Istorija savremene civilizacije 13
| ←< 12. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
14. glava >→ |
Tursko Carstvo u XIX stoleću. — Otomansko Carstvo, koje je krajem Srednjega Veka zasnovala jedna turska sultanska porodica, bejaše sačuvala svoju grdno veliku prostoriju: u Evropi celo Balkansko Poluostrvo i na severnoj strani Dunava Rumuniju (to se ukupno zvalo Evropska Turska); — u Aziji Malu Aziju i zemlje na Eufratu čak do Persije (Azijska Turska), Siriju i zaštitu nad Arabijom; — u Africi Misir i Tripolis. Ali je ta carevina bila rastrojena od XVII stoleća i klonila se propasti.
Kao i u svima drugim istočnjačkim državama, tako je i tu bila despotska i neuređena vladavina. Sultan je imao i primenjivao svu vlast neograničeno; ali, kako je on živeo zatvoren u seraju i nije poznavao državnih poslova, to je uprava bila ostavljena kakvom veziru i starešinama pojedinih grana državne službe, koji su birani između njegovih ljubimaca. Vojska je bila sastavljena od konjanika (spahija), koji su živeli na onim zemljama koje im je sultan dao, i pešaka (janičara), podeljenih u 199 četa, smeštenih po carigradskim kasarnama. Ali spahije nisu više vršile svoju službu, a janičari, umesto da se regrutuju iz sultanovih robova i da ostanu neženjeni, stadoše se ženiti i svoja mesta predavati svojim sinovima, koji su ih smatrali kao naslednu državnu službu, a, uz to u isto vreme rađahu i po kakav zanat. To je bila jedna vojska u vreme rata vrlo rđava, a u vreme mira vrlo nemirna, koja je držala sultana kao zarobljenika u njegovoj prestonici.
Svaka je oblast imala svoga vojnoga upravnika, poslatoga iz Carigrada, koji je imao svu vlast i sad se nazivao paša. Paše bejahu sultanovi robovi, i sultan je mogao narediti, da im se odseku glave i da mu se donesu u seraj. Ali je većina bila kupila svoju oblast u sultanovih ljubimaca, koji su ih postavljali, i oni, koji su zapovedali kakvim odredom vojske, bunili su se često protiv naredaba koje su dolazile iz Carigrada.
Finansije su ostale onako nezgodno uređene, kao što su i pre bile: bez pravilnoga računovodstva, bez protokola, hartije su se čuvale u džakovima. Nije ti tu bilo ni budžeta; sultan i njegovi ljubimci uzimali su iz državne blagajne koliko hoće'| novaca. Nije bilo ni finansijske (fiskalne) uprave; prihodi, to jest porez na hrišćane i Jevreje, dohotci sa sultanovih dobara i carina na trgovinsku robu, izdavati su pod zakup preduzimačima, koji su stanovništvu uzimali svo do gole duše.
Tim manama istočnjačke despotske vladavine Otomansko je Carstvo pridodalo i uzroke slabosti, koji su u tesnoj vezi čisto s njegovim karakterom. To je bilo jedno isključivo muslimansko carstvo. Sultan je bio nasledio kalife, i on je bio verski poglavar. Kao i u svima muslimanskim zemljama, Koran je bio jedini, verski, građanski i politički zakon. Država je bila potčinjena crkvi. Vera je bila obavezna, i vlada je smrću kažnjavala svakoga muslimanina, koji bi se odrekao islama. — Samo su muslimani sačinjavali otomanski narod. Ali, protivno srednjevekovnim hrišćanskim državama, koje su na svom zemljištu trpele samo hrišćane, muslimani su u svojoj sredini trpeli i nevernike (hrišćane i Jevreje). Ti nevernici nisu mogli biti građani, smatrali su se kao niži, lišeni svih političkih prava, izvan zakona, pošto je za carstvo zakon bio Koran. To je označavalo ime raja (stado, gomila). Oni su plaćali porez po glavama (harač) i kulučili su, a nisu primani ni u vojsku ni u državnu službu.
Tu nije bilo razlike po poreklu; kad evropljanin hrišćanin, potomak pobeđenih, primi islam, odmah postaje ravan turskom muslimaninu, jer Koran ne čini nikakve razlike među vernima. Tako je bilo muslimana arbanaških i slovenskih (srpski Bošnjaci i bugarski Pomaci).
