Историја савремене цивилизације 13

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ТРИНАЕСТА ГЛАВА
Комадање Турске Царевине

Турско Царство у XIX столећу. — Отоманско Царство, које је крајем Средњега Века засновала једна турска султанска породица, бејаше сачувала своју грдно велику просторију: у Европи цело Балканско Полуострво и на северној страни Дунава Румунију (то се укупно звало Европска Турска); — у Азији Малу Азију и земље на Еуфрату чак до Персије (Азијска Турска), Сирију и заштиту над Арабијом; — у Африци Мисир и Триполис. Али је та царевина била растројена од XVII столећа и клонила се пропасти.

Као и у свима другим источњачким државама, тако је и ту била деспотска и неуређена владавина. Султан је имао и примењивао сву власт неограничено; али, како је он живео затворен у серају и није познавао државних послова, то је управа била остављена каквом везиру и старешинама појединих грана државне службе, који су бирани између његових љубимаца. Војска је била састављена од коњаника (спахија), који су живели на оним земљама које им је султан дао, и пешака (јаничара), подељених у 199 чета, смештених по цариградским касарнама. Али спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, стадоше се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, а, уз то у исто време рађаху и по какав занат. То је била једна војска у време рата врло рђава, а у време мира врло немирна, која је држала султана као заробљеника у његовој престоници.

Свака је област имала свога војнога управника, послатога из Цариграда, који је имао сву власт и сад се називао паша. Паше бејаху султанови робови, и султан је могао наредити, да им се одсеку главе и да му се донесу у серај. Али је већина била купила своју област у султанових љубимаца, који су их постављали, и они, који су заповедали каквим одредом војске, бунили су се често против наредаба које су долазиле из Цариграда.

Финансије су остале онако незгодно уређене, као што су и пре биле: без правилнога рачуноводства, без протокола, хартије су се чувале у џаковима. Није ти ту било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико хоће'| новаца. Није било ни финансијске (фискалне) управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали сво до голе душе.

Тим манама источњачке деспотске владавине Отоманско је Царство придодало и узроке слабости, који су у тесној вези чисто с његовим карактером. То је било једно искључиво муслиманско царство. Султан је био наследио калифе, и он је био верски поглавар. Као и у свима муслиманским земљама, Коран је био једини, верски, грађански и политички закон. Држава је била потчињена цркви. Вера је била обавезна, и влада је смрћу кажњавала свакога муслиманина, који би се одрекао ислама. — Само су муслимани сачињавали отомански народ. Али, противно средњевековним хришћанским државама, које су на свом земљишту трпеле само хришћане, муслимани су у својој средини трпели и невернике (хришћане и Јевреје). Ти неверници нису могли бити грађани, сматрали су се као нижи, лишени свих политичких права, изван закона, пошто је за царство закон био Коран. То је означавало име раја (стадо, гомила). Они су плаћали порез по главама (харач) и кулучили су, а нису примани ни у војску ни у државну службу.

Ту није било разлике по пореклу; кад европљанин хришћанин, потомак побеђених, прими ислам, одмах постаје раван турском муслиманину, јер Коран не чини никакве разлике међу вернима. Тако је било муслимана арбанашких и словенских (српски Бошњаци и бугарски Помаци).

С демократским уређењем царство је имало дакле аристократску владу; једнакост је била потпуна, али само међу муслиманима, а муслимани су у односу према неверницима сачињавали аристократију по вери.

На тај је начин друштво било подељено на две неједнаке класе (муслимане и рају), које се нису могле стопити уједно и које су остале вечити непријатељи.

Султан је могао рачунати на муслимане, али угнетени хришћани нису могли бити верни поданици. Но, покоривши их, царство им је остављало њихово уређење. Они су очували своју веру, језик и обичаје, па чак и своје свештенство и управу у селима. Хришћански су се народи из XV столећа сачували недирнути под султановом владавином, као што су се сачувале слике у цркви Свете Софије под слојем креча, којим су по наредби Мухамеда II биле покривене.

У Азији је већина становништва била муслиманска и турскога порекла; друге раје није било осем Грка, Јевреја и Јермена, растурених по малим друштвима, врло мирних и немоћних да се буне. Али су муслимани у Европи били малобројни, а под њима су се налазили сви мали хришћански народи, око којих су султани пробавили једно столеће, док су их покорили.

На северној страни Дунава Румуни су само плаћали данак, али су од XVII столећа њима управљали Грци из Фанара (грчки крај у Цариграду), који су своја звања куповали у султанове владе. У земљи није било стално настањених муслимана.

На југу од Дунава Срби, које су турски ратници, као власници све земље, немилосрдно угнетавали, сачињавали су један сељачки народ. Њихови источни суседи Бугари били су растурени на обема падинама Балкана, у три области, Бугарској, Источној Румелији и Маћедонији.[1] И они су такође били само сељаци, али су они били гогово једини становници тих земаља. — Онамо, позади тих планина, вере и прилике бејаху још више испреплетане. Босна је и даље била насељена словенским становништвом, али је скоро половина Босанаца у XV столећу примила ислам, те образовала један ред сопственичко-војнички, који је био довољно јак, да сељаке хришћане држи у ропству.

Епир бејаше сачувао своје старо становништво (Арбанасе) и свој језик, сродан с прастарим грчким. Један део Арбанаса бејаше примио ислам, а други остао у хришћанској вери. Али су сви сачували своје обичаје; у пола сељаци а у пола хајдуци, они су образовали мала наоружана племена, која су била готово независна у својим планинама. Турска је влада од њих тражила само толико, да дођу наоружани, кад се позову.

