Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 12

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA SRPSKOGA NARODA
Pisac: Stanoje Stanojević


XIII
KULTURNO JEDINSTVO SRPSKOGA NARODA.

U drugoj polovini XIX veka počinje nova epoha u istoriji srpskoga naroda, nastaje doba političkog i ekonomnog snaženja i doba snažnog nacionalnog poleta. Sredinom XIX veka svest je o narodnoj zajednici, u prvom redu usled napredovanja kulture i prosvećenosti u opšte, počela zahvatati sve šire slojeve, dok nije krajem XIX i početkom XX veka skoro potpuno i gotovo svuda ovladala misao o duhovnom jedinstvu celoga srpskog naroda.

Instinktivna svest o zajednici i jedinstvu srpskoga naroda počela je hvatati korena još u ono vreme, kada, je centralno srpsko pleme stalo okupljati oko sebe okolna srodna plemena. U borbi protiv Vizantije za opstanak i za slobodu, i docnije u slobodnim srpskim državama u srednjem veku, izbijala je već ta misao o zajednici narodnoj dosta jasno na površinu, ali se ona javljala sporadično i od vremena na vreme, prožimajući samo najbolje sinove narodne. Pod Turcima, kada je gotovo ceo srpski narod bio u jednoj državi i kada je crkvena organizacija, pećska patrijaršija. obuhvatala sve Srbe u turskoj carevini, svest o nacionalnom jedinstvu, pod uticajem teškoga pritiska i nesnosnog života i pod uticajem zajedničkih tradicija i zajedničkih težnji, počela je zahvatati i šire slojeve. Ali je ta ideja u ovo doba bila još instinktivna, nesvesna. Još je u to doba kultura u srpskom narodu bila na niskom stepenu, prosvećenosti nije bilo skoro nikako, interesi u narodu bili su u mnogom pogledu suprotni i u mnogim pravcima izukrštani, tako da svest o jedinstvu još nije mogla uhvatiti duboka korena.

Tek kada se u XVIII veku počela, školama i knjigama, širiti prosveta u sve narodne slojeve, i osobito kada je krajem XVIII veka Dositej Obradović istakao ideju o narodnom jedinstvu i o širenju prosvete narodnim jezikom, i kada je Vuk Karadžić početkom XIX veka rešio pitanje o jeziku, i reformom pravopisa spremio praktičnu podlogu za ostvarenje Dositejevih principa, — tek onda je stvorena mogućnost da ideja o narodnoj zajednici, koja je bila i pre živa, prodre u svest i širih masa i da zahvati i šire narodne slojeve.

Narodnosni princip, koji je od početka XIX veka ovladao svuda kod zapadnih kulturnih naroda, kult svega narodnoga, njegovih osobina, običaja, tradicija itd., romantično i fantastično oduševljenje narodnim tradicijama, — sve je to imalo odjeka i kod Srba, gde je baš u drugoj desetini XIX veka Vuk Karadžić, najbolji poznavalac naroda i narodnog života, počeo iznositi i obrađivati jezik, tradicije i običaje srpskoga naroda, ističući takođe svakom prilikom i svuda narodno jedinstvo. Ali princip narodnog jedinstva i praktična primena njegova nije u prvoj polovini XIX veka mogla biti izvedena, jer je trebalo još savladati mnoge smetnje i rešiti mnoga sporna pitanja, kojih je bilo puno i na sve strane.

U Ugarskoj i Trojednici nastavili su Srbi i u XIX veku borbu u crkvenoj jerarhiji i borbu protiv državne vlasti za narodno održanje, a gotovo ceo društveni život obuzet je u prvoj polovini XIX veka borbom oko narodnog jezika i borbom oko Vukovog pravopisa. U Srbiji se u to doba vodila borba oko unutrašnjih pitanja, oko dinastije i oko uređenja odnosa prema Turskoj. U Bosni i Hercegovini borio se muslomanski živalj gotovo stalno protiv zavođenja reforama, što ih je centralna vlast iz Carigrada u Bosni htela silom da uvede.

Nigde dakle nije bilo u prvoj polovini XIX veka dosta uslova za veći kulturni napredak i prosvetni razvitak. Tek od sredine XIX veka počinju se postepeno prilike, bar donekle, poboljšavati. Kultura i prosvećenost šire se i napreduju, srpske države se politički snaže, a svest o narodnoj zajednici počinje zahvatati pojedine srpske oblasti elementarnom silom.

Za jačanje svesti o narodnoj zajednici važan je bio pokret ugarskih Srba 1848 god. Nacionalna je svest u tom delu srpskoga naroda već i pre toga bila dosta razvijena. Bar donekle moderna i kulturna borba, što su je Srbi u habzburškoj monarhiji vodili za održanje nacionalnih osobina, jezika, običaja, vere itd., nasuprot gruboj borbi za opstanak u ostalim srpskim krajevima, stvorila je kod njih dosta rano svesnu ljubav i predanost prema narodnosti, koja je, potpomognuta idejama Dositejevim i Vukovim, ubrzo neobično nabujala. Te ideje ojačale su kod Srba u Ugarskoj još i pod uticajem ideja, koje su u to doba na zapadu vladale, i, osobito, pod uticajem ruskoga panslavizma.

I kod Mađara, čiji su državnici već vekovima sistematski i svesno branili princip državnog i narodnog jedinstva protiv povlastica i težnji srpskih, javio se u to doba neobično snažan nacionalni pokret, koji je težio da stvori ne samo veliku mađarsku državu, nego i veliki mađarski narod. Rad u tome pravcu morao je Mađare dovesti u sukob sa Srbima, koji su branili svoja narodna prava i svoje narodne osobine.

I Srbi i Mađari bili su oduševljeni slobodom, koja je te godine proklamovana u celoj Evropi, ali su Mađari, i tada kao i uvek, tu slobodu u nacionalnom pogledu tražili samo za sebe. Isključivost, netolerancija i nasilje, upotrebljeni na to da ojačaju mađarsku a oslabe druge narodnosti u Ugarskoj, izazvali su naposletku oružan otpor Srba.

Na majskoj skupštini u Karlovcima proglasili su Srbi Vojvodinu, obrazovanje zasebne teritorije kao administrativne celine, i patrijaršiju (1 i 3 maja 1848 god.). Sada je bio ostvaren ideal, za kojim su težile čitave generacije Srba u habzburškoj monarhiji. U Beču proglas Vojvodine i patrijaršije u prvi mah nije bio dobro primljen, i austriski državnici nisu nikako bili voljni da zadovolje želje srpskoga naroda. Ali kada je, naskoro posle toga, Beč došao u otvoren sukob sa Mađarima, upotrebili su Austriski državnici i ovoga puta staru taktiku, da Srbe prividno zadovolje i da ih upotrebe u borbi protiv Mađara. Tako su ukazom cara Franje Josifa I (3 decembra 1848 god.) potvrđeni zaključci majske skupštine, obrazovana je zasebna srpska teritorija u Ugarskoj i mitropolitu je data titula patrijarha.

Odmah u početku toga pokreta počeli su Srbima u Ugarskoj, prelaziti mnogi dobrovoljci iz Srbije. Osim nacionalnog oduševljenja, koje je zahvatilo bilo i Srbe u Srbiji, imala je i srpska vlada razloga da pomaže prelaz dobrovoljaca. Na glas o pokretu Srba u Ugarskoj pošli su u južnu Ugarsku i knez Miloš i knez Mihailo, te se knez Aleksandar sa razlogom pobojao, da se Obrenovići ne stave na čelo pokreta i da ga ne upotrebe za svoje dinastičke ciljeve.

Borba srpskoga naroda u Ugarskoj svršila je međutim potpunim neuspehom. I ako udruženi sa Hrvatima, Srbi su, i pored obilne pomoći što su je iz Srbije dobivali, bili suzbijeni od Mađara.

Ideja o slobodi i o narodnoj nezavisnosti, koja je izazvala pokrete 1848 god. donela je, ako ne odmah a ono nešto docnije, Mađarima i ostalim narodima na zapadu ipak ono što su želeli. Srbe je međutim Beč i ovoga puta prevario. Vojvodina je uskoro ukinuta, a od svega što su Srbi u Ugarskoj 1848 god. izvojevali i dobili, ostala im je samo titula karlovačkog patrijarha.

Posle neuspeloga pokreta 1848 god., koji je u celoj Evropi bio savladan — Mađare su savladali Rusi, koji su došli u pomoć Austriji — nastala je u svima evropskim državama jaka reakcija. U habzburškoj monarhiji je Bahov sistem germanizacije (1849–1859 god.) vrlo revnosno primenjivan i kod Srba u bivšoj Vojvodini.

U doba kada je srpski narod u Ugarskoj otpočinjao novu borbu 39 svoje narodno održanje, nestajalo je i poslednjega otpora muslomanskog življa u Bosni protiv centralne vlasti u Carigradu. Kako je Bosna i Hercegovina za poslednjih dvadeset i pet godina bila gotovo stalno u ustanku, i stalno odbijala uvođenje reforama, rešeno je naposletku 1850 god. u Carigradu, da se otpor Bosanaca pošto-poto savlada i da se reforme provedu. U Carigradu se mislilo, da je jedini čovek, koji može taj zadatak izvršiti, poturčenjak Omer-paša. Kada je međutim Omer-paša stigao u Bosnu, pročitao ferman o svom imenovanju i o svojim zadacima i naglasio, da se reforme moraju sprovesti, digne se cela Bosna i Krajina na oružje. Ali je Omer-paši pošlo za rukom, istina posle uporne borbe, da savlada Bosnu (u proleće 1851 god.).

Otpor Bosanaca i Hercegovaca protiv reforama i borba njihova za avtonomiju bila je time definitivno savladana. Od toga vremena bosanski i hercegovački muslomanski velikaši igraju neznatnu ulogu u istoriji Bosne i Hercegovine. Samo su još jednom, za vreme okupacije, oni pokazali znake života. Za slobodu Bosne i Hercegovine i za svoju slobodu počinju sada da se bore pravoslavni Srbi.

Kad je Omer-paša savladao muslomane, okrenuo se protiv hrišćana. Početkom 1852 god. naredio je on da se pokupi oružje od pravoslavnih i katoličkih Srba. Ta naredba izazvala je otpor: Luka Vukalović digao je u proleće 1853 god. ustanak, koji je, nastavljen u četovanju, sa malim prekidima, trajao više od pet godina.

U isto doba bila je Crna Gora poprište građanskog rata. Knez Danilo je pregao da nasilno uništi plemensku slobodu i da utvrdi centralnu vlast i apsolutizam. U to je doba i Omer-paša, po naredbi iz Carigrada udario na Crnu Goru. Ali je Crna Gora uspela da se spase, blagodareći intervenciji Austrije u Carigradu, koja je preduzeta da bi se sprečila intervencija Rusije (januar–februar 1853 god.).

Naskoro posle toga Rusija, zbog protektorata nad pravoslavnom crkvom u Turskoj, koji joj je turska vlada sporila, dođe u sukob s Portom i posedne Vlašku i Moldavsku, zbog čega joj Porta objavi rat (septembra 1853 god.). Tursku su pomagale Engleska i Francuska, a docnije i Sardinija. Srbija se sada našla u vrlo teškom položaju, ne samo stoga, što je mogla biti pozvana od Turske, da kao njen vazal uzme učešća u ratu protiv Rusije, a isto tako i od Rusije da njoj pomogne, — nego možda još više stoga, što je Austrija smatrala, da se ulaskom ruske vojske u rumunske kneževine krnje i ugrožavaju njeni interesi na Balkanu, pa je odmah mobilisala svoju vojsku i bacila je na srpsku granicu. Taj postupak austriske vlade izazvao je u Srbiji veliko ogorčenje; misao o ratu s Austrijom postala je neobično popularna, a oduševljenje za borbu protiv Austrije zahvatilo je sve Slovene. Opasnost je najzad minula Srbiju, jer je ruska vojska izašla iz rumunskih kneževina, a rat je lokalisan na Krimu. Srbija je u taj mah šta više dobila izvesno jemstvo za svoju dotadašnju političku egzistenciju, koja je bila stavljena u nezgodan položaj između Rusije, kao protektora, i Porte, kao sizerena. Engleski je poslanik savetovao Porti, da jednim fermanom potvrdi srpske privilegije, koje su dotle bile zajemčene ugovorima između nje i Rusije. U decembru 1853 god. sultan je zaista izdao takav ferman, obećavajući svečano, da će se srpske povlastice poštovati. Tako je Srbija mogla mirnije gledati na ishod rusko-turskog rata, osobito pošto joj je i sama Rusija, makar i prividno, savetovala neutralnost, a i Porta se time zadovoljavala.

Pošto je Rusija potučena od Engleske, Francuske i Sardinije, koje su branile integritet Turske, bude zaključen u Parizu mir (marta 1856 god.), u kome su povlastice srpske kneževine stavljene pod jemstvo velikih sila. Time je prestao ruski protektorat u Srbiji. Povlastice, koje je Srbija imala, nisu sada više bile vezane za Rusiju i Tursku i njihove odnose, nego su za njih sada garantovale potpisnice pariskoga mira. To je bio uspeh za Srbiju, i stoga je pariski mir vrlo važna etapa u istoriji srpskoga oslobođenja. Njime se srpskoj avtonomiji priznala međunarodna važnost. U pariskom miru bila je međutim još jedna odredba, koja je za Srbiju imala vrlo veliki značaj. Određeno je bilo naime, da strane trupe, pa ni turske, ne smeju ulaziti u Srbiju ni prelaziti preko njene teritorije. Ta odredba bila je važna osobito s toga, što je njome turska posada u gradovima u Srbiji izgubila vrlo mnogo od svoga značaja.

