Историја савремене цивилизације 16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ШЕСНАЕСТА ГЛАВА
Уметности, књижевност и науке у XIX столећу
Књижевност

Романтичка школа. — Од XVII столећа немачка се књижевност састојала још само у преводима и подражавањима француским делима. У току последње трећине XVIII столећа у Немачкој се створи и оригинална књижевност. Писци тога времена, Лесинг, Гете и Шилер, највећи су од свих, које је Немачка имала; они су Европи дали једно ново схватање књижевности, које је у супротности с класичким правцем, који је владао у Француској.

Они више не траже да се допадну савршенством облика, него да силом узбуђују осећаје (време од 1770. до 1780. прозвано је временом јуриша, Sturm und Drang-a). Они воле да говоре о својим личним осећајима. Они радо узимају предмете из свакидањега живота, па и кад узму да изнесу прошлост, они не бирају јунаке из Старога Века, него из новијега доба и првенствено из немачке историје (Егмонт, Виљем Тел, Валенштајн). Они не говоре више високим, углађеним стилом, него обичним народним говором; не више одмерено, него страсно; онај утисак, што га они хоће да произведу, то је одушевљење. Они више не пишу само за „отмено друштво“ („bonne compaigne“), него се обраћају свима редовима народа, а првенствено грађанству. Шилер је пре свега женски и омладински песник.

Та нова књижевност примљена је у Немачкој с највећим одушевљењем; она није била тако савршена као класичка књижевност, али се налазило, да је она некако пунија живота, природнија и дирљивија. То се одушевљење пренесе и у друге земље, и од почетка XIX столећа немачка књижевност стаде давати тон целој Европи.

Немачки писци, који пођоше за оним књижевним покретом, што се започе с Гетеом и Шилером, назваше се романтичарима, с тога што, уместо да се угледају на радове старога класичкога доба, они узимају обрасце из средњевековних романа[1]. Романтичка је школа поникла у Немачкој (са Шлегелом, Тиком и Брентаном). Она се одликовала одушевљењем наспрам ритерства и католичке цркве, презирањем незнабожачкога старога света и својом наклоношћу према народним легендама и оним што је уображено, измишљено.

Од краја XVIII столећа створи се романтичка школа и у Енглеској. По казивању њених оснивача, то је најпре била само „једна секта дисидената (отпадника) у поезији“, који су покушали да „за употребу у поезији прилагоде обичан говорни језик средње и ниже класе.“ Они се повратише на старе средњевековне баладе и измислише нове облике стихова. По том дођоше романтичари философи: Вордсворт и Купер, и најзад два велика песника, Шели и Бајрон и романописац Валтер Скот, који учинише, да у Енглеској романтизам одржи победу.

У Француској романтизам почиње за владе Наполеонове. Шатобријан уведе у моду Средњи Век и Америку, а госпођа Стаел упознаде француски свет с Немачком. Романтичка се школа коначно образова у доба Ресторације. Предговор драме Кромвељ, од Виктора Ига, која је изишла 1827. године, сматра се као проглас те школе. — Романтичари веле, да су трагедија и комедија лажни и застарели облици; они их замењују драмом, која треба да на позорници споји узвишено с чудноватим, као што су и у природи спојени, додајући к томе још и лепоту стихова и лепоту представљања. — Они не траже више за главне јунаке Грке и Римљане, пего стадоше узимати предмете (сиже) из Средњега Века и Ренесанса, из Немачке, Шпаније, са Истока итд. — Они замерају класичарима, што су старе приказивали као сличне данашњим људима; а што се њих тиче, они тврде да приказују лица онаква, каква су заиста и била, с њиховим говором, с њиховим осећајима и њиховим оделом: то је оно што они називају месном бојом (couleur locale). — Они неће више ни онај узвишени стил, њима је потребан говор разноврсан и живописан; они по ново пуштају у књижевни језик све оне речи из свакидањега говора, које су класичари избацили; они чак траже по речнику техничке изразе и нове сликове, да би тим обогатили језик и поезију. — Они осуђују класичку уметност као лажну, неприродну, монотону и без топлине; они теже за тим да створе уметност, која би била гипкија, разноврснија, приближнија природи, и која би утицала право на срце.