На југу и по острвљу Архипелага, Грци су били по ново створили један народ, и најобразованији од њих почеше се сматрати за потомке старих Јелина.

Сви су ти народи били покорени силом, па их је само сила и могла држати у покорности.

Најзад турска царевина, као држава муслиманска, никад није примана у друштво хришћанских, европских сила. Хришћански су владаоци сачињавали као неку породицу, а султан је остајао туђинац; он је имао само једнога јединога савезника, францускога краља. Он се у Европи утврдио освајањем, и остали владаоци могли су га из ње истерати само силом. Његове земље нису биле под заштитом међународнога права; оне су биле као каква пустара, коју сваки може заузимати. Године 1787. Русија и Аустрија бејаху се удружиле, да освоје и међу собом поделе Европску Турску.

Тако је дакле царевини претила опасност с више страна буне јаничара у Цариграду, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.

За време европских ратова с Француском опасност се од стране Европе била умањила. Аустријска влада, забављена на западу, напусти освајање на источној страни; она заборави интересе Аустрије на Дунаву и уместо да осваја Отоманско Царство, она је гледала да га сачува. Енглеска, која се дотле врло мало занимала источним стварима, буде француским војним походом на Мисир наведена, да уговори савез са султаном; а по том, кад Енглези довршише освојење Индије, они стадоше мислити, да им ваља европске државе, Француску и Русију, држати далеко од ствари на Истоку. Отоманско је Царство од тада у Европи имало три савезника, који су желели да га одрже, Француску, Аустрију и Енглеску. Само јој је још био остао један непријатељ, Руско Царство, које покуша да јој отргне Румунију (1806.—1812.); али за време ратова с Француском цар је морао одложити своје освајачке смерове.

Источно питање у XIX столећу. — Кад се поврати мир у Европи 1814. године, Турско Царство постаде спорним предметом међу европским силама. Аустријска је влада од њих захтевала на Бечком Конгресу, да султану ујемче целокупност његове државе, што би учинило да и Турско Царство уђе у европски концерат (то јест да се и оно у будуће сматра за европску државу и да ужива благодети међународнога права). Али Русија то одби. Турска Царевина дакле остаде и даље ван заштите међународнога права, изложена покушајима да се распарча и издели. Али, пошто је свака од великих сила била заинтересована судбином земаља, које су сачињавале ову пространу царевину, то су све хтеле да се питају, кад се уређују источне ствари. Државници се према томе навикоше да мотре, као из заседа, на све догађаје, који прете да произведу какву промену у Турском Царству, и па све намере европских влада, да би били спремни да се умешају, чим би која сила хтела да се меша у турске ствари. И од 1815. године дипломати се стално занимају источним питањем (тако је оно називано).

Источно се питање могло овако изразити: Хоће ли се Турско Царство оставити у целини или ће се поделити? Ако би се распарчало, онда су се наметала два питања: 1., Која би сила узела распарчане земље, и 2., Шта би било с малим хришћанским народима, који су под султановом влашћу? — Дипломати су се много занимали само првим од ова два питања. Навикнути да воде рачуна само о владаоцима, они су се слабо бринули о народима у Турској. Они су управо мислили само на супарништво између европских сила, и радили су да одрже статус-кво, то јест све како је и било, да не би морали тражити какво ново решење, где би се морали сви сложити. Тако је мешање европских сила одложило решење источнога питања у бесконачност.

Али, и преко воље дипломата, султановој је власти више пута загрозила опасност од непријатеља, који су били довољно опасни да приморају велике силе да је бране. И сваки пут се источно питање јављало у новом облику.

1., Од 1825. до 1829. године источно се питање тицало Грчке. Побуњени Грци тражили су заштиту хришћанских држава против муслимана Турака. Метерник је позивао велике силе, да им одрекну заштиту; он је хтео да очува Отоманско Царство и у Грцима је гледао само револуционаре, који су се побунили против свога законитога господара. Он доиста и успе да задржи рускога цара Александра. Турски војници посекоше мирно становништво острва Хиоса; у Цариграду султан заповеди, да се о вратима саборне цркве обеси хришћански патријарх с 3 архиепископа и 3 свештеника. Метерника је то слабо дирало. „Ја не водим много рачуна, рекао је он, о 3—400 000 људи који су повешани, посечени и понабијани на коље онамо преко наших источних граница.“ Али у већини европских земаља народ, а нарочито образованије људе, обузе сажаљење према том хришћанском народу, који је произилазио од старих Јелина. Образоваше се филеленска друштва (тј. друштва јелинских пријатеља). Један женевски банкар уреди писанију (то јест скупљање добровољних прилога), те се Грцима слало новаца и оружја; француски, енглески и немачки добровољци ишли су у Грчку, да помажу у одбрани. По том мало по мало и народ примора државнике, да посредују у корист Грка. Нови руски цар Никола стаде на њихову страну, пошто су и они хришћани (1825.). Русија и Енглеска договорише се, да од султана траже независност Грка. Преговори су трајали три године и предлагана су различита решења тога питања. Но султан их је, четрнаест пута, све одбацио. Он посла на Грчку ратне бродове и војску мисирскога паше, те опустоши и покори целу Мореју. Тада руска и енглеска влада придобише за се и Француску, те све три заједнички послаше ратну флоту, не да ратује са султаном, него да примора мисирску флоту, да се врати (1827.). Тако се изроди битка код Наварина. Године 1828. руски цар посла на Турску две војске, изјављујући да неће ни освајати ни производити револуцију. Османско Царство бејаше раслабљено уништењем јаничара, а султанови редовни савезници, Енглеска, Француска и Аустрија, не смедоше је бранити (Француска је била послала чак и један одред војске у Мореју у помоћ Грцима), те су Руси могли 1829. године прећи преко Дунава и ићи к Цариграду. Султан затражи мир, одрече се Грчке, обвеза се да пусти слободну пловидбу Дунавом и Дарданелима и обећа Русији платити ратну оштету. Но како ту оштету не могаде платити, то дође у зависан положај према Русима, и Османско Царство постаде царевим штићеником.