S demokratskim uređenjem carstvo je imalo dakle aristokratsku vladu; jednakost je bila potpuna, ali samo među muslimanima, a muslimani su u odnosu prema nevernicima sačinjavali aristokratiju po veri.
Na taj je način društvo bilo podeljeno na dve nejednake klase (muslimane i raju), koje se nisu mogle stopiti ujedno i koje su ostale večiti neprijatelji.
Sultan je mogao računati na muslimane, ali ugneteni hrišćani nisu mogli biti verni podanici. No, pokorivši ih, carstvo im je ostavljalo njihovo uređenje. Oni su očuvali svoju veru, jezik i običaje, pa čak i svoje sveštenstvo i upravu u selima. Hrišćanski su se narodi iz XV stoleća sačuvali nedirnuti pod sultanovom vladavinom, kao što su se sačuvale slike u crkvi Svete Sofije pod slojem kreča, kojim su po naredbi Muhameda II bile pokrivene.
U Aziji je većina stanovništva bila muslimanska i turskoga porekla; druge raje nije bilo osem Grka, Jevreja i Jermena, rasturenih po malim društvima, vrlo mirnih i nemoćnih da se bune. Ali su muslimani u Evropi bili malobrojni, a pod njima su se nalazili svi mali hrišćanski narodi, oko kojih su sultani probavili jedno stoleće, dok su ih pokorili.
Na severnoj strani Dunava Rumuni su samo plaćali danak, ali su od XVII stoleća njima upravljali Grci iz Fanara (grčki kraj u Carigradu), koji su svoja zvanja kupovali u sultanove vlade. U zemlji nije bilo stalno nastanjenih muslimana.
Na jugu od Dunava Srbi, koje su turski ratnici, kao vlasnici sve zemlje, nemilosrdno ugnetavali, sačinjavali su jedan seljački narod. Njihovi istočni susedi Bugari bili su rastureni na obema padinama Balkana, u tri oblasti, Bugarskoj, Istočnoj Rumeliji i Maćedoniji.[1] I oni su takođe bili samo seljaci, ali su oni bili gogovo jedini stanovnici tih zemalja. — Onamo, pozadi tih planina, vere i prilike bejahu još više isprepletane. Bosna je i dalje bila naseljena slovenskim stanovništvom, ali je skoro polovina Bosanaca u XV stoleću primila islam, te obrazovala jedan red sopstveničko-vojnički, koji je bio dovoljno jak, da seljake hrišćane drži u ropstvu.
Epir bejaše sačuvao svoje staro stanovništvo (Arbanase) i svoj jezik, srodan s prastarim grčkim. Jedan deo Arbanasa bejaše primio islam, a drugi ostao u hrišćanskoj veri. Ali su svi sačuvali svoje običaje; u pola seljaci a u pola hajduci, oni su obrazovali mala naoružana plemena, koja su bila gotovo nezavisna u svojim planinama. Turska je vlada od njih tražila samo toliko, da dođu naoružani, kad se pozovu.
Na jugu i po ostrvlju Arhipelaga, Grci su bili po novo stvorili jedan narod, i najobrazovaniji od njih počeše se smatrati za potomke starih Jelina.
Svi su ti narodi bili pokoreni silom, pa ih je samo sila i mogla držati u pokornosti.
Najzad turska carevina, kao država muslimanska, nikad nije primana u društvo hrišćanskih, evropskih sila. Hrišćanski su vladaoci sačinjavali kao neku porodicu, a sultan je ostajao tuđinac; on je imao samo jednoga jedinoga saveznika, francuskoga kralja. On se u Evropi utvrdio osvajanjem, i ostali vladaoci mogli su ga iz nje isterati samo silom. Njegove zemlje nisu bile pod zaštitom međunarodnoga prava; one su bile kao kakva pustara, koju svaki može zauzimati. Godine 1787. Rusija i Austrija bejahu se udružile, da osvoje i među sobom podele Evropsku Tursku.
Tako je dakle carevini pretila opasnost s više strana bune janičara u Carigradu, odmetanje paša po oblastima, ustanci hrišćanskih naroda, rusko i austrijsko osvajanje itd.