Ma da je pariski mir u glavnom doneo dobrih rezultata za Srbiju, ipak je poraz Rusije u krimskom ratu jako deprimirao Srbe. Turci su međutim dobili, zbog ruskog poraza, mnogo samopouzdanja i krenuli su naskoro posle toga s velikom vojskom da uguše ustanak Luke Vukalovića u Hercegovini. Porta je pre toga, pod pritiskom velikih sila, koje su radile na tome, da se ma na koji način poboljša stanje Srba u Bosni i Hercegovini, pokušala da zakonodavnim putem olakša položaj hrišćana. God. 1854 izdat je bio ferman, kojim je raja pred sudovima izjednačena sa muslomanima, a u februaru 1856 god. potvrđene su zakonodavne odredbe iz Tanzimata, koje su išle u korist hrišćana.

Ali se ti zakoni nisu vršili. Položaj raje bivao je sve teži, a život sve nesnosniji. U jesen 1857 ustao je ponovo jedan deo Hercegoviie na oružje. Uz pravoslavne Srbe pristali su ovoga puta i vrlo hrabro se borili i mnogi Srbi katoličke vere. Knez Danilo je radio da umiri ustanike, ali kad u januaru 1858 god. Turci udare na Hercegovinu, Crnogorci im pođu u pomoć i na Grahovcu, na Spasov-dan, udruženi Crnogorci i Hercegovci potuku do noge Turke. Posle te pobede Crna Gora dobije Grahovo, a hercegovačkim plemenima bude priznata stara samouprava.

Kako međutim turska vlada nije držala svoje obećanje u pogledu samoupravnih sloboda, Luka Vukalović u februaru 1861 god. ustane, sa pravoslavnim i katoličkim Srbima, ponovo na oružje. Hercegovci razbiju u više bitaka Turke, koji su u proleće 1862 god. udarili bili i na Crnu Goru. U avgustu 1862 god. sklopi Turska međutim mir sa Crnom Gorom. Sa Lukom Vukalovićem sklopljeno je tada bilo primirje, a docnije i mir, kad su Turci pristali na uslove Vukalovićeve, da se hercegovačkim plemenima vrati stara samouprava, (septembra 1863 god.). Luka Vukalović je naskoro posle toga ostavio Hercegovinu, jer su mu Turci radili o glavi, a bojao se da ga i njegovi ljudi ne izdadu, pa je otišao u Rusiju, gde je i umro (6 jula 1873 god.).

Međutim je u Srbiji opet izvršena promena na prestolu. I knez Aleksandar i oligarhija, koja ga je dovela na presto i koja je pod njegovom vladom došla do uticaja, kompromitovali su se zbog svojih međusobnih svađa. Knez je od krimskoga rata gotovo stalno bio u sukobu sa Savetom; taj sukob je najzad izazvao intervenciju Portinu. Kneževska vlast, koja ni pre toga nije bila vrlo jaka, bila je sada gotovo sasvim suzbijena, a zakonom o Savetu (maja 1858 god.) sasvim uništena. Kada su se još protiv kneza udružili Vučić i Garašanin, on je izgubio gotovo svaki oslonac u zemlji. Javno mnjenje bilo je nezadovoljno mlitavom vladavinom, stalnim trvenjem u vrhovnoj upravi, popuštanjem Turcima i upletanjem Austrije i Turske u unutrašnje državne stvari. Ceo je svet smatrao, da je saziv Narodne Skupštine jedini lek i izlazak iz situacije. Poneki oligarha sanjao je da će narodna volja njega dovesti na presto. No Skupštine su se bojali i knez i Porta. Knez je najzad morao popustiti i, po prethodnoj dozvoli Portinoj, sazvati Narodnu Skupštinu, koja od 1848 god. nije bila sazivana.

Vučić i Garašanin bili su istina protiv toga, da se u Srbiju vrati stara dinastija, ali je većina naroda, sita velikaške borbe, bila za to, da sa vrati knez Miloš, jer se nadala da će „stari gospodar” moći poboljšati prilike. Tako je Narodna Skupština 12 decembra 1858 god. zbacila s prestola kneza Aleksandra Karađorđevića, a za kneza vaspostavila Miloša Obrenovića.

Radom te Skupštine podiže se u Srbiji ugled Narodne Skupštine i njena vlast. Od toga doba politički značaj Narodne Skupštine stalno rasti. Rešivši da se sastaje svake godine, Narodna je Skupština postala faktor u državi, i ako pod tutorstvom kneževim. Parlamentarni život, koji je usled toga nastao, stvorio je prve uslove i za obrazovanje političkih stranaka. Od toga vremena opada značaj Saveta, a isto tako i uticaj pojedinih velikaša, koji su se do tada oslanjali na strane sile, da bi ograničili vlast kneževu.

Turska je bila crotivna povratku kneza Miloša na presto, ma da ni ona u poslednje vreme nije podržavala kneza Aleksanpra. Stoga nije htela da zadovolji zahteve kneza Miloša ni u pitanju o Ustavu, koje je on hteo da reši, ni u pitanju o nasleđu prestola, ni u pitanju o iseljavanju Turaka iz srpskih varoši.

Ali su uskoro nastali događaji, koji su izveli velike promene, i u opšte u Evropi i specijalno na Balkanskom Poluostrvu. God. 1859 došlo je između Francuske i Austrije do rata, u kome je Austrija do noge potučeia i izgubila Lombardiju (mirom od 29 juna). Tim porazom oslabio je austriski uticaj na Balkanu, a neuspeh na bojnom polju izazvao je promenu celokupnog državnog sistema. Bahov sistem centralizacije i germanizacije morao je da padne, a oktobarskom diplomom (1860 god.) i februarskim patentom (1861 god.) dati su prvi osnovi za slobodniji politički život u austriskoj monarhiji.

U habzburškoj monarhiji nastao je sada obrt u političkom životu. U to je doba počeo rad srpske omladine i borba srpskoga naroda za politička prava i slobode u Austriji; Srbi u Ugarskoj i Trojednici, udruženi sa Mađarima i Hrvatima, počeli su borbu protiv Beča, a Srbi i Hrvati u Dalmaciji protiv talijanštine.

U Srbiji je u to doba, posle smrti kneza Miloša (14 septembra 1860 god.), došao na presto knez Mihailo. On je radio na tome, da u praksi primeni omladinske ideje o narodnom jedinstvu, a glavni mu je politički program bio političko ujedinjenje srpskoga naroda.

Prilike za rad na buđenju i snaženju narodne svesti i na političkom oslobođenju bile su u to doba dosta povoljne. Rusija se počela oporavljati od poraza u krimskom ratu, a Austrija je u ratu sa Francuskom 1859 god. bila istrošena tako, da je njena agresivna politika na Balkanu jako oslabila. Osim toga u ovo je doba sva njena pažnja bila obraćena na nemačko pitanje, jer je bilo jasno, da će se tamo uskoro morati boriti sa Prusijom o prevlast. Tursku su unutrašnji nemiri i trzavice slabile iz dana u dan sve više. Međutim su u celoj Evropi, posle reakcije koja je bila zavladala, napredne ideje počele prodirati i osvajati.

Tako je od 1860 god. počeo i kod Srba nacionalni, kulturni i politički pokret, pun oduševljenja i sentimentalnosti, pokret, čiji su članovi bili zaneti nacionalnim idejama, borbom za političku slobodu i za prosvetni napredak. Taj prosvetno-kulturni pokret počeo je među Srbima u južnoj Ugarskoj, a zahvatio je ubrzo gotovo sve srpske zemlje. Dositejeve i Vukove ideje već su bile prodrle i osvojile sve umove, a Vukova dela, u kojima su bili bogati izvori za tradicije, jezik i običaje narodne, davala su bogate hrane preteranom oduševljenju za narod i sve što je narodno.

Naporedo sa oduševljenjem za narod i narodne osobine išla je i borba za političku slobodu, koju su vodili Srbi u Ugarskoj, zajedno sa Hrvatima i Mađarima, protiv reakcionarne Austrije. Borba za slobodu preneta je kod ugarskih Srba i na crkveno polje, gde je dobila svoga izraza u žestokoj borbi protiv jerarhije. Ratovi srpskoga naroda u Hercegovini i Crnoj Gori protiv Turaka još su pojačali oduševljenje za srpstvo i pomogla stvaranje kulta narodnog junaštva i narodnih vrlina. Ideja o srpstvu i jedinstvu srpskoga naroda silno prožima u to doba sve duhove i pomaže težnju za kulturnim i političkim jedinstvom.

U isto je doba knez Mihailo, zahvaćen takođe tim pokretom, radio praktično na ostvarenju njegovih ideala. Čim je došao na presto, on je počeo spremati teren za emancipaciju od turske vlasti i turskog uticaja. U unutrašnjoj politici bio je knez Mihailo protivnik velike slobode i, oslanjajući se na konzervativne elemente u zemlji, gonio je liberalnije ljude, ali je u spoljnjoj politici vremenom sasvim prihvatio ideje omladinskog pokreta i težnje za ujedinjenjem srpstva.

Porta je međutim, nešto po urođenom svom nagonu i svagdašnjem metodu, a nešto i s toga, što je odmah osetila pravac Mihailove politike, odbila njegove zahteve o iseljavanju Turaka iz varoši i u pitanju o nasleđu kneževskog dostojanstva. Videći da mora doći do zapleta na Balkanu, a radeći i sam da do toga dođe, knez Mihailo je težio za tim, da balkansko pitanje reše sami narodi na Balkanu, bez strane intervencije. S toga se on obratio Francuskoj i Rusiji, koje su se u to doba počele približavati jedna drugoj, sa pitanjem, može li u sukobu sa Turcima računati na njihovu moralnu potporu. Kada je, u martu 1861 god., dobio iz Petrograda i Pariza uverenje, da će Rusija i Francuska u zapletu na Balkanu zauzeti stanovište nemešanja, knez Mihailo je počeo energično raditi na emancipaciji od turskog uticaja. U leto 1861 god. donet je zakon o Narodnoj Skupštini i o ustrojstvu Državnog Saveta. Tim zakonima konačno je uništena savetska prevlast, a uspostavljena vladalačka vlast, koja je pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem bila izgubila skoro svaki značaj; njima su ujedno bile ukinute i najteže odredbe iz Ustava od 1838 god. Kada je, naskoro posle toga, knez Mihailo izdao i zakon o ustrojstvu narodne vojske, koji je takođe bio korak u napred na emancipaciji od turskog uticaja, Porta je protestovala kod garantnih sila, ali bez uspeha. U to doba počeo je već bio knez Mihailo na sve strane jaku agitaciju protiv Turske. On je pohvatao veze sa viđenijim ljudima u svima srpskim pokrajinama i sa svima narodima na Balkanskom Poluostrvu.

Baš u to doba žive i intenzivne akcije desilo se bombardovanje Beograda (juna 1862 god.). Usled svađe Srba i Turaka na jednoj česmi došlo je među njima do tuče i krvi, a beogradski paša počeo je posle toga bombardovati beogradsku varoš. Ogorčenje i razdraženost ovladala je usled toga celom Srbijom; u celom narodu nastalo je komešanje. Srbija se hitno počela spremati na rat, a Hercegovina je već i inače još uvek bila u ustanku. Cela evropska štampa protestovala je zbog turskog nasilja. Konferencija garantnih sila u Carigradu, na kojoj su Rusija i Francuska pomagale Srbiju, a Engleska i Austrija Tursku, rešila je, da se Turci isele iz varoši, da se gradovi Soko i Užice razore, a turski garnizoni da ostanu u Beogradu, Smederevu, Šapcu i Kladovu. U oktobru 1862 god. saopštio je sultan knezu Mihailu rešenje konferencije, a engleski poslanik u Carigradu došao je u Beograd, da skloni kneza Mihaila, da njene zaključke primi. Kada je naskoro posle toga, usled poljskog ustanka (1863 god.), Rusija počela sve više zauzimati stanovište i protiv Francuske i protiv Austrije i protiv Engleske, te prema tome ostajati sve više usamljena, knez Mihailo je pokušao da se približi Bngleskoj. Taj je pokušaj međutim ostao bez uspeha, jer je turkofilska politika Engleske stajala u taj mah i suviše u opreci sa srpskim interesima.

