Историја средњег века I 33
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Суштина Ренесанса и предуслови за његову појаву.' Видели смо како се с развитком буржоазије по европским градовима замеће буржоаска култура, која почиње најпре бојажљиво, а затим све одлучније да се супротставља феудалној култури.
У Италији, где је раније но у осталим земљама Европе дошло до процвата градова, полета њиховог економског живота и брзог гомилања богатства у рукама буржоазије, градска култура постиже нарочити успон и од XIV в. се јавља као широки културни покрет, који је добио назив; Ренесанс или Препород.
Тај је покрет довео до преврата у свим областима духовне културе, у књижевности, уметности, филозофији, науци и до знатних промена у читавом погледу на свет.
Делатници Ренесанса, носиоци и творци нове буржоаске културе в новог погледа на свет, познати су под именом хуманисти, по речи humanus — људски, пошто су они световну науку, науку која је оријентисана према човеку (studia humana), супротстављали феудалној сколастичкој науци, »божанској« науци — теологији (studia divina). Отуда појам хуманизма, којим је окарактерисана струја у области књижевности и науке из периода Ренесанса и који се не сме мешати с нашом данашњом, широм претставом о хуманизму.
У историји италијанског Ренесанса могу се утврдити две етапе: рани Ренесанс, који захвата период од XIV до XV в., период успона културе, када је она достигла пуни процват, и позни Ренесанс XVI в., кад већ почиње опадање с достигнуте висине.
Историја Ренесанса пружа жив пример како се развитак виших сфера, сфера надградње, временски не подудара потпуно са економским и друштвеним развитком, ма да га овај потпуно условљава. Већи градови-републике у Италији достигли су још у XIII в. економски развитак, а успон нове културе, културе Ренесанса, почиње од XIV в., док XIII в. још у основи протиче под заставом идеја и погледа на свет феудалног друштва. С друге стране, ма да крај XV и нарочито XVI в. обележавају економско и политичко опадање Италије, ипак њена култура управо тада достиже свој највећи сјај, на пример, у стваралаштву генија као што су Леонардо да Винчи, Микеланђело и други. Тако култура која је достигла висок ниво добија извесну снагу инерције и још неко време наставља да се развија, ма да услови који су родили ту високу културу већ почињу да нестају.
Неопходно је да се најпре објасне опште црте нове културе и суштина њене супротности култури феудализма.
Рационализам и принцип рачуна у области буржоаске економике и културе. Типичну феудалну привреду Средњег века карактеришу отсуство плана и нерационалност. Феудалац организује своје газдинство искључиво у потрошачке сврхе. У таквој се привреди, по правилу, не примењује принцип рачуна; независно од профитне стопе која постоји у датој епохи, поједино феудално газдинство функционисаће само ако је у стању да задовољи потребе феудалаца. Исто то, разуме се, важи и за газдинство еснафског занатлије у Средњем веку.
Напротив, веће грађанско газдинство у граду, на пример, газдинство италијанског трговца, банкара, индустријалца XIV и XV в., постављено је на сасвим друге основе. Пред њега се не постављају задаци потрошње већ извлачење максималног профита. Пошто се у њему све ради у складу с тим циљем, можемо рећи да се оно води рационално: оно функционише заснивајући се потпуно на принципу рачуна.
Тај принцип постаје карактеристичан и за нову културу и нови поглед на свет. Тако, на пример, у области науке нарочит значај добија математика. Истакнути претставници уметности Ренесанса — Леонардо да Винчи, Леон-Батиста Алберти — истовремено су и научници који се увелико служе математичким прорачунима. Нарочито је карактеристичан друкчији однос према времену. У феудалном друштву време се не цени и често се некорисно троши. Насупрот томе, Леон-Батиста Алберти већ формулише тезу: »Ко је господар новца и времена, тај је господар свих ствари«. Није случајност што се у XIV в. по градовима Италије јављају на торњевима часовници са звоном, који, откуцавајући сваки сат, потсећају да је потребно рачунати с временом, да је време — новац.
