Istorija savremene civilizacije 3

←< 2. glava

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos

4. glava >→

TREĆA GLAVA
Preobražajni pokret u Evropi u XVIII stoleću

Nove ideje u XVIII stoleću

Radinost i trgovina u XVIII stoleću.

U Srednjem Veku niko nije mogao raditi što, dok se ne uvrsti u kakvo udruženje (esnaf), koje je gospodar odobrio; izrađivati se moglo samo pod uslovom, da se izrađuje po propisima koje je gospodar usvojio. Neograničene monarhije zadržaše i ta udruženja i uredbe, i u celoj se Evropi uzimalo kao opravdano da država treba da uređuje fabričku proizvodnju. Privatan čovek nije imao prava, da stvori kakvu industriju; proizvodnja prerađevina ostala je kao povlastica majstora, nastanjenih po gradovima; nikakva se radionica nije mogla podići u selu, pa se čak ni u gradu nije smela otvoriti nova radnja; ope, koji prestupe ove propise, čekala je tamnica. — Pa čak i oni, koji su imali povlasticu za rad, nisu radili slobodno; opi su morali izrađivati po starinskom načinu i po propisanim razmerama. Državnici su govorili, da je ipdustrijalcima potrebno da ih vlada predvodi. Kolber je u Francuskoj bio naredio, da se izradi jedna industrijska uredba, kojom se određivalo: kojim se strugom (rendetom) treba služiti, koju širinu mora imati krpa čohe itd.; inspektori su pregledali izrađenu robu i svaki proizvod, koji ne odgovara propisu, oduziman je, a pokatkad i spaljivan. Vlade su uzimale na sebe zavođenje novih vrsta prerađevina i same su podizale fabrike, čije je radnike i upravnika plaćala država. (Takvi su bili Gabeleni i radionice čipaka, koje je stvorio Kolber).

Isto je tako u Evropi vladalo načelo, da vlada treba da uređuje i trgovinu. Privatna lica imaju prava prenositi svoju robu, prodavati i kupovati samo s dopuštenjem države i po njenim propisima. Francuska je vlada zabranila izvoz žita iz kraljevine, pa čak i prenošenje iz jedne oblasti (provincije) u drugu, ili nagomilavanje po magazama. To je urađeno zbog toga, što se vlada starala da izbegne glad i što se uvek bojala zakupaca hrane (accapareurs), koji su krivljeni, da zatvaraju žito, da bi tako učinili da cena skoči. Posledica od ove zabrane obično je bivalo to, da ona oblast, gde je žetva omahnula, trpi oskudicu, pošto se žito nije moglo slobodno preneti, dok u oblasti, gde je bila žetva izobilna, seljaci imaju žita i na pretek, pošto nemaju kome da ga prodadu.

Što se tiče poreza, tu nije bilo jednoga opštega načela. Svaka je država gledala da zavede one vrste poreza, koje su joj donosile najviše novaca, ne vodeći ni malo računa o tome, da li će zbog toga zemlja osiromašiti. Gotovo je svuda porez bio nejednako raspoređen: plemići su bili bez malo sasvim izuzeti od plaćanja, pošto je vlada imala računa da ih štedi, a seljaci su bili preopterećeni.

Trgovinski (merkantilni) sistem.

Trgovina sa inostranstvom bila je uređena po načelima koja su stvorili mletački i florentinski trgovci u HV stoleću. — Svaka je država, govorilo se tada, u trgovinskoj utakmici s drugim državama. „Svaki dobitak jednoga naroda gubitak je drugoga; trgovina je rat.” Svaka država treba da radi, da svoje bogastvo uveća na račun drugih. Bogatstvo se sastoji poglavito iz zlata i srebra, jer onaj, koji ima novaca, može sebi nabaviti sve drugo. Pravilo je, dakle, raditi da u zemlju ulazi što je mogućno više, a da se pušta da iz nje izlazi što manje novaca. Zato valja izvoziti (tj. prodavati u inostranstvu) mnogo robe, za koju se u zamenu prima novac, a uvoziti (tj. kupovati u inostranstvu) što je mogućno manje robe, da se ne bi morao izdavati svoj novac. Države su kao i trgovačke kuće: svaka se obogaćava, ako malo kupuje a mnogo prodaje. Na kraju godine se postavlja ravnoteža između njihova izvoza i uvoza, i to je ono što se zove trgovinski bilans (pretpostavlja se, da je svaka država kao kakva bankarska radnja, koja na kraju svake godine vrši poređenje svojih dobitaka i gubitaka, — račun izravnanja). Ako je jedna država izvezla više nego što je uvezla, onda je ona nešto dobila u novcu, i ravnoteža je, tj. izravnanje, u njenu korist; ako li je pak više uvezla, ona je tim izgubila novac, i trgovinsko izravnanje je na njenu štetu. Treba dakle uvećavati izvoz, koji obogaćava, a smanjivati uvoz, koji osiromašava, a osobito uvoz prerađenih predmeta. Svaka vlada treba da preduzme potrebne mere, da spreči prodavanje u svojoj zemlji onih predmeta, koji se proizvode i u njenim radionicama, i da strane proizvode zameni predmetima koji se u zemlji izrađuju. — Pri tom se dvojako postupa. Najbolje je zabraniti trgovcima da unose izvesne predmete, koji su izrađeni u inostranstvu. Kolber je zabranjivao da se u Francuskoj prodaju čipke iz Mletaka, i Francuzi su morali kupovati samo čipke, izrađene u francuskim radionicama. To je tako zvani prohibitivni sistem (tj. sistem zabrane). — No, vlada se može ograničiti na to, da ustanovi da strani predmeti, pri ulazu u zemlju plaćaju neku carinu^[1], koja primorava trgovce da im cenu podižu. I onda predmeti iste vrste, izrađeni u zemlji, nemajući da plaćaju carinsku taksu, mogu se uspešnije takmičiti sa stranim proizvodima. A carinske takse, što ih vlada na granici uzima, služe u isti mah i kao prihod za državu i kao zaštita za industriju. To je tako zvani zaštitni sistem.

U XVII stoleću sve su evropske države bile preduzele potrebne mere za zabranu ili zaštitu. — Zakon o plovidbi od 1651. g. bejaše samo primena zabranskoga sistema u korist engleske mornarice. On je zabranjivao trgovanje sa Engleskom, ili s kakvom engleskom naseobinom na drugi koji način, do sa engleskim brodovima, koji su svojina kakvoga engleskoga armatera i pod zapovedništvom engleskoga kapetana. — Kolber je u Francuskoj bio zaveo zaštitni sistem. „Carinske su takse, govorio je on, štake, pomoću kojih se zanat uči da ide, a koje otura, kad dovoljno ojača.”

To je onaj ekonomsko-trgovinski sistem, koji je nazvan merkantilni.^[2] On ima svrhu da podstakne trgovinu i da učini, da u zemlji ima novaca u izobilju. On je bio dobar za talijanske gradove, koji su se mogli bogatiti samo pomoću proizvođenja i izvoza u inostranstvo, i koji su imali da brane svoju trgovinu od neprijateljskih gradova; on je bio na svom mestu u XV stoleću, kad je novac bio redak a vrlo mnogo se tražio. Ali on nije više imao stvarne vrednosti za velike države i u doba, kad je pronalazak Amerike učinio da srebra i zlata ima u izobilju.

Ekonomisti.

Od XVII stoleća počela su se i teorijski proučavati sredstva za umnožavanje narodnoga i državnoga bogatstva. Ovo se proučavanje nazva politička ekonomija,^[3] to jest nauka o državnom gazdinstvu. Ekonomisti su ispitivali, kako treba urediti industriju ili trgovinu, pa da budu produktivne (tj. da donose dosta prihoda), i koji poreski sistem donosi državi najviše koristi, a pojedina privatna lica najmanje pritiskuje.

Bila su tri naraštaja ekonomista, i većinom su bili Francuzi :

1., Pri kraju vlale Luja XIV, Boa-Gilbert u dva svoja spisa, Detail de la France (1697.) i Factum de la France (1707.) i Voban u svom Dîme royale („Kraljevski desetak,” 1707.), skrenuli su pažnju na siromašenje Francuske. Oni su statistikom dokazali, da se broj stanovništva smanjio i da vlada, ni pored prinudnih sredstava, ne uspeva više da prikupi porez. Tome je krivo uređenje takozvanoga prostačkoga danka (taille). Ovaj su porez proizvoljno raspoređivali intendanti i odbornici (élus);^[4] bogataši su nalazili načina da izrade, da se od toga nameta oslobode imanja njihova i njihovih zakupaca, a već plemićske su zemlje po pravu bile oslobođene, i onda su siromašniji zemljoradnici ostajali da sami snose sav teret; porez im je često uzimao po trećinu njihovih godišnjih proizvoda (ne računajući desetak, što su ga morali davati sveštenicima, i ono što se moralo davati vlastelinu). Zemlja se, dakle, raseljavala, a zemljište ostajalo neobrađeno, jer seljaci nemađahu nikakve koristi od rada. Voban i Boagilbert predlagahu, da se ovo zlo leči tim, što će se ustanoviti jedan pravičan porez, koji bi se naplaćivao od svih zemalja bez razlike. Njihove knjige biše zabranjene i spaljene (1707.). Ali oni podstakoše mišljenje, da je potrebno da se francuski poreski sistem popravi.