Uskoro su međutim nastale povoljnije prilike za akciju protiv Turske. Avgusta 1866 god. buknuo je ustanak na Kritu, a Turska je bila nemoćna da ga savlada. U isto doba bila je Austrija na Kenigrecu potučena od Prusa (21 juna 1866 god.) i na taj način sasvim istisnuta iz Nemačke. Potisnuta iz Nemačke, Austrija se istina uskoro okrenula na Balkan, tražeći tamo terena za svoje ekspanzivne težnje; ali je u ovaj mah, neposredno posle rata, još bila i suviše slaba da preduzme ma šta protiv akcije kneza Mihaila. Austrija je šta više u ovaj mah, prema idejama ministra Bajsta (1866–1871 god.), koji je dokazivao da Austrija treba da se zauzima za hrišćane u Turskoj, da bi ih za sebe zacobila, a ne da interese svoje vezuje za interese Turske, koja mora propasti, — promenila za kratko vreme svoju balkansku politiku i bila voljna da pomaže srpske aspiracije. Rusija je u to doba takođe išla za tim da pokvari pariski ugovor, koji je bio za nju nepovoljan. Nemiri u Turskoj i izrazi nezadovoljstva država i naroda na Balkanu dobro su dolazili Rusiji, da pokaže kako je potrebna revizija pariskog ugovora. Osim toga pod uticajem panslavističkih ideja, koje su u Rusiji u to doba bile u jeku, zvanična Rusija bila je još više primorana, da pomaže svaku akciju balkanskih Slovena. Javno mnjenje u Srbiji bilo je takođe zaneto panslavističkim i veliko-srpskim mislima, a Srbi u Ugarskoj bili su u neobično ratobornom raspoloženju. Prilike su dakle za akciju izgledale povoljne.

U takim prilikama knez Mihailo je mislio da je zgodan momenat da ponovo krene gradsko pitanje. Usled povoljnog međunarodnog položaja u Evropi, energična akcija kneza Mihaila i rad srpskoga zastupnika u Carigradu Jovana Ristića, imali su uspeha. Turska je morala popustiti. Ali ona nikako nije htela pristati na to da prosto preda svoje gradove Srbiji. Naposletku je engleski poslanik u Carigradu našao formulu, koja nije vređala osetljivost Portinu: Porta je imala da preda gradove na čuvanje knezu Mihailu.

Dobitak gradova (u aprilu 1867 god.) bio je veliki politički uspeh kneza Mihaila. Ugled i prestiž kneza Mihaila i Srbije skočio je usled toga mnogo. Srbija je, usled intenzivnog i smišljenog rada kneza Mihaila i usled političkih uspeha, postala centar hrišćana na Balkanskom Poluostrvu.

Velike sile htele su predajom gradova da zadovolje Srbiju i da je odvrate od akcije protiv Turske. Ali u tome nisu uspele. Dobitak gradova, još je više osnažio u srpskom javnom mnjenju volju za akcijom, a kod kneza Mihaila još je više digao samopouzdanje i razvio volju za rad na ostvarenju svojih težnji. Akciju kneza Mihaila u tome pravcu pomogla je i ta okolnost, što je Austrija u to doba bila oslabljena. Još 1866 god. knez Mihailo je bio sklopio savez sa Crnom Gorom; januara 1867 god. on je sa bugarskim emigrantskim komitetom u Bukureštu ugovorio akciju za vaspostavljanje Bugarske i njeno sjedinjenje sa Srbijom; posle predaje gradova on je sklopio savez i sa Grčkom (u septembru 1867 god.) i stupio u sporazum sa Rumunijom, a agenti njegovi stalno su živo radili po Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji.

Knez Mihailo se u to doba ozbiljno spremao za rat s Turskom. On je imao jakih veza i sa muhamedancima u Bosni i sa Hrvatima; spremao je dakle akciju na sve strane i na širokim osnovima. Sprema njegova obratila je na sebe pažnju evropskih državnika. Francuska je sa Austrijom i Engleskom, kojima se ona u to doba počela približavati, učinila zajedničku predstavku u Beogradu, u kojoj su protestovale protiv kneževe agitacije i spremanja (u decembru 1867 god.). Ruska vlada je u februaru 1868 god. savetovala knezu da se sprema, ali da bude strpeljiv i da ne hita sa akcijom.

Posle poraza na Kenigrecu (1866 god.) austriski državnici su uvideli, da se Austrija, potučena i oslabljena i istisnuta iz Italije i Nemačke, mora reformisati. Težnja naroda u habzburškoj monarhiji, koji su tražili političke slobode, morala je biti zadovoljena. Februara 1867 god., pošto je data parlamentarna sloboda, obrazovane su od habzburške monarhije dve države, Austrija i Ugarska. Ugarska je naskoro posle toga sklopila zasebnu „Nagodbu” sa Hrvatskom (13 jula 1868 god.), po kojoj je Hrvatska dobila tri svoja ministarstva (za unutrašnja dela, pravdu i prosvetu).

Tom promenom nastaje nova epoha u istoriji srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji. Nade, koje je srpski narod polagao u pobedu, izvojevanu zajedno sa Mađarima protiv reakcije, nisu se ostvarile. Mađari su odmah uzeli svu vlast u .svoje ruke i počeli su goniti narodnosti, svoje saveznike u borbi protiv Austrije. Najviše su imali da pate zbog toga Srbi, jer su njima ukinute sve povlastice, a građanska sloboda, koju su sada dobili, nije mogla naknaditi u punoj meri prava i nacionalne povlastice, što su ih pre uživali. Vojvodina već i inače nije nikada bila ostvarena, uskoro je ukinuta i vojna granica (1872, 1873 i 1876 god.), koja je po svojoj organizaciji bar donekle imala uslova i davala garantije za slobodan nacionalni razvitak.

Ali se Mađari nisu zadovoljili samo tim, što su prema pogodbi sa Austrijom ukinute bile sve povlastice srpskoga naroda i što su počeli nasilno sprečavati njegov slobodan nacionalni razvitak, nego su još počeli nasilno vršiti i pomađarivanje. Dok su Srbe u Ugarskoj Mađari potiskivali kao narod, radili su protiv Hrvatske kao protiv države. Stoga su naskoro i Srbi i Hrvati, koji su se zajedno sa Mađarima borili protiv reakcije a za slobodu, počeli borbu protiv Mađara, koja sa neznatnim prekidima neprestano traje. U isti mah nastavljena je i dalje borba srpske narodne stranke sa jerarhijom i prestavnicima crkve.

Veliki planovi kneza Mihaila uništeni su bili njegovom nasilnom smrću. On je pao kao žrtva gadne zavere (29 maja 1868 god.). Namesništvo, koje je izabrano da do punoletstva kneza Milana vlada u Srbiji, nije imalo dovoljno avtoriteta da u punoj meri produži njegovu akciju i obratilo je skoro svu pažnju unutrašnjim pitanjima. Pod njim je izdan nov Ustav (29 juna 1869 god.), čiji je osobiti značaj u tome, što je zakonodavna vlast sa Saveta preneta na Narodnu Skupštinu.

Ali, i ako je namesništvo gotovo napustilo rad kneza Mihaila, i ako je pustilo da oslabe i da se skoro pokidaju veze, što ih je knez Mihailo bio pohvatao, akcija hrišćana u Turskoj trajala je i dalje i razvijala se sve jače. Položaj Srba i Bugara u Turskoj bio je sve teži i nesnosniji. Na sve strane osećalo se kretanje i spremanje za ustanak. U ovaj mah su Sloveni u Turskoj imali da izdrže i borbu sa šovinističkim Grcima u carigradskoj patrijaršiji. Borba ta, koju je pomagala i srpska vlada, dovela je, ruskom intervencijom, do obrazovanja slovenskog egzarhata u Carigradu (februara 1870 god.), crkvene organizacije, koja je, ocepivši se od carigradske patrijaršije, obuhvatila sve bugarske i mnoge srpske krajeve u Turskoj. Kako je u Egzarhatu odmah od početka imao prevagu bugarski elemenat, ova se organizacija ubrzo pretvorila u čisto bugarsku ustanovu. Ona je čak počela borbu protiv srpskoga naroda u Turskoj i rad na širenju bugarske misli i u mnogim čisto srpskim krajevima.

Stanje Srba u Turskoj bivalo je međutim sve gore. Život njihov bivao je iz dana u dan sve teži, narod je bio u stalnom vrenju, a duboko nezadovoljstvo zahvatilo je celu zemlju. Zbog svega toga ratoborna je struja, i u Srbiji i van Srbije, otimala sve više maha. Posle stupanja na vladu kneza Milana (10 avgusta 1872 god.), javno mnjenje sve je jače navaljivalo da se otpočne akcija. U junu 1875 god. buknuo je međutim ustanak u Hercegovini, a početkom avgusta digla se i Bosna. Ustanici su u jednom manifestu izneli svoje zahteve, protestovali protiv rđave turske administracije i tražili avtonomiju. Porta je, znajući da neće moći lako i brzo savladati ustanak, bila voljna da im učini neke ustupke, ali su ustanici tražili, da se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme u dogovoru sa narodnim glavarima, a pod kontrolom jedne evropske komisije. Turska vlada, naravno, nije pristala na te zahteve. Pokušaj da se ustanak savlada ostao je međutim bez uspeha, osobito stoga, što su i Srbija i Crna Gora i Austrija na razne načine, pomagale ustanike.

Ruska je diplomacija u Carigradu iskreno potpomagala ustaničke želje i tražila avtonomiju Boene i Hercegovine, ali su velike sile namerno razvlačile pregovore. Austro-Ugarska je u to doba, potisnuta posle poraza na Kenigrecu iz Nemačke već energično spremala zemljište za svoje prodiranje na Balkansko Poluostrvo. Austriski ministar inostranih dela, grof Andraši, gledao je s toga da svakako osujeti izmirenje ustanika sa Portom.

Borba između ustanika i turske vojske nastavljena je međutim i dalje i vođena je većinom nesrećno po Turke. U težnji da se povrati mir na Balkanu izradile su velike sile u maju 1876 god. u Berlinu memorandum, u kome su tražile, da se u Bosni i Hercegovini odmah zavedu reforme, da Porta ugovori primirje sa ustanicima, da se hrišćanima dozvoli nošenje oružja i da velike sile kontrolišu, da li će Porta ispuniti ove uslove.

Međutim je javno mnjenje u Srbiji bilo jako ustalasano. Uspeh ustanički u borbi protiv Turaka podigao je još više narodno samopouzdanje. Knez Milan, koji je u početku bio odsudno protiv rata, jer je bio uveren, da Srbija, prema svojoj spremi i prema međunarodnom položaju, ne može rat uspešno voditi, morao je naposletku, pod pritiskom javnoga mnjenja, popustiti.

Aprila 1876 god. došao je za ministra predsednika Stevča Mihailović. Duša ovoga kabineta bio je Jovan Ristić, ministar inostranih dela, koji je bio voljan da povede rat. Naskoro posle toga, 18 juna, Srbija je, u savezu sa Crnom Gorom, objavila Turskoj rat. Kad je rat počeo (20 juna), došli su iz Rusije i iz svih srpskih zemalja mnogi dobrovoljci u Srbiju. Oduševljenje je bilo svuda veliko. Vrhovni komandant srpske vojske bio ruski đeneral Černjajev. Ali se srpsko-turski rat svršio srpskim porazom. Crnogorci su, istina, dosta uspešno ratovali, ali je srpska vojska, koja je imala da izdrži glavni napad Turaka, i pored junačnoga otpora, podlegla, posle nekoliko meseca teške borbe, nadmoćnoj turskoj sili. Nade, da će se Bugari dići i da će Grčka i Rumunija zagaziti u rat, te da će na taj način biti pomognuta i olakšana akcija Srbije i Crne Gore, nisu se ostvarile. Kad su Srbi na Đunisu suzbijeni, počela je turska vojska prodirati, i sa juga i sa istoka, u Srbiju. U septembru je bilo zaključeno kratko primirje, a kad je posle toga trebalo da se nastavi rat, Rusija je predala Porti ultimatum, u kome je tražila, da Turska obustavi neprijateljstva prema Srbiji. Tako je Porta sa Srbijom ugovorila primirje, — naskoro posle toga sklopljen je i mir (februara 1877 god.), — a u Carigradu je međutim počela raditi konferencija velikih sila (decembra 1876 god.), koja, zbog otpora turske vlade, nije mogla ništa učiniti. Turska je, usled pobede nad Srbima, dobila toliko samopouzdanja, da nije htela popuštati čak ni pritisku velikih sila.

Panslavistička struja u Rusiji već je davno radila na tome, da izazove Rusiju na rat. Neuspeh u srpsko-turskom ratu i zverstva što ih je počinila turska vojska u Bugarskoj, još su je više podstakle, da radi u tome pravcu. Pod pritiskom panslavista i slovenofila, ruska je vlada 11 aprila 1877 god. oglasila Turcima rat. Kao povod za rat istaknuto je Portino uporno odbijanje da izvrši reformni program, što su ga bile izradile velike sile. Ruska je vojska u početku dobro napredovala, ali kad je Osman-paša uspeo da se (u julu) ukopa u Plevni i da energično odbije ruske napadaje na svoja utvrđenja, došli su Rusi u vrlo težak položaj. Onda je ruska vlada pozvala Srbiju, da i ona stupi u akciju, da joj na desnom krilu pomogne borbu. Ali je Srbija bila istrošena i oslabljena poslednjim ratom, te srpski državnici nisu smeli, u doba kada je turska vojska pobeđivala, da stave na kocku budućnost Srbije. Tek kada je pala Plevna (28 novembra), oglasila je i Srbija Turskoj rat (1 decembra 1877 god.). Pošto je Austrija već u prvome ratu zabranila bila Srbiji da prodire u Bosnu i Hercegovinu, ističući, da se time vređaju njeni interesi, prodirala je i ovoga puta srpska vojska samo na jug i na istok. U toku od nekoliko nedelja osvojila je istočna srpska vojska Niš, Palanku i Pirot i prodrla je do Sofije, a južna Leskovac, Vranju, Prokuplje i Kuršumliju i izbila je na Kosovo. Ruska vojska međutim prodrla je bila do Carigrada.