Тај нови став према времену огледа се, међу осталим, у роковима подизања зграда: ти се рокови јако скраћују. Какву средњовековну катедралу градиле су више векова многе генерације радника и архитеката; зграде Ренесанса дижу се за неколико година, и то по одређеном плану, с применом метода претходног пројектовања и прорачуна. Жив пример примене математичког рачуна у архитектури претставља подизање куполе над катедралом у Фиренци. Истакнути архитект Брунелески могао је да само помоћу прецизног прорачуна реши задатак који је пред њега био постављен — да подигне куполу, која, без обзира на своју тежину и размере, не би пољуљала зидове катедрале.
Принцип прорачуна долази исто тако јасно до израза и у сликарству. Мајстори XII и XIII в. нису имали никакве претставе о перспективи. Размери фигура и предмета који су приказивани на њиховим сликама нису одређивани степеном њихове удаљености од средњег плана већ потпуно другим принципима. Краљ или светац на таквој слици увек су већи од »обичног« човека; човек је увек већи од куће итд. То се објашњава тиме што се принцип јерархиског уређења друштва, својствен феудалном свету, преноси и у област уметничког стварања. Напротив, у делима уметника XIV и XV в. већ се јавља линеарна перспектива, која захтева одређени математички прорачун.
Промене у ставу према природи и световна начела нове културе. Према томе, прорачун слави победу не само у области привреде већ и у сфери уметности.
Везу између привреде и културе показује, даље, и онај значај који се сада придаје природи. Феудални свет, који се покорно потчињавао стихији природе, по правилу, није ни ценио ни волео природу. Црква је учила да је земља — »долина плача и страдања«, а човек на земљи — »пролазни путник«, »светиљка постављена на ветар«. Човечје тело, ма да званично није проглашавано, као код катара, »ђаволском посудом«, ипак је сматрано за нешто грешно, нешто што ни у коме случају не заслужује пажњу, На све појаве које се дешавају у природи (олује, поплаве, суше итд.) и у људском телу (болест, смрт) гледало се као на резултат божјег мешања, израз његове воље, казну за грехе.
Италијански грађанин XIV и XV в., водећи рационално своје газдинство, тежи да и природу рационално схвати. Принцип рачуна не дозвољава мешање неке силе споља, која ремети све карте; трговац и индустријалац су заинтересовани да сазнају природу и човека, да из тог сазнања извуку користи, да омогуће предвиђање. Схватање природе постаје, на тај начин, потпуно световно; оно се ослобађа раније примесе »божанског«, религиског. У области видљивог света нема више места за бога и на њега почиње да се гледа као на систем појава и ствари које се међусобно налазе у одређеној узрочној повезаности. Касније, у XVI и XVII в. победа световног погледа на свет доводи у науци до настанка система Галилеја, Ђордана Бруна, где се богу оставља или другостепено или никакво место. Тако се припремају успеси природних наука који би били немогући без ослобођења човека од утицаја религије која притискује и отупљује ум.
Интерес за човечје тело у науци и уметности. Већ у XV и XVI в. може се нарочито запазити интерес за проучавање човечјег тела, његове структуре. То се пре свега огледа у рађању анатомије као науке, али уједно и у великом утицају који она врши на сликарство и вајарство. Реалистичко приказивање човечјег тела, често нагог, постаје једно од обележја нове уметности.
Почетком XV в. Мазачо, а крајем века Сандро Ботичели с генијалном верношћу претстављају наго човечје тело. Доцније су познаваоци човечјег тела били Леонардо да Винчи и Микеланђело, који су у свом стваралаштву постигли ванредне резултате захваљујући брижљивом проучавању анатомије. Напоредо с човечјим телом и у тесној вези с њим нова се светлост баца у уметности Ренесанса и на природу која окружава човека. Црквеном сликарству феудалног друштва природа је сасвим непозната. Ликови »светаца«» дају се обично на златној подлози. Велики уметник XIII в. Ђото покушава, додуше, да на својим сликама претстави у позадини природу, али његова брда личе на камичке, а његово дрвеће, поља и ливаде слабо одговарају стварности. У XIV и XV в. већ се рађа уметност реалистичког пејсажа, која стоји у вези с развитком линеарне а затим и просторне перспективе.