Za vreme evropskih ratova s Francuskom opasnost se od strane Evrope bila umanjila. Austrijska vlada, zabavljena na zapadu, napusti osvajanje na istočnoj strani; ona zaboravi interese Austrije na Dunavu i umesto da osvaja Otomansko Carstvo, ona je gledala da ga sačuva. Engleska, koja se dotle vrlo malo zanimala istočnim stvarima, bude francuskim vojnim pohodom na Misir navedena, da ugovori savez sa sultanom; a po tom, kad Englezi dovršiše osvojenje Indije, oni stadoše misliti, da im valja evropske države, Francusku i Rusiju, držati daleko od stvari na Istoku. Otomansko je Carstvo od tada u Evropi imalo tri saveznika, koji su želeli da ga održe, Francusku, Austriju i Englesku. Samo joj je još bio ostao jedan neprijatelj, Rusko Carstvo, koje pokuša da joj otrgne Rumuniju (1806.—1812.); ali za vreme ratova s Francuskom car je morao odložiti svoje osvajačke smerove.
Istočno pitanje u XIX stoleću. — Kad se povrati mir u Evropi 1814. godine, Tursko Carstvo postade spornim predmetom među evropskim silama. Austrijska je vlada od njih zahtevala na Bečkom Kongresu, da sultanu ujemče celokupnost njegove države, što bi učinilo da i Tursko Carstvo uđe u evropski koncerat (to jest da se i ono u buduće smatra za evropsku državu i da uživa blagodeti međunarodnoga prava). Ali Rusija to odbi. Turska Carevina dakle ostade i dalje van zaštite međunarodnoga prava, izložena pokušajima da se rasparča i izdeli. Ali, pošto je svaka od velikih sila bila zainteresovana sudbinom zemalja, koje su sačinjavale ovu prostranu carevinu, to su sve htele da se pitaju, kad se uređuju istočne stvari. Državnici se prema tome navikoše da motre, kao iz zaseda, na sve događaje, koji prete da proizvedu kakvu promenu u Turskom Carstvu, i pa sve namere evropskih vlada, da bi bili spremni da se umešaju, čim bi koja sila htela da se meša u turske stvari. I od 1815. godine diplomati se stalno zanimaju istočnim pitanjem (tako je ono nazivano).
Istočno se pitanje moglo ovako izraziti: Hoće li se Tursko Carstvo ostaviti u celini ili će se podeliti? Ako bi se rasparčalo, onda su se nametala dva pitanja: 1., Koja bi sila uzela rasparčane zemlje, i 2., Šta bi bilo s malim hrišćanskim narodima, koji su pod sultanovom vlašću? — Diplomati su se mnogo zanimali samo prvim od ova dva pitanja. Naviknuti da vode računa samo o vladaocima, oni su se slabo brinuli o narodima u Turskoj. Oni su upravo mislili samo na suparništvo između evropskih sila, i radili su da održe status-kvo, to jest sve kako je i bilo, da ne bi morali tražiti kakvo novo rešenje, gde bi se morali svi složiti. Tako je mešanje evropskih sila odložilo rešenje istočnoga pitanja u beskonačnost.
Ali, i preko volje diplomata, sultanovoj je vlasti više puta zagrozila opasnost od neprijatelja, koji su bili dovoljno opasni da primoraju velike sile da je brane. I svaki put se istočno pitanje javljalo u novom obliku.