Intervencijom Engleske sklopljeno je onda između Porte i Rusije primirje, a naskoro posle toga i mir u San-Stefanu (20 februara 1878 god.). U san-stefanskom miru stvorena je bila Velika Bugarska, koja je obuhvatala, osim današnje Bugarske, celu Makedoniju, jedan deo Stare Srbije i jedan deo današnje Srbije. Srbija je dobila srazmerno malo zemlje, a za Bosnu i Hercegovinu bila je određena avtonomija.

Srpsko javno mnjenje bilo je razočarano i nezadovoljno ovakvim postupkom ruske diplomacije. Međutim ni velike sile nisu htele dozvoliti stvaranje Velike Bugarske, kako je u san-stefanskome miru bila određena, i suviše veliko jačanje ruskog uticaja na Balkanu. Stoga je u Berlinu sazvan kongres velikih sila, koji je imao da rešava o novom stanju stvari na Balkanu.

Iznurena ratom, koji je pokazao da je njena snaga manja no što se moglo misliti, ali za ostale države ipak opasna, ako suviše ojača njen uticaj, Rusija je na berlinskom kongresu ostala usamljena. Osećajući svoju slabost ruski državnici su predstavnika Srbije, Jovana Ristića, upućivali na sporazum s Austrijom, napominjući mu, da samo Austrija može nešto učiniti za Srbiju. Austrija je bila voljna, da se zauzme za Srbiju, ali za proširenje njenih granica što više prema istoku, da bi njoj ostao otvoren put za prolaz na Solun. Za usluge svoje Srbiji Austrija je međutim tražila, da se Srbija obaveže na podizanje železnice za Carigrad, na povoljne uslove za trgovinski ugovor, na olakšice pri regulisanju Đerdapa i, eventualno, na carinski savez. Pošto je srpski izaslanik prihvatio austriske uslove i potpisao pogodbu (25 juna 1878 god.), zauzela se Austrija za Srbiju na kongresu. U berlinskom ugovoru (1 jula 1878 god.) priznata je Srbiji i Crnoj Gori nezavisnost i one su dobile teritorijalno povećanje. Srbija je dobila četiri okruga, a Crna Gora nešto zemlje i izašla je na more. Austro-Ugarska je po 25 članu Berlinskog Ugovora dobila mandat da privremeno okupira Bosnu i Hercegovinu, da bi tamo zavela mir i red. Rusija je još pre rata s Turskom načinila bila s Austrijom tajni ugovor, u kome je njenu neutralnost u ratu kupila svojim pristankom na okupaciju Bosne. Glas o mandatu za okupaciju prenerazio je ceo srpski narod. Ceo narod bio je utučen i razočaran, što su ove dve najbolje srpske pokrajine, zbog kojih je Srbija vodila dva rata, predate na milost i nemilost državi, od koje se Srbi s pravom nisu dobru nadali. Ali je vest o okupaciji još više prenerazila i uzrujala muslomane u Bosni i Hercegovini. Na glas o okupaciji digli su se muslomani pod vođstvom Hadži-Loje, naoružali su pravoslavne i katoličke Srbe i izdali proglas na narod, u kome eu istakli da neće dozvoliti tuđinu da njihovu otadžbinu zauzme.

Međutim su se Austrijanci spremali da pređu granicu i da zauzmu Bosnu i Hercegovinu. Trinaestoga jula uputio je austriski car proklamaciju na narod u Bosni i Hercegovini, u kojoj je narodu, biranim rečima, mnogo obećavao, a posle nekoliko dana prešla je austriska vojska bosansku i hercegovačku granicu. Ali su Austrijanci i u Bosni i u Hercegovini naišli na neobično jak otpor, koji su tek posle mnogo napora jedva savladali (u jesen 1878 god.).

U vreme ovih događaja dostigla je i borba srpskoga naroda u Ugarskoj protiv Mađara svoju kulminacionu tačku. Za vreme turskih ratova bio je, protivno poslaničkom imunitetu, uhapšen i osuđen vođa srpskoga naroda Svetozar Miletić. U to doba vodila je Miletićeva stranka borbu i dalje protiv jerarhije, a ta borba postala je osobito zaoštrena, kada je ugarska vlada poništila izbore srpskog narodnog crkvenog sabora i nezakonito imenovala Germana Anđelića za srpskog patrijarha (6 januara 1882 god.).

Kada Jovan Ristić nije hteo da ispuni obaveze date Austriji u Berlinu, osobito u pogledu koncesija u trgovinskom ugovoru, pošlo je austriskoj diplomaciji za rukom da obori njegovu vladu (21 oktobra 1880 god.). U Srbiji je međutim počelo formiranje političkih stranaka. Pod uticajem socijalističkih ideja Svetozara Markovića obrazovana je radikalna stranka (1881 god.), a konzervativni elementi, koji su težili za reformama u modernom duhu, obrazovali su, zajedno sa nekim liberalnim disidentima, naprednu stranku. Kralj Milan je posle toga poverio vladu naprednjacima i sklopio tajnu konvenciju sa Austro-Ugarskom (16 juna 1881 god.). Naskoro posle toga proglasila je srpska Narodna Skupština Srbiju za kraljevinu (22 februara 1882 god.). U teškom raspoloženju, u kakvom se srpski narod u one dane nalazio, razočaran neuspehom u prvom ratu i ponašanjem ruske diplomacije u san-stefanskom miru, slomljen stvaranjem Velike Bugarske i poništen okupacijom dveju najboljih srpskih pokrajina od države, koja je najveći narodni neprijatelj, — proglas srpske kraljevine bio je srpskom narodu bar neka uteha i davao je razloga za nade, da će se prilike možda ipak poboljšati.

Ali su sada tek u Srbiji nastajale velike krize i teški dani. Obrazovanje radikalne stranke, u koju je odmah stupila velika većina seljačkog življa, izazvalo je nov polet u stranačkom životu. Ali je taj polet doneo sobom i ogorčenu međusobnu borbu, u koju se uskoro umešao i kralj Milan, okrenuvši se protiv radikala. Kada su radikali pri izborima (7 septembra 1883 god.) dobili veliku većinu, on je pokušao da svakako suzbije novu političku struju. Borba između kralja Milana i radikalne stranke postajala je sve ogorčenija. Kad je krajem septembra naređeno, da se, prema raspisu koji je u leto te godine bio izdan, pokupi u narodu oružje, opiranje toj naredbi od strane radikala izazvalo je otvoren sukob. U istočnim krajevima Srbije, osobito u Zaječaru i okolini, ustao je narod otvoreno na oružje. Vlada je odmah uapsila ceo radikalni glavni odbor, osim Nikole Pašića, koji je prebegao u Zemun. Mnogi buntovnici bili su osuđeni na smrt i streljani, a dva člana radikalnog glavnog odbora, koji su takođe bili osuđeni na smrt, pomilovao je kralj Milan na zatvor.

U isto doba, dok su se događale ove velike krize u političkom životu u Srbiji, Srbi u Ugarskoj još su u poslednjem naporu vodili jednodušnu borbu protiv Mađara i protiv jerarhije. U to se doba razboleo vođa srpske narodne stranke, Svetozar Miletić, a naskoro posle njegove bolesti počeli su se javljati znaci rasula u njegovoj stranci. Jedna grupa ljudi htela je da politiku srpskoga naroda u Ugarskoj postavi na drugu osnovu. U t. zv. kikindskom programu istakla je ta grupa oslanjanje na Mađare i zajednički rad s njima kao jedan od najbitnijih uslova uspešne srpske politike u Ugarskoj. Borba na život i smrt između pristalica toga programa i onih, koji su ostali na stanovištu Miletićevoga rada i držali se i dalje ranijeg, bečkerečkog, programa, bila je kratka, ali vrlo ogorčena. Narodna stranka održala je naposletku pobedu.

Ali posle te pobede nastao je razdor u narodnoj stranci. Jaša Tomić se izdvojio iz narodne stranke i osnovao je srpsku radikalnu stranku. Između Jaše Tomića i njegove stranke i srpske narodne stranke, koju su sada vodili Mihailo Politi Mihailo Dimitrijević, nastala je strasna borba sa mnogo preterane gorčine s obadve strane.

Nije bolje bilo ni u drugim srpskim zemljama. U Trojednici je postao banom Kuen Hedervari. On je, da bi skrhao Trojednicu i podložio je što više Ugarskoj, sistematski izazivao sukobe između Srba i Hrvata, slabeći na taj način otpornu narodnu snagu reakcionarnom režimu;

U Bosni i Hercegovini bilo je možda najgore. Posle velikih napora i žrtava, što ih je podneo tamošnji narod u borbi za slobodu, berlinski kongres predao je ove dve srpske pokrajine na milost i nemilost Austriji. Austriska okupacija izazvala je u Bosni i Hercegovini velike promene u svakom pogledu. Posle haotičnoga stanja, u kome su se ove dve provincije više od pola veka nalazile, i posle nesigurnosti i bezvlašća, koje je poslednjih decenija stalno vladalo, došla je Bosna i Hercegovina pod upravu jedne moderne države. Austriju su u Bosni i Hercegovini čekali mnogi i teški zadaci. Pre svega je trebalo zavesti mir i red, povratiti ugled vlasti i osigurati ličnu i imovnu sigurnost; trebalo je rešiti agrarno pitanje i zavesti modernu administraciju i pravosuđe. Od svih tih zadataka Austrija je rešila samo neke: zavela je mir i red, obezbedila ličnost i imovinu od otimanja i pljačkanja i zavela dobro kriminalno pravosuđe. Ostala pitanja Austrija nije rešila, mnoga od njih nije ni pokušavala da reši. Ali je Austrija stvorila neka nova pitanja, kojih pod Turcima nije bilo. Strepeći od Srba i bojeći se da oni ne rade protiv državnih interesa, austriska vlada je, u isti mah kada je u Hrvatskoj pomagala Srbe protiv Hrvata, počela u Bosni stvarati Hrvate i pomagati ih protiv Srba. Agrarno pitanje međutim, koje je narod u Bosni i Hercegovini najviše tištalo, ostalo je nerešeno. Nameti, kuluci i porezi postali su teži i veći nego pod Turcima. U celini Austrija nije rešila težak problem, koji je čekao, da od provincija, u kojima je vladalo bezvlašće, koje su orjentalski bile upravljane, u kojima je vladao nered i nesigurnost, stvori kulturne provincije sa modernim uređenjem.

Pošto nije mogla da reši taj veliki i teški problem, Austrija se morala zadovoljiti polovnim i prividnim merama. Te polovne i prividne mere i krize, koje su neminovno morale nastupiti usled pokušaja da se Bosna i Hercegovina moderniziraju, učinili su da je duboko nezadovoljstvo zavladalo gotovo celokupnim stanovništvom okupiranih provincija. Ceo sistem austriske uprave bio je s toga upravljen na to, da se to nezadovoljstvo uništi, a pojačavao ga je naravno time samo još više.

Posle ulaska austriske vojske u Bosnu i Hercegovinu, austriske vlasti su se prvo bile okrenule protiv muslomana, stoga što su se muslomani bili nasilno oduprli austriskoj okupaciji. Ali su se austriski državnici uskoro uverili da je bojazan od muslomanskog pokreta neosnovana. Muslomani su istina težili Turskoj i održavali su veze sa državom, gde je njihovo versko središte, ali oni u glavnom nisu pokazali jak otpor prema okupatorskoj politici. Tako je Austrija dosta brzo uspela da rastroji taj elemenat, koga se u početku najviše bojala. Usled toga, što su se kod imućnijega muslomanskog elementa stale razvijati potrebe i što je postepeno počeo prodirati moderan luksuz, bili su begovi primorani da se zadužuju. Austriska vlada je pomagala to zaduživanje lakim zajmovima preko stranih banaka. Tako je počelo veliko materijalno propadanje srednjevekovne spahiske aristrokracije u modernoj državi.

Katolici su austriskom okupacijom mnogo dobili. Oni su do tada bili brojno dosta slabi i, u koliko nisu držali sa pravoslavnim Srbima, elemenat, koji sam sobom nije gotovo ništa značio. Austrija ih je odmah posle okupacije počela pomagati na sve načine i u svima pravcima. Državna vlast, udružena sa rimskom propagandom, koja je u Bosni i Hercegovini našla neobično zgodno zemljište za rad, pomažu katolike na svaki način: dižu im škole i crkve, pomažu ih materijalno, naseljavaju ih u zemlji i t. d.

Najgore su usled okupacije prošli pravoslavni Srbi. Njih je austriska vlada odmah od početka počela vrlo energično potiskivati i goniti. Austrija se bojala da će Srbi u Bosni i Hercegovini, vezani i jezikom i krvlju i tradicijama za Srbe u slobodnim srpskim državama, težiti i raditi da se spoje sa Srbijom i Crnom Gorom. U tome strahu Austrija je stalno tražila i nalazila veleizdajničku akciju u Bosni i Hercegovini i gonila je pravoslavne Srbe kao elemenat koji teži za prevratom.