Интерес за човечје доживљаје. Развитак индивидуализма. Заједно с тим мења се и однос према човековој личности с њеним осећањима и доживљајима. У центру пажње уметника, вајара и песника налази се човек и његов душевни живот. У ликовној уметности то долази до израза пре свега у развитку портретног сликарства, готово непознатог феудалној уметности. Постизавање портретне сличности постаје и задатак скулптуре. Велики мајстор XV в. Донатело ствара први споменик на коњу — статуу кондотијера Гатамелате, тј. први вајарски споменик индивидуалном »хероју«. У исто време се ствара и у делима Леонарда да Винчи достиже велико савршенство мајсторство психолошког портрета, тј. способност да се цртама и изразом претстављеног лица покаже његов унутрашњи душевни живот, како је то, на пример, учињено у чувеној Мона Лизи (Ђоконди).
Подједнако јасно и, можда, још раније него у ликовној уметности сусреће се нов однос према природи и човеку у уметничкој књижевности. »,Већ код првих хуманиста — Петрарке и Бокача — човек и његово узајамно деловање с природом претстављају централни момент стваралаштва. Петрарка се нарочито пење на брдо да би уживао у видику који се тамо отвара — а то је сасвим необично за човека феудалног погледа на свет. Личност самог песника, његови душевни доживљаји постају главна садржина књижевних дела.
Однос хуманиста према феудалном друштву и његовој организацији. Најзад, ова већ изложена прекретница одразила се и у новом систему васпитања који су обрадили хуманисти-педагози, од којих је најистакнутији био Виторино да Фелтре. Ново васпитање постаје чисто световно, његов је основни циљ био хармонички развитак личности у складу са идеалом старих — »здрав дух у здраву телу«. Стога се у хуманистичкој школи не обраћа ништа мање пажње физичком васпитању, спорту и играма, него интелектуалном.
Све те појаве у књижевности, уметности, науци и школи могу се дефинисати као тријумф индивидуализма. Насупрот сталешкој и корпоративној спутаности феудалног човека, нови поглед на свет истиче вредност саме личности и њену слободу од средњовековних окова. Али, слобода личности за хуманисте у епохи Ренесанса претставља слободу буржоаске личности, или и још уже, слободу личности која припада танком слоју владајуће класе. У вези с тим је карактеристично да је и хуманистичка школа била недемократска, затворена и да је углавном служила претставницима врхова владајуће класе. Индивидуализам хуманиста пре свега се јавља и отада остаје нераздвојно својство буржоаског погледа на свет.
То је сасвим природно пошто су италијански хуманисти били не само идеолози нове, буржоаске класе која се уздизала —- они су већином и сами произилазили из те класе или од ње материјално зависили. Бокачо је био син трговца и живео од капитала који му је отац оставио. Леонардо Бруни, Николи, Поћо и многи други били су у служби фирентинске републике, где је у XIV и XV в. владала богата буржоазија, »угојени народ«. Није чудо што су хуманисти својим стваралаштвом »и изграђивањем нове, буржоаске културе не само уздрмавали стари феудални поглед на свет, већ често с њим водили и отворену борбу, Тако су, на пример, иступали против принципа јерархије и сталежа који су владали у феудалном друштву. Фирентински хуманист Пођо пише рад »О племству« (»De nobilitate«). Ту он проводи мисао да се племство и слава не стичу рођењем већ личним заслугама и знањем. Пођо исмева омиљена занимања феудалаца, као што је лов, који он назива »зверском забавом« недостојном човека. Он доказује како човек не треба да себе сматра племенитим зато што има за собом дуги низ предака који су се бавили сваковрсним разбојничким подвизима и забавама. Интелектуални интереси и занимања — то је, по његовом мишљењу достојно човека и то му доноси право племство. Али, иступајући против феудалне аристократије, хуманисти теже да је замене аристократијом интелекта, образованости и аристократијом кесе. Многи хуманисти у својим делима често показују презир према народној маси, коју они називају »светином« (vulgus). То се пре свега показује у томе што они обично пишу на маси неразумљивом латинском језику, и они то чине свесно да би их разумео само »изабрани«, образовани горњи слој буржоазије, а не читава маса.