1., Od 1825. do 1829. godine istočno se pitanje ticalo Grčke. Pobunjeni Grci tražili su zaštitu hrišćanskih država protiv muslimana Turaka. Meternik je pozivao velike sile, da im odreknu zaštitu; on je hteo da očuva Otomansko Carstvo i u Grcima je gledao samo revolucionare, koji su se pobunili protiv svoga zakonitoga gospodara. On doista i uspe da zadrži ruskoga cara Aleksandra. Turski vojnici posekoše mirno stanovništvo ostrva Hiosa; u Carigradu sultan zapovedi, da se o vratima saborne crkve obesi hrišćanski patrijarh s 3 arhiepiskopa i 3 sveštenika. Meternika je to slabo diralo. „Ja ne vodim mnogo računa, rekao je on, o 3—400 000 ljudi koji su povešani, posečeni i ponabijani na kolje onamo preko naših istočnih granica.“ Ali u većini evropskih zemalja narod, a naročito obrazovanije ljude, obuze sažaljenje prema tom hrišćanskom narodu, koji je proizilazio od starih Jelina. Obrazovaše se filelenska društva (tj. društva jelinskih prijatelja). Jedan ženevski bankar uredi pisaniju (to jest skupljanje dobrovoljnih priloga), te se Grcima slalo novaca i oružja; francuski, engleski i nemački dobrovoljci išli su u Grčku, da pomažu u odbrani. Po tom malo po malo i narod primora državnike, da posreduju u korist Grka. Novi ruski car Nikola stade na njihovu stranu, pošto su i oni hrišćani (1825.). Rusija i Engleska dogovoriše se, da od sultana traže nezavisnost Grka. Pregovori su trajali tri godine i predlagana su različita rešenja toga pitanja. No sultan ih je, četrnaest puta, sve odbacio. On posla na Grčku ratne brodove i vojsku misirskoga paše, te opustoši i pokori celu Moreju. Tada ruska i engleska vlada pridobiše za se i Francusku, te sve tri zajednički poslaše ratnu flotu, ne da ratuje sa sultanom, nego da primora misirsku flotu, da se vrati (1827.). Tako se izrodi bitka kod Navarina. Godine 1828. ruski car posla na Tursku dve vojske, izjavljujući da neće ni osvajati ni proizvoditi revoluciju. Osmansko Carstvo bejaše raslabljeno uništenjem janičara, a sultanovi redovni saveznici, Engleska, Francuska i Austrija, ne smedoše je braniti (Francuska je bila poslala čak i jedan odred vojske u Moreju u pomoć Grcima), te su Rusi mogli 1829. godine preći preko Dunava i ići k Carigradu. Sultan zatraži mir, odreče se Grčke, obveza se da pusti slobodnu plovidbu Dunavom i Dardanelima i obeća Rusiji platiti ratnu oštetu. No kako tu oštetu ne mogade platiti, to dođe u zavisan položaj prema Rusima, i Osmansko Carstvo postade carevim štićenikom.
2.) Od 1831. do 1833. godine istočno je pitanje iskrslo zbog rata s misirskim pašom, Mehmed-Alijom. U naknadu za svoj pohod protiv Grka Mehmed je bio dobio upravu nad oblašću Svetoga Jovana od Akre (Bejrut); njegov lični neprijatelj Hozrev-paša, postavši veliki vezir sultanov, spreči da mu se to da, a Mehmed se reši da silom uzme. On bude oglašen za buntovnika, ali njegova vojska osvoji Siriju i pobedi sultanovu vojsku u Maloj Aziji. Sultan, pod uticajem Mehmedovih neprijatelja, potraži pomoći u ruskoga cara, i jedna ruska vojska ulogori se pred Carigradom. Engleska i francuska vlada, bojeći se da sultan ne padne u potpunu zavisnost prema Rusiji, nagovoriše ga, da pristane na mir sa onakvim pogodbama, kakve je Mehmed ostavio, to jest da mu ustupi Siriju za života njegova. I car se sa svoje strane koristi svojim uticajem, te izradi da sultan potpiše Ugovor Unćar-skelesiski (1833.): car i sultan obećaše da se uzajamno brane, ali sultan bude razrešen obaveze da šalje vojsku u pomoć Rusiji, a u zamenu za to otvori moreuze (tj. Bosfor i Dardanele) ruskoj ratnoj floti. Taj tobožnji ugovor o savezu stavljao je Tursko Carstvo pod zaštitu Rusije.