У време Ресторације изроди се препирка између класичара и романтичара. Она узе вид борбе између старијих и млађих људи, од којих једни бејаху за правилне облике и узвишени стил старијега класичкога начина рада, а други одушевљене присталице обичнога говора и завољених облика нове романтичке школе. Класичари се позивају на Расина, а романтичари па Шекспира. То је била жестока и детињаста борба, где се вређају не само противници, него и та два велика човека, Расин и Шекспир, који су гледани као представници тих двеју књижевних врста. У позоришту се та свађа изметну у борбу између присталица класичке трагедије и присталица романтичке драме, једни звижде а други пљескају рукама у знак допадања, па често долази и до батина.

Класичари су најпре имали већи број присталица. Странка Младе Француске још се састојала само из неколико млађих, одушевљених људи, „romantiques chevelus“ — иајнапреднијих романтичара. Али су с њима сви будући писци, и од 1830. године они мало по мало придобише уза се сав народ.

Реалистичка школа. — Но сад су опет и романтичари нападани у име истине и природности. Говорило се да ни њихове драме и историјски романи немају у себи више природности пего класичке трагедије. Њихова месна боја (говор, осећаји и одело) само је просто уображење: њихови витезови из Средњега Века, људи из доба Ренесанса и њихови људи са Истока нису ни мало истинитији од класичарских Грка и Римљана; и они су савремена лица, само замотана у старинску одећу, али им је носац дао говор и осећаје из 1830. године.

Ти нови противници романтичара појавише се у Француској око 1848. године и образоваше најзад засебну школу. Од онога романтичкога покрета они задржаше само језик; одбацише и драму и историјски роман, па стадоше узимати предмете из савременога живота и иду на то, да приказују само оно што су видели. Они теже да представе стварност (реалност) и да насликају природу (натуру) онакву каква је; с тога они опширно и до најмањих ситница описују призоре из живота, да би о њима дали потпун и тачан појам. Они су се прозвали реалисти, а у последње време и натуралисти. Они су у надмоћности не само у Француској, него и у Енглеској и Русији. Чак има романтичара реалиста и у Немачкој. Савремена књижевност поглавито је књижевност посматрачка; њен је омиљени предмет роман друштвених страсти (roman de moeurs), где се износе призори из свакидањега живота.

Али то изобиље тачних појединости, којим се одликује у опште цела та школа, може ићи с двојаким расположењем: може бити удружено или с хладном радозналошћу, која у лицима гледа само предмет за проучавање, или пак са живим пишчевим саосећањем (симпатијом) у душевним покретима својих јунака. Од туд су и две сасвим различите врсте: у једној писац описује и разлаже доживљаје и осећаје својих лица као какав равнодушан сведок (то је врста равнодушна, impassible, која преовлађује у Француској); — у другој пак писац прича о радостима и страдањима својих лица са узбуђењем, као да их је и он сам с њима осећао (то је врста енглеских и руских романтичара).

Књижевне врсте. — Ниједна књижевност није била тако разноврсна као књижевност XIX столећа: нема врсте, која није имала бар по неколико представника, нити старијега облика, који није био у покушају да се обнови. Али су, право говорећи, само четири врсте дале великих дела: лирско песништво, драма, роман и критика.

Лирско песништво, које је било опало у доба класицизма, обновише у Немачкој Гете и Шилер, и оно је постало омиљеном врстом романтичке школе. Од 1770. до 1830. године сви велики писци лирски су песници: у Немачкој, Уланд и Хајне; у Енглеској, Вордсворт, Бернс, Колриџ, Бајрон, Шели; у Италији, Леопарди; у Француској, три велика романтичара: Ламартин, Мисе и Иго.[2]