То показује став хуманиста према покрету какав је био устанак чомпа у Фиренци. Истакнути хуманисти Колучо Салутати и Леонардо Бруни видели су у том покрету само бесмислену побуну светине. У XVI в. Палмијери и Гвичардини директно су говорили да народ није способан да правилно оцени политичке појаве, да је маса у области политике »тако далеко од истине као што је Шпанија далеко од Америке«.
Ренесанс и античка култура. У стваралаштву хуманиста одиграо је огромну улогу утицај античке културе. Та се улога обично и преувеличава; истиче се да су хуманисти у свему подражавали античким примерима. Они су се, стварно, одушевљавали проучавањем латинског и грчког језика, свуда су тражили и марљиво преписивали дела античких писаца, које су они сматрали за узорне, често им подражавали, нарочито у погледу форме. Они су се одушевљавали и археологијом тежећи да извуку на светлост дана покопана дела античке уметности — статуе, делове зграда — и брижљиво их описивали. На основу тога многи су историчари, на пример Фојгт, буквално схватили Препород као »препород класичне старине«.
Таква претстава је непрецизна па чак и нетачна. Ма да су хуманисти с великим интересовањем проучавали античке филозофе и писце и сматрали се њиховим подражаваоцима, ма да су се уметници Ренесанса надахњивали делима антике, ипак се у томе не изражава ни обично подражавање ни тежња да се потпуно искористи античка култура њеним преношењем на савременост. Уствари, одушевљавање антиком крило је у себи тежњу да се ауторитетом античких писаца освештају нови погледи, буржоаска идеологија и култура. Делатељи Ренесанса у свим областима стваралаштва којима су се ба*вили умели су да кажу нову реч, да учине корак напред и у поређењу са старима.
Све особине раног Ренесанса које су горе истакнуте и низ других, мање важних, разоткривају се кад се упознамо с појединим претставницима нове буржоаске културе.
Петрарка. Франческа Петрарку (1304—1374 г.) обично сматрају по времену првим хуманистом. Он је био формално службеник цркве, живео је дуго времена на папском двору у Авињону, материјално је зависио делимично од католичке цркве. Али, читаво је његово стваралаштво скроз прожето световним мотивима, Додуше, у радовима посвећеним разним апстрактним проблемима, у такозваним филозофским трактатима о темама »О презирању света«, »О испосничком животу«, »О спокојству монаха« Петрарка је још под утицајем неких идеја црквено-феудалног друштва. Али у песничким делима, написаним на италијанском језику, он се потпуно отрже од тих схватања. Збирке, његових стихова, канцона и сонета и по форми и по садржини претстављају нешто сасвим ново.
У својим блиставим стиховима, у којима италијански језик већ добија готово завршну форму, Петрарка опева предмет своје љубави — Лауру, али сасвим друкчије но што је Данте опевао Беатриче. Беатриче се јавља као неко бестелесно, анђелима слично биће, некада и као апстракција, као симбол хришћанства; Лаура је за Петрарку биће од меса и крви, према коме песник гаји осећања потпуно земаљске љубави.