2.) Од 1831. до 1833. године источно је питање искрсло због рата с мисирским пашом, Мехмед-Алијом. У накнаду за свој поход против Грка Мехмед је био добио управу над облашћу Светога Јована од Акре (Бејрут); његов лични непријатељ Хозрев-паша, поставши велики везир султанов, спречи да му се то да, а Мехмед се реши да силом узме. Он буде оглашен за бунтовника, али његова војска освоји Сирију и победи султанову војску у Малој Азији. Султан, под утицајем Мехмедових непријатеља, потражи помоћи у рускога цара, и једна руска војска улогори се пред Цариградом. Енглеска и француска влада, бојећи се да султан не падне у потпуну зависност према Русији, наговорише га, да пристане на мир са онаквим погодбама, какве је Мехмед оставио, то јест да му уступи Сирију за живота његова. И цар се са своје стране користи својим утицајем, те изради да султан потпише Уговор Унћар-скелесиски (1833.): цар и султан обећаше да се узајамно бране, али султан буде разрешен обавезе да шаље војску у помоћ Русији, а у замену за то отвори мореузе (тј. Босфор и Дарданеле) руској ратној флоти. Тај тобожњи уговор о савезу стављао је Турско Царство под заштиту Русије.

3. Од 1839. до 1840. године источно питање опет искрсну због Мехмед-Алије. Хозрев, при повратку с једнога похода на Курде у планинскгим крајевима око Тигра, бејаше напао на Сирију, рат се опет започео и, као оно и 1833. године, Мехмедова победоносна војска поплави Малу Азију. Мехмед је изјављивао да не ратује против султана, свога господара, него да се само бори против његових слугу; он се надао да ће их оборити, па да сам он постане султанов први министар. Али се енглеска влада том приликом умеша у исти мах кад и руски цар, и то споразумно с њим. Енглези као и Руси били су непријатељи Мехмедови, — и то Руси с тога, што су се бојали да он, пошто предузме управу над Османским Царством, не ојача државу и не учини је способном да им се одупире; а Енглези пак с тога, што им Мехмед, као господар Мисира, могаше пресећи саобраћај са Индијом. Палмерстон је рекао: „Ако се Индија може ранити, онда то може бити само преко Мисира.“ Енглеска и Русија удружише се с Пруском и Аустријом. Тако буде образован четворни савез (quadruple alliance), који изјави, да се лаћа одбране султанове и заповеди Мехмеду, да се врати у Мисир. Француска је, напротив, подржавала Мехмеда, надајући се да ће он препородити Турску, као што је преуредио и Мисир. Француска се не хтеде придружити осталим великим силама. На тај се начин обори цео савезни систем: од 1830. године две уставне монархије, Француска и Енглеска, бејаху удружене против неограничених влада, а године 1840. Француска је стојала самосама наспрам Енглеске, удружене са оне друге три силе, као оно 1814. године. Француска либерална странка, однегована тако, да се диви Наполеону I, захтевала је рат; користили би се источним питањем, да покваре уговор од 1815. год. и да по ново заузму леву обалу Рајне. Тјерово је министарство подржавало ту политику и подбадало је Мехмеда, да не попушта; али је краљ хтео мир, а и сам је Тјер знао да не може ратовати са Европом. Француска влада повуче своју флоту из Леванта, а Енглеска посла флоту, која примора Мехмеда, да прими оне погодбе, које је поставио четворни савез, то јест да врати Сирију (1840.). Да би се Русији закратило да господари над султаном, Енглеска успе, да се потпише Дарданелска Конвенција (Convention des détroits, 1841.), којом се све силе обавезаше да не уводе своје ратне бродове ни у Босфор ни у Дарданеле, а тако исто обећаше султану, да ће му обезбедити целокупност државе. Тако дакле Османско Царство посредовањем удружене Европе остаде целокупно. Тада се први пут према њој поступило као према европској држави, те се стави под заштиту међународнога права.

Султанова влада и сама покуша да ојача Османско Царство и да га приближи европским државама уносећи у њ некоје европске уредбе. Поправљање је започело од 1826. године. Султан Махмуд упоређавао се с Петром Великим, који је у своју царевину увео савремену образованост; подражавајући Европљанима, он је пио вино, а нагонио је и своје министре, да га пију, ма да је то Коран забрањивао; он је заповедао да се брада сасеца на два прста дужине. — Он је нарочито желео да има војску по европски уређену. Године 1826. опростио се јаничара: пошто се био споразумео с њиховим старешинама, заповедио им је, да пошљу по 150 људи од сваке чете, да их уврсти у нови војни корпус; јаничари се побунише; па њихове се касарне пуцало из топова, пошто су остављене позадње капије отворене, да би могли побећи. По том је уређена војска од 70 000 људи по обрасцу европских војсака. Један пруски официр, славни Молтке, који му је помагао, да ту војску створи, овако је описује: „Војска по европском обрасцу, с руским мундирима, француским правилима, белгијским пушкама, енглеским сабљама, турским турбанима, мађарским седлима и наставницима свих народности; војска састављена од тимариота, доживотних активних војника, од резервиста с неодређеним роком службе, где су старешине биле регрути, а регрути непријатељи стражарења.“