Драма, коју су такође створили Гете и Шилер, дели се на две гране. — Историјска драма, која замењује стару трагедију, угледа се на Шекспирове радове; она узима предмете из историје и европских легенада, даје својим лицима спољашњу одећу, која одговара приликама (месну боју), и износи пред посматраче и непријатне призоре из живота. Те су драме већином дело лирских песника (Гетеа, Шилера, Ига и др.), и више су израђене да се читају, него ли да се представљају на позорници. Историјска је драма после 1830. године изгубила важност више него и трагедија, с којом се најзад и помешала; чак и ремек-дела историјске драме с тешком муком издржавају утакмицу са старим класичким трагедијама, које је Француска Комедија по ново увела у моду. — Драма савременога живота, којој је Лесинг дао образац у својој драми Мина од Барнхелма, само је животарила за време романтичке периоде. Али од 1830. године она је постала омиљена књижевна врста. Она све више и више тежи да се приближи старој комедији из свакидањега живота. Та је врста овладала савременим позориштем; у Европи се представљају још само комади француских драмских писаца (нарочито Диме, Ожијера и Сардуа).

Роман је најпре бира занемарила романтичка школа. По том се он по ново појавио у два вида. — Историјски је роман створио Валтер Скот, који је од 1814. до 1832. године написао 72 романа. Та је књижевна врста остала у моду све до половине XIX столећа, и она је у Француској служила за образац и самим историцима (Авг. Тјери, Кине, Мишле). — Роман савременога живота по ново се истаче готово у исто доба у свима земљама, и постао је најмоћнији облик у савременој књижевности. После 1830. године романе су писали готово сви чувени писци: у Енглеској, Дикенс, Текереј, Џорџ Елиот; у Русији, Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски; у Америци, Едгар Пое и Брет-Харт; у Немачкој, Фрајтаг; у Француској, Балзак, Жорж Санд и цела реалистичка школа (Флобер, Зола, Доде итд.).

Критика, то јест проучавање књижевних и уметничких дела, била је у последњем столећу још од спореднога значаја; она се готово увек сводила на хваљење или куђење. У XIX столећу критичари су гледали да дела разумеју како ваља и да их и за друге учине разумљивим, објашњавајући како мисли, осећаји и стил каквога писца зависе од његове земље, васпитања и околине (а то је оно што се зове средина). Критика је поглавито енглеска и француска књижевна врста. Она је у Енглеској у виду огледа (есеја), а у Француској у виду чланака у књижевним листовима (часописима) и новинама, У Енглеској Меколе, а у Француској Сен-Бев, Тен и Ренан стали су у ред великих писаца.

Важност књижевности у XIX столећу. — Не слажу се сви при оцењивању вредности књижевности XIX столећа. Она има непријатеља, који је сматрају као слабију од књижевности претходних столећа; они налазе да је она неприроднија, мање узвишена и несавршенија; замерају јој, као да нема идеала. Но она има и присталица, који сматрају да је боља од свих осталих, јер налазе да је разноврснија, с више живости и тачности, и да износи осећаје, који су много ближи нашим осећајима. — Али сви сложно признају, да књижевност никад није заузимала толико места у људском животу. У XVIII столећу жене су још врло мало читале, а људи из народа нису никако ни читали. Данас је читање редовна забава свих сталежа осем сеоскога; новине су постале једна потреба за све градско становништво. Некада се сматрало за велики успех, кад се каква књига прода у неколико хиљада примерака, а данас није реткост видети да се за годину дана протури по 50 000 примерака каквога романа осредње вредности. Број читалаца удесетостручио се у току од сто година. Да би се тај читалички свет задовољио, у Немачкој су уређене књижнице, где се узимају књиге на послугу за неколико дана, а у Енглеској су пак установљене покретне књижнице, које и по селима дају књиге на послугу. У Француској, где се одржала навика да се књиге купују, књижарска се радња развила исто онако као и остале гране трговине.

Писци су се користили тим успехом. У престоницама се створио један ред књижевника, који живе искључиво од свога пера. То су већином новинари по занату, или бар пишу по новинама, да би тако имали какав сталан приход. Но данас и сам закон обезбеђује писцима неку малу добит од њихових радова, и та „пишчева права“ довољна су, да чувени писци и романтичари могу угодно живети.