2., Oko polovine vlade Luja XV kraljev lekar Kesnej izdao je svoj Ekonomski Pregled (Tableau économique). Luja XV zanimao je taj rad, pa je, kako se priča, čak i vršio popravku knjige. Politička ekonomija postade pomodna stvar i stvori se grupa Kesnejevih učenika. To su bili ljudi iz vlasteoskoga reda, kao na primer Mirabo, ili viši činovnici, kao Gurnej. Njihovo je načelo, da je Bog postavio prirodne zakone, koji određuju načine proizvođenja bogatstva; ti su zakoni savršeni, i svaki zakon koji o tom ljudi napišu, lošiji je od prirodnoga zakona. Najbolje je dakle pustiti, da stvari idu svojim prirodnim tokom. Oni svoje učenje zovu fiziokratijom (vladom prirode). Fiziokrati su pretresali i to pitanje, od kud proizilazi bogatstvo, i to ih je navelo, da stvore teoriju o produkciji (proizvođenju).^[5]

Oni su govorili da zlato i srebro nisu bogatstvo, pego su oni samo znaci bogatstva ; pravo bogatstvo su samo korisni predmeti. Kesnej je priznavao za bogatstvo samo ono, što zemlja proizvodi: „Zemlja je jedini izvor bogatstva”, a drugi ekonomisti tome dodaju i sve industrijske proizvode. — Svi su se slagali u kuđenju onih mera, koje je država preduzimala. Uredbe, vele, umesto da potpomažu radinost i trgovinu, ove samo smetaju industrijalcima, da proizvode, i trgovcima, da prodaju. Ono što vlada ima da učini kao najbolje, to je da ostavi svoje industrijalce i trgovce sasvim slobodne, a da ne pokušava da ih zaštićuje, niti da im učiteljuje i tutoriše, jer su oni zainteresovani da proizvode što se može više i koliko je mogućno jevtinije, i znaju bolje nego ministri gde je njihova korist. Jednoga dana Kolber zapita nekoga industrijalca, šta bi mogao uraditi za bogatstvo zemlje, a on mu odgovori: „Vaša Svetlosti, dajte slobodu rada i prometa” („Laisses faire, laisses passer”). Ovaj izraz, koji prihvati Gurnej, postade deviza ekonomista. Oni tražahu potpunu slobodu za industrijalce (proizvođače) i trgovce: oni govorahu da treba ukinuti udruženja (esnafe) i uredbe, koji sputavaju proizvodnju, pa svakom dopustiti da slobodno proizvodi; ukinuti monopole n zabrane, koji pritiskuju trgovinu, pa svakom ostaviti da slobodno prodaje i kupuje. Ova će sloboda izazvati slobodnu utakmicu između industrijalaca i trgovaca svih zemalja, što će biti na najveće dobro industrije i trgovine, jer će onda proizvođač biti primoran da prodaje jevtinije nego li njegovi takmaci; i tako će svi, u svom vlastitom interesu, raditi da poboljšaju proizvode i da spuste cene u korist potrošača. — Fiziokrati su takođe govorili, da država upropašćuje zemljoradnju tim, što naređuje da sve poreze plaćaju seljaci; oni zahtevahu da porez pada na teret svih bez razlike koji što imaju, i da se ukinu posredni porezi i carine. Neki su čak govorili, da je zemlja jedini izvor bogatstva i predlagali su, da se uvede samo jedan jedini porez, koji bi celokupan plaćali vlasnici nepokretnih dobara (proprieteri).

3., Od ekonomista XVIII stoleća najznatnija su dva, po vremenu poslednja, Francuz Tirgo i Skot Adam Smit. Oni su potpunije od svojih prethodnika proučili ekonomske činjenice. Tirgo pokaza u čemu se razlikuje papirni novac od pravoga novca (metalnoga), kako podela rada ide u korist povećavanja bogatstva i kakvi su odnosi između radničke zarade i kapitala. — Adam Smit prikupi sve rasturene teorije u jedno, vrlo razumljivo delo, Vogatstvo Naroda (Riches des nations, 1776.), koje učini da svet razume važnost ove nove nauke; on pokaza da zemlja nije jedini izvor bogatstva, i razloži kako industrija, dajući prvobitnim materijama kao sirovinama drugi vid, stvara godišnje bogatstvo.

Danas se ne bi moglo tvrditi, da su ekonomisti imali u svemu potpuno pravo. Neizvesno je, da li bi pojedinci, ostavljeni samim sebi, uvek znali ono što im je najkorisnije, a i kad bi znali, da li bi to uvek i radili. Jedan već bogat industrijalac ili trgovac mogao bi često, bilo iz neznanja, bilo iz lenosti, propustiti da promaknu zgodne prilike, da usavrši način svoga rada, ili da razgrana svoju trgovinu. Osem toga ekonomisti su vodili računa samo o interesima gazdâ (to jest pritežalaca industrijskih i trgovinskih radnja) i potrošača, a slobodna utakmica može i ne biti baš najprobitačniji način uređenja za radnike. Dobre uredbe mogu učiniti, da se proizvodi po nižoj ceni i da se bogatstvo ravnomernije raspoređuje, nego li što može potpuna sloboda, tojest nemanje uredaba u opšte. —Ali su ekonomisti imali prava, kad je reč o vladama njihova vremena: bolje je nemati nikakvih uredaba, nego ih imati rđavih.

Engleski filosofi.

U Evropi je u XVII stoleću bilo čuvenih filosofa, kao na priliku Dekart, Malebranš, Spinoza, Lajbnic i dr.; oni su se poglavito bavili proučavanjem čoveka u opšte (onim što mi zovemo psihologija) i istraživanjem opštih zakona vaseljene (što mi zovemo metafizika). Oni su se namerno uzdržavali da izbace kakvu misao o politici, govoreći, da stvari, koje se odnose na upravljanje, gledaju oni, kojima je dužnost da upravljaju.

U XVIII se stoleću u Francuskoj pojavi više darovitih pisaca, koji se sami prozvaše filosofima, a svoje učenje nazvaše filosofijom. Ovi pisci ne dadoše nikakvu novu misao o onim krupnim pitanjima, kojima su se dotle filosofi bavili. Njih su zanimala poglavito praktična pitanja: oni su proučavali verovanja i ustanove svojega vremena, i kad im se one učine kao dasu protivne zdravom razumu, oni su gledali da ih omalovaže, napadajući ih u svojim spisima. To su bili više publicisti (politički pisci) nego li filosofi.

Tada je društvo u svima evropskim zemljama počivalo gotovo na istim osnovama: neograničena vlast države, neograničena vlast crkve. Narodi bejahu naviknuti da se pokoravaju svome gospodaru. Kralj je, govorilo se, svoju vlast dobio od Boga, on ima prava da zapoveda, a njegovi su podanici dužni da ga slušaju; vladaočevu pravu nema granice i njegova je vlast neograničena (apsolutna). U praktici, vladalac i njegovi ministri, znajući da niko nema mogućnosti da im se protivi, vladali su ne vodeći nikakva računa o željama svojih podanika, niti pak o interesima zemlje; oni su ratovali, čisto da zadovolje svoje slavoljublje; trošili su novac svoje zemlje na izdržavanje raskošnoga dvora; nametali su mrske zakone; zapovedali su da se baca u tamnicu svaki onaj, koji bi se usudio da kritikuje njihov rad. Nikakva se knjiga nije mogla izdati, dok se prethodno ne dobije dopuštenje od vlade; svaki je stanovnik mogao biti zatvoren i u zatvoru držan, kad god se to ministrima prohte. Niti je bilo kakva nadzora nad vladom, niti pak lične slobode. To je onaj oblik vladavine što se zove despotizam.

Isto tako su verni, i u protestanskim i u katoličkim zemljama, bili naviknuti da se pokoravaju crkvi. Sveštenstvo je imalo prava da rešava o dogmama, u koje se moralo verovati, i o obredima, koji su se morali izvršivati; a verni su bili dužni da se pokoravaju tim dogmama i obredima. Ko se god ustručavao da ispoveda onakvu veru, kakvu je crkva odredila, taj se morao goniti kao buntovnik. Nije se trpelo da u kakvoj zemlji ima više vera, i svi su stanovnici primoravani da ispovedaju onu veru, koju je država usvojila, da prisustvuju Božjoj službi u nedeljne dane, da se pričešćuju, da poste u određene dane, da se žene i udaju, da se sahranjuju i da svoju decu krštavaju u crkvi, a u katoličkim zemljama još i da se ispovedaju i da poste u vreme posta. To je bila vladavina verske netrpeljivosti (intolerancije). Država i crkva uzajamno su se potpomagale; vlada je gonila jeretike i primoravala podanike da se pokoravaju crkvi, a sveštenstvo je poslušnost prema kralju isticalo kao versku dužnost. Ove dve neograničene vlasti bejahu se tada udružile, da zajednički gospodare.