3. Od 1839. do 1840. godine istočno pitanje opet iskrsnu zbog Mehmed-Alije. Hozrev, pri povratku s jednoga pohoda na Kurde u planinskgim krajevima oko Tigra, bejaše napao na Siriju, rat se opet započeo i, kao ono i 1833. godine, Mehmedova pobedonosna vojska poplavi Malu Aziju. Mehmed je izjavljivao da ne ratuje protiv sultana, svoga gospodara, nego da se samo bori protiv njegovih slugu; on se nadao da će ih oboriti, pa da sam on postane sultanov prvi ministar. Ali se engleska vlada tom prilikom umeša u isti mah kad i ruski car, i to sporazumno s njim. Englezi kao i Rusi bili su neprijatelji Mehmedovi, — i to Rusi s toga, što su se bojali da on, pošto preduzme upravu nad Osmanskim Carstvom, ne ojača državu i ne učini je sposobnom da im se odupire; a Englezi pak s toga, što im Mehmed, kao gospodar Misira, mogaše preseći saobraćaj sa Indijom. Palmerston je rekao: „Ako se Indija može raniti, onda to može biti samo preko Misira.“ Engleska i Rusija udružiše se s Pruskom i Austrijom. Tako bude obrazovan četvorni savez (quadruple alliance), koji izjavi, da se laća odbrane sultanove i zapovedi Mehmedu, da se vrati u Misir. Francuska je, naprotiv, podržavala Mehmeda, nadajući se da će on preporoditi Tursku, kao što je preuredio i Misir. Francuska se ne htede pridružiti ostalim velikim silama. Na taj se način obori ceo savezni sistem: od 1830. godine dve ustavne monarhije, Francuska i Engleska, bejahu udružene protiv neograničenih vlada, a godine 1840. Francuska je stojala samosama naspram Engleske, udružene sa one druge tri sile, kao ono 1814. godine. Francuska liberalna stranka, odnegovana tako, da se divi Napoleonu I, zahtevala je rat; koristili bi se istočnim pitanjem, da pokvare ugovor od 1815. god. i da po novo zauzmu levu obalu Rajne. Tjerovo je ministarstvo podržavalo tu politiku i podbadalo je Mehmeda, da ne popušta; ali je kralj hteo mir, a i sam je Tjer znao da ne može ratovati sa Evropom. Francuska vlada povuče svoju flotu iz Levanta, a Engleska posla flotu, koja primora Mehmeda, da primi one pogodbe, koje je postavio četvorni savez, to jest da vrati Siriju (1840.). Da bi se Rusiji zakratilo da gospodari nad sultanom, Engleska uspe, da se potpiše Dardanelska Konvencija (Convention des détroits, 1841.), kojom se sve sile obavezaše da ne uvode svoje ratne brodove ni u Bosfor ni u Dardanele, a tako isto obećaše sultanu, da će mu obezbediti celokupnost države. Tako dakle Osmansko Carstvo posredovanjem udružene Evrope ostade celokupno. Tada se prvi put prema njoj postupilo kao prema evropskoj državi, te se stavi pod zaštitu međunarodnoga prava.
Sultanova vlada i sama pokuša da ojača Osmansko Carstvo i da ga približi evropskim državama unoseći u nj nekoje evropske uredbe. Popravljanje je započelo od 1826. godine. Sultan Mahmud upoređavao se s Petrom Velikim, koji je u svoju carevinu uveo savremenu obrazovanost; podražavajući Evropljanima, on je pio vino, a nagonio je i svoje ministre, da ga piju, ma da je to Koran zabranjivao; on je zapovedao da se brada saseca na dva prsta dužine. — On je naročito želeo da ima vojsku po evropski uređenu. Godine 1826. oprostio se janičara: pošto se bio sporazumeo s njihovim starešinama, zapovedio im je, da pošlju po 150 ljudi od svake čete, da ih uvrsti u novi vojni korpus; janičari se pobuniše; pa njihove se kasarne pucalo iz topova, pošto su ostavljene pozadnje kapije otvorene, da bi mogli pobeći. Po tom je uređena vojska od 70 000 ljudi po obrascu evropskih vojsaka. Jedan pruski oficir, slavni Moltke, koji mu je pomagao, da tu vojsku stvori, ovako je opisuje: „Vojska po evropskom obrascu, s ruskim mundirima, francuskim pravilima, belgijskim puškama, engleskim sabljama, turskim turbanima, mađarskim sedlima i nastavnicima svih narodnosti; vojska sastavljena od timariota, doživotnih aktivnih vojnika, od rezervista s neodređenim rokom službe, gde su starešine bile regruti, a regruti neprijatelji stražarenja.“