Kako je glavna organizacija srpskoga naroda u Bosni i Hercegovini bila u crkvi, težila je austriska vlada da pravoslavnu crkvu stavi pod svoju vlast i svoju kontrolu. Po konvenciji sa carigradskom patrijaršijom (16 marta 1880 god.) dato je austriskom caru pravo, da postavlja mitropolite u Bosni i Hercegovini. Za prvog mitropolita postavljen je istina po želji narodnoj arhimandrit Sava Kosanović (29 marta 1881 god.), ali kada je mitropolit Kosanović otvoreno ustao protiv rimske propagande u Bosni i Hercegovini, položaj je njegov kod vlade bio poljuljan. Usled pokreta među Srbima, koji se javio pri prvom regrutovanju vojnika u Bosni i Hercegovini i usled energične odbrane pravoslavlja i pravoslavnog življa, položaj mitropolita Kosanovića postao je još teži. Stoga je on 14 juna 1885 god. podneo svoju ostavku carigradskoj patrijaršiji. Ostavku mu je uvažila državna vlast 10 novembra iste godine i postavila za mitropolita (23 decembra) arhimandrita Nikolajevića. Mitropolit Nikolajević još se mogao držati u borbi protiv državne vlasti, koja je išla za tim da pravoslavnu crkvu i sveštenstvo rastroji, slomi i natera da radi u pravcu njenih težnji, i. onda kad su te težnje u opreci sa narodnim interesima.

Međutim je počelo, ili upravo još je jače nastavljeno, potiskivanje srpskoga naroda i u krajevima, koji su ostali pod Turskom. Za vreme ratova Srbije sa Turskom izbeglo je iz onih zemalja, kote su nekada sačinjavale centar raške srpske države, a u kojima se srpsko stanovništvo već seobom Čarnojevićevom bilo proredilo, mnogo srpskih porodica, tako da su mnogi krajevi tamo ostali dosta retko ili nikako nenaseljeni. Već od Čarnojevićeve seobe počeli su Arnauti potiskivati srpsko stanovništvo u onim zemljama i spuštati se u čisto srpske krajeve. Za vreme dva srpsko-turska rata, i posle tih ratova, počelo je sistematsko istrebljenje srpskoga življa u onim pokrajinama. Srpske su škole zatvarane, grčki mitropoliti služili su više Turcima nego svojoj pastvi, Arnauti su sistematski prodirali napred i, većinom nasilno, potiskivali srpska naselja, zauzimajući njihovo mesto. Lične i imovne sigurnosti sve je više nestajalo, život je postajao sve teži i nesnosniji. Turske su vlasti međutim stalno pomagale, u svom interesu, ovo sistematsko istrebljavanje srpskoga naroda, osobito u t. zv. Staroj Srbiji.

God. 1885 desio se događaj, koji je opet izazvao dosta ozbiljnu krizu na Balkanskom Poluostrvu. Berlinski kongres stvorio je bio dve bugarske države: kneževinu, pod vrhovnom vlašću sultanovom, i drugu, Istočnu Rumeliju, kao zavisnu avtonomnu tursku provinciju. Bilo je izvesno odmah od početka da tako stanje stvari neće moći dugo ostati i da će Bugari prvom prilikom pokušati sjedinjenje tih država. U septembru 1885 god. izvršen je taj prevrat: proglašeno je sjedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije. Dok su se u evropskoj diplomaciji vodili pregovori o tome, šta da se radi i kako da se reši ovo pitanje, koje je rušilo odredbe berlinskog ugovora, kralj Milan je otvoreno ustao protiv ove promene. On je pre svega uvideo, da je snaženje Bugarske opasno po srpske interese, osobito stoga, što je Srbija potisnuta austriskom okupacijom Bosne sa zapada, te je, pošto joj je oduzeta mogućnost da se tamo širi i snaži, upućena na jug, dakle u krajeve, gde se morala sukobiti sa interesima Bugarske. Osim toga u Bugarskoj su se, posle timočke bune, okupili mnogi srpski emigranti, i kralj se Milan, zavađen sa radikalnom strankom i držeći vladu koja nije imala većinu u narodu, bojao da će emigranti preduzeti kakvu akciju protiv njega u Srbiji, gde je u to doba bilo mnogo nezadovoljnih elemenata.

Svest o svojoj snazi, koju je dobio posle ugušenja timočke bune i samopouzdanje, koje je u njemu podržavala austriska i nemačka diplomacija, zatim uverenje, da će jedino uspesima u spoljnjoj politici moći slomiti radikalnu stranku, koja je bila svemoćna u narodu, a sa kojom je on mislio da nikako ne može raditi, — naveli su kralja Milana da se istakne kao zaštitnik berlinskog ugovora i da se odupre sjedinjenju istočne Rumelije sa Bugarskom. Stoga je kralj Milan oglasio Bugarskoj rat (1 novembra 1885 god.). Srbija je u početku srećno ratovala i srpska vojska prodrla je bila do pod Sofiju. Ali kad je Bugarima stigla u pomoć rumeliska vojska, — fakt, sa kojim se u srpskom đeneralštabu nije računalo, — bude srpska vojska odbijena od Slivnice i, povlačeći se ispred brojno daleko nadmoćne bugarske vojske, izgubi i Pirot. Gubitkom Pirota prenet je bio rat u glavnom na srpsko zemljište, ma da je srpska vojska još od početka rata držala u opsadi Vidin. Intervencijom austriskom sklopljeno je primirje, a naskoro posle toga u Bukureštu i mir, koji u teritorijalnim odnosima nije ništa izmenio. Srbija je međutim ovim ratom, usled neuspeha, bila unižena, a Bugarska je dobila Istočnu Rumeliju.

Posle nesrećnog srpsko-bugarskog rata, kralj Milan je sasvim izgubio samopouzdanje. Još za vreme rata on je ozbiljno pomišljao na abdikaciju, ali je tu misao ubrzo napustio. Međutim je došao bio do uverenja, da on unutrašnju politiku u Srbiji ne može više voditi onim pravcem, kojim je do tada vodio. Posle amnestije osuđenih radikala u zaječarskoj buni (1 januara 1886 god.) i zaključka srpsko-bugarskog mira (u februaru), počeo je kralj Milan da pravi razne kombinacije sa političkim strankama. Taj rad je doveo do fuzionog radikalno-liberalnog kabineta pod predsedništvom Jovana Ristića (1 juna do 19 decembra 1887 god.). Kada se radikalno-liberalna fuzija, usled stranačkih nesuglasica, razišla, poverio je kralj Milan sastav kabineta radikalima. Ali ni oni nisu dugo vladali.

U to doba počinje i svađa kralja Milana sa kraljicom Natalijom. Toj je svađi kralj Milan potčinjavao sve drugo. Pošto se dao, nepravilno, razvesti sa kraljicom Natalijom (5 oktobra 1888 god.), kralj Milan je obrazovao odbor za izradu novoga Ustava, koji je javno mnjenje već davno tražilo. Decembra 21 te godine primila je Narodna Skupština Ustav, kako ga je izradio ustavotvorni odbor. Taj je Ustav stvorio uslove za parlamentarni režim i doveo ministre pod nadzor Skupštine. Skupština je istina i dotle rešavala o zakonima, ali nije imala pravo nadzora nad administracijom.

U to doba kralj Milan se već bio rešio da zahvali na prestolu u korist svoga sina Aleksandra, jer je bio uveren, da sa radikalnom strankom ne može raditi, a da nije u stanju da se radikalnoj struji i dalje opire; a možda je na tu odluku uticao još i kakav lični razlog. Na dan proglasa kraljevine (22 februara 1889 god.) odrekao se kralj Milan prestola i imenovao je namesnike maloletnom kralju: Jovana Ristića, đenerala Kostu Protića i Jovana Belimarkovića. Kralj Aleksandar je 15 juna iste godine, o proslavi petstogodišnjice kosovske bitke, miropomazan u Žiči za kralja.

U Ugarskoj se u to doba Miletićeva stranka rasturila bila sasvim. Kratka i strasna borba između pristalica politike naslanjanja na Mađare i njihovih protivnika, bila je brzo završena propašću kikindskoga programa, u kome su t. zv. notabiliteti bili obeležili svoje stanovište. Ali je odmah zatim nastala još ogorčenija borba između dve frakcije nekadanje Miletićeve stranke, između narodne (liberalne) stranke, koja je osnovala sebi nov organ (Branik), i radikalne stranke, čiji je vođa, Jaša Tomić, kada se oženio ćerkom Svetozara Miletića, dobio vlasništvo Zastave. Borba između ove dve stranke bila je ogorčena i preterana, isto onako, kao što je bila ogorčena i preterana i borba tih narodnih stranaka protiv jerarhije. Lična pitanja i preterivanja s obe strane dovela su naposletku do katastrofe: 23 decembra 1889 god. ubio je Jaša Tomić vlasnika Branika, Mih. Dimitrijevića.

U Trojednici je, osnivanjem samostalne stranke, izazvan nov polet u političkom životu srpskoga naroda. U Dalmaciji međutim, gde strasti u borbi između Srba i Hrvata nikada nisu bile suviše razbuktane, Talijani bivaju sve više potiskivani. Crna Gora je u to doba učinila znamenit napredak proglasom imovinskog zakonika.

U Srbiji nastaju, posle abdikacije kralja Milana, usled zavođenja parlamentarnog režima, stranačke borbe. Radikalna stranka dobija pod novim Ustavom prevlast u državi. Ogorčenje u stranačkim rasprama dostiglo je vrhunac pod liberalnom vladom (od 9 avgusta 1892 do 1 aprila 1893 god.), koja je bez uspeha radila svima sredstvima da na izborima za Narodnu Skupštinu dobije većinu. Kada se kralj Aleksandar 1 aprila 1893 god., protivno Ustavu, proglasio punoletnim i počeo sam vladati, postala je radikalna stranka na kratko vreme svemoćna. Ali je i kralj Aleksandar ubrzo došao u sukob sa radikalnim prvacima, pa kako nije hteo da radi sa radikalima, a po Ustavu od 1888 god. nemoguće je bilo vladati mimo njih, on 9 maja 1894 god., pod vladom Svetomira Nikolajevića, izvrši drugi državni udar: ukine Ustav od 1888 god. i vrati u život u glavnom Ustav od 1869 god. Od toga vremena brzo su se menjali i smenjivali kabineti, neutralni (u stvari naprednjačko-liberalni), naprednjački i radikalni.

U to doba počeo je neobično jak i intenzivan rad u srpskim pokrajinama u Turskoj. Osobito je jaka akcija povedena u Makedoniji, gde je srpski živalj, pri svem tom što su Bugari u to doba dobili svoje episkope, i što je carigradska patrijaršija od početka zauzela neprijateljsko držanje prema Srbima i srpskim težnjama, počeo znatno jačati.

U isti mah oseća se polet u nacionalnom životu u svima srpskim pokrajinama. Dolazak kneza Nikole u Beograd (o Vidov-danu 1896 god.) bio je velika manifestacija srpske uzajamnosti. Onda su i Srbi u Ugarskoj, u držanju Srbije, koja nije htela učestvovati u hiljadugodišnjoj proslavi osnivanja Ugarske, dobili jaku moralnu potporu. U Bosni je tada osnovano prosvetno i kulturno društvo Srpsko Bratstvo, i počela je na široj osnovi organizacija srpskoga naroda. Srbija je, zatvaranjem austro-ugarske granice, dovedena u tešku ekonomnu krizu, a demonstracije protiv Srba u Zagrebu (u jesen 1895 god) pokazale su, da misao o zajednici Srba i Hrvata, pokraj svega toga što je od umnih ljudi od uvek isticana, još nije uhvatila čvrsta korena. Zbliženje između Srbije i Crne Gore i imenovanje Dionisija za raško-prizrenskog mitropolita, bili su ipak vidni nacionalni uspesi.

Povoljne političke prilike za vreme grčko-turskoga rata (u proleće 1897 god.) nisu istina eksploatisane koliko je to možda moglo biti, ali je proterivanjem grčkog mitropolita iz Skoplja spremljen bar teren da Srbi osvoje i tu mitropoliju.

Uto doba javlja se opet jaka. i ozbiljna akcija za sporazum i zajednički rad Srba i Hrvata. Predstavnici oba naroda u Dalmaciji izradili su program za zajednički rad, a među srpskom i hrvatskom omladinom u Trojednici javljaju se prve klice pokreta, koji je docnije doveo do srpsko-hrvatske koalicije.

Povratkom kralja Milana u Srbiju i dolaskom na vladu kabineta Vladana Đorđevića (11 oktobra 1897 do 12 jula 1900 god.) nastaje u unutrašnjoj politici Srbije jaka reakcija. Usled atentata, koji je 24 juna 1899 god. izvršen na kralja Milana proglašeno je vanredno stanje i zaveden preki sud; najviđeiiji ljudi u radikalnoj stranci bili su tom prilikom poapšeni i osuđeni.