Петрарка је био први песник који поклања врло много пажње својим унутрашњим доживљајима. Он проучава свако па и најситније осећање своје душе, посматра га као кроз лупу и изражава у звонким стиховима. Преовлађивање интимне лирике у његовим стиховима сведочи да нови човек поклања пажњу личности, у првом реду својој сопственој личности, тј. да је у његовом стваралаштву одлучујућу победу однео крајњи индивидуализам. У вези с тим стоји и неутољива жеђ за славом, која је карактеристична не само за Петрарку, већ је својствена свим делатељима Ренесанса. Еманципација личности од окова којима ју је спутала сталешко-јерархиска организација средњовековног друштва истиче на првво место питање о бесмртности личности, о одржању њеног имена кроз векове. Петрарка је био под утицајем и те тенденције Ренесанса. Сваки његов корак, сваки стваралачки акт, сва његова дела прожета су тежњом да заслужи вечну славу. Нарочито живо разоткривају ту тежњу његова многобројна писма, која су само формално намењена одређеном лицу, а фактички су широко циркулисала међу хуманистима и њиховим богатим заштитницима,
Петрарка је био у дубокој заблуди у погледу извора своје славе. Он је сматрао да ју је стекао својим еклогама и опширним спевом »Африка«, која претставља подржавање Вергилијеве »Енејиде«. Али се та дела, која су написана на латинском језику и која су код савременика изазвала заносно одушевљење, сада уопште не читају, ма да су управо она била разлог што је Петрарка на Капитолу у Риму био крунисан песничким лаворовим венцем, Петрарка није ушао у ред корифеја светске књижевности као аутор »Африке« већ као аутор канцона и сонета на италијанском језику.
Однос Петрарке према античкој књижевности. Петрарка се, као и сви хуманисти, одушевљавао античким писцима. Њему је пошло за руком да пронађе нека раније непозната дела истакнутих писаца антике — Квинтилијана и Цицерона. Он је својеручно извршио многобројне преписе других античких писаца или је дао преписивачима да их изврше. Он је међу првима схватио да је римској књижевности извор грчка књижевност и заинтересовао се за велика дела античке Грчке. Али Петрарка није успео да савлада грчки језик, па је писао како је набавио најзад Хомера кога милује и глади, али, додаје са огорчењем: »Хомер поред мене остаје нем, и ја лежим глув поред њега«. И поред тога, већ и његов ентузијазам одиграо је велику улогу у развитку интереса за старогрчку књижевност. Византиски писци, кардинал Висарион, Гемист Плетон, Хрисолор, када су се у доба пропасти Византије преселили у Италију, много су учинили за развитак познавања грчког језика. Захваљујући њиховој делатности, друго поколење хуманиста после Петрарке већ је потпуно савладало тај језик, и међу научницима тог поколења многи су по специјалности били јелинисти.
Бокачо. Млађи савременик и ученик Петрарке био је други чувени хуманист Ђовани Бокачо (131-3—1375 г.). Слично Петрарки, он је сматрао да ће главни основ његове славе чинити многобројни учени трактати на латинском језику (»Генеалогија богова«, »Живот чувених жена« и сл.), у којима је уз сјајан стил показао дубоко познавање старе латинске књижевности. Ипак његово најважније дело које га је увело у ред великих писаца, нису ти трактати већ збирка занимљивих прича из свакидашњег живота или новела — »Декамерон«. У тим новелама написаним понекад с врло фриволном садржином на известан се начин огледају успомене на онај распустан живот који је Бокачо неко време проводио на двору напуљског краља. Непролазна књижевна вредност тог дела састоји се у томе што је овде уметност кратке уметничке приче уздигнута на велику висину. »Декамерон« је драгоцен и због многобројних цртица из живота које је аутор у њему расуо, особито из живота попова и монаха, које духовито исмева.
»Декамерон« (грчка реч која значи десет дана) састоји се од сто новела. Међу њима постоји веза утолико што их аутор ставља у уста седам измишљених дама и три каваљера из Фиренце, који су се у доба куге 1348 г. склонили из града у једну вилу у оближњем месту Фијезоле. За време десетодневног боравка у вили чланови тог друштва причају сваки по једну новелу дневно.
»Декамерон« је изазвао многобројна подражавања, од којих ћемо поменути новеле Франка Сакетија (умро око 1400 г.). »Сто нових новела« од непознатог аутора из XVI в. и »Хептамерон« од Маргарите Наварске.
