембра 1909 год., изречена је у Загребу пресуда, по којој је већина оптужених осуђено.
Пошто је опасност, која је за време кризе постојала, прошла, кабинет Ст. Новаковића није могао да се одржи. Од времена на време долазило је, због разних несугласица, до криза, док није у октобру 1909 год. цео кабинет поднео оставку. Њега је заменило министарство удружених радикала, под председништвом Николе Пашића. Под новим министарством настављен је рад коалиционе владе, особито у спољњој политици. Русија и Енглеска раде на зближењу и савезу балканских држава, особито Турске, Бугарске, Србије и Црне Горе. Раду у том правцу послужило је и путовање краља Фердинанда у Србију, Русију и Турску, а исто тако и путовање краља Петра у Петроград и Цариград (у априлу 1910 год.).
У Троједници су се међутим десиле велике и важне промене. Крајем новембра 1909 год. почео је Фридјунгов процес, који је требао да покаже и да оригиналним документима утврди, да су сви виђенији чланови српске самосталне странке у Троједници били плаћени од српске владе и да су стајали у служби великосрпске пропаганде. Али је тај процес, у који су непријатељи Србије и српске самосталне странке полагали велике наде, свршио потпуним фијаском за њих. Већ је одмах од почетка било јасно, да су документа, на која се Фридјунг позивао, прост фалзификат. Кад је процес почео, отишла су готово сва лица из Србије, чија се имена у документима помињу, у Беч и јавила су се тамо суду као сведоци, ма да им се претило, да ће се и према њима поступити као према велеиздајницима, ако се њихова кривица докаже. Њиховим исказима; особито исказима проф. Б. Марковића (који је утврдио да, је онога дана, кад је тобож у Београду потписао један од докумената, био у Берлину) и начелника М. Спалајковића доказано је несумњиво, да су сва документа, која је Фридјунг употребио, а која су требала да докажу велеиздајнички рад српске самосталне странке и да пред Европом оправдају рат против Србије, прост фалзификат. То је напослетку морао и сам Фридјунг признати и поравнати се са својим тужитељима (9 децембра 1909 год.). Тиме је доказано, да је и српска влада и самостална странка без разлога обеђивана великосрпском пропагандом.
Наскоро после тога дошло је до промене владе у Угарској. У Бечу се већ услед оваког решења Фридјунговог процеса увиђало, да треба, променити политику према српско-хрватској коалицији. Променом владе у Угарској ускорена је и промена режима у Троједници. Нови министар председник угарски, гроф Куен, ступио је одмах у преговоре са српско-хрватском коалицијом и склопио с њом пакт за рад у Троједници (у јануару 1910 год.). Одмах после тога пао је бан Раух, а за бана хрватског именован је др Н. Томашић. Он се ослања на српско-хрватску коалицију, која има већину у хрватском сабору. Од тога доба пошле су у Троједници ствари на боље. У марту је од највишег суда у Загребу уништена пресуда у велеиздајничкој парници и сви су велеиздајници пуштени на слободу.
У то је доба проглашен Устав у Босни (8 фебруара 1910 год.). Босански Устав није истина дао народу учешће у државним пословима, какво он треба да има у уставној држави. Босна је по њему сведена на обичну круновину, власт је остала у главном у рукама бирократије, а контрола сабора је непотпуна. Али ће представнички режим ипак дати и гарантовати народу више слобода, но што их је до сада имао. Нов парламентарни режим изазвао је међутим одмах несугласице међу српским првацима, јер су се појавиле две струје, једна радикалнија и једна конзервативнија; али су те несугласице, бар за сада, изравнате, и српски народу Босни и Херцеговини изаћи ће, са врло незнатним изузетком, једнодушно на изборе за први сабор.
Последњих десетак година извршиле су се велике промене у српском народу у свима покрајинама и у свима правцима. Још увек се много лута и греши, још увек је пуно великих криза и нерешених проблема на све стране. Али се ипак, и ако тешко и с муком, готово свуда и готово све креће у напред. У великој међународној заједници напредује култура, просвета и наука, са јаким центром у Београду и више мањих обласних средишта. Журналистика стално напредује, књижевна продукција бива све већа. Трговина и пољопривреда јачају, култура улази у све српске покрајине.
Два су главна принципа, реализам и демократизим, која руководе српско друштво, особито у оним покрајинама, где се најбоље ради и где је национални живот најинтензивнији. Реализам је прво почео хватати корена у Троједници код српске и хрватске омладине, под утицајем реалистичких принципа проф. Т. Масарика. Данас је под утицајем тих идеја цела омладина српска и хрватска на универзитетима, особито у Загребу, Бечу и Пешти. Утицај тих идеја осећа се и опажа особито јасно у раду и политици српско-хрватске коалиције.
Демократизам се особито развио у Србији и захватио је одатле брзо све српске покрајине. Он је основна црта целокупног народног живота и у Србији и ван Србије.
После анексије добила су ова два принципа још шири значај, и продрла су дубоко у све друштвене слојеве у целом народу особито у Србији, у Троједници и у Босни. Рад за народ у свима правцима још је много јачи и интензивнији, но пре. Политичке прилике почињу у Србији да се сређују; у већини осталих земаља оне су још увек несређене, по негде су горе, но што су икада биле. Међутим се, и у Србији и свуда иначе, јако осећа недостатак способности за државни живот, за дисциплину и систематски рад.