Рашид-паша, који је управљао у име султана Махмуда, а по том и у име његова наследника, покуша да изведе дубље поправке. Он подиже куле светлиље и установи санитетски карантин у Цариграду. Он изради да се усвоји једнолика царинска тарифа, којом се омогући странцима трговање с Турском (дотле је роба била подложна разним таксама, према томе од којега је народа долазила). Он изради да се реши, да чиновници примају сталну, одређену плату. Хтео је ићи и даље, да се у Турској заведе владавина грађанске слободе. 2. новембра 1839. године султан сакупи у свом дворцу у Ђулани главније великодостојнике, представнике хришћанских цркава и европске дипломате и нареди да се свечано прочита хатишериф, којим је обећао општа преуређења. У том се акту говорило, да несреће Турској долазе од туд, што су напуштени стари обичаји, и да би се те несреће изгладиле, треба да се заведе ново уређење. (Влада се налазила између старих Турака, који су се држали својих навика, и Европљана, који су препоручивали измене; но она се извуче из тога положаја с помоћу једне китњасте реченице, чиј је свршетак био у противречности с почетком). Султан је обећавао личну безбедност и пореску једнакост; изјавио је да ће се укинути монополи, одузимање добара (конфисковање) и издавање пореза под закуп и додао је: „Те владалачке концесије важиће за све, ма које вере били.“ Приликом једнога пријема старешина хришћанских општина Рашпд изјави, да су султану и муслимани и хришћани као поданици равни. То је значило толико, колико и објавити општи преврат. Стари Турци, гневни што се с неверницима поступа тако, као да су они једнаки с правовернима, стадоше сплеткарити против Рашид-паше и оборише га. Рашид после опет дође на власт, али се сад одржавао на положају само чувајући се да не вређа мишљење муслимана. Један млади јерменски хришћанин, који је у љутини био примио ислам, врати се у хришћанство. Међутим, Коран каже да је сваки муслиманин, који се одрече своје вере, достојан смртне казне. Европске су владе тражиле милост за младића, али он буде погубљен. „Ја знам, рекао је Рашид европским дипломатама, да моја влада није баш успешна, али ја спречавам да се не влада још и горе“. За извршење истинскога преображаја било је потребно поуздано особље; међутим, муслимани су били сувише необразовани, да би могли схватити нов начин владавине. Молтке каже: „Турчин, који зна читати и писати, назива се хафиз, учен“, он додаје, да се странци не могу употребити, „јер и најбољи дар постаје сумњив, чим долази из руке каквога хришћанина“.

Међутим, успело се да се створи редовна војска с петогодишњим роком службе (низам) и резерва (редиф), која служи седам година. Основа се Отоманска Банка са европским особљем. Са увођењем само једне царинске тарифе па увоз, од 9 на 100, царевина се отвори европској роби. Европске се владе стадоше надати, да ће се Османско Царство само преобразити и спасти од распадања. За једно дванаестину година источно питање није више покретано.[2]

4., Источно се питање по ново потрже 1852. године. Цар Никола се никако није одрицао освајања Османскога Царства, које је он називао „болесним човеком.“ Приликом једнога путовања у Енглеску (1844.), он је говорио: „У мојем кабинету има два мишљења о Турској. По једнима она је на умору, а по другима она је већ умрла. У сваком случају неће се спречити, да кроз кратко време не умре.“ Године 1852. он изјави енглеском посланику, да је дошло време „да се споразумеју о погребу“, и да се он решио да заузме Цариград, не као својину него као залогу.

Турској Царевини по ново загрози опасност од поплаве руске војске. Енглеска влада реши да је силом спасе и потражи савезника. Пруски се краљ не смеде умешати, а Аустрија се ограничи само на протесте. Али Наполеон III, поставши царем, уграби ту прилику, да Француској да активнију улогу у Европи; он повуче за собом и сардинску владу, која је нарочито гледала да му угађа, и буде уговорен савез између Енглеске, Француске и Сардиније. Русија је била посела војском дунавске области, а ове три силе послаше најпре флоту, па по том и војску у Турску. Руси се повукоше готово без борбе. Али савезници хтедоше уништити цареву силу на Црном Мору и тим му одузети могућност, да по ново почиње рат: они опседоше руску оружницу на Криму, Севастопољ, заузеше је после опсаде од триста и педесет дана и уништише је.

Париски Конгрес, где су биле заступљене све велике силе, уреди ствари на Истоку (1856.). Црно Море постаде неутрално и буде забрањено на њему држати ратне бродове. Дунав би проглашен за неутралан и одреди се нарочита међународна комисија, да уреди пловидбу по Дунаву. Силе се обвезаше да сачувају османску државну област. Тако су европске силе одбраниле султана од Русије. — У замену за то, оне су захтевале од њега, да изврши стварне поправке, које је био објавио, то јест да заведе правичну владавину за своје поданике хришћане. Султан издаде један свечани проглас (Хати-хумајун од 18. фебруара 1856.), где у начелу постави слободу и једнакост свих пред законом: хришћани неће више плаћати порез по главама (capitatio, харач), они ће се примати у војску као и муслимани и имаће својих представника у управи. Европске силе изјавише да „констатују велику важност тога саопштења“, додавши да им оно не даје никаква права „да се мешају у односе између султана и његових поданика, нити пак у унутрашњу управу царевине.“ Оне су тражиле од турске владе обећања, да ће извршити поправке, али нису предузеле ништа да је и приморају, да се тих обећања одржи.