Бокачо је био ватрени поштовалац Дантеа. Он је написао биографију великог Фирентинца и коментаре уз »Божанствену комедију«. Његовом перу припада и низ романа — »Фјамета«, »Филострат« и др. — који по уметничкој вредности знатно заостају за »Декамероном«, али ипак имају велики значај као претече модерног реалистичког романа.
Петрарка и Бокачо крчили су пут новим идејама и новим уметничким формама. Делатност хуманиста даље се развија у XV в. у центрима Ренесанса као што су Фиренца, Рим, Напуљ и Венеција.
Фирентински центар хуманизма. У Фиренци XIV и XV в. ничу специјалне установе око којих се окупљају хуманисти — универзитет и Платоновска академија. Тирани из куће Медичи — Козимо, затим Лоренцо Величанствени, изванредно су заштићивали хуманисте. Поред већ поменутих Пођа, Салутатија, Леонарда Бруни и Николија, треба међу фирентинским хуманистима истаћи специфичну фигуру Марсилија Фичина, који се бавио Платоновом филозофијом.
Онај интерес и покровитељство, које је богата буржоазија показивала за развитак Платонове идеалистичке филозофије јасно сведочи да је рационализам те буржоазије још био врло ограничен и да је напредна буржоазија XVIII в., која је мислила материјалистички, далеко пред њом измакла. Објашњење за ту појаву треба тражити у томе што је француска буржоазија у епохи »Просвећености« била револуционарна класа која је тежила да ликвидира господство феудалаца и да се дограби власти. Италијанска буржоазија XV в. која је већ дошла на власт у италијанским градовима-републикама, после угушивања устанка чомпа у Фиренци и устанка плебејских маса у другим градовима, заузима у политици све реакционарније позиције. У свом рационализму она није дошла до материјалистичке филозофије као што ни у свом критичком ставу према цркви није дошла до атеизма, па ни до деизма XVIII в.
Високи ниво материјалне културе и економског развитка који је достигла Фиренца припомогао је да се овде сакупи и највећи број великих уметника и научника. Ту су радили велики мајстори раног Ренесанса, сликар Мазачо, вајар Донатело и многи други. Ту је живео и делао Леон-Батиста Алберти, једна од најизразитијих и најсвестранијих фигура XV в. Математичар, инжењер, архитекта, сликар и теоретичар сликарства, Алберти је оставио трага у најразличитијим областима уметности и науке. Он је дао: »Десет књига о архитектури«, трактат из анатомије, по времену прва размишљања о перспективи и низ филолошких радова. С разноврсношћу својих научних и уметничких послова Алберти је спојио интерес за физичку културу и одушевљење за спорт, и тако је у сваком погледу био пример хармонички развијене личности у епохи Ренесанса. Најзад, за Фиренцу је тесно везан и још свестранији Леонардо да Винчи, који је подједнако генијалан као сликар, као инжењер-проналазач и као научник. У својим научним. радовима из механике који за његова живота нису били објављени, Леонардо први у историји науке истиче на прво место експерименат као основу научног сазнања и подвлачи плодотворност тесне везе и узајамности између теориске науке и примењене технике. Међу »титанима духа и учености« које је дао Ренесанс, Енгелс не помиње узалуд на првом месту Леонарда да Винчи.
Дух критичког истраживања код хуманиста. Вала. Код фирентинских хуманиста XV в. знатно се развио дух критичког истраживања, који је нарочито дошао до израза у области филологије и историје. У вези с тим треба поменути »Фирентинску историју« од Леонарда Бруни, који је у извесном погледу претходник Макијавелија. Али се најизразитији критички став према споменицима прошлости запажа у делима Лоренца Вале (1406—1457 г.), који се родио у Риму, али је дуго живео на напуљском двору. Вала је прославио своје име истраживањем »Константинове даровнице«, на којој је папство током целог Средњег века заснивало своје политичке претензије. Служећи се методом филолошке критике Вала је доказао да је тај докуменат фалсификат. Налазећи се у служби напуљског краља, који је био у непријатељству с папом, Вала је и у другим делима нападао папство. Уједно је и у својим филозофским трактатима, на пример »О правом добру« (»De vero bono«), оспоравао католичкој цркви аскетизам, проглашавао за законитост телесне потребе и тежње човека за чулним уживањима земаљског живота.