Kralj Milan je, za vreme ovoga svoga boravka u Srbiji radio vrlo mnogo na organizaciji i jačanju srpske vojske. Ali je, usled jake reakcije, usled gonjenja radikalne stranke i apšenja radikalnih vođa, nezadovoljstvo i ogorčenje u zemlji bilo vrlo veliko. To nezadovoljstvo upotrebio je kralj Aleksandar za planove o svojoj ženidbi. U julu 1900 god., kad kralj Milan i tadanji predsednik ministarstva nisu bili u Srbiji, on se iznenada verio sa Dragom, udovicom inžinjera Mašina, bivšom dvorskom gospođom kraljice Natalije. Kralj Milan i ministarstvo Vladana Đorđevića, ceo oficirski kor, svi iskreni prijatelji dinastije Obrenovića i većina građanstva, bili su protiv ove besmislene ženidbe, osobito stoga, što je kraljica Draga bila mnogo starija od kralja Aleksandra i što se držalo da je nerotkinja. Ali je većina u narodu dobro primila vest o kraljevoj ženidbi, najviše zbog pomilovanja osuđenih radikalnih vođa, zbog uverenja da se kralj Milan neće više vraćati u Srbiju, i zbog obećanja i izgleda, da će prestati reakcija. Onda su obnovljeni sa Rusijom odnosi, koji su februara 1899 god., zbog ličnih nesuglasica između kralja Milana i ruskog poslanika, bili prekinuti.

Kralj Aleksandar je posle svoje ženidbe pokušao ponovo da radi sa radikalima. Kada je 6 aprila 1901 god. oktroisao nov Ustav, kojije bio izrađen u dogovoru sa predstavnicima svih stranaka osim liberalne, i po kome su bila zavedena dva doma, kralj Aleksandar je tražio da se izvede naprednjačko-radikalna fuzija, koja će nov Ustav privesti u život i izraditi na osnovu njega potrebne zakone.

Kada se međutim naprednjačko-radikalna fuzija ubrzo raspala, okrenuo se kralj Aleksandar opet protiv radikalne stranke. Na vladu je došao kabinet đenerala Dimitrija Cincarmarkovića (7 novembra 1902 god.). U unutrašnjoj politici počela je sada opet jaka reakcija. Duboko nezadovoljstvo zahvatilo je stoga sve slojeve. Stalno eksperimentisanje i neprestane promene, nesigurnost i nesređene finansije, potiskivanje i gonjenje stranke, kojoj je pripadala velika većina stanovništva, neuredno izdavanje plata, protekcija u svima granama državne uprave, obesno i neuputno ponašanje kraljičine braće, — sve to zajedno stvorilo je silno nezadovoljstvo, i u narodu i među građanstvom i kod činovnika i u oficirskom koru.

Već je bila obrazovana, od oficira i nekolicine građana, protiv kralja zavera, kojoj je bio cilj da iskoreni dinastiju Obrenovića i da dovede na presto dinastiju Karađorđevića. Lažan porođaj kraljice Drage, demonstracije u Beogradu 23 marta 1903 god., koje su bile skopčane s ljudskim žrtvama, a u kojima je izbilo na površinu nezadovoljstvo ne samo protiv režima nego i protiv dinastije, državni udar 25 marta, kojim je za nekoliko sati ukinut Ustav, da se za to vreme obustave neki zakoni i promene članovi sudova i Senata, falzifikovani izbori u maju iste godine, — sve je to samo pojačalo zaverenike u njihovoj nameri i učvrstilo kod njih uverenje, da će izvršenje njihovoga plana dobiti odobrenje i sankciju od velike većine stanovništva. Noću između 28 i 29 maja oficiri zaverenici prodrli su u dvor i tu, na grozan način, ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Osim toga pobijeni su te noći ministar predsednik, ministar vojni, prvi ađutant kraljev i oba kraljičina brata. Odmah posle ubistva vojska je izvikala za kralja Petra Karađorđevića. Posle nekoliko dana sastala se Narodna Skupština, koja je prvo vratila, sa nekim izmenama, Ustav od 1888 god., a zatim izabrala za kralja Petra I Karađorđevića.

Dok su se te velike promene spremale i dešavale u Srbiji, počele su se vršiti znatne promene i u drugim nekim srpskim pokrajinama.

I ako se u Dalmaciji stalno radilo na sporazumu između Srba i Hrvata, ipak je u samoj Hrvatskoj antagonizam, podržavan celim režimom, a možda i sa strane, izazivao s vremena na vreme sukobe. Borba je preneta sa nacionalnog i na ekonomno polje, osobito od kad je iz Zagreba počeo intezivan rad na snaženju zemljoradničkog staleža, osnivanjem zemljoradničkih zadruga, i na jačanju trgovaca i zanatlija, osnivanjem Srpske Banke, Privrednika i šegrtskih škola.

Posle velikih demonstracija u Zagrebu (septembra 1902 god.), reorganisana je srpska samostalna stranka u Trojednici. Uz ljude, koji su radili i rade na ekonomnom snaženju (Vladimir Matijević i drugi), obrazovana je u Zagrebu grupa mlađih i starijih ljudi, koja je na novim osnovima počela borbu na političkom polju (Bogdan Medaković, Svetozar Pribićević i drugi). U uverenju da su interesi srpskoga i hrvatskoga naroda, u opšte a specijalno u Trojednici, identični, srpska samostalna stranka počela je odmah energično raditi na izmirenju Srba i Hrvata. Riječkom i zadarskom rezolucijom stvorena je koalicija srpske samostalne i srpske radikalne stranke sa većinom stranaka hrvatske opozicije.

Prilike su u taj mah, i uopšte i specijalno u srpskom narodu, za uspešan rad u tome pravcu bile vrlo povoljne. Mađari su došli u oštar sukob sa Austrijom i bečkim dvorem, a u Srbiji se počela isticati ideja o jugoslovenskoj uzajamnosti. Srpsko-hrvatska koalicija i Srbi, i u Srbiji i u Bosni, ponudili su svoju moralnu pomoć Mađarima u borbi sa Bečom. Pri izborima za hrvatski sabor srpsko-hrvatska koalicija dobila je većinu.

U Srbiji međutim, i posle ubistva kralja Aleksandra i dolaska na presto kralja Petra, prilike nisu nikako mogle da se srede. Parlamentarna situacija otežana je bila odmah od početka time, što se radikalna stranka pocepala na dve frakcije, starije i samostalne radikale, — to cepanje je u ostalom počelo još pod kraljem Aleksandrom, — i što su na prvim izborima obe te stranke došle u Skupštinu skoro podjednako jake. Koaliciona vlada radikalne i samostalne stranke, obrazovana posle tih izbora, nije mogla da se održi.

U to doba nastaju velike i važne promene u trgovinsko-ekonomnom životu Srbije. Pošto nije mogla pristati na uslove, koje joj je Austro-Ugarska nudila za trgovinski ugovor, Srbija je ušla u neugovorno stanje i docnije počela carinski rat sa susednom monarhijom. Neugovorno stanje traje skoro neprestano, a borba za ekonomnu emancipaciju vodi se dosta živo i istrajno. Kada je (februara 1908 god.) austriski ministar inostranih dela objavio, da će se graditi železnica za Solun kroz novo-pazarski sandžak, počelo se u Srbiji živo raditi na tome, da se sagradi i železnica sa Dunava preko Srbije na Jadransko More. Gotovo ceo diplomatski rad Srbije u poslednje vreme upravljen je na rešenje toga važnog pitanja, jer ta železnička pruga treba da osigura Srbiji ekonomnu emancipaciju od Austro-Ugarske.

Prilike su se međutim u Srbiji ipak poboljšale u toliko, što su se finansije počele sređivati i što je nacionalna misao i ideja o uzajamnosti južnih Slovena ojačala. Osobito nacionalni rad postaje znatno življi i intenzivniji.

Ali se, naporedo s tim, odmah posle ubistva kralja Aleksandra javilo jedno unutrašnje političko pitanje, koje još nije definitivno rešeno. Zaverenici oficiri obrazovali su posle ubistva kralja Aleksandra, delimice radi lične sigurnosti a delimice radi vlasti i uticaja, zasebnu grupu. Oni su se, i pojedini stariji oficiri i svi kao grupa, mešali i u poneke državne poslove, a u vojsci su imali presudan uticaj. Na takav rad javila se reakcija u antizavereničkom pokretu, osobito u vojsci. Time što su, na zahtev Engleske, penzionisani neki viši oficiri, koji su igrali glavnu ulogu u ubistvu kralja Adeksandra, i time što je vođa anti-zavereničkog pokreta, Milan Novaković, nasilno ubijen u beogradskoj policiji, gde je bio u pritvoru (16 septembra 1907 god.), zavereničko pitanje nije bilo definitivno rešeno. Ipak je uticaj zaverenika u poslednje vreme znatno oslabio i mešanje njihovo u državne poslove gotovo je prestalo.

Nacionalna snaga i svest narodna dobila je poslednjih godina svoga izraza osobito u radu u Makedoniji. U isto doba kad je izvođeno srpsko-hrvatsko i srpsko-bugarsko bratimljenje (osobito o krunisanju kralja Petra 8 septembra 1904 god.), počele su bugarske ustaničke čete u Makedoniji intenzivnu borbu, ne samo protiv Turaka nego i protiv Srba. To je izazvalo reakciju sa srpske strane. Uskoro su i Srbi počeli obrazovati čete, da se bore protiv Turaka i da se brane od Bugara. Iz svih srpskih krajeva pošlo je mnogo njih svojevoljno u Makedoniju i dosta ih je, iz svih srpskih zemalja, izginulo tamo u borbi sa Turcima i Bugarima (1906–1908 god.). Borba tih četa osnažila je srpsku svest i pojačala samopouzdanje srpskoga življa u Turskoj, jer su pojedine srpske čete i pojedini četnici za vreme te borbe u mnogo slučajeva dali primere neobičnog junaštva. Proglašenjem Ustava u Turskoj (11 jula 1908 god.) prestaje međutim četnička akcija i nastaju nove prilike. U početku februara 1909.god. održana je u Skoplju prva skupština predstavnika srpskoga naroda i izvršena je politička organizacija Srba u Turskoj.

Dok je, usled borbe Srba i Bugara u Makedoniji, ideja o zajednici južnih Slovena stalno razrivana, ideja o zajednici Srba i Mađara izigrana je vrlo brzo. Pošto je uspela da obori liberalni režim i došla sama na vladu, mađarska je koalicija zauzela neprijateljsko držanje prema Srbima i Hrvatima. Ona je ubrzo došla u sukob sa srpsko-hrvatskom koalicijom, koja se, i ako izdana od srpske radikalne stranke, uspešno branila od mađarske vlade. Na novim izborima, posle raspuštanja hrvatskog sabora, ona je odnela sjajnu pobedu.

U Srbiji su se međutim opet počele menjati vlade. Kad se koalicija starijih i mlađih radikala razišla, poverio je kralj vladu mlađim radikalima (14 maja 1905 god.). Oni su istina na izborima dobili većinu, iako neznatnu, ali su posle godinu dana podneli ostavku, zbog nesuglasice s kraljem u zavereničkom pitanju. Posle njih došli su na vladu stariji radikali (16 aprila 1906 god.); oni su obnovili odnos s Engleskom, pošto su na njen zahtev penzionisali neke oficire zaverenike, i zaključili zajam radi naoružanja i građenja novih železnica. Ali odnosi između starijih radikala i samostalaca bivali su sve gori, osobito zbog nepoverenja opozicije prema šefu radikalne vlade Nikoli Pašiću. Najzad je došlo do opstrukcije, koja je primorala Pašićevu vladu da raspusti Skupštinu i da izađe na nove izbore. Na novim izborima (18 maja 1908 god.) vlada je istina dobila većinu, ali manju nego što je pre imala. Kako je Samostalna stranka rešila da nastavi opstrukciju, podnela je vlada ostavku. Posle krize, koja je vrlo duga trajala, obrazovano je prelazno ministarstvo P. Velimirovića (7 jula 1908 god.), sa zadatkom, da svrši trgovinski ugovor s Austro-Ugarskom, pa da onda ustupi mesto koalicionom kabinetu starijih radikala i samostalaca.

U Crnoj Gori je knez Nikola 5. novembra 1905. god. proglasio Ustav i sazvao Narodnu skupštinu. Ali je novi parlamentarni život i u Crnoj Gori odmah od početka izazvao velike krize i borbe. Borba je nastala s jedne strane između samih stranaka, a s druge strane knez Nikola je ubrzo zauzeo stanovište protiv narodne stranke, koja je tražila više sloboda, no što ih je knez hteo dati. Tako je vrlo brzo nastala reakcija, i Tomanovićev kabinet (5 aprila 1907 god.) upotrebio je jake represivne mere protiv opozicije. Afera sa bombama (maja 1908. god.), u kojoj su optuženi i osuđeni najviđeniji predstavnici opozicije zbog atentata na kneza, izazvala je ogorčenje u Crnoj Gori i prekid diplomatskih odnosa sa Srbijom. Za vreme aneksione krize obnovljeni su međutim diplomatski odnosi, čak je sklopljen i savez između Srbije i Crne Gore. Ali veliki narodni zadatci, koji su se posle krize javili, i intenzivan nacionalan rad, koji je tim povodom počeo u svima srpskim pokrajinama, nisu nikako uticali na sređenje unutrašnjih prilika u Crnoj Gori. Stoga je tamo još uvek mnogo nezadovoljnih elemenata. U septembru 1909 god. otkrivena je u Vasojevićima nova zavera, zbog koje je u novembru više osoba osuđeno prekim sudom i streljano.