U Engleskoj je ovaj režim od XVII stoleća bio jako uzdrman; crkva i država, ratujući među sobom, bejahu se uzajamno oslabile. Revolucija od 1688. godine bejaše oborila kraljevski despotizam i uvela versku trpeljivost (toleranciju). Pored kraljevske vlasti podiže se i vlast parlamenta, a pored zvanične (državne) crkve zasnovaše se i crkve disidentske (jeretičke). Pristalice parlamentove vlasti i pristalice odvojenih (disidentskih) crkava udružiše se, da održe ustavnu monarhiju i versku trpeljivost. Tada se vide, da kralj može izgubiti svoju neograničenu vlast nad svojim podanicima i crkva svoju neograničenu vlast nad svojim vernim, a da pri tom društvo ne propadne. Ovo iskustvo zadade smrtni udar onoj teoriji i božanskom pravu vladalaca i o jedinstvu vere. Engleska je bila zadobila političku slobodu i versku trpeljivost. A odmah se nađe engleskih filosofa, da i teorijama opravdaju ono, što se u praktici već bilo uvelo. Najznatniji su bili: Loke, pisac Pisama o toleranciji, Šeftsberi i Bolinbruk.

Oni govorahu da hrišćanska vera treba da bude saglasna sa zdravim razumom, jer nam je Bog dao razum, da iznalazimo istinu; ona pitanja, oko kojih se različite hrišćanske sekte prepiru, neznatne su važnosti a glavno su ona osnovna načela, koja su svima hrišćanima zajednička. Ono, u čemu se pravo hrišćanstvo i sastoji, sačinjava pravu prirodnu veru. Tako se došlo do dve osnovne ideje: da je jedan Bog, koji svetom upravlja, i da je u čoveka duša besmrtna.

Engleski su filosofi verovali, da je čovek od Boga dobio dovoljno razuma, da uvidi osnovne istine, i sposobnost, da razlikuje dobro od zla (moralno čulo, t. j. savest); човек је по природи разуман и обдарен врлинама, јер је он Божје дело, а све, што Бог уради, добро је урађено.

Englezi, budući naviknuti na to, da poštuju običaje koji su već uvedeni, nisu zahtevali ukidanje državne crkve; oni su odobravali, da bude jedna povlašćena crkva, koju vlada izdržava i potpomaže, ali su zahtevali trpeljivost i za sve druge veroispovesti, to jest tražili su pravo, da se i oni mogu javno ispovedati, a da ne budu gonjene. Iz ovoga prava oni isključivahu one veroispovedi, koje smatrahu kao opasne; u broju ovih bejahu im ateizam (bezboštvo) i katolištvo. Njihova trpeljivost, prema tome, ne počivaše na poštovanju slobode verovanja u opšte; oni u osnovi još priznavahu samo pravo ispovedanja nekih verovanja, a što su u stvari bili trpeljiviji, to je s toga, što je njihova veroispoved bila dobro rasprostranjena. Za njih je prirodnu veru zamenjivala vera anglikanska.

Slična se promena osnovnih načela proizvede i u politici. Revolucija od 1688. godine bejaše u Engleskoj popela na presto kralja, koji je svoju vlast dobio samo od naroda, oličenoga u njegovu parlamentu. A filosofi izmisliše jednu novu teoriju za objašnjenje odnosa između kralja i podanika: Loke izloži teoriju o ugovoru. Vladavina je, veli on, zasnovana ugovorom između građana, koji sačinjavaju narod; oni su među sobom zaključili ugovor radi svoje zajedničke koristi. Loke uzima, da ljudi, pre nego što stupe u društvo, od prirode imaju dovoljno moralne snage, da sami upravljaju svojim ponašanjem, i da imaju prirodnih prava, tj. prava čovečanskih, a to su lična sloboda, prava porodičkoga starešinstva i pravo da mogu imati lične svojine. Sva su ova prava neprikosnovena, sveta, pošto počivaju na prirodnoj veri. Ljudi su vlade stvorili zato, da bi jedni drugima zajemčili ta prava. Vlada treba da štiti ova prirodna prava, i samo pod tim uslovom njoj se ljudi pokoravaju. Ako li ona pokuša da ih vređa, onda tim gubi pravo da postoji: ugovor, koji joj je dao vlast, raskinut je, i svaki građanin ima prava da joj se odupre. Državna vlast, dakle, nije više neograničena (apsolutna), kao ono u teoriji o božanskom pravu, nego je ograničena prirodnim pravom građana. Kako je pravo svojine neograničeno, to vladalac nema prava ni da udari kakav porez, t. j. da uzme građanima jedan deo njihove imaovine. Kad mu je novac potreban zarad opšte koristi, on treba da ga ište u građana, ili u njihovih predstavnika. On dakle može vladati samo u saglasnosti s narodnim predstavnicima, koji ga nadziravaju i ne dopuštaju mu, da primenjuje neograničenu vlast.

Bolinbruk, razvijajući dalje ovu misao, kaže, da svaka vlast, kad je ona samo sama, teži da postane neograničena. I jedino sredstvo, da se spreče državne vlasti, da s narodom ne postupaju nasilnički, to je da se održi ravnoteža između njih, tako da one jedna drugu umeravaju.

Tako je u Engleskoj ponikla teorija o političkoj slobodi. Kaogod ni verska trpeljivost, tako isto ni ova teorija nije zasnovana na opštem principu. Engleski filosofi ne traže, da svi građani imaju jedna ista prava; oni usvajaju kraljevsko i plemićsko nasledno pravo da vladaju. Sve što oni zahtevaju to je, da vlada ne prekoračuje izvesne granice i da ne dira u privatne slobode pojedinaca.

Francuski filosofi.

Za vlade Luja XIV i Luja XV Francuska je ostala pod vlašću netrpeljive crkve i neograničene monarhije; ona tada nije znala ni za versku trpeljivost ni za političku slobodu. Ali se svetu bejaše dosadio ovaj oblik vladavine, i od početka XVIII stoleća razvi se, poglavito u obrazovanijim društvenim redovima, duh protivan crkvi i monarhiji. Na izmaku vlade Luja XIV u Parizu i u dvoru je bilo mnogo vrlo slobodoumnih ljudi (tako su ih nazivali), koji, ne napadajući otvoreno veru, javno ispovedahu versku ravnodušnost,^[6] a tako isto je bilo i političkih nezadovoljnika, koji su se tužili i na vladu i na kralja.

Pod Lujem XV nezadovoljnici se upoznaju s novim načelima, koja ponikoše u Engleskoj; i kako se ona ne mogahu otvoreno propovedati, a da se propovednik ne izloži gonjenju, to ih francuski pisci počinju kradom uvlačiti u romane, pripovetke i putopisna pričanja, gde ih puštaju u svet pod izmišljenim imenima. Malo po malo oni doteraše dotle, da svoje teorije razviju i da iz njih izvuku nove zaključke: oni najzad postaviše mnogo opštija načela i stadoše tražiti izmene mnogo dublje, o kakvima njihovi engleski prethodnici nikad nisu ni sanjali.

Tako su se u Francuskoj proizvela dva naraštaja filosofa: prvi su, u prvoj polovini XVIII stoleća, obrazovali Monteskije i Volter, a drugi u drugoj polovini, Ruso, Didero i enciklopedisti.

Monteskije i Volter ljudi su iz viših staleža. Monteskije je bio plemić i bogat, imao je zvanje predsednika parlamenta u Bordou i bio je član Francuske Akademije; — Volter je bio sin nekoga pariskoga činovnika (notara), vaspitan u jezuitskim školama, a docnije se toliko zaimao da je mogao kupiti zamak Fernej. Obojica su pristajali na ono društvo u kojem su živeli, ne želeći da ga remete, samo su tražili, da se u njemu izvrše popravke. Obojica su neposredni učenici Engleza. — Posle neke svađe s jednim visokim gospodinom, Volter bi primoran da napusti Francusku, te tri godine provede u Engleskoj; tu je naučio engleski, posećivao englesku gospodu, posvetio kraljici svoju Henrijadu i svoja opažanja izneo u Filosofskim Pismima (1733.). On se divio engleskom ustavu, a naročito verskoj trpeljivosti. Za vreme svoga dugoga života i rada on je u svojim pripovetkama, pesmama, satiričkim brošurama, istorijskim spisima i svom filosofskom rečniku izbacio mnogo primedaba i kritika na veru i politiku.