Rašid-paša, koji je upravljao u ime sultana Mahmuda, a po tom i u ime njegova naslednika, pokuša da izvede dublje popravke. On podiže kule svetlilje i ustanovi sanitetski karantin u Carigradu. On izradi da se usvoji jednolika carinska tarifa, kojom se omogući strancima trgovanje s Turskom (dotle je roba bila podložna raznim taksama, prema tome od kojega je naroda dolazila). On izradi da se reši, da činovnici primaju stalnu, određenu platu. Hteo je ići i dalje, da se u Turskoj zavede vladavina građanske slobode. 2. novembra 1839. godine sultan sakupi u svom dvorcu u Đulani glavnije velikodostojnike, predstavnike hrišćanskih crkava i evropske diplomate i naredi da se svečano pročita hatišerif, kojim je obećao opšta preuređenja. U tom se aktu govorilo, da nesreće Turskoj dolaze od tud, što su napušteni stari običaji, i da bi se te nesreće izgladile, treba da se zavede novo uređenje. (Vlada se nalazila između starih Turaka, koji su se držali svojih navika, i Evropljana, koji su preporučivali izmene; no ona se izvuče iz toga položaja s pomoću jedne kitnjaste rečenice, čij je svršetak bio u protivrečnosti s početkom). Sultan je obećavao ličnu bezbednost i poresku jednakost; izjavio je da će se ukinuti monopoli, oduzimanje dobara (konfiskovanje) i izdavanje poreza pod zakup i dodao je: „Te vladalačke koncesije važiće za sve, ma koje vere bili.“ Prilikom jednoga prijema starešina hrišćanskih opština Rašpd izjavi, da su sultanu i muslimani i hrišćani kao podanici ravni. To je značilo toliko, koliko i objaviti opšti prevrat. Stari Turci, gnevni što se s nevernicima postupa tako, kao da su oni jednaki s pravovernima, stadoše spletkariti protiv Rašid-paše i oboriše ga. Rašid posle opet dođe na vlast, ali se sad održavao na položaju samo čuvajući se da ne vređa mišljenje muslimana. Jedan mladi jermenski hrišćanin, koji je u ljutini bio primio islam, vrati se u hrišćanstvo. Međutim, Koran kaže da je svaki muslimanin, koji se odreče svoje vere, dostojan smrtne kazne. Evropske su vlade tražile milost za mladića, ali on bude pogubljen. „Ja znam, rekao je Rašid evropskim diplomatama, da moja vlada nije baš uspešna, ali ja sprečavam da se ne vlada još i gore“. Za izvršenje istinskoga preobražaja bilo je potrebno pouzdano osoblje; međutim, muslimani su bili suviše neobrazovani, da bi mogli shvatiti nov način vladavine. Moltke kaže: „Turčin, koji zna čitati i pisati, naziva se hafiz, učen“, on dodaje, da se stranci ne mogu upotrebiti, „jer i najbolji dar postaje sumnjiv, čim dolazi iz ruke kakvoga hrišćanina“.
Međutim, uspelo se da se stvori redovna vojska s petogodišnjim rokom službe (nizam) i rezerva (redif), koja služi sedam godina. Osnova se Otomanska Banka sa evropskim osobljem. Sa uvođenjem samo jedne carinske tarife pa uvoz, od 9 na 100, carevina se otvori evropskoj robi. Evropske se vlade stadoše nadati, da će se Osmansko Carstvo samo preobraziti i spasti od raspadanja. Za jedno dvanaestinu godina istočno pitanje nije više pokretano.[2]
4., Istočno se pitanje po novo potrže 1852. godine. Car Nikola se nikako nije odricao osvajanja Osmanskoga Carstva, koje je on nazivao „bolesnim čovekom.“ Prilikom jednoga putovanja u Englesku (1844.), on je govorio: „U mojem kabinetu ima dva mišljenja o Turskoj. Po jednima ona je na umoru, a po drugima ona je već umrla. U svakom slučaju neće se sprečiti, da kroz kratko vreme ne umre.“ Godine 1852. on izjavi engleskom poslaniku, da je došlo vreme „da se sporazumeju o pogrebu“, i da se on rešio da zauzme Carigrad, ne kao svojinu nego kao zalogu.