Интересантно је за карактеристику извесне беспринципијелности хуманиста што је Вала сматрао за сходно да после измирења Напуља с Римом понуди папи своје услуге. Он му се обраћа с писмима у којима га убеђује како треба да га прими к себи у службу, аргументишући то тиме што ће, ако је већ био у стању да својим списима нанесе папству штету, умети, ако папа то жели и ако га помогне, да му већ донесе и велику корист. Вала је постигао свој циљ, добио је позив да дође у Рим и умро у духовном звању.
Римска црква и хуманизам. Ова епизода, међу осталима, показује да римска црква, која је у то доба била у распадању, није у хуманистима гледала опасне противнике и није сматрала да сам хуманизам подрива њено господство. Не само да су у том периоду хуманисти окружавали папе, већ су и седели на папској столици. Такав је хуманист био Томазо Парентучели, који је постао папа под именом Николе V (1447—1455 г.) и који је основао чувену Ватиканску библиотеку. Такав је био и Енеј-Силвије Пиколомини (папа Пије II), истакнути хуманист, познат по радовима историографског карактера. За. време тих папа и њихових наследника окупља се у Риму читава група хуманиста који се по налогу папа баве превођењем с грчког на латински и пишу оригинална дела.
Римски центар хуманизма. Помпоније Лето и Флавио Биондо. Меу римским хуманистима нарочиту пажњу заслужују Помпоније Лето и Флавио Биондо. Помпоније Лето био је оснивач академије — кружока римских хуманиста, у коме су они читали своја дела и измењивали мисли у вези с лектиром. Римски хуманисти су се одушевљавали паганском филозофијом и били су по својим расположењима и погледу на свет прави пагани. Карактеристично је за слободоумност папског Рима у том периоду што је Помпоније Лето могао дуго времена да некажњено иступа против црквене догме о бесмртности душе. Тек га је папа Павле II (1464—1471 г.) бацио у тамницу и распустио академију.
Други римски хуманист, учитељ Лета, Флавио Биондо претставља интерес као историчар који је у својим делима први применио поделу на период старе и период средњовековне историје. Његова »Илустрована историја«, »Обновљени Рим« и други радови показују да је аутор добро познавао археологију. У великом незавршеном делу »Историја од пада Рима« он даје прву повезану историју Средњег века. Али, Биондо је писао прилично рђавим језиком, и у епохи када су блиставу латинштину многи ценили више од знања, он није био познат колико је заслуживао.
У том погледу потпуна супротност Бионду био је хуманист Филелфо, човек даровит, који је лако писао течне латинске стихове и стога уживао огромну популарност. Његова су дела без уметничког значаја, али су интересантна по томе што је помоћу њих Филелфу цолазило за руком да Долази до великих прихода, да држи слуге, неколико кочија и да живи на великој нози. Он је уцењивао кнежеве и друге љубитеље »славе«, обећавајући им да ће их овековечити у стиховима. Шаљући некоме своја дела, он је често отворено писао: »Ја вам упућујем ове стихове да би их разменили за новац«.
Филелфо је интересантан не само као тип хуманиста који уцењује своје заштитнике већ и као један од првих књижевника који су живели искључиво од свог књижевног рада. Доцније, у XVI в., обновиће тај тип, али у другим условима и с низом особености, чувени памфлетист, књижевник који је писао о политичким темама — Пијетро Аретино.