On se u opšte malo zanimao pitanjima o vladi; slagao se vrlo dobro i s neograničenim vladaocima, samo ako je vladalac bio učenik filosofa. „Ne ide se, veli on, nato, da se proizvede onakva revolucija kao ono u doba Luterovo, nego da se proizvede revolucija u duši onih, koji su stvoreni da vladaju.” On je upravo napadao samo one postupke, koji su protivni pojmu o čovečnosti: mučenje, svirepe telesne kazne, oduzimanje imaovine itd., a najviše se bavio borbom pro-tiv verske netrpeljivosti.

Volter je bio rđavo raspoložen naspram svih onih vera, koje su se naslanjale na izvesne propise, a priznavao je samo prirodnu veru (Boga i besmrtnost duše). On je vek proveo u pisanju protiv verske netrpeljivosti u svima oblicima, protiv gonjenja, inkvizicije, verskih ratova, itd. i tražio je da se sveštenicima oduzmu njihove povlastice. On je u zahtevima postajao sve neobuzdaniji, i na izmaku svoga života bio je prvenstveno neprijatelj hrišćanske vere, i pokušavao je da je ismeje, upoređujući je s drugim verama. On je bio uzeo za devizu: „Ecrasons l' infâme.”^[7] A l' infâme mu je bilo hrišćanstvo.

On nije tražio da se vera sasvim uništi (smatrao je da je vera potrebna radi održavanja naroda u pokornosti prema zakonima); ali je hteo veru bez dogma, bez svetih tajana, bez simvola, gde bi se sveštenstvo ograničilo samo na propovedanje morala narodu.

Njegovi učenici, tako zvani volterovci, nisu upravo ni imali političkih doktrina, nego su produžili napadanje na veru u ime zdravoga razuma i čovečnosti.

Monteskije, naprotiv, malo se bavio verom, ma da su ga njegovi neprijatelji optuživali kao da je „pristalica prirodne vere”. On je zahtevao samo versku trpeljivost ; ali je pre svega bio politički pisac. Posle svoga prvoga spisa Persijska Pisma on je putovao po mnogim evropskim zemljama i na njega su engleske uredbe učinile vrlo jak utisak. U svom Duhu Zakona (Esprit des lois) Monteskije je tako opisao engleski ustav, da ga ističe kao tip dobre forme vladavina.^[8] Zadatak je države da sačuva slobodu, a najpouzdanije je sredstvo za to podela vlasti između vladaoca, skupštine od nasledne vlastele i skupštine koja je sastavljena od predstavnika, koje naimenuju vlasnici nepokretnih dobara (proprieteri).

On je formulisao onu čuvenu teoriju o podeli vlasti: da bi se imala dobro uređena država, najbolje je, veli on, da u njoj ima tri zasebne, potpuno odvojene vlasti: zakonodavna, sudska i izvršna. — Monteskije je bio predstavnik parlamentarno-slobodoumne škole.

Ni Volter ni Monteskije nisu bili revolucionari. Oni su zahtevali samo popravke, i to:

U verskom pogledu: da crkva prestane goniti jeretike i nevernike, i da sveštenstvo bude siromašnije i s manje prava i vlasti;

U političkom pogledu: da vladalac vlada sporazumno s plemićima i da više ne zatvara ljude onako samovoljno; da plemstvo pristane na plaćanje poreza i da se odreče prava suđenja i nasleđa imaovine obamrlih domova (mainmorte); да се укине мучење, свирепе телесне казне и тајно суђење; да се порез правичније распореди и прикупља.

Filosofi drugoga naraštaja bejahu neumereniji. Ruso i Didero bili su ljudi iz naroda: jedan je bio sin nekoga ženevskoga časovničara, a drugi jednoga nožara iz Langra; njihov je život u Parizu bio mučan i visu nalazili da je tadanje uređenje društva dobro. Malo su oni vodili računa o engleskim uredbama; oni su sanjali o nekim opštim principima i želeli su društvo, koje bi bilo uređeno po njihovim načelima.

Ruso ne usvaja ni oblike vladavine, niti pak vere svojega vremena. Sve su vlade i vere rđave, pošto su ih ljudi stvorili i protivne su prirodi. Osnovno je načelo svega njegovoga morala to, da je čovek jedno biće, po prirodi dobro, koje voli pravdu i red: „Priroda je stvorila čoveka srećna i dobra, a društvo ga kvari i čini bednim”. Društvo je nepravedno, jer ono ne daje svima ljudima podjednake koristi; svojina je nepravična stvar, jer je otrgnuta od „opšte imaovine”, koja bi trebalo da pripada samo čovečanstvu; još je nepravičnija ustanova vladavine, pomoću koje „jedno dete zapoveda starcu, a glupak predvodi pametne ljude”. Treba, dakle, uništiti društvo, svojinu i vladu, pa se vratiti prirodi. Tada bi se ljudi dogovorili da zasnuju takvo društvo, koje bi počivalo na jednom međusobnom ugovoru, koji bi svi usvojili, na Društvenom Ugovoru (Contrat social); они би установили владу, која би свима дала подједнака права и која би имала све врсте власти. Уместо краљевскога суверенитета имаће се suverenitet naroda; сви ће грађани бити једнаки и влада, коју буду изабрали сви грађани, добиће неограничену власт; она ће управљати имаовином, васпитањем, па чак и самом вером. — Русо одбацује хришћанску веру, али још допушта поштовање Бога као najvišega bića. — Njegovi su učenici bili ljubitelji prirode i revolucionari, pristalice načela o jednakosti.

Enciklopedisti.

Didero, jedan od najslavnijih pisaca toga stoleća, najpre je sirotinjski živeo u Parizu, privatno poučavajući učenike i radeći za knjižare; počeo je izlaziti na glas svojim filosofskim raspravama, i (zbog jedne od njih) uhvaćen i zatvoren u vansensku tamnicu. U njemu se zače smela misao: da izradi jedan opšti rečnik, gde će biti u kratko izložena sva ljudska znanja. Naziv je toga dela: Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des sciences, arts et métiers, par une Société des gens de lettres, mis en ordre par Diderot, et quand à la partie mathématique par Dalembert (Enciklopedija ili naučni, umetnički i zanatlijski rečnik sa objašnjenjima, od Druššva učenih ljudi, uredio Didero, a matematički deo Dalamber).

Na njemu su radili gotovo svi naučnici i filosofi, a Didero je pregledao sve članke, pa ih je i sam vrlo mnogo napisao iz oblasti filosofije, istorije i politike, a osobito iz mehaničkih veština. Dalamber je bio uzeo na sebe matematičke stvari i napisao je uvod.

Izlaženje je trajalo više od 20 godina (1751. do 72.) i izrađeno je 28 velikih knjiga, folia (od kojih su 11 samih slika). Velika je odlučnost i čvrstina bila potrebna Dideru, pa da ovaj posao dovede do kraja; prve dve knjige bila je uzaptila cenzura, 1752. god., a za osamnaest meseci policija nije odobravala da se štampaju ostale knjige; najzad Didero dobi odobrenje da produži izdavanje, ali posle sedme knjige ono mu po novo bi oduzeto. Bilo je potrebno Šoazeljevo pokroviteljstvo, pa da se zabrana digne.

Enciklopedija se rasturi po celoj Evropi i pomože da se i tamo raznesu misli francuskih filosofa.

Saradnici su imali različite misli, ali su najžešći postali oni, koji su preovlađivali naročito u poslednjim knjigama, kao: Helvecije, Holbah, Mabli, Rajnal i dr., oni što su prozvani enciklopedistima. Oni, kao i njihov vođ Didero, ne priznavahu više ni prirodnu veru ni čovečja prava. Oni govorahu da je čovek stvoren zarad uživanja i da, prema tome, radi samo u svoju korist; da su zakoni i vera smetnje, koje čoveka sputavaju i ne dadu mu da dospe do potpune sreće i da ih s toga treba uništiti, da bismo se po novo mogli vratiti prirodi.

Filosofi ove škole napadali su u isti mah i crkvu, i državu, i stare društvene ustanove, porodicu i svojinu; odricali su da ima Boga i da je duša besmrtna, a za sebe su govorili da su ateisti (bezbožnici) i materijalisti.

Uticaj francuskoga duha.

Filosofiju je činilo silnom naročito to, što su francuski filosofi u isto doba bili i pisci. Oni su svoja načela iznosili u razumljivom i duhovitom obliku, u satirama, romanima i pismima, koja su prosti i malo obrazovani ljudi mogli čitati bez dosade i olako razumeti. Njihovi spisi u skoro postadoše pomodna stvar u odabranom društvu; parlamenat je po kadgod osuđivao po koji od njihovih spisa i naređivao da ih dželat spali, ali su pojedini primerci i dalje bili u saobraćaju, pa čak i sa znanjem vlasti. Filosofi su pozivani u salone najvećih ličnosti, i svaki je od njih bio kao stožer kakvoga manjega društva, koje se u veče skupljalo, da se prošali na račun vere i da pretresa pitanja iz filosofije i političke ekonomije. — Ta je moda bila zahvatila i same vladaoce. Volter, Ruso i Didero dopisivali su se s ruskom caricom Katarinom, a Fridrih II odazvao je Voltera u Pozdam. U isto doba i građani bejahu počeli čitati novine i oduševljavali su se filosofskim doktrinama, a osobito Volterovim i Rusovljevim. Kad se Volter vraćao u Pariz, 1778. godine, svetina ga je nosila u trijumfu.