Turskoj Carevini po novo zagrozi opasnost od poplave ruske vojske. Engleska vlada reši da je silom spase i potraži saveznika. Pruski se kralj ne smede umešati, a Austrija se ograniči samo na proteste. Ali Napoleon III, postavši carem, ugrabi tu priliku, da Francuskoj da aktivniju ulogu u Evropi; on povuče za sobom i sardinsku vladu, koja je naročito gledala da mu ugađa, i bude ugovoren savez između Engleske, Francuske i Sardinije. Rusija je bila posela vojskom dunavske oblasti, a ove tri sile poslaše najpre flotu, pa po tom i vojsku u Tursku. Rusi se povukoše gotovo bez borbe. Ali saveznici htedoše uništiti carevu silu na Crnom Moru i tim mu oduzeti mogućnost, da po novo počinje rat: oni opsedoše rusku oružnicu na Krimu, Sevastopolj, zauzeše je posle opsade od trista i pedeset dana i uništiše je.
Pariski Kongres, gde su bile zastupljene sve velike sile, uredi stvari na Istoku (1856.). Crno More postade neutralno i bude zabranjeno na njemu držati ratne brodove. Dunav bi proglašen za neutralan i odredi se naročita međunarodna komisija, da uredi plovidbu po Dunavu. Sile se obvezaše da sačuvaju osmansku državnu oblast. Tako su evropske sile odbranile sultana od Rusije. — U zamenu za to, one su zahtevale od njega, da izvrši stvarne popravke, koje je bio objavio, to jest da zavede pravičnu vladavinu za svoje podanike hrišćane. Sultan izdade jedan svečani proglas (Hati-humajun od 18. februara 1856.), gde u načelu postavi slobodu i jednakost svih pred zakonom: hrišćani neće više plaćati porez po glavama (capitatio, harač), oni će se primati u vojsku kao i muslimani i imaće svojih predstavnika u upravi. Evropske sile izjaviše da „konstatuju veliku važnost toga saopštenja“, dodavši da im ono ne daje nikakva prava „da se mešaju u odnose između sultana i njegovih podanika, niti pak u unutrašnju upravu carevine.“ One su tražile od turske vlade obećanja, da će izvršiti popravke, ali nisu preduzele ništa da je i primoraju, da se tih obećanja održi.
Vlada nije mogla ta obećanja ispuniti, a da iz osnova ne poremeti uređenje carevine. Jedini je zakon bio muslimanski verski zakon, a on nije štitio hrišćana; u naknadu za to, hrišćani su bili uređeni po malim opštinama, svaka sekta za sebe, i njima su upravljale njihove vladike, koje su imale tu povlasticu da upravljaju u isti mah i verskim i svetovnim stvarima. Na taj način vlada nije mogla zavesti jedan zakon za sve, a da u isti mah ne povredi i muslimanski zakon i hrišćanske povlastice, Muslimani ne pristajahu da slušaju nevernike, te se s toga nisu mogli hrišćani primati u službu; oni su ih i dalje zlostavljali, a hrišćani nisu mogli naći pravde u muslimanskih sudija. Hrišćani pak sa svoje strane nisu ni marili za tim da služe u turskoj vojsci, te su voleli da se otkupljuju od vojne službe: od tud se dogodi, da se porez po glavama, koji je bio ukinut, po novo povrati pod vidom otkupne takse (vojnice). Dva državnika, koji su upravljali carstvom, Alija i Fuad, pristalice evropskih uredaba, zavedoše sudove i upravna veća po svemu carstvu; tu su trebali i hrišćani da se primaju. Ali su u njima muslimani gospodarili: u Jedrenu su 4 000 muslimana imali 11 predstavnika, dok su ih 60 000 hrišćana imali samo 3. Kad evropske vlade narediše, da se izvrši pregled posledica toga preuređenja, one nađoše, da se zakoni nisu mogli primeniti: s hrišćanima se i dalje postupalo kao s nižima, a tako su se i oni sami ponašali; samo su dvojica dostigla do čina paše, pa pi opi nisu bili u službi; sudovi, čije su sednice trebale da budu javne, naređivali su, da im policija stoji na vratima, i nisu hteli ni posle saslušavati hrišćane kao svedoke ; za zaptije (žandarme) su uzimani sve sami razbojnici, koji su globili stanovništvo.