Уметности


Сликарство. — Већина збирака слика и статуа, које су раније владаоци били прикупили, постадоше у XIX столећу државна својина. Оне су смештене у јавне музеје, где служе у исти мах и љубитељима за гледање и уметницима за проучавање. За савремене сликаре заведене су готово по свима европским престоницама годишње изложбе слика и вајарских радова. Најзнатнијије париски Салон, који је старином још из XVIII столећа. Ту се сваке године излаже више од три хиљада слика и 1500 статуа.

Од како је ушло у моду да богати љубитељи (тако звани аматери) имају своја приватне галерије слика, од тада је утакмица купаца учинила, да се цена слика попне до висине дотле нечувене. Помињу се неке, које су продате по 300.000 дин. Последњих су година слике савремених сликара достигле цену већу него и сама дела великих уметника из доба Ренесанса. Сликарство је постало редовним занимањем, и данас се рачуна на више хиљада сликара, већином у Француској. Они најпознатији живе сасвим угодно, а неки чак и раскошно.

Као и књижевност, тако је и сликарство поступно прошло кроз три школе. XIX се столеће започиње с класичком школом; њено је средиште у Паризу, а представник јој је Давид. Она првенствено узима предмете из Старога Века, а поглавито из римске историје, и више полаже на правилност црта него ли на боју. У Немачкој се око 1820. године ствара једна гомилица романтичара којима су главни представници Овербек и Корнелије, оснивач минхенске школе. Немачки романтичари узимају предмете из хришћанскога и витешкога (ритерскога) живота, но и они се мање држе боје него црта. — Романтички се покрет у Француској отпочиње тек после 1830. године; он узима вид борбе између присталица цртачке школе (dessinateurs), чиј је представник Ингре, и оних који главну пажњу обраћају на боју (coloristes), чиј је опет представник Делакроа. — Најзад долази и реалистичка школа, која хоће да се стварност представља онаква каква је, без обзира на лепоту.

Сликари XIX столећа, као оно и писци, огледали су све врсте сликарства, и не би се могло наћи ниједне врсте, која не би била представљена у париском Салону.

Омиљена врста класичке и романтичке школе било је историјско сликарство, које представља догађаје из прошлости (класичари су узимали догађаје из Старога Доба, романтичари из Средњега Века, а колористи са Истока). И сликари су се, као и писци, старали да својим делима даду месну боју, стављајући на своја лица тачну одећу онога времена и земље, где је био и призор стављен.— Пре једно пола столећа историјско је сликарство постигла онаква иста судбина као и историјску драму и историјски роман. Као год и они, тако је исто и историјско сликарство уступило своје место оним врстама, које уметнику допуштају да представља само оно, што је сам видео: а таквога сликарства има три главне врсте: сликање по уметниковој замисли (жанр), сликање предела (пејзаж) и снимање људских ликова (портрет). У Немачкој преовлађује сликање по замисли и укусу самога уметника; његов је представник диселдорфска и нова минхенска школа. Највећи сликари ликова и предела били су Французи (Коро, Русо, Миле, Фромантен, Кабанел, Бретон и др.).

Вајарство. — Вајарство је у почетку XIX столећа на ново оживео у Италији Канова (1757.—1822.), па северу Данац Торвалдзен (1770,—1844.) и Немци Шванталер и Ричл. Од пре једно пола столећа даровити вајари нису више ретки у Немачкој, Италији а особито у Француској. Они раде надгробне споменике и оне споменике, што их је свет уобичајио подизати на јавним местима, ради успомене на лица или догађаје. Али љубитељи (аматери) не траже толико вајарске колико сликарске радове, и вајари су често приморани да траже поруџбине од државе, или да раде попрсја (бисте) приватних лица, да би могли живети.