U XVIII stoleću filosofija prodre u sve krajeve Evrope. Tako rasprostranjene doktrine u mnogim se tačkama razlikovahu, ali su se sve slagale u osnovnoj ideji. Dotle su se ljudi pokoravali običajima k veri (filosofi vele, predrasudama i praznovericama). Tako osnovana društva mrska su i smešna. „To ne može ostati tako kako je.” Carstvo svetlosti došlo je, ljudi su ozareni razumom i u buduće treba na razumu osnivati društvo. — Ovaj razum XVIII. stoleća nije kakva nauka i ispitivanje činjenica, nego je samo zdrava ljudska pamet i zdravo rasuđivanje. Filosofi su vrlo malo gledali na društvo koje su hteli preobraziti; oni ne poznaju stvarne ljude; oni ništa ne znaju za seljake radnike; oni su sebi stvorili uobraženoga čoveka, načinjenoga po njihovoj zamisli, bez vere, bez društvenih navika, koji traži samo sreću i rukovodi se samo čistim principima pravičnosti. Oni zamišljaju da su ljudi svuda podjednaki i da su svuda razumni i dobri. I da bi se vratili u prirodno stanje, treba samo ukinuti one ustanove koje ih pritiskuju. Dovoljna bi bila samo jedna vladina zapovest, i društvo bi bilo preobraženo.

Društvo je rđavo uređeno, i to uređenje treba izmeniti; da se ono promeni, dosta je da vlada to hoće, — eto to je glavna sadržina ove filosofije. Ona u XVIII stoleću postaje političko pravilo (regula). Nju su primenjivali državnici i ona je dovela do preobražajnoga pokreta u celoj Evropi. U Francuskoj su je primenjivali sami podanici i tu dovede do revolucije.

Pokušaji da se u Francuskoj i Evropi izvrše popravke (reforme)

Vladaoci i ministri reformatori.

Među državnicima, koji su upravljali Evropom u drugoj polovini XVIII stoleća, većina ih se divila mislima ekonomista i filosofa, pa su i pokušali da ih primene. Jedni su bili vladaoci (Josif II u Austriji, Leopoldo u Toskani, Fridrih II u Pruskoj, Katarina u Rusiji, kneževi u Badenu, Vajmaru i Majncu), a drugi su bili ministri, koji su upravljali u ime svojih kraljeva (Tanuči u Neapolju, Pombalj u Portugaliji, Aranda i Kampomanes u Španiji).

Sad su ovi državnici imali jedan nov način kako se ima razumeti uloga vladaočeva. Oni nisu više gledali na državu kao na kakvu privatnu svojinu, kojom vladalac raspolaže po svojoj volji. Njihovo je načelo bilo: da je vladalac samo državni starešina: on nema prava da novac od poreza troši na svoja lična zadovoljstva, nego ga mora upotrebljavati na korisna dela; on nema prava da razdaje razna zvanja svojim ljubimcima, već ih mora poveravati ljudima učenim i poštenim, koji će se smatrati kao državni službenici. Isto tako su se starali da smanje dvorske izdatke, da upravu ublaže i urede i da povećaju bogatstvo svojih podanika.

Ali i oni, kao i filosofi, mišljahu da su svi ljudi jednaki i dato stoji do vlade, da ih doteruje onako kako se njoj svidi. Naviknuti da se slušaju, oni su mislili, da će im za preobražaj društva biti dosta, da samo zapovede. Mislili su, da će oni učiniti, da iz njihovih država iščeznu „tragovi varvarstva” i da će zavesti „carstvo svetlosti”, tj. vladu zasnovanu na razumu. Oni su naređivali popravke, trudeći se da o tom i svoje podanike pripitaju i ne vodeći računa o njihovim običajima, a pokatkad čak i protivne njima. Oni su, kako se govorilo, moć države stavljali u službu prosvećenosti. Njihova je vladavina prozvana prosvećenim desiotizmom.

Austrijski car Josif II.

Josif II bio je najsavršeniji tip prosvećenoga despota. Po stupanju na presto on se sav predade svojim vladalačkim dužnostima. Ustajao je u pet časova, žurno se oblačio i odlazio u svoj kabinet, gde je u pero kazivao svojim sekretarima šta da pišu. Tu je radio sve do podne, i jedna mu je soba bila otvorena za primanje molilaca; tu je Josif ulazio i primao sve pisane molbe. Posle šetnje od dva časa, jeo je sam i brzo ; za tim je svirao, pa se onda opet vraćao na posao i primao na podvorenje (u audijenciju) sve do sedam časova. Odlazio je u pozorište oko jedanaest časova i često je, pre nego što će leći, još čitao izveštaje. — Pio je samo vodu, nosio je plavu vojničku uniformu i čizme; ležao je na slamarici napunjenoj kukuruznim šašom, sa uskim kožnim podglavačem i jednom jelenskom kožom; imao je po jednoga konja uvek osedlana, da bi bio spreman da potrči tamo gde bi zanj bilo potrebe. Često je putovao po svojim zemljama, idući na poštanskim dvokolicama po razlokanim putovima i uvek u velikom kasu; čim bi prispeo u kakav grad, odseo bi u gostionici, naredio bi da mu se tu namesti sto za rad i odmah počinjao diktirati, čitati i potpisivati; a po tom je putovao dalje. — U bečkom je dvoru zatekao raskoš i onu dvorsku etikeciju monarhijâ XVIII stoleća: u konjušnicama 2.200 konja; jedan stôni pribor od masivnoga zlata od 225 kilograma, godišnji rashod od 35 miliona dinara, u kujnama rasturanje (u računu je pisalo: dva bureta vina iz Tokaja na godinu za kvašenje hleba caričinim papagajima). On komornike uputi da jedu kod svoje kuće, naredi da se preliju novci iz novčanih zbiraka i prestade priređivati svečanosti. U isto doba poremeti i dvorski ceremonijal: u Pragu uvede u jedno plemićsko društvo neku gospođu iz građanskoga reda; plemićke ne hoćahu s njom govoriti, a car je samo s njom jedinom igrao.

Upravljajući se po filosofskim načelima o čovekoljublju, on ukide ropstvo i dopusti seljacima, da se mogu ženiti i napuštati gospodarsku baštinu i bez gospodareva dopuštenja. On ukide torturu (mučenje okrivljenih) i smrtnu kaznu; ukide cenzuru i dopusti da se mogu štampati i same paskvile protiv njega, ograničavajući se pri tom samo na izdavanje jedne napomene tj. proglasa, u kojem je molio svoje podanike, da ga ne cene po paskvilama njegovih neprijatelja, nego po njegovim delima; zavede versku trpeljivost i dopusti protestantima i Jevrejima, da javno ispovedaju svoju veru i vrše verske obrede.

Kao i filosofi, tako je i on prezirao stare nasleđene običaje i smatrao je, da nije obavezan voditi računa o starim običajima i pravima. „U jednoj carevini, u kojoj ja vladam, — piše on — treba da se vlada po mojim načelima. Predrasuda, verske zaslepljenosti, partizanskoga duha i umnoga ropstva treba da nestane i da svi moji podanici po novo povrate sva svoja prirodna prava.” — Država austrijskoga vladalačkoga doma bila je sastavljena iz pokrajina, koje su tek srećnim slučajem spojeve u krunsko dobro jedne iste porodice, ali su se razlikovale poreklom stanovnika, jezikom i običajima, i nije bilo nikakva opravdana razloga da one sačinjavaju jednu celinu. To je bio skup raznih naroda, kao: Nemaca, Madžara, Hrvata (Srba), Čeha, Poljaka, Belgijanaca, Talijana i dr., a neki su tu bili, šta više, i iz reda, starih naroda. Nigde u Evropi nije bilo države, u kojoj je bilo potrebno voditi toliko računa o razlikama između pojedinih oblasti, i gde bi bilo nerazložnije primenjivati jedan isti način postupanja. Ali je Josif hteo da sve svoje zemlje preuredi po jednom novom planu, i to sve po planu jednom istom. On ne htede ići, da po običaju položi zakletvu u svojim kraljevinama, Češkoj i Madžarskoj, a no tom ukide stare upravne oblasti (provincije) i podeli svu svoju državu na trinaest okruga, izdeljenih na srezove. Hteo ]e svuda zavesti jedne iste zakone, jedne vrste poreza i podjednaku upravu. On reši da se u madžarskim sudovima sudi na nemačkom jeziku, i da se svrgnu s položaja one sudije, koje ne budu znale nemački. Madžarske skupštine protestvovaše protiv toga, a on i njih zabrani.