Sultanovi su saveznici zahtevali, da izvrši stvarne popravke. Predlagana su mu dva tipa političkoga uređenja. Francuska ga je vlada nagovarala „da ne čini nikakve razlike između raznih narodnosti Turskoga Carstva“. A davanjem podjednakih prava svima podanicima oni bi se stopili samo u jedan narod, kao što je u Francuskoj. Ruska vlada nije odobravala to stapanje i predlagala je „razdvajanje hrišćanskih i muslimanskih interesa“; ona je govorila, da „Koranovo učenje postavlja jednu neprelaznu među između Turaka i hrišćana; u Turskoj će jednakost pred zakonom i dalje ostati prazna reč“ (1867.). Francuski je savet bio iskren ali neostvarljiv; ruski se savet mogao primeniti, ali je on vodio rasparčavanju carevine, a to je i htela ruska vlada.
Tursku je vladu štitila još samo saglasnost između Engleske i Francuske. Francuski poraz 1870. godine ostavi ruskoj vladi odrešene ruke za rad. Ona otpoče sa izjavom da je više ne vezuje Pariski Ugovor i spusti ratnu flotu na Crno More. Po tom podstače hrišćane, Srbe u Hercegovini, da se pobune protiv sultana.
5., Istočno pitanje u Evropi po novo dođe na dnevni red (1875.) zbog slovenskih hrišćana. Sultan je 1875. godine izdao ukaze, kojim se obećava sloboda i jednakost, ali vlade nisu više verovale sultanovim obećanjima. Na predlog austrijske vlade velike sile izjaviše, da treba preurediti poreski sistem i pravosuđe i „da izvršenje tih izmena ne bude ostavljeno na volju pojedinih paša“; one su zahtevale „kontrolu koja će se poveriti jednoj“ komisiji, sastavljenoj od hrišćanskih i muslimanskih prvaka“. Dok su hercegovački gorštaci, potpomagani Crnogorcima, zabavljali tursku vojsku, dotle i slovenski seljaci u Bugarskoj pokušaše da proglase svoju nezavisnost. Vlada pusti protiv njih bašibuzuke, koji napadoše na nezaštićena sela, uništiše ih oko stotine, posekoše 25—40 000 duša i odvedoše u ropstvo 12 000 žena. „Bugarski užasi“ (1876.) razgneviše celu Evropu. Vlade obrazovanih država ne smedoše više braniti Tursko Carstvo.
I sami se Turci podeliše: nova, mladoturska stranka, koju je predvodio Midat-paša, tražila je narodnu skupštinu, sastavljenu od predstavnika svih narodnosti i svih vera; ona obori sultana i na njegovo mesto postavi njegova sinovca Murata (1876.), koji bi zbačen posle nepuna tri meseca. Po tom bude u decembru 1876. god. izdata jedna uredba, koja je u tajnosti bila izrađena; njom se zavodila ustavna vladavina sa senatom i izbornom narodnom skupštinom. Ali ti nazovi-izabrani poslanici nisu mogli želeti drugo što, nego ono što je i vlada želela. Njima su dali nadimak: „Evet Efendim“ (Tako je, Gospodaru). To je bila jedna komedija pred Evropom. Turska je vlada govorila: „Novim se ustanovama zasniva u carevini vladavina slobode, pravde i jednakosti, to jest pobeda obrazovanosti“. Od tud se izvodilo, da Turskoj, koja se sama sobom preuredila, nije više potrebno mešanje stranaca. Evropske se vlade sporazumeše da traže, da se zavede „neka vrsta samoupravne vladavine, tako da se hrišćanskim narodima da pravo da nadziravaju ono, što se lično njih tiče, i da se obezbede od samovoljne vlasti“. To je bila predložila Rusija. Turska vlada izjavi, da je taj zahtev protivan novom ustavu i iznese ga pred jedan veliki savet (divan), koji ga odbaci sa 236 protiv 1 glasa. Evropske države opozvaše svoje poslanike.
Tursko Carstvo bejaše sad ostavljeno samom sebi. Ono se opiralo Crnogorcima i bilo je odbilo srpsku vojsku. Ruski car ulazi u rat, dobi pravo da pređe preko Rumunije i upade u Tursku (1877.). Evropa se ne umeša kao ono 1853. god. I ruska vojska, tek posle vrlo teških napora, mogade po novo preduzeti onaj put od 1829. godine, i stiže u Jedrene. Kao ono i 1829. god., tako je i sad ruski car nametnuo svoje pogodbe za mir.