Влада није могла та обећања испунити, а да из основа не поремети уређење царевине. Једини је закон био муслимански верски закон, а он није штитио хришћана; у накнаду за то, хришћани су били уређени по малим општинама, свака секта за себе, и њима су управљале њихове владике, које су имале ту повластицу да управљају у исти мах и верским и световним стварима. На тај начин влада није могла завести један закон за све, а да у исти мах не повреди и муслимански закон и хришћанске повластице, Муслимани не пристајаху да слушају невернике, те се с тога нису могли хришћани примати у службу; они су их и даље злостављали, а хришћани нису могли наћи правде у муслиманских судија. Хришћани пак са своје стране нису ни марили за тим да служе у турској војсци, те су волели да се откупљују од војне службе: од туд се догоди, да се порез по главама, који је био укинут, по ново поврати под видом откупне таксе (војнице). Два државника, који су управљали царством, Алија и Фуад, присталице европских уредаба, заведоше судове и управна већа по свему царству; ту су требали и хришћани да се примају. Али су у њима муслимани господарили: у Једрену су 4 000 муслимана имали 11 представника, док су их 60 000 хришћана имали само 3. Кад европске владе наредише, да се изврши преглед последица тога преуређења, оне нађоше, да се закони нису могли применити: с хришћанима се и даље поступало као с нижима, а тако су се и они сами понашали; само су двојица достигла до чина паше, па пи опи нису били у служби; судови, чије су седнице требале да буду јавне, наређивали су, да им полиција стоји на вратима, и нису хтели ни после саслушавати хришћане као сведоке ; за заптије (жандарме) су узимани све сами разбојници, који су глобили становништво.

Султанови су савезници захтевали, да изврши стварне поправке. Предлагана су му два типа политичкога уређења. Француска га је влада наговарала „да не чини никакве разлике између разних народности Турскога Царства“. А давањем подједнаких права свима поданицима они би се стопили само у један народ, као што је у Француској. Руска влада није одобравала то стапање и предлагала је „раздвајање хришћанских и муслиманских интереса“; она је говорила, да „Кораново учење поставља једну непрелазну међу између Турака и хришћана; у Турској ће једнакост пред законом и даље остати празна реч“ (1867.). Француски је савет био искрен али неостварљив; руски се савет могао применити, али је он водио распарчавању царевине, а то је и хтела руска влада.

Турску је владу штитила још само сагласност између Енглеске и Француске. Француски пораз 1870. године остави руској влади одрешене руке за рад. Она отпоче са изјавом да је више не везује Париски Уговор и спусти ратну флоту на Црно Море. По том подстаче хришћане, Србе у Херцеговини, да се побуне против султана.

5., Источно питање у Европи по ново дође на дневни ред (1875.) због словенских хришћана. Султан је 1875. године издао указе, којим се обећава слобода и једнакост, али владе нису више веровале султановим обећањима. На предлог аустријске владе велике силе изјавише, да треба преуредити порески систем и правосуђе и „да извршење тих измена не буде остављено на вољу појединих паша“; оне су захтевале „контролу која ће се поверити једној“ комисији, састављеној од хришћанских и муслиманских првака“. Док су херцеговачки горштаци, потпомагани Црногорцима, забављали турску војску, дотле и словенски сељаци у Бугарској покушаше да прогласе своју независност. Влада пусти против њих башибузуке, који нападоше на незаштићена села, уништише их око стотине, посекоше 25—40 000 душа и одведоше у ропство 12 000 жена. „Бугарски ужаси“ (1876.) разгневише целу Европу. Владе образованих држава не смедоше више бранити Турско Царство.

И сами се Турци поделише: нова, младотурска странка, коју је предводио Мидат-паша, тражила је народну скупштину, састављену од представника свих народности и свих вера; она обори султана и на његово место постави његова синовца Мурата (1876.), који би збачен после непуна три месеца. По том буде у децембру 1876. год. издата једна уредба, која је у тајности била израђена; њом се заводила уставна владавина са сенатом и изборном народном скупштином. Али ти назови-изабрани посланици нису могли желети друго што, него оно што је и влада желела. Њима су дали надимак: „Евет Ефендим“ (Тако је, Господару). То је била једна комедија пред Европом. Турска је влада говорила: „Новим се установама заснива у царевини владавина слободе, правде и једнакости, то јест победа образованости“. Од туд се изводило, да Турској, која се сама собом преуредила, није више потребно мешање странаца. Европске се владе споразумеше да траже, да се заведе „нека врста самоуправне владавине, тако да се хришћанским народима да право да надзиравају оно, што се лично њих тиче, и да се обезбеде од самовољне власти“. То је била предложила Русија. Турска влада изјави, да је тај захтев противан новом уставу и изнесе га пред један велики савет (диван), који га одбаци са 236 против 1 гласа. Европске државе опозваше своје посланике.

Турско Царство бејаше сад остављено самом себи. Оно се опирало Црногорцима и било је одбило српску војску. Руски цар улази у рат, доби право да пређе преко Румуније и упаде у Турску (1877.). Европа се не умеша као оно 1853. год. И руска војска, тек после врло тешких напора, могаде по ново предузети онај пут од 1829. године, и стиже у Једрене. Као оно и 1829. год., тако је и сад руски цар наметнуо своје погодбе за мир.