On je mislio da ima prava uređivati i samu veru svojih podanika. „Od kako ja nosim najodličniju krunu na svetu, od tada je u mojoj državi filosofija postala zakonodavna sila.”

„Ja ne volim, — veli on 1780. godine, — da se oko naših stvari na ovom svetu toliko trude oni ljudi, kojima je zadatak da pripreme naše spasenje na onom svetu....” Prema tome op stavi u dužnost jednoj komisiji „da ukine sve suvišne manastire” ; on naredi da se od 2663 manastira zatvore 624, njihovu imaovinu oduze, a građevine preobrati u bolnice, škole, kasarne i fabrike. — Njemu se činilo da su austrijske crkve suviše ukrašene, pa naredi da se sa statua svetaca poskidaju čipke i nakiti i da se crkvama oduzmu oni darovi, što su im dati pri dolasku na poklonjenje (ex-voto); prodadoše se Jevrejima hranionice svetih utvari, sasudi i kovčežići za relikvije, da ih pretope; rukopisi ukrašeni minijaturama, pečati i povelje na pergamentu biše rasprodati na funtu. — On je naređivao da se ruše oltari koji „zapremaju crkve”, da se oduzimaju krstovi i mali kipovi i zabranjivao je odlazak na hadžiluk i svečane litije. — On je određivao broj služaba i obrede Velike Nedelje i osnovao opšte seminarije (bogoslovske škole), gde su sveštenici morali izučavati onakvu veru kakvu car hoće. „Kad moji projekti budu izvršeni, — govorio je on — onda će stanovništvo moje carevine poznati svoje dužnosti prema Bogu.” Papa lično dođe u Beč, da protestvuje protiv ovih verskih prevrata (1782.), ali Josif ne htede s njim pretresati nikakva pitanja i zadrža svoje izmene.

On nije trpeo vere, koje mu se nisu dopadale. U Češkoj se bejaše obrazovala jedna sekta od poštenih p vrednih seljaka, koji su verovali u Boga i nazivali se deisti. Car zapovedi da se dovedu pred sud, i oni, koji budu ostali pri svom mišljenju, da dobiju po 25 batina, i to „ne s toga što su deisti, — govorio je Josif — nego zato, što kažu da su nešto što ne znaju šta je.” Pošto batina nije bila dovoljna, da ih obrati u hrišćanstvo, car zapovedi da se zatvore i prenesu na tursku granicu, preporučivši da razdvoje jedne od drugih.

Josif II je iskreno želeo da dobro vlada. Ali je njegovo načelo bilo da „treba velika dela izvršivati u jedan put.” On je prezirao verovanja i običaje, za koje mu se činilo da se ne slažu sa zdravim razumom. — No njegov se auktoritet razbi o verovanja i običaje. Belgija i Madžarska se pobuniše. Josif bi primoran da pred smrt u Madžarskoj objavi čuveno Opozivanje naredaba koje se smatraju kao protivne zakonima.^[9] Ono se ovako počinje: „Učinili smo nekolike izmene u upravi, vatreno želeći opšte dobro i nadajući se jedino tome, da ćete vi u tom uživati, kad vam iskustvo bude otvorilo oči. No sad smo se uverili, da vi volite stari način upravljanja i da izgleda daje on potreban radi vaše sreće.” Madžari radosno primiše ovaj ukaz, pocepaše katastarske planove, izbrisaše brojeve s kuća i zabraniše da se uči nemačko čitanje.

Leopoldo Toskanski.

Austrijanac Leopoldo, od kako je došao u Toskanu, trudio se da smanji izdatke svoje državice: otpustio je svoju vojsku, razorio utvrđenja kod Pize i ukinuo dvorsku etikeciju i vladalačku svitu. Radio je u svom kabinetu za jednim običnim stolom od čamovine, koji je bio izrađen nalik na pisaći sto i sa svetnjakom od lima. — Ugledajući se na druge prosvećene vladaoce, ukinuo je torturu, inkviziciju i uzapćivanje imanja, i ustanovio je bolnice, koje je i sam pohodio. — Toskanski manastiri bejahu još iz Srednjega Veka zadržali staru povlasticu na pravo utočišta, i pravosuđe tamo nije moglo dopreti ; manastirske opštine služahu za utočište probisvetskih družina, ubilaca, vojničkih begunaca, galijskih robova i dr., koji su živeli u manastirima, ometali bogosluženje i zlostavljali putnike. Leopoldo, ne obzirući se na te povlastice manastirske, naredi da se ti ljudi hvataju i zatvaraju (1769.).

Ruska carica Katarina II.

Katarina je bila nemačka princeza, koja je postala ruska carica posredstvom ubijstva svoga muža. To je bila žena književno obrazovana i stojala je u prepisci s filosofima; ona je čak i pisala komedije i jednu tragediju. „Ona ima Brutovu dušu pod spoljašnjim izgledom Kleopatrinim”, rekao je Didero.

Ona je bila vrlo preduzimljiva i sujetna i mnogo joj je bilo stalo do toga, da izazove da se o njoj govori; htela je da je u Evropi smatraju kao prosvećenu vladarku, sposobnu da vlada po filosofskim načelima.

Osobito se divila Monteskiju, i govorila je da bi Duh Zakona trebalo da bude vladalački trebnik. „Kad bih ja bila papa, ja bih Monteskija proglasila za sveca.”

Godine 1767. bila je sastavila komisiju, da spremi jedan opšti zbornik zakona za celu Rusiju. Ona je sama napisala uput za ovu komisiju i u njega unela mnogo stavova, koje je uzela iz Monteskijevih spisa, i govorila je da ga pljačka, ali kad bi se njen rad posmatrao s drugoga gledišta, onda se ne bi kudio jedan plagijat (književna krađa), kojom se koristi 20 miliona duša. Šaljući pruskom kralju jedan primerak ovoga upustva, veli: „Vi ćete videti, da ja radim kao onaj gavran iz basne što se kiti paunovim perjem; moj je samo raspored i ovde onde po koji red ili po koja reč.” Komisija je bila sastavljena od izaslanika svih oblasti. Pošto je saslušala njihovo mišljenje, Katarina ih raspusti i naredi, da se napiše jedan zakonik, u kojem su objavljena filosofska načela : „Narod nije stvoren radi vladaoca, nego vladalac radi naroda... Bolje je propustiti deset krivaca, nego upropastiti jednoga nevinoga”. Ona ukide torturu i smrtnu kaznu. Ravnodušna budući prema svakoj veri, ona je dopuštala katolicima i jereticima da slobodno ispovedaju svoju veru i vrše verske obrede i primala je jezuite, prognane iz katoličkih država. — Ali je Katarina od filosofije uzimala samo ono što joj se dopadalo. „Pored vaših velikih načela, — pisala je ona Dideru — mogle bi se napisati lepe knjige i počiniti velike budalaštine.” Smrtnu kaznu ona zameni progonjenjem u Sibir; knutu ne ukide; upadala je s vojskom u Poljsku i naređivala da se Poljaci ubijaju.

Godine 1781. zapovedi da joj se sastavi izveštaj o delima, koja su svršena za vreme njene vladavine (za 19 godina) i filosofu Grimu posla ovakav spisak:

Upravnih nadleštava, ustanovljenih po novom načinu........... 29
Gradova, zasnovanih i sazidanih..... 144
Pogodaba i ugovora zaključenih ..... 30
Pobeda zadobivenih .......... 78
Ukaza važnih, u kojima su zakoni ili ustanovljenja........... 88
Ukaza kojima se narodu pritiče u pomoć . . 123
Svega 492

„Sve su ovo državni poslovi, i nijedna privatna stvar nije dobila mesta u ovom spisku.”

Katarina je, očigledno, polagala pa to, da pokaže da je ona mnogo uradila. Ona nije kazivala da većina tih zakona nije primenjivana i da se dobar broj gradova sastojao samo u po jednom direku s natpisom; a građevine, koje su bile na brzu ruku sazidane, bile su se porušile.

Nje se ticalo samo to, da piscima i svetu usadi u glavu misao o svojim velikim zaslugama, i doista je uspela da od filosofa dobije nadimak Severne Semiramide.

Pombalj u Portugaliji.

Plemić iz provincije rođen 1699. godine, pošto istupi iz vojske, Pombalj se odade na izučavanje istorije i pravnih nauka, a po tom stupi u diplomaciju, te je proveo više godina u Engleskoj i posle u Austriji. Godine 1750. kralj Josif V naimenova ga za ministra spoljnih poslova i na skoro za tim poveri mu svu upravu. Pombalj je sam bio gospodar u Portugaliji sve do kraljeve smrti (1777).