У вајарству није било оне супротности између романтичара и класичара; сви су се угледали на старе вајаре, да би тако дошли до природних и простих облика. Међутим, од 1848. године једна група вајара окрете се реализму; они се труде да тачније израђују своје моделе и гледају, шта више, да својим сликама даду израз и покрет. Поред старе класичке вештине грађења кипова, која тражи само лепе облике, јавило се је и изразито вајарство, које се труди да лицима да и спољашњи израз лица.

Грађевинарство. — Никад се није сазидало толико разноврсних јавних грађевина колико у XIX столећу; ту су цркве, суднице, домови разних судова, позоришта, болнице, касарне, школе итд.. Али су то већином грађевине без стила, или су проста подражавања старих грађевина.

При крају XVIII столећа бејаше свет већ пресит стила рококо[3] и угледања на Талијане. Нису се више задовољавали посредним подражавањем старих, преко оних имитација из доба Ренесанса, него су грађевинари ишли у Италију и Грчку, да тамо непосредно проучавају старинске споменике. Од туд пониче класичка школа, која се трудила да верно препроизводи облике грађевина Старога Века. У Француској се подражавала поглавито римска, а у Немачкој грчка уметност. Тада је у Француској сазидана цркве Покајница (Madeleine) и Берза, које су копије храмова, и Каруселски славолук, израђен по угледу на Титов славолук. Доцније је у Немачкој баварски краљ Лудвик I наредио, да се у Минхену подигне читава варош од грађевина грчкога стила. Та новогрчка школа трајала је до 1848. године.

Романтичка школа није тражила да ствара какав нов стил; али, насупрот класичарима, који су се угледали на Стари Век, она узе за образац романски и готски стил. Представник те школе у Француској Виолет-ле-Дик радио је целога века на ресторирању и репродуковању средњевековних грађевинских споменика. Грађевинари романтичке школе нису ништа друго производили осем копија романских или готских цркава и дворова. Али у том су они учинили једну велику услугу: они су свет научили, да се диви романској и готској уметности, која је већ вековима била презрена; они су сачували средњевековна ремек-дела, која су била напуштена да пропадну. Чак је и Богородичина Црква (Notre-Dame) у Паризу толико била порушена, да је Виолет-ле-Дик годинама радио на њену оправљању; у Немачкој је ваљало из нова подићи готово цео замак Вартбург.

У последње су време неки грађевинари покушали да подижу грађевине у једном новом стилу, подешеном према савременом укусу. Те је врсте париска Опера, дело Гарнијерово.

Светска изложба 1889. године ударила је основ новој врсти грађевинарства. Она се служи лакшом грађом, гвожђем и глеђосаним оиекама, а то јој допушта да подиже грађевине много више и виткије. Највиша је грађевина на свету Ајфелова Кула од 300 метара, подигнута на Марсову Пољу.[4]

Музика. — XIX се столеће покаткад назива и столећем музике. Музика је доиста у људском животу заузимала покаткад толико исто места колико и књижевност; она је саставни део свих свечаности, а од 1830. године сматра се као неопходно погребна у васпитању девојака и грађанскога реда, и готово све су је европске земље увеле у основне школе. Готово сви велики градови имају своје музичко позориште и своје концерте, а пнеи и концерте за прост народ. Чак су и Француска и Енглеска, где музика није била у обичају, најзад пошле за примером оних земаља, где је музика остала као народна особина, Немачке, Италије и словенских земаља.

Деветнаесто је столеће дало више великих музичара него икоје друго; оно је дало музичара Бетовена (1770.—1827.), који се сматра за највећега од свих осталих.

За прве половине тога столећа публика је била подељена по двема, пореклом и особинама различитим школама, талијанској и немачкој. — Немачка музика (чији су представници Бетовен, Моцарт, Вебер, Шуберт, Менделсон, Шуман) састоји се поглавито у симфонијама, сонатама, увертирама и мелодијама; она је створена за оркестар, клавир или за певање. — Талијани (Белини, Доницети, Росини, Верди) радили су управо само за позориште; њихове опере, намењене француском свету, компоноване су по француским речима. — Што се тиче француске музике (Бојелдије, Херолд, Обер, Халеви, Мајербер, Гуно), она је поглавито оперска или оперско-комичка, која држи средину између те две велике школе.