Султан признаде потпуну независност трима хришћанским државама, које су биле у савезу с Русијом, Црној Гори, Србији и Румунији, и уступи им и по нешто земље. Он се одрече свих бугарских земаља; нова бугарска држава имала је да обухвати Румелију на северној и јужној страни Балкана и Маћедонију. Од Европске Турске султану бејаху остала само још три комада без везе, Босна, Арбанија и Румелија.

Европске владе нађоше да је то парчање сувише велико и врло угодно за Русију, те примораше рускога цара, да пристане на општи конгрес, који би уредио положај Турскога Царства. Берлински Конгрес усвоји независност трију хришћанских држава и оно, што им је у земљи дато, али знатно смањи део, који је био дат Црној Гори. Он смањи и малоазијске области које је султан Русији уступио и прогласи Батум за слободно пристаниште; задржа и даље неутралност морских отока (Босфора и Дарданела) и Дунава. Али не прими Бугарску онакву, каква је по уговору била начињена. Само земља на северној страни Балкана буде узета за кнежевину Бугарску, која је морала остати вазална према султану; од бугарске земље на јужној страни Балкана постаде област Источна Румелија, којом ће управљати једна европска комисија под управником (гувернером), којега султан поставља. Хришћани у Маћедонији бише просто враћени Турском Царству.

Конгрес је смањио део Русији и њеним савезницима, али раскомада Турско Царство у корист оних држава, које су биле остале неутралне. На захтев Француске и Италије он даде Грчкој већи део Тесалије. Аустрија би овлашћена да поседне побуњену Босну и Херцеговину. Енглеска је већ била добила од султана право, да заузме острво Кипар.

На тај је начин готово цела Европска Турска отргнута од султана; њему су остале само земље насељене муслиманима (Арбанија и цариградска област), а од хришћанских поданика само они у Маћедонији[3] и у солунској области (Грци, Срби, Бугари и Цинцари). Оне земље, што су откинуте од Турскога Царства, постале су независне државе, као што су биле и пре освојења у XV столећу. Источно је питање решено на један начин, који дипломати нису предвидели, поновним стварањем четири народне државе, српске, грчке, румунске и бугарске (не рачунајући Црну Гору).

Стварање Грчке. — Грчки народ, који је у Средњем Веку био јако истрошен, бејаше се под турском владавином опоравио: Грци су мало по мало погрчили Словене и Арбанасе, који су били насељени у Грчкој; бејаше се створио један народ који је говорио грчким језиком и захватао готово оне исте земље које и Јелини Старога Века, то јест сав јужни део Европске Турске од Тесалије, острвље Архипелага и прибрежје Мале Азије. За време ратова од 1793. до 1814. године грчки су морнари, пловећи под турском заставом, остали неутрални између непријатељских народа и привукли готово сву трговину на Средоземном Мору. Они су одлазили, да у Одеси купују жито из Русије, па да га разносе по Европи. Године 1816. они су имали 600 бродова наоружаних са 6000 топова и 17 000 морнара. Готово сви су ти морнари становали на три каменита, гола и неплодна острвцета наспрам арголидске обале, на Хидри, Специ и Псари; они су ту били образовали три мале републике, којима је султан био допустио да слободно сами собом управљају. Становници су били наоружани и навикнути, да се на мору боре против гусара. Свршетак европских ратова њима донесе невољу.

У планинама старе Лаконије (Маина[4]) и средње Грчке полуразбојничке војничке дружине, клефта и паликара, бејаху сачувале своју навику да увек иду под оружјем; они су се борили растурени као стрелци, сакривени иза стена и само слушали месне старешине; у Маини је сваки од тих старешина (капетан) имао своју утврђену кулу,

Тако су Грци имали за борбу спремну морнарицу и војску. У исто доба су и богати грчки трговци слали своје синове у иностранство ради образовања; образовани Грци оснивали су академије и гимназије; они поправише и свој језик, који се био много искварио за време турскога господарства; они су желели да успоставе и своју државу. Године 1797. један Грк из Тесалије, по имену Рига, саставио је и једну родољубиву песму по угледу на француску Марсељезу: „Хајте синови јелински, дошао је славе дан...“.

Устанак се појави у исти мах и у Мореји, и у Епиру, и у Румунији. На северу устанак буде брзо угушен, али Мореја и острва успеше да изагнају Турке. Тада отпоче крвави рат, који је трајао осам година (1821.—1829.). Грци изгубише Тесалију, али су се бранили у Мореји и по острвљу. То је било четничко и опсадно ратовање. Устаници су били образовали три владе, које се после саставише у једну. Но вође се поделише у две странке: на једној су страни били острвљани и занатлије, људи из Мореје, а на другој клефте. Од туд се изврже и грађански рат. Године 1826. муслимани су били покорили сву Грчку, а две грчке странке, које се бејаху склониле у Патрас, по ново отпочеше међусобну борбу.

Грчку спасе једино то, што се умешаше европске државе. Оне најпре предложише, да се створе три мале грчке државице под врховном султановом влашћу (вазалне); Грци бејаху се свим истрошени, те примише предлог (влада је имала још само 16 пијастра, и ни мало барута), али га султан одбаци.

Године 1829. руски цар, као победилац, примора султана, да Грцима дâ потпуну независност и Грчка мораде образовати краљевину с каквим краљем из Европе. Али европски дипломати не хтедоше од ње градити какву праву силу; не хтедоше јој дати Тесалију и Крит, него је сведоше на земљиште јужно се Артанскога и Волоскога Затона. То је био најсиромашнији крај, а 1829. године био је готово права пустиња, — толико га је рат опустошио.