Od XVII stoleća u Portugaliji je vladala inkvizicija i jezuiti; ispovednici kralja i njegove porodice upravljali su dvorom i celom vladom. Od kako je sklopljen ugovor sa Engleskom, Portugalija je u ekonomskom pogledu vrlo mnogo zavisila od Engleza. Ugovor od 1656. god. davao je Englezima pravo, da u Portugaliju unose tkanine, a ugovor od 1703. g. uslovljavao je, da se portugalsko vino može unositi u Englesku s tim, da se plaća carina za trećinu manja od one carine što ju plaća francusko vino. Portugalci se bejahu navikli da iz Engleske dobivaju tkanine u razmenu za svoje vino i zlato, što ga dobivahu iz svoje naseobine Brazilije. Oni tada nemađahu pi industrije ni trgovine; brodovi što dolažahu u Lisabon bili su engleski; trgovci nastanjeni u Portugaliji bejahu Englezi. Malo po malo pa oni postadoše gospodari sve trgovine i koristeći se tim nametnuše Portugalcima onakve uslove, kakve su oni sami hteli; vino su kupovali po vrlo niskoj ceni, koja nije bila dovoljna ni da nadoknadi same troškove za rad; vinogradari izgubiše volju i posrnuše, te su voleli ostaviti zemlju neobrađenu. Pombalj je 1759. god. pisao engleskoj vladi: „Iz gluposti, kojoj nema ravne u ekonomskom svetu, mi vam dopuštamo da nas odevate i da nas snabdevate svima luksuznim stvarima. Mi vam na taj način dajemo sredstava, da izdržavate pedeset hiljada zanatlija, podanika kralja Đorđa, koji o našem trošku žive u prestonici Engleske.”

Pombalj je radio i da portugalsku vladu oprosti jezuitske prevlasti i da narod oslobodi zavisnosti od Engleske.

Protiv Engleza on osnova Opšte Društvo za gajenje vinove loze na Gornjem Dueru, i samo je ono imalo prava da kupuje vino, ali ga je moralo prodavati po utvrđenoj ceni; osnovao je i Trgovačko Udruženje, koje je dobilo pravo da samo ono ovlašćuje trgovce-sitničare da otvaraju prodavnice. Tako se vlada umešala, da bi trgovinu s vinom i prodaju na sitno obezbedila svojim podanicima portugalskoga porekla. — Da bi podstakao Portugalce da stvaraju industriju, Pombalj uvede zaštitni sistem i zabrani da se izvozi vuna i druge sirovine, a dopusti da se, bez carine, izvoze prerađeni proizvodi (svila i šećer).

Protiv svešteničke nadmoćnosti Pombalj je upotrebio nasilna sredstva. Jezuiti su pokušali da ga obore, a on povede otvoren rat protiv njih: godine 1757. otera ispovednike kraljeve porodice, koji su bili sve sami jezuiti, zabrani jezuitima da dolaze u dvor bez naročitoga odobrenja, optuži ih papi, što se bave trgovinom, i zahte preuređenje njihova reda. Kardinal, koga posla papa, da pregleda i preuredi Isusovo Društvo (jezuitski red), izjavi da je njihovo trgovanje protivno i božanskim i ljudskim zakonima i oduze im pravo ispovedanja i propovedanja.

Jedan pokušaj atentata na kralja, noću 3. septembra 1758. godine, dade Pombalju priliku da otpočne gonjenje. Ne nađe se nikakav dokaz, da su i jezuiti baš saučesnici u ovom zločinu, ali vlada uzapti njihovu imaovinu i reši da ih sve progna iz kraljevine i iz naseobina. Sve ih potovariše na brodove, koji ih preneše i istovariše u papinoj oblasti u Čivita-Vekiji.

Sve su portugalske škole bile u rukama jezuitskim, a no izgnanju jezuita Pombalj naumi da ih preuredi i da im da svetovne nastavnike. On postavi profesore za latinski i grčki jezik, retoriku i logiku, njima plaćaše država s tim, da besplatno predaju nauku, a uz to im dade i plemićske povlastice. Na univerzitetu u Koimbru otvori dva nova odseka (fakulteta) za prirodne i matematičke nauke, medecinski i hemijski muzej i zvezdarnicu. Osobito je mnogo polagao na to, da uzdigne nastavu prirodnih nauka i portugalskoga jezika. „Negovanje maternjega jezika — govorio je on — jedno je od najmoćnijih sredstava za razvijanje i usavršavanje uma u obrazovanih naroda”.

On pokuša da preuredi disciplinu na univerzitetu u Koimbri i 1766. god. nađe 6000 upisanih učenika po spiskovima, ali pošto se izbrisaše imena izmišljena, onda se taj broj svede pa 700.

Godine 1772. on postavi 887 nastavnika i vaspitača (479 za čitanje i pisanje, 236 za latinski i 88 za grčki jezik). On je želeo da Portugalce vaspita, te da ih uzdigne na visinu ostalih evropskih naroda.

Ove popravke nisu bile duga veka. Posle kraljeve smrti Pombalj pade u nemilost, i vlada se po novo povrati svojim starim navikama.

Ministri Karla III u Španiji.

I Španija je bila u sličnom položaju s Portugalijom, bez trgovine i industrije, a pod vladavinom inkvizicije i jezuita.

Karlo III, koji napusti neapoljsku kraljevinu 1759. god., da bi postao kraljem Španije, pokuša da osnaži i oslobodi svoju novu kraljevinu. U početku su ga pomagali ministri koje je doveo iz Italije, Skvilacije i Grimaldi, a po tom Španci: Aranda, Kampomanes i Florida Blanka.

Da bi se u Španiji stvorila industrija, upotrebljen je zaštitni način postupanja: udari se carina na tuđu uvezenu robu i zabrani se uvoz nekih predmeta.

Da bi se pak osnažila trgovina, upotrebi se, naprotiv, sistem slobodne trgovine. Dopusti se potpuno slobodno trgovanje žitom (1765.) i na posletku (1778.) bi dopušteno svima Špancima da trguju s naseobinama, što je dotle bio monopol trgovaca iz Sevile, a po tom onih iz Kadiksa. Rezultati su bili izvrsni; godine 1788. trgovina s naseobinama bila se osam do devet puta uvećala.

Nove misli iz političke ekonomije rasprostirale su se po Španiji pomoću Ekonomskih Društava. Prvo su takvo društvo osnovali Baski, pa su onda 54 grada iskala dopuštenje, da osnuju slična udruženja; Madridsko Društvo otvori patriotske, besplatne škole za poučavanje devojaka u tkanju i predenju.

Ministri ne smedoše ukinuti inkviziciju; Aranda je izradio u kralja da izda jedan dekret, kojim joj se zabranjivalo suđenje građanskih sporova (1770.), ali francuski enciklopedisti, da bi mu ugodili, dođoše na vrlo nesrećnu misao da ga pohvale u jednom članku i da iznesu, kao da će ukinuti inkviziciju. Aranda se prenerazi; on se poplaši, da ne iziđe kao oruđe neprijatelja vere, i inkvizicija bi i dalje zadržana. Godine 1778. jedan od vladinih činovnika, po imenu Olavida, zato što je čitao zabranjene knjige i što je usvojio Kopernikov sistem, bio je osuđen na gubitak imaovine i osmogodišnji zatvor u nekom manastiru. Ali osude na smrt postadoše vrlo retke, tako da su za 29 godina spaljena samo četiri lica.

Radi toga, da zameni jezuite, vlada pokuša da preuredi nastavu. Ali univerzitet u Salamanki ne pristade, da svoju nastavu preuredi i posla joj svoj nastavni plan, koji je osnovan na Aristotelovoj filosofiji, dodajući da se Dekartov i Njutnov sistem ne slaže sa otkrivenom istinom. Moralo se raditi izvan univerziteta, i bi stvoreno nekoliko botaničkih vrtova i jedna zbirka predmeta za prirodnu istoriju. Tada se u Španiji, kao i u Portugaliji, obrazova nekoliko naučnika i znalaca. Ovaj je pokret trajao sve do rata s Napoleonom.

Pokušaj preuređenja u Francuskoj.

Za sve vreme vlade kralja Luja XV (do 1774.) vlada je u Francuskoj izvodila samo neznatnije izmene.^[10] Luj XVI, koji je vrlo mlad došao na presto, hteo je da bude dobrotvor svoga naroda. Njemu su preporučili dva čoveka, poznata sa svojega poštenja i ljubavi prema opštem dobru, sudiju Malezerba i ekonomista Tirgo-a, i Luj ih uze za ministre. Vrhovna uprava ostade u rukama staroga kurtizana Morepa; ali kralj izjavi nameru, da hoće da izvodi popravke, i potraži saveta u Tirgo-a, koji izloži svoje predloge u jednom pismu, upućenom kralju (24. avgusta 1774.).