У Француској су Талијани били у моди за све време, док је романтичка школа имала првенство: Талијанско Позориште тада је било зборно место отменијега друштва. Данас свет више воли пемачку музику, за коју се налази да је боље удешена за оркестар, да је дубља и разноврснија од талијанске. Немац Ричард Вагнер (1812.—1883.) обновио је оперу тим, што је створио музичку драму.[5] Он је раскинуо са старом навиком: уместо да пише своју музику под утиском речи, које су поручене код каквога либретиста,[6] он је у исти мах састављао и комад и музику, тако да је музика била везана за радњу; он је избацио оне строфе, за време којих се радња заустављала (куплете); он је хтео да певач буде у исти мах и глумац, и да музика саставља једну целину с комадом.

Тако је у наше доба пронађен још један нов извор музички у народној мелодији, и предузело се прикупљање народних арија (напева). Тај је рад отпочет у Немачкој и у словенским земљама, па се данас ради и у Француској.


Науке


Напредовање наука. — Често се наше столеће назива веком науке. Сви образовани народи имају научне установе и универзитете,[7] чији професори имају задатак пре свега да усавршавају науку. Никад није било толико разноструких научника, и никад науке нису напредовале тако правилним кораком.

Требале би читаве стране, па да се изброје сви напретци сваке науке посебице. Најбрже је напредовање било у хемији и природним наукама.

У физици је најглавнији проналазак електромагнетизма, то јест тренутних индуктивних струја, на којима почива начело електричне телеграфије. Тај је проналазак учињен у исто доба и у Француској и у Енглеској. — У најважније проналаске долази и научно објашњење еквиваленције силе и топлоте. — Исти је такав и проналазак спектроскопа, с помоћу кога се може проучавати састав каквога удаљенога тела, планете или звезде, прикупивши светлост коју оно издаје (то је спектрална анализа).

Астрономија се најзад засновала Лапласовом теоријом о постанку сунца, земље и планета (она је изложена у спису Traité de mécanique céleste) и открићем састава небулоза. — Метеорологија, за коју су подигнуте опсерваторије на врховима планина, прикупила је велики број података, али још није постала правом науком.

Хемију су крајем XVIII столећа створили Швеђанин Шел, Енглез Пристли и Француз Лавоазије, који су издвојили најважнија хемијска тела. (Лавоазије је први раставио воду на њене саставне делове, одвојивши кисеоник од водоника.)[8] Од тада је хемија стално напредовала упоредо и у Француској, и у Енглеској, и у Немачкој. Пошто су издвојена проста тела, проучаван је састав органских састојака, који се производе само у животињама или биљу, и то је органска хемија. Она је већ толико усавршена, да се успело да се из нова граде органска тела онаква, каква се налазе у природи, састављајући хемијском синтезом њихове елементе, тј. најпростије састојке.

Зоологију као науку засновао је Кивије, који је тачно испитао животиње и у свом Животињском Царству дао општу класификацију, то јест научну поделу животиња. — Ботаника је допуњена и усавршена биљном анатомијом и физиологијом, које су тачно проучиле органе биљака и њихову радњу. — Геологија и палеонтологија сасвим су нове науке, којима је темељ поставио Кивије. Откопавања, што су их вршили научари, и радови, које су изводили инжињери по окнима и прокопима за железнице, дали су врло много примерака, из којих се виде врсте земљишта и животиња, које су негда једне за другим биле на земљиној површини. — Општу физиологију поставио је на научну основу у Француској Клод Бернар, с помоћу опита над живим животињама (vivisection — парање живих животиња); а хистологија је заснована у Немачкој с помоћу микроскопскога проучавања. — Све су те науке прибране и систематисане по оној поставци о еволуцији, коју је Дарвин поставио за животиње, но која се после распрострла на све природне науке. Та је поставка допустила да се доведу у везу поједине чињенице, које су дотле стојале усамљене, и да се испитивањима да, нов правац.