Та мала краљевина није била ни толико богата, да би могла живети. С тога Грци нису престајали радити да добију грчке земље, Тесалију и Крит, насељене Грцима, који су живо тражили присаједињење. Али су се европске државе бојале да ослабе Турско Царство. Једва 1878. године на Берлинском Конгресу, Француска доби за Грчку грчку земљу Тесалију, али је требало још три године, док ју је и примила у својину.

Грчка је 1833. године била уређена као неограничена монархија, у којој је као краљ био баварски кнез Отон. Године 1842. Грци примораше краља, да им да устав. 1863. године Отон буде протеран. Грчка је постала парламентарна монархија.

Стварање српске, румунске и бугарске државе.Српски је народ повратио своју независност мало по мало, и тако рећи нечујно. У почетку XIX столећа сви су Срби још живели по селима. Једни су обрађивали земљу и гајили кукуруз, а други су чували крда свиња по пространим растовим шумама; једини су отмени људи били свињарски трговци и они који су некад били војници у аустријској служби. Од 1804. до 1813. године, користећи се борбом између јаничара и муслиманских управника области, Срби су се били побунили (најпре у име султаново) под предводништвом једнога свињарскога трговца и бившега аустријскога подофицира Црнога Ђорђа (Кара-Ђорђа), па су по том постали и независни, али их је руска влада напустила и устаници су морали пребећи у Аустрију.

Други један трговац, Милош Обреновић, утврди своју власт ступањем у турску службу и борећи се против побуњеника.[5] Он успе, да се Србима остави оружје, а њему да се повери прикупљање пореза и других дажбина и постављање српских судија,[6] Године 1820. он доби назив српскога кнеза у Београдском Пашалуку. За време свих ратова он је остао веран султану, који га за то награди тим, што га постави за наследнога кнеза (1830.), даде му неке српске земље изван пашалука и нареди Турцима, да се иселе из целе Србије осем Београда.[7] Срби по ново постадоше народ независан.

Милош је владао земљом деспотски. Он је био узео у своје руке моиопол трговине са сољу и свињама и приморавао је своје поданике, да му обрађују његове земље. Русија, налазећи да је он сувише моћан, изради код султана, да се установи савет, састављен од виђенијих Срба. Милош није могао подносити тај надзор и даде оставку на кнежевско достојанство 1839. За њим су долазили њеови синови као наследници; други би збачен (1842.) и побуњеници узеше за кнеза Карађорђева сина. Године 1859. Обреновићи се по ново вратише. Србија остаде по имену зависна од султана све до 1878. године. Берлински је Конгрес прогласи за независну. Године 1882. кнез се прогласио за краља Србије.

Румуни на северној страни Дунава бејаху подељени у две кнежевине, Молдавију и Влашку. У тим су земљама становали само хришћани, од којих су једни били сељаци а други власници земље (бојери). Они су за дуго имали своје народне кнезове (господаре), али од XVII столећа султан им је слао за господаре Грке из Цариграда, које је смењивао по својој вољи. 1774. године руска влада изјави да Румуне узима под своју заштиту, и примора султана, да нареди да господаре бирају бојери (1784.), за тим да утврди суму пореза, коју су му они дужни плаћати (1783.), и најпосле, да их у служби оставља седам година (1802.). Од 1808. до 1812. Руси су били посели целу Румунију, па се после повукоше из ње 1812. године, али ипак задржаше за себе један њен део, Бесарабију. Заузимање је по ново отпочело с ратом 1828., па је трајало до 1835. године. Русија нареди, да се поруше све турске тврђаве Године 1856. Париски Конгрес замени руску заштиту покровитељством европских сила и увећа Молдавију једном облашћу на северној страни Дунава. Али он не хте саставити обе кнежевине у једну државу, ма да су то захтевали Румуни, које је подржавао и Наполеон III.

Свака је од тих двеју кнежевина морала имати сво! народни савет (диван) и свога изборнога кнеза. Но Власи сачекаше, док Молдавци изабраше себи кнеза, па онда и они изабраше тога истога, — а то је био румунски кнез Куза. По том се и оба дивана спојише уједно у Букурешту (1862.). После Кузине оставке (1866.) буде створена само једна кнежевина Румунија, са уставном владавином и с кнезом странцем, Карлом Хохенцолерном. 1878. године кнежевина буде оглашена за независну, а по том узе и назив краљевине (1881.).

Бугари су били један народ који живи но селима, словенскога рода, а хришћанске вере. Али како су им свештеници и владике били Грци, који су радили да угуше бугарски језик, то су за дуго Бугари сматрани за Грке. Кад Руси освојише ту земљу 1828. год., изненадише се, кад ту нађоше један народ, који говори словенским језиком. Тај непријатељски упад у њихову земљу створи у Бугара мисао, да су они један засебан народ и не хтедоше више слушати грчко свештенство. Године 1870. они добише од султана право, да имају своју народну бугарску цркву, независну од грчке, цариградске цркве.

Рат 1877. године у један пут ослободи Бугарску. Руски је цар захтевао, да она постане независна држава. Берлински је Конгрес био мање наклоњен према бугарском народу, те га раздели у три дела. Само северни део образова кнежевину Бугарску с једним кнезом Европљанином и народном скупштином, Собрањем. Јужни део буде уређен као самоуправна област Источна Румелија, с владом коју поставља султан. Маћедонија би враћена султану без икаквих погодаба.