U Trojednici je srpska samostalna stranka, i posle raskida s Mađarima, nastavila borbu smišljeno, trezveno i energično. U Ugarskoj je međutim u stranačkom životu nastao haos. Branikova stranka je sasvim oslabila i gotovo je uništena, a u radikalnoj stranci nastao je rascep, time što su se neki članovi izdvojili iz stranke, pokrenuli svoj list (Srpstvo) i počeli, uz samostalnu i demokratsku stranku (koja je osnovana 8 jula 1908 god. u Bečeju), energičnu borbu, osobito protiv vođe radikalne stranke Jaše Tomića i njegovog rada. Na izborima za crkveni sabor (krajem aprila 1910 god.) dobile su ove udružene stranke znatnu većinu.

U Bosni je posle smrti mitropolita Nikolajevića (8 februara 1896 god.) pošlo državnoj vlasti za rukom da dobije svemoćni uticaj na srpsku jerarhiju. U narodu se stoga javila jaka akcija protiv crkvenih poglavica, koji su podlegli uticaju državnih vlasti. Pokret taj bio je osobito jak u Sarajevu i Mostaru, gde su se pravoslavni Srbi bili gotovo odlučili od crkve. Borba pravoslavnih Srba u Bosni i Hercegovini za crkvenu avtonomiju počela je u prvom redu zbog neuređenih crkvenih odnosa, jer su oni davali maha državnim vlastima da izdaju uredbe i naredbe, koje su se kosile sa avtonomnim pravima i duhom pravoslavne crkve. Tako je državna vlast gonila i ukidala veroispovedne škole, zabranjivala proslavu Sv. Save i radila sistematski na tome, da stvori svoj sveštenički kadar, koji će biti njeno poslušno oruđe. Za vreme te borbe prvaci srpskoga naroda pisali su predstavke i memoraidume i tražili su pomoći od carigradske patrijaršije. Naposletku je, posle gotovo deset godina borbe, sklopljen kompromis između srpskih predstavnika i državne vlasti. Rezultat tog kompromisa bio je crkveni ustav što su ga dobili Srbi 6 avgusta 1905 god.

Dok je pitanje srpske crkve kako-tako rešeno, crkveno pitanje muslomanskih Srba ostalo je i do danas još nerešeno. Austriska vlada radila je stalno na tome, da i među muslomanima, naročito među sveštenstvom, izazove razdor i da i kod njih stvori svoj sveštenički kadar. Vlada je istina vrlo često i dugo pregovarala sa muslomanima zbog njihovih crkvenih odnosa, ali je stalno suzbijala pokret za vakufsko-mearifsku avtonomiju, stavljajući predstavnicima muslomana uslove, na koje oni nikako nisu mogli pristati.

Austrija je dakle posle okupacije stvorila u Bosni i Hercegovini kod pravoslavnih i muslomana versko pitanje, koga pod turskom vlašću nije bilo, a koje je stalno izazivalo krize i trzavice. Ali je još više kriza i trzavica izazivalo nacionalno pitanje, koga takođe do okupacije u Bosni nije bilo. Do tada se u Bosni i Hercegovini nije znalo za drugu narodnost do za srpsku. Ali je austriska vlada, strepeći od Srba i srpskoga imena, odmah posle okupacije počela u Bosni i Hercegovini stvarati Hrvate i protežirati ih na sve moguće načine. U tome pravcu rađeno je osobito među katolicima, a najviše pomoću nastave, koja je, osobito u srednjim školama, gotovo sva data u ruke došljacima — Hrvatima. Da ne bi međutim ni Hrvatima dala suviše maha da ojačaju, austriska vlada je stvorila „bosanski“ ili „zemaljski“ jezik.

Dok je Austrija na taj način istakla dva nova pitanja, versko i nacionalno, nerešena pitanja koja je zatekla ona nije rešila. Agrarno pitanje, koje je u XIX veku najviše izazivalo ustanke srpskoga naroda, ostalo je nerešeno. Desetak, koji je pod Turcima davan u proizvodima; počela je Austrija naplaćivati u novcu, i to većinom, prema nepravednoj proceni. Skupa administracija tražila je velike izdatke, te su državni nameti morali rasti. Poljoprivreda i stočarstvo zanemareni su i propali gotovo sasvim, a šume se neracionalno eksploatišu. Muslomani i pravoslavni Srbi ekonomno naglo propadaju. Pritisak stranog kapitala oseća se jako u celoj zemlji. Jasno se opaža težnja austriske vlade, da pravoslavne i muslomane održi na nivou nižih društvenih slojeva, te da postanu nesposobni ma za kakvu političku akciju. Zbog materijalnog propadanja, a delimice i zbog verskog gonjenja, sele se pravoslavni i muslomani u velikim masama iz zemlje. Proređeno stanovništvo popunjava se kolonizacijom stranog elementa, u prvom redu Nemaca. Tako su nikle na mnogo mesta u Bosni i Hercegovini nemačke kolonije, koje su predstavnici austriske državne vlasti i propagatori katolicizma.

Policiski način uprave, što ga je Austrija zavela u Bosni i Hercegovini, doneo je sobom nasilja državnih organa u raznim pravcima. Izgredi vojske, koji su se češće javljali, samo su umnožavali nezadovoljstvo. Za činovnike su mahom postavljani stranci, koji ne znaju jezik i ne poznaju prilike u narodu. Vojska i policija držali su svu vlast u svojim rukama. Iz bojazni od ustanka i od ma kakve akcije sa strane, podignuta su u zemlji silna utvrđenja. Drumovi i železnice nisu podizani prema ekonomnim, nego prema čisto strategiskim potrebama.

Nerešeno agrarno pitanje i suzbijanje domaće proizvodnje. pomaganje stranoga elementa u državnoj službi i u trgovini, težnja da se suzbije pravoslavni i muslomanski elemenat a da se dignu katolici, neuređeni crkveni odnosi, i kod pravoslavnih i kod muslomana, težak pritisak policiskog režima, — sve to zajedno izazivalo je stalno nezadovoljstvo u masi stanovništva. Pravoslavni i muslomanski Srbi sve su jače ustajali protiv austriske vlasti. Opozicija njihova kretala se u prvi mah u pitanjima oko uređenja crkvene avtonomije. Ali se prvih godina ovoga veka počela sve jače isticati, i kod pravoslavnih i muslomanskih Srba, težnja za čisto političkom akcijom. Taj rad nalazio je zgodnog zemljišta u državo-pravnim odnosima Bosne i Hercegovine; te dve pokrajine još uvek su pripadale Turskoj i u njima je pravno bila priznavana od cele Evrope suverena vlast sultanova, Rad u tome pravcu, pomognut snažnim nacionalnim poletom, koji se gotovo u isto doba javio u Srbiji, i idejom o kulturnoj i nacionalnoj zajednici, koja je ubuhvatala gotovo sve Srbe, ulivali su austriskim državnicima strah od velike zajedničke akcije.

Kada su pravoslavni Srbi u Bosni i Hercegovini, sarajevskom rezolucijom (11 maja 1907 god.), počeli čisto političku akciju, tražeći ustavne slobode, i na prvoj se skupštini (u Sarajevu 26 oktobra) organizovali kao politička stranka, smatrali su austriski državnici, da je cela ta akcija upravljena protiv državnih interesa i pregli su da energičnim merama (osobito u Sarajevu, Mostaru i Banja-Luci) unište pravoslavnu i muslomansku narodnu organizaciju i da suzbiju nacionalnu svest. Onda je izmišljena tako zvana velikosrpska propaganda, i mnogi viđeni Srbi u Bosni i Hercegovini gonjeni su i osuđivani.

Kada je 11 jula 1908 godine u Turskoj proglašen ustav, uvideli su austriski državnici da će biti primorani, da i Bosni i Hercegovini dadu neke ustavne slobode. Ali su se oni bojali, da će narod u Bosni i Hercegovini upotrebiti tu slobodu za akciju protiv austriskoga režima i da će, oslanjajući se na državo-pravne odnose Bosne i Hercegovine prema Turskoj, početi rad na ocepljenju od Austrije.

Sve to davalo je, po mišljenju austriskih državnika, dovoljno razloga i povoda Austriji da ostvari svoju davnašnju želju: da proglasi aneksiju Bosne i Hercegovine. Trideset godina navršilo se bilo od kako je Austrija okupirala Bosnu i Hercegovinu i austriski su državnici smatrali, da je trideset godina okupacije dovoljan razlog, da Austrija te zemlje sasvim prisvoji. Da bi se međutim aneksija i Evropi predstavila kao državna potreba, istaknuto je, kako je Srbija u svima pokrajinama Austro-Ugarske monarhije razvila neobično jaku i nelojalnu akciju za velikosrpske težnje i da taj rad, kojim upravlja srpska vlada, predstavlja ozbiljnu opasnost za monarhiju. Hrvatski ban, baron Rauh, poslužio je za oruđe radu u tom pravcu; on je imao da dokaže egzistenciju velikosrpske propagande. Krajem jula 1908 god. počeo je on, na osnovu lažnih dostava, u velikom obimu apsiti Srbe u Trojednici zbog veleizdaje.

Da ne bi Turska, usled proglasa aneksije, preduzela kakvu akciju, Austro-Ugarska je izvršila aneksiju Bosne u dogovoru sa Bugarskom: 22 septembra 1908 god. proglašena je bugarska nezavisnost, a 24 septembra proglasila je Austrija aneksiju Bosne i Hercegovine.

Na glas o aneksiji Bosne i Hercegovine digao se ceo narod u Srbiji i Crnoj Gori za svoja državna i nacionalna prava. Vrenje je u Srbiji i Crnoj Gori uzelo velike razmere i obe srpske države počele su se žurno spremati za rat. Energičnim radom za svoja državna i narodna prava posle proglasa aneksije, pošlo je Srbiji i Crnoj Gori za rukom da pred Evropu postave Srpsko Pitanje.

Za vreme ove krize pokazalo se, da je narodna snaga u Srbiji jača, no što je po svemu moglo izgledati. Oduševljenje za nacionalne težnje i ideale izbilo je tom prilikom na površinu sa elementarnom silom; samopouzdanje je bilo neobično veliko, možda čak i preterano; pri svem tom su red i disciplina održani uvek i svuda, ma da to nije bilo uvek lako postići. Svest o zajedničkim interesima i o velikoj opasnosti zahvatila je sve slojeve, i svi su se takmičili u radu za opštu stvar. Bilo je mnogo lepih primera požrtvovanja i patriotizma. U intenzivnom radu učestvovao je ceo narod, ali su najviše imali da izdrže vojnici i oficiri, koji su se u ovoj prilici pokazali na visini svoga poziva i dali dosta dokaza o svojoj predanoj službi državi i narodu. Pokazalo se u svemu, da je moralni i nacionalni kapital u Srbiji vrlo veliki.

Kriza je naposletku svršena potpunim srpskim neuspehom. Odmah od početka bilo je jasno, da će se pitanje aneksije svesti u glavnom na borbu Nemačke i Engleske. Kad je nemačka diplomacija izradila, da Turska proda Austriji za šezdeset miliona svoje pravo na Bosnu i Hercegovinu, ma da su Rusija i, možda, Engleska radile protiv toga, bila je stvar već upola rešena na srpsku štetu. Srpska Skupština je istina u to doba donela u jednoj sednici, posle govora ministra inostranih dela M. Milovanovića i govora svih stranačkih vođa, rezoluciju (21 decembra 1908 god.), u kojoj je obeleženo stanovište Srbije, ali su događaji, koji su posle toga nastali, sve više pokazivali, da će se kriza nepovoljno svršiti. Austrija se sve energičnije spremala na akciju protiv Srbije i počela je dovoditi u velikim masama vojsku na srpsku granicu. U Srbiji je onda (11 februara 1909 god.), zbog velike opasnosti u kojoj se zemlja nalazila, obrazovana, pod predsedništvom St. Novakovića, zajednička vlada svih stranaka, u koju su ušli vođe i prvaci stranački (St. Novaković, N. Pašić, Ljub. Stojanović, St. Ribarac). Uskoro posle toga rešeno je bilo i pitanje o aneksiji. Sredinom marta stavila je Nemačka Rusiji do znanja, da će Austrija oglasiti Srbiji rat, ako se Srbija ne odrekne svojih pretenzija, a da će Nemačka, ako Austrija bude u tom slučaju od koga napadnuta, braniti svoga saveznika. Pod tim pritiskom Rusija je popustila i priznala aneksiju. Posle toga bilo je jasno, da će i Srbija morati popustiti. U poslednjem trenutku zauzela se još Engleska da ublaži ton izjave, koju je Srbija bila primorana da učini. Srpska je vlada onda 17 marta 1909 god. dala deklaraciju, u kojoj je izjavila da aneksijom Bosne nisu tangirana prava Srbijina. Time je kriza bila svršena.

U doba kada je kriza bila na vrhuncu i kada se svakoga trenutka očekivalo da dođe do rata, napisao je dr Fridjung u Novoj Slobodnoj Presi članak, u kome je dokazivao, da je srpska vlada radila na velikosrpskoj propagandi u pojedinim pokrajinama austro-ugarske monarhije, i da su članovi samostalne stranke u Trojednici stajali za novac u službi te propagande. Članovi samostalne stranke, na koje se Fridjungov članak odnosio, tužili su odmah Fridjunga sudu u Beču.