Биланс културног и националног живота ипак је у главном доста повољан. Велика национална питања су на дневном реду. Просвећеност и свест о заједници продире у све шире слојеве.
Покрај свих криза и зала, осећа се ипак да пулзира живот народне снаге.
Важнија дела.
[уреди]1. Д. Павловић, Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848–1849. 1904.
2. С. Здравковић, Српски покрет ујужној Угарској (1848–1849). 1879².
3. Ј. Thim, Délmagyarország önvédelmi harca 1848–1849-ben. I 1887.
4. J. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена. I (1848–1860) 1887, II (1860–1868) 1887, III (1869–1872) 1901.
5. Н. Поповъ, Сербія послѣ парижкаго мира. 1871 (српски превод 1872).
6. Н. Попов, Друга влада Милоша Обреновића (од 1859–1860 г.). 1882.
7. Л. Томановић, Петар II Петровић-Његош као владалац. 1896.
8. Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848–1871). 1906.
9. Н. Попов, Србија и Турска од 1861 до 1867 године. 1879.
10. Ј. Ђорђевић, Радња благовештенског сабора у Сремским Карловцима 1861 год. 1861.
11. Ј. Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад благовештенског сабора 1861. 1902.
12. Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије 1875–1878. I 1896, II 1898.
13. М. Пироћанац, Белешке поводом једне дипломатске историје. 1896.
14. М. Полит-Десанчић, Све досадање беседе. I (1861–1883) 1883, II (1883–1898) 1899.
15. Д. Руварац, Постанак и развитак српске црквено-народне автономије. 1899.
16. Ж. Димитријевић, Успомене из мога живота. 1896.
17. Т. Мандић, Успомене изнашег црквено-народног живота. III (1867 до 1876) 1900 и 1902 (Летопис 204 и Књиге Матице Српске 4).
18. Ј. Суботић, Живот. I 1901, II 1902, III 1905, IV 1910.
19. Н. Грујић, Автобиографија. 1907 (Богословски Гласник).
20. Ј. Ристић, Преписка између кнеза Михаила Обреновипа III и српског заступника у Цариграду 1861–1867. 1897.
21. М. Пироћанац, Кнез Михајло и заједничка радвьа балканских народа. 1895.
22. Ј. Ристић, Последња година спољашње политике кнеза Михаила. 1895.
23. М. Милићевић, Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара. 1896.
24. Ј. Ристић, Једно намесништво 1868–1872. 1894.
25. Љ. Каљевић, Моје успомене. 1908.
26. Живот и рад генерала Ранка Алимпића. 1892.
27. С. Марковић,Србија на Истоку. 1892² (Целокупна дела VI).
28. (Аноним), Како је постала Бугарска Егзархија. 1897.
29. В. Ђорђевић, Српско-турски рат. 1907.
30. М. Гарашанин, Два намесништва. 1893.
31. Врховна команда, Рат Србије с Турском.
32. А. d’Avril, Negociations relatives au traité de Berlin. 1896.
33. G. Hanotaux, Histoire de la France contemporaine. IV 1908.
34. A. Поповић, Хаџи-Лојина буна у Босни. 1897.
35. В. Ђорђевић, Србија на Берлинском Конгресу. 1890 (Отаџбина 24 и 25).
36. Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига и српски народ у турском царству (1878–1882). 1909.
37. Ј. Хаџи-Васиљевић, Покрет Срба и Бугара у Турској (1878–1882). 1908 (Браство 13).
38. А. Митровић, Двадесет година политичке борбе на Приморју (1880–1900). 1907 (Дело 42).
39. Ст. Протић, Тајна конвенција између Србије и Аустро-Угарске. 1909².
40. С. Јовановић, Светозар Марковић. 1903.
41. М. Милованоџић, Пловдивски преврат и српско-бугарски рат. 1902.
42. В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата. I–II 1908.
43. С. Јовановић, Српско-бугарски рат. 1901.
44. Ст. Новаковић, Бугарско-српски рат и оновремене кризе 1885–1886. 1907 (Годишњица 27).
45. В. Ђорђевић, Горњи дом Србије. 1890–1892 (Отаџбина 26–31).
46. Д. Руварац, Животопис Ђорђа Николајевића митрополита дабро-босанског. 1898.
47. Н. Дучић, Васељенска патријаршија и српско црквено питавье. 1897.
48. П. Балкански, Српски народ у скопљанској епархији. 1899 (Дело 20, 21 и 22).
49. Ст. Новакоеић, Балканска питања. 1906.
50. П. Орловић, Скопаљско владичанско питање 189–1902. 1902.
51. Ј. Хаџи-Васиљевић, Арнаутски покрети у XIX веку. V Покрет Арнаута за време српско-турских ратова. 1905.
52. (Аноним), Устанак у Босни од 1875 до 1878 год. 1884.
53. Ј. Хаџи-Васиљевић, Устанак Срба у кумановској и паланачкој кази у 1878 год. 1906 (Братство 11).
54. Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем. 1908.
55. Ст. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање. 1910.
56. В. Ђорђевић, Крај једне династије.
57. А. Јовановић, Министарство Алексе С. Јовановића. 1906.
58. М. Недељковић, Историја српских државних дугова. 1909.