Но Бугари се не сложише с таквим распоредом; они Бугари из Румелије уредили су народну војску и наоружана гимнастичка друштва и 1885. године ујединили су се с кнежевином Бугарском и поред протестовања султана и великих сила.

Тако су се четири хришћанска народа у Турској ослободила од Турака, и то сви, осем Срба, с помоћу Русије, која је мислила да над њима господари; али сви, кад се већ једном видеше слободни, уредише се као независне државе.

Мисир. — Султанова се власт простирала чак до Африке, а Мисиром се звала једна област његове царевине. У ствари је он био у рукама мамелучких коњаничких старешина, оних истих, с којима је Бонапарта ратовао 1798. године. Како Енглеска не хтеде оставити Мисир Француској, она га освоји и врати султану, који тамо посла турскога управника. Један Арбанас из управникове пратње, Мехмед-Алија, успе помоћу улеме (доктора теологије) да буде постављен за пашу у Каиру; за тим нареди да се побију мамелуци, те је сад он био неограничен господар Мисира. Он се прогласи за власника све земље и мисирски су сељаци (феласи) сад били само закупци. Он преобрази земљорадњу у земљи завођењем гајења индустријских биљака, индига, броћа, дуда, а особито памука. Он створи и војску по европском обрасцу: војници су му били мисирски урођеници (феласи), а официри су били Турци. Неколики виши официри били су странци, поглавито Французи.

Као награду за услугу, коју је Мехмед-Алија учинио султану, давши му своју војску и флоту, да покори Грке (1825.—28.), он доби то, да влада над Мисиром постане наследна у његовој породици. Од тада Мисир постаје независан према Цариграду, и постаје једна држава, којом у ствари влада породица Мехмед-Алијина. Међутим, мисирски се господар привидно и даље покоравао султану, који је врховни поглавар свих правоверних муслимана. 1829. године енглеска влада предложи Мехмед-Алији, да га призна за независна владаоца. Мехмед одговори посланику: „Ви сте странац и не знате како мусломанин мисли. Али ко даје вашој влади право да ме вређа у мојој кући? Знате ливи, какве би последице за мене имала деоба Турске Царевине? Сваки би ме муслиманин с гнушањем оставио, и то би први учинио мој син... Султан је луд, али Бог нам га је дао због наших грехова“. У два рата, што их је водио с турском војском, Мехмед је увек изјављивао да остаје веран слуга султанов.

Мехмедови су наследници остали у том истом положају: они су и даље слали султану данак и називали су се само пашама. Један од њих, Исмаил-наша, ступи у преписку с французом Лесепсом за просецање Суецке Превлаке (1856.—66.). За дуго се мислило, да од тога предузећа неће бити ништа. У то се време султан показивао добро расположен према Исмаилу, те му допусти да у Мисиру промени ред наслеђа (дотле је, по турском обичају, наслеђивао најстарији сродник, а од тада најстарији син). Он му допусти и да се назове кедивом, те ће рећи господарем, и да има дипломатске агенте код европских влада. Тако Мисир постаде држава.

1869. године, кад Суецки Канал би довршен, кедив је сам лично са својим министром Нубар-пашом ишао у Европу, да позове владаоце на освећење и свечано отварање канала. Незадовољна турска влада хтеде га опоменути на његову зависност, па му заповеди да преда 200 000 пушака, да смањи војску на 30 000 људи, да шаље свој буџет у Цариград (на преглед и одобравање) и да од султана тражи одобрење за задужења. Осем тога она је наредила, да се у Мисиру јавно прочита султаново наређење. Енглеска је влада потпомагала те захтеве. Кедив се најзад покори, али заповеди да се султанова заповест чита на турском језику, тако да је нико од његових поданика није разумео. Потом је радио да ублажи султана. Године 1871. он доби потврду својих повластица и право да преуреди своју управу.

Он се за то преуређење обрати двема европским силама, које воде с Мисиром најживљу трговину, Француској и Енглеској. 1875. године преуреди се правосуђе — установише се судови, у којима су судије били Европљани и израдише се нови законици посредством једне комисије, састављене од људи из Европе. — 1876. године установи се једна француско-енглеска управа ради обезбеђења плаћања мисирских дугова. Од тада су Француска и Енглеска постале у Мисиру моћније од султана. А од како се Француска повукла, од тада Енглеска потпуно управља кедивовом владом.


  1. Тј. по њеним источним окрајцима иза Струме, а меместимице и по унутрашњости измешани са Србима, Грцима и Цинцарима. — Види: Ј. Цвијића, Проматрања о етнографији македонских Словена. — Београд, 1906. — и Histoire politique de l’Europe contemporaire, — од Ch. Seignobos-а, Paris 1897., стр. 608. Прев.
  2. Само је било спорова између хришћана источноправославних и римокатолика због чувања кључева од Светога (Христовога) Гроба. (То је спор око Светих Места).
  3. Писац под Маћедонијом подразумева и праву Маћедонију и Стару Србију, и ту помиње само Бугаре и Грке. Ми смо на неким местима народоносно име заменили именом „хришћани", пошто је тако у ствари и било. Прев.
  4. Отуд назив Маинати.
  5. Писац мисли на Милошеву предају али-аги Серчесми и на угушивање Хаџи-Проданове буне. Прев.
  6. Кара-Ђорђе се вратио 1817. године и позвао Србе на оружје, а Милош затражи његову главу од домаћина, који га је био примио, и посла је султану.
  7. Муслимани су напустили Београд 1862. године, Ту је остала једна мошеја (џамија).