Утицај италијанског хуманизма на друге земље у Западној Европи. Крајем XV в. хуманистичка просвећеност почиње да се шири из Италије по другим земљама Европе. У том погледу одиграли су важну улогу италијански походи француских краљева, који су довели француско друштво у додир са италијанском културом, а такође и путовања европских књижевника и научника у Италију ради образовања. Тако чувени немачки хуманист Еразмо Ротердамски много дугује Лоренцу Вали чији је ученик био. Други велики немачки хуманист Урлих фон Хутен студирао је у Павији право не заборављајући у исто време на своје чисто хуманистичке интересе.
Проналазак штампе и хуманистичка просвећеност. Моћно оруђе нове буржоаске просвећености била је штампа, коју је пронашао Јохан Гутенберг у Мајнцу 1440 г. Још пре њега у циљу умножавања појединих цртежа и мањих текстова прибегавало се такозваној ксилографији. На дрвеној дасци урезивана су рељефна слова или цртежи и том даском штампана је страница.
Оно основно у чему је Гутемберг усавршио штампу састојало се у томе што је место целих дасака увео покретна слова. Сем тога, он је почео да израђује слова не више дрвена, већ да их излива из метала. Најзад, он је пронашао штампарски строј. Та усавршења раширила су се огромном брзином по читавој Европи. Свуда ничу типографије, које омогућују да се књига изда у стотинама, а понекад и у хиљадама примерака. Штампана књига, сем тога, била је знатно јевтинија од рукописне и тако је постала доступна широком кругу читалаца.
Хуманисти су брзо узели у своје руке штампарије. Млетачки хуманист Алдо Мануције оснива 1490 г. типографију, у којој се специјално штампају дела античких писаца, која су филолози претходно критички проверили. У XVI в. књиге те штампарије — »алдине« — јако се шире. Почела су да се штампају и дела самих хуманиста.
Сем штампања, период раног Ренесанса донео је и низ других проналазака и усавршења (у ткачкој производњи, часовничарству, млинарству, металургији и сл.), који су, како истиче Енгелс у »Дијалектици природе«, одиграли велику улогу у развитку нове науке. »Може се рећи — пише Енгелс — да је систематска експериментална наука у правом смислу постала могућа тек од тог времена.«[1] Треба указати да се у то време појавила и географска карта, компас и друга усавршења у области морепловства, која су створила неопходне техничке предуслове за велика географска открића.
Тако је већ период раног Ренесанса припремио рушење црквено-феудалног погледа на свет и сколастичке псеудонауке. Светлост почиње да разбија средњовековни мрак. Ипак су најзначајнији успеси у том погледу постигнути тек за наредних један-два века. На тај период се углавном и односи сјајна карактеристика прегалаца Ренесанса коју даје Енгелс.[2]
I. Класици. Енгелс, Анти-Диринг, Дела, т. XIV (види хрватски превод). — Енгелс, Дијалектика природе, Дела, т. XIV.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 282—294. — Петрарка, Аутобиографија. Исповест. Сонети, — Бокачо, Декамерон. — Бокачо, Фјамета. — Бокачо, Фијезолске нимфе. — Пођо Брачолини, Facetiae. — Новеле италијанског препорода, 3 т., Москва 1912—1914. — Хрестоматија западноевропске књижевности. Епоха Препорода. Саставио Пуришев, Москва 1938, стр. 9—84.
III. Студије. Приручници. Џивељегов, Почетак италијанског Препорода, Москва 1908. — Фојгт, Препород (класичне старине, 2 т., Москва 1884—1885. — Буркхард, Култура Италије, 2 т., 1905—1906. — Моније, Кватроченто, т. I, Москва 1891. — Фрикен, Италијанска уметност у доба Ренесанса, т. I, Москва 1891. — Зајчик, Људи и уметност италијанског Препорода, Петроград 1906. — Корељин, Огледи из италијанског Препорода, 1910. — Вилари, Николо Макијавели и његово доба, Москва 1914. — Вилари, Савонарола и његово доба, 2 т., Москва 1913. — Ољшки, Историја научне литературе на новим језицима, т. 1—2, Москва 1934. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. IV, § 77, 78, 81, 85.