U Trojednici je međutim, i posle proglasa aneksije, nastavljeno gonjenje Srba i apšenje zbog veleizdaje. Od 25 jula 1908 do 25 januara 1909 god. uapšeno je 53 Srbina, bez ikakvih razloga ili na osnovu lažnih dostava. U februaru 1909 god., dakle baš u doba, kad je aneksiona kriza bila na vrhuncu, počela je u Zagrebu parnica, koja je imala očevidnu političku tendenciju, protiv optuženih Srba, i trajala je punih sedam meseca. U ovoj prilici osobito su se dobro držali Hrvati u opšte, a specijalno članovi koalicije. Jedan od glavnih ciljeva veleizdajničke parnice bio je da razbije srpsko-hrvatsku koaliciju time, što će Hrvate odvratiti od zajednice sa veleizdajnicima. Ali je postignut baš obratan uspeh. Odlučnim držanjem Hrvata u ovoj parnici zajednica srpsko-hrvatska još je bolje utvrđena. Na dan kad se navršila godina dana od proglasa bugarske nezavisnosti, 22 septembra 1909 god., izrečena je u Zagrebu presuda, po kojoj je većina optuženih osuđeno.

Pošto je opasnost, koja je za vreme krize postojala, prošla, kabinet St. Novakovića nije mogao da se održi. Od vremena na vreme dolazilo je, zbog raznih nesuglasica, do kriza, dok nije u oktobru 1909 god. ceo kabinet podneo ostavku. Njega je zamenilo ministarstvo udruženih radikala, pod predsedništvom Nikole Pašića. Pod novim ministarstvom nastavljen je rad koalicione vlade, osobito u spoljnjoj politici. Rusija i Engleska rade na zbliženju i savezu balkanskih država, osobito Turske, Bugarske, Srbije i Crne Gore. Radu u tom pravcu poslužilo je i putovanje kralja Ferdinanda u Srbiju, Rusiju i Tursku, a isto tako i putovanje kralja Petra u Petrograd i Carigrad (u aprilu 1910 god.).

U Trojednici su se međutim desile velike i važne promene. Krajem novembra 1909 god. počeo je Fridjungov proces, koji je trebao da pokaže i da originalnim dokumentima utvrdi, da su svi viđeniji članovi srpske samostalne stranke u Trojednici bili plaćeni od srpske vlade i da su stajali u službi velikosrpske propagande. Ali je taj proces, u koji su neprijatelji Srbije i srpske samostalne stranke polagali velike nade, svršio potpunim fijaskom za njih. Već je odmah od početka bilo jasno, da su dokumenta, na koja se Fridjung pozivao, prost falzifikat. Kad je proces počeo, otišla su gotovo sva lica iz Srbije, čija se imena u dokumentima pominju, u Beč i javila su se tamo sudu kao svedoci, ma da im se pretilo, da će se i prema njima postupiti kao prema veleizdajnicima, ako se njihova krivica dokaže. Njihovim iskazima; osobito iskazima prof. B. Markovića (koji je utvrdio da, je onoga dana, kad je tobož u Beogradu potpisao jedan od dokumenata, bio u Berlinu) i načelnika M. Spalajkovića dokazano je nesumnjivo, da su sva dokumenta, koja je Fridjung upotrebio, a koja su trebala da dokažu veleizdajnički rad srpske samostalne stranke i da pred Evropom opravdaju rat protiv Srbije, prost falzifikat. To je naposletku morao i sam Fridjung priznati i poravnati se sa svojim tužiteljima (9 decembra 1909 god.). Time je dokazano, da je i srpska vlada i samostalna stranka bez razloga obeđivana velikosrpskom propagandom.

Naskoro posle toga došlo je do promene vlade u Ugarskoj. U Beču se već usled ovakog rešenja Fridjungovog procesa uviđalo, da treba, promeniti politiku prema srpsko-hrvatskoj koaliciji. Promenom vlade u Ugarskoj uskorena je i promena režima u Trojednici. Novi ministar predsednik ugarski, grof Kuen, stupio je odmah u pregovore sa srpsko-hrvatskom koalicijom i sklopio s njom pakt za rad u Trojednici (u januaru 1910 god.). Odmah posle toga pao je ban Rauh, a za bana hrvatskog imenovan je dr N. Tomašić. On se oslanja na srpsko-hrvatsku koaliciju, koja ima većinu u hrvatskom saboru. Od toga doba pošle su u Trojednici stvari na bolje. U martu je od najvišeg suda u Zagrebu uništena presuda u veleizdajničkoj parnici i svi su veleizdajnici pušteni na slobodu.

U to je doba proglašen Ustav u Bosni (8 februara 1910 god.). Bosanski Ustav nije istina dao narodu učešće u državnim poslovima, kakvo on treba da ima u ustavnoj državi. Bosna je po njemu svedena na običnu krunovinu, vlast je ostala u glavnom u rukama birokratije, a kontrola sabora je nepotpuna. Ali će predstavnički režim ipak dati i garantovati narodu više sloboda, no što ih je do sada imao. Nov parlamentarni režim izazvao je međutim odmah nesuglasice među srpskim prvacima, jer su se pojavile dve struje, jedna radikalnija i jedna konzervativnija; ali su te nesuglasice, bar za sada, izravnate, i srpski narodu Bosni i Hercegovini izaći će, sa vrlo neznatnim izuzetkom, jednodušno na izbore za prvi sabor.

*
**

Poslednjih desetak godina izvršile su se velike promene u srpskom narodu u svima pokrajinama i u svima pravcima. Još uvek se mnogo luta i greši, još uvek je puno velikih kriza i nerešenih problema na sve strane. Ali se ipak, i ako teško i s mukom, gotovo svuda i gotovo sve kreće u napred. U velikoj međunarodnoj zajednici napreduje kultura, prosveta i nauka, sa jakim centrom u Beogradu i više manjih oblasnih središta. Žurnalistika stalno napreduje, književna produkcija biva sve veća. Trgovina i poljoprivreda jačaju, kultura ulazi u sve srpske pokrajine.

Dva su glavna principa, realizam i demokratizim, koja rukovode srpsko društvo, osobito u onim pokrajinama, gde se najbolje radi i gde je nacionalni život najintenzivniji. Realizam je prvo počeo hvatati korena u Trojednici kod srpske i hrvatske omladine, pod uticajem realističkih principa prof. T. Masarika. Danas je pod uticajem tih ideja cela omladina srpska i hrvatska na univerzitetima, osobito u Zagrebu, Beču i Pešti. Uticaj tih ideja oseća se i opaža osobito jasno u radu i politici srpsko-hrvatske koalicije.

Demokratizam se osobito razvio u Srbiji i zahvatio je odatle brzo sve srpske pokrajine. On je osnovna crta celokupnog narodnog života i u Srbiji i van Srbije.

Posle aneksije dobila su ova dva principa još širi značaj, i prodrla su duboko u sve društvene slojeve u celom narodu osobito u Srbiji, u Trojednici i u Bosni. Rad za narod u svima pravcima još je mnogo jači i intenzivniji, no pre. Političke prilike počinju u Srbiji da se sređuju; u većini ostalih zemalja one su još uvek nesređene, po negde su gore, no što su ikada bile. Međutim se, i u Srbiji i svuda inače, jako oseća nedostatak sposobnosti za državni život, za disciplinu i sistematski rad.

Bilans kulturnog i nacionalnog života ipak je u glavnom dosta povoljan. Velika nacionalna pitanja su na dnevnom redu. Prosvećenost i svest o zajednici prodire u sve šire slojeve.

Pokraj svih kriza i zala, oseća se ipak da pulzira život narodne snage.

Važnija dela.[uredi]

1. D. Pavlović, Srbija i srpski pokret u južnoj Ugarskoj 1848–1849. 1904.

2. S. Zdravković, Srpski pokret ujužnoj Ugarskoj (1848–1849). 1879².

3. J. Thim, Délmagyarország önvédelmi harca 1848–1849-ben. I 1887.

4. J. Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije novijega vremena. I (1848–1860) 1887, II (1860–1868) 1887, III (1869–1872) 1901.

5. N. Popovъ, Serbія poslѣ parižkago mira. 1871 (srpski prevod 1872).

6. N. Popov, Druga vlada Miloša Obrenovića (od 1859–1860 g.). 1882.

7. L. Tomanović, Petar II Petrović-Njegoš kao vladalac. 1896.

8. J. Skerlić, Omladina i njena književnost (1848–1871). 1906.

9. N. Popov, Srbija i Turska od 1861 do 1867 godine. 1879.

10. J. Đorđević, Radnja blagoveštenskog sabora u Sremskim Karlovcima 1861 god. 1861.

11. J. Adamović, Privilegije srpskog naroda u Ugarskoj i rad blagoveštenskog sabora 1861. 1902.

12. J. Ristić, Diplomatska istorija Srbije 1875–1878. I 1896, II 1898.

13. M. Piroćanac, Beleške povodom jedne diplomatske istorije. 1896.

14. M. Polit-Desančić, Sve dosadanje besede. I (1861–1883) 1883, II (1883–1898) 1899.

15. D. Ruvarac, Postanak i razvitak srpske crkveno-narodne avtonomije. 1899.

16. Ž. Dimitrijević, Uspomene iz moga života. 1896.

17. T. Mandić, Uspomene iznašeg crkveno-narodnog života. III (1867 do 1876) 1900 i 1902 (Letopis 204 i Knjige Matice Srpske 4).

18. J. Subotić, Život. I 1901, II 1902, III 1905, IV 1910.

19. N. Grujić, Avtobiografija. 1907 (Bogoslovski Glasnik).

20. J. Ristić, Prepiska između kneza Mihaila Obrenovipa III i srpskog zastupnika u Carigradu 1861–1867. 1897.

21. M. Piroćanac, Knez Mihajlo i zajednička radvьa balkanskih naroda. 1895.

22. J. Ristić, Poslednja godina spoljašnje politike kneza Mihaila. 1895.

23. M. Milićević, Knez Mihailo u spomenima nekadašnjeg svog sekretara. 1896.

24. J. Ristić, Jedno namesništvo 1868–1872. 1894.

25. Lj. Kaljević, Moje uspomene. 1908.

26. Život i rad generala Ranka Alimpića. 1892.

27. S. Marković,Srbija na Istoku. 1892² (Celokupna dela VI).

28. (Anonim), Kako je postala Bugarska Egzarhija. 1897.

29. V. Đorđević, Srpsko-turski rat. 1907.

30. M. Garašanin, Dva namesništva. 1893.

31. Vrhovna komanda, Rat Srbije s Turskom.

32. A. d’Avril, Negociations relatives au traité de Berlin. 1896.

33. G. Hanotaux, Histoire de la France contemporaine. IV 1908.

34. A. Popović, Hadži-Lojina buna u Bosni. 1897.

35. V. Đorđević, Srbija na Berlinskom Kongresu. 1890 (Otadžbina 24 i 25).

36. J. Hadži-Vasiljević, Arbanaska liga i srpski narod u turskom carstvu (1878–1882). 1909.

37. J. Hadži-Vasiljević, Pokret Srba i Bugara u Turskoj (1878–1882). 1908 (Brastvo 13).

38. A. Mitrović, Dvadeset godina političke borbe na Primorju (1880–1900). 1907 (Delo 42).

39. St. Protić, Tajna konvencija između Srbije i Austro-Ugarske. 1909².

40. S. Jovanović, Svetozar Marković. 1903.

41. M. Milovanodžić, Plovdivski prevrat i srpsko-bugarski rat. 1902.

42. V. Đorđević, Istorija srpsko-bugarskog rata. I–II 1908.

43. S. Jovanović, Srpsko-bugarski rat. 1901.

44. St. Novaković, Bugarsko-srpski rat i onovremene krize 1885–1886. 1907 (Godišnjica 27).

45. V. Đorđević, Gornji dom Srbije. 1890–1892 (Otadžbina 26–31).

46. D. Ruvarac, Životopis Đorđa Nikolajevića mitropolita dabro-bosanskog. 1898.

47. N. Dučić, Vaseljenska patrijaršija i srpsko crkveno pitavьe. 1897.

48. P. Balkanski, Srpski narod u skopljanskoj eparhiji. 1899 (Delo 20, 21 i 22).

49. St. Novakoeić, Balkanska pitanja. 1906.

50. P. Orlović, Skopaljsko vladičansko pitanje 189–1902. 1902.

51. J. Hadži-Vasiljević, Arnautski pokreti u XIX veku. V Pokret Arnauta za vreme srpsko-turskih ratova. 1905.

52. (Anonim), Ustanak u Bosni od 1875 do 1878 god. 1884.

53. J. Hadži-Vasiljević, Ustanak Srba u kumanovskoj i palanačkoj kazi u 1878 god. 1906 (Bratstvo 11).

54. J. Cvijić, Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem. 1908.

55. St. Novaković, Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje. 1910.

56. V. Đorđević, Kraj jedne dinastije.

57. A. Jovanović, Ministarstvo Alekse S. Jovanovića. 1906.

58. M. Nedeljković, Istorija srpskih državnih dugova. 1909.