Моралне науке. — Први пут се у XIX столећу покушало да се методски проуче морални феномени, то јест појаве, у којима се испољава људски дух (језици, књиге, закони, установе итд.) и да се изнађу закони, по којима се они управљају. Тај су посао обично започињали поједини усамљени радници у Француској, па су га после у Немачкој продужавали универзитетски професори.

Пронађени су индијски и персијски језици и вере. Поређујући их с језицима и верама Грка и Римљана, створена је упоредна филологија и митологија. — Приметило се, да се језици не стварају случајно, него по редовним законима. Дотле је граматика била само једна збирка правила, али се није знало зашто је то тако. Но Грим и Боп створише од ње науку, која објашњава постанак и мењање језика. — Унашањем у поређење и језика китајских народа и дивљака, које су прикупили мисионари, Хумболт је створио општу науку о језицима, лингвистику.[9]

Исто су тако хтели обновити и историју. Наместо простога причања, покушало се, да се од ње начини методичко проучавање мењања људских друштава. Тога су се поглавито прихватили немачки филолози и научници. Они су поставили начело, да се историја може састављати само онда, кад има несумњивих података; они су применили критички метод, којим се измењени текстови списа могу повратити у првобитно стање и тако им се одредити права вредност. Прекопавано је земљиште Грчке, Италије, Мисира и Асирије ради изналажења натписа и остатака од грађевинских споменика; истраживана су по библиотекама и архивама документа о историји Европе. Захваљујући тим непрестаним напорима, који су трајали кроз цело једно столеће, историја је постала готово права наука.

Примењен је и историјски метод на проучавање друштавâ, и истраживано је, како су постали закони и установе у појединих народа. Тако је постала историја права (коју је створила немачка школа, чиј је оснивач Савињи), историја политике и историја политичке економије. У том смислу може се рећи да је XIX столеће век историје.

Философија је у XIX столећу дала две велике школе, немачку и енглеску.

Немачки философи после Канта поглавито су метафизичари; они теже да поставе један научни систем, којим би се објашњавао целокупни свет и човеково место у њему. Сваки је од тих великих философа (Кант, Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер) имао свој оригинални систем. Дубином мисли и песничком лепотом својих производа они су силно утицали на уобразиљу и покренули духове: трагови њихових мисли налазе се у писаца, политичара, па чак и у научара њихова времена.

Енглези су напротив поглавито логичари и психолози (Стјуарт Миљ, Бен, Хербарт Спенсер). Они посматрају оно, што се догађа у људском духу, и раде на том, да све то научно среде. Они се слабо баве метафизиком. Они се пре свега баве политиком и моралом, које би хтели да учине предметом праве науке, пазећи на законе, по којима се управљају људске радње.

У осталим земљама философи су били само ученици Немаца или Енглеза.

У Француској, једина школа, која би се могла сматрати за оригиналну, јесте позитивна школа, коју је основао Огист Конт. Еклектичка школа, чиј је главни представник био Кузен, постала је под утицајем скотске школе; критичка философија произилази из Кантове науке; експериментална школа примењује енглески метод.


  1. По неком необичном начину извртања смисла, реч романтички (што значи роман) данас означава књижевност германску за разлику од књижевности романске (латинске и француске).
  2. Остатци романтичке школе у Француској образовали су парнаску збирку.
  3. То је старији, француски, китњасти стил, који је у Француској био у моди за влада краља Луја XV и Луја XVI. Прев.
  4. Код Париза у Француској. Прев.
  5. Вагнер је тај обрт припремио тим, што је у своје опере увео народне мелодије.
  6. Либретист је писац који по наруџбини, за новац, саставља стихове за какву оперу. Прев.
  7. Те установе по целој копненој Европи издржавају државе, а у Енглеској и у Савезним Државама приватна лица.
  8. Лавоазије се исто тако може сматрати и за једнога од оснивача физиологије, јер је он одредио улогу кисеоника и показао да је свако дисање сагоревање.
  9. У данашње време назив филологија узима се у смислу проучавања појединих писаца, а љингвистиком се назива проучавање језика.