Tirgo tada bejaše glavni kontrolor, tj. nadzornik finansija, kome je stavljeno u dužnost da upravlja prihodima i rashodima. On je ovako izložio svoj plan : „Pas de banquerote, pas d' emprunt, pas d' élévation d' impôts”. (Nema obustavljanja plaćanja, nema zaduživanja, nema povećavanja poreza”). On je računao da, ušteđujući svake godine po dvaestinu miliona, otkloni deficit i da malo po malo oduži državni dug. I doista uspe da za dve godine isplati više od 40 miliona i da deficit smanji od 22 na 15 miliona.

On je hteo izvršiti opštu reformu ekonomskoga uređenja:

1., ukinuti uredbe, koje sprečavaju slobodnu prodaju i kupovinu žita i ostaviti žitarskim trgovcima potpunu slobodu;

2., ukinuti povlašćena zanatlijska udruženja (esnafe) i svima stanovnicima dopustiti da se slobodno bave svakom vrstom radinosti;

3., ukinuti povlastice, što se tiče poreza, i podjednako rasporediti porez na sve vlasnike imanja. „Pošto se vladini izdatci, veli on, čine zarad opšte koristi, to treba svi i da ih snose; i u koliko ko od društva više koristi uživa, u toliko više treba da smatra za počast da ima udela i u društvenim obavezama”;

4. U opštinama i provincijama ustanoviti skupštine, sastavljene od vlasnika imanja, da u upravi pomažu kraljevim činovnicima. „Vaš narod, veli on kralju, nema nikakva uređenja; to je jedno društvo, sastavljeno od različitih staleža, rđavo sjedinjenih među sobom, — od naroda čiji članovi imaju između sebe vrlo malo društvenih veza, — i gde je, prema tome, svaki zabavljen samo svojom ličnom i isključivom korišću, tako da Vaše Veličanstvo mora sve rešavati samo sobom ili preko svojih punomoćnika... Da bi se učinilo da nestane toga duha podvojenosti, trebalo bi uraditi nešto, što bi sve delove kraljevine privezalo jedne za druge.”

Tirgo je bio u vrlo teškom položaju. Njegovi se predlozi ne dopadahu ljudima iz dvora i kraljici, koji ne dopuštahu da se štedi na dvorskim izdatcima; — ne dopadahu se plemićima i parlamentima, koji ne hoćahu podjednako opterećivanje porezom; — ne dopadahu se ni zanatskim majstorima, koji ne hoćahu slobodu proizvodnje. On uza se imađaše samo nekoliko pisaca bez velikoga uticaja.

On nije mogao ni misliti da će moći izraditi, da mu kralj primi sve reforme u jedanput; s toga mu ih je podnosio jednu po jednu. U početku ih je Luj XVI odobravao: „Ja vam u napred dajem svoju časnu reč, da ću se složiti sa svima vašim namerama i da ću vam uvek pomagati u svima odvažnim preduzećima, na koja se budete rešili.” Tako je Tirgo mogao izvršiti neke reforme:

1., zavede slobodno trgovanje žitom (1774.), pa tu slobodu ne zakrati više, ma da se zbog toga bejaše pojavila buna;

2., ukide majstorska prava i esnafske porotnike, to jest uređenje povlašćenih zanatlijskih udruženja, i zavede potpunu slobodu rada (1776.);

3., postavi načelo da su pred porezom svi ljudi jednaki. To je izvedeno na jednom pitanju od manjega značaja. On je i sam govorio „da bi bila prava budalaština zahtevati da plemstvo i sveštenstvo plaća prostački danak, talj, pošto su predrasude za ovaj danak privezale pojam poniženja.”—Stoga je izabrao jedan vrlo mali danak, kraljevski kuluk (koji se zove journées de prestation), koji je padao samo na ljude iz prostoga naroda, a od kojega su svi povlašćeni bili oslobođeni; Tirgo ga ukide i zameni porezom u novcu, koji su morali plaćati svi vlasnici imanja (1776.).

Najposle podnese Tirgo Luju XVI i jedan predlog za preuređenje administracije, kojim bi se ustanovile oblasne skupštine. Ali Luju bejaše dosadila opozicija, koju bejahu podigle te reforme; parlamenat bejaše odbio protokolisanje (upis u državne knjige) kraljevih ukaza od 1776. godine; dvor, kraljica i ceo svet se tužio na Tirgoa; govorilo se da je to jedan teoričar i da će načiniti darmar u kraljevini. On ga otpusti, a Tirgovi poslednici po novo vratiše u život ono što je on bio ukinuo.

Njegov predlog o oblasnim skupštinama ponovo prihvati Neker, no vrlo plašljivo (1778—79.). U Beriji i Gornjoj Gijeni (Akvitaniji) ustanovi se skupština, sastavljena od izaslanika plemićskoga i svešteničkoga reda i vlasnika poljskih dobara, a jedan deo poslanika određivala je sama vlada; skupština je imala samo da razrezuje i skuplja porez i da se stara o putovima, trgovini i zemljoradnji; a bila je dužna i da pomaže intendantu u upravi. „Preduzete su sve potrebne mere obazrivosti, veli Neker, da ove upravne vlasti stalno osećaju, da im je potrebno da se pokažu dostojne poverenja Njegova Veličanstva, i da one samo po tu cenu imaju važnosti... To su prosti administratori, počastvovani kraljevim poverenjem, komesari, ovlašćeni od gospodara, da zajednički potpomažu njegove dobrotvorne namere.”

Tek 1786. godine vlada se reši da oblasne skupštine ustanovi po svima oblastima (osem onih koje su već imale staleške skupštine, les Etats). Ali je bilo i suviše dockan; nezadovoljstvo je bilo suviše veliko. Ove skupštine dođoše u sukob sa intendantima i pripomogoše, da se uprava rastroji.

Malezerb htede da izvede popravke u policiji i pravosuđu. On uspe da nešto malo poboljša zatvore i da se ukine mučenje kao sredstvo za ispitivanje u krivičnim sporovima. Ali nemogade ukinuti tajna pisma (lettres de cachet). On je dobio protiv sebe one iste protivnike, koje i Tirgo, i bi odmah otpušten.

Rad na popravkama, koji je započet u prvim godinama vlade Luja XVI, bi ometen otporom povlašćenih staleža. Dotadanji se sistem još bolje utvrdi. Godine 1781. ministarstvo vojno reši da samo plemići mogu postati oficiri. Sveštenički položaji s prihodima, vladičanstva, opatije i nastojnička mesta po manastirima, davati su samo plemićima. Po selima senjeri (plemići) narediše, da im ljudi od zakona pronađu sve dažbine koje im seljaci bejahu prestali plaćati, te da ih po novo zavedu. Za to vreme deficit se jednako povećavao.

Ovakav način vladavine dovede do revolucije.

Beleške

1. Takse na stranu robu postojale su još od XII stoleća u levantskim pristaništima. Kancelarija, koja je imala dužnost da ih naplaćuje, zvala se carinarnica. Ali carinske takse ne bejahu tada još ništa drugo, do sredstva za pribavljanje novaca. Tek docnije su se dosetili, da ih upotrebe za zaštitu industrije.
2. Upravo reći nikad nije bilo ni opšte teorije ni primene ovoga sistema; a pod imenom merkantizma obično se prikupljaju načela i postupci državnika iz XVI i XVII stoleća.
3. Ovaj je naziv najpre upotrebio Monchrétien 1615. godine.
4. Prostački danak, ili tálj, u početku su plaćali u Francuskoj samo ljudi, koji nisu bili slobodni (od tud taille servile). Docnije se taj porez rasprostro na ceo prost narod, to jest na sve, osem plemića i sveštenika; a pokatkad su oslobođavani i pogdekoji kraljevi činovnicii gradovi. Najpre se plaćao kao neka vrsta ličnoga poreza, koji se određivao po opštem imovnom stanju poreskoga obveznika, a docnije se određivao prema zemljištu, koje ko ima, ili drži kao zakupac. Cela se suma određivala na provincije ili poreske okruge, pa su je posle raspoređivali na obveznike naročiti ljudi, koji su najpre birani iz naroda, a docnije postavljani kao kraljevi činovnici (élu). — Prev.
5. Ona je izložena poglavito u spisima Dipona od Ne mura i Mersija od Rivijere.
6. Vidi u La-Brijera glavu Les esprits forts.
7. „Bacimo pod noge to ruglo.” — Tim je izrazom Volter završavao većinu svojih spisa. — Prev.
8. Pošto je proučen engleski ustav u XVIII stoleću, uvidelo se, da je Monteskije dao i njemu netačan pregled.
9. 20 januara 1790. godine. — Prev.
10. Preuređenje sudova, što ga izvrši kancelar Mopeu (1770.), koji ukide parlamente i zameni ih novim sudovima, bilo je mnogo više sredstvo za borbu, nego li izmena zarad popravke. Luj XVI pri svom stupanju na presto po novo povrati parlamente onakve, kakvi su bili pre 1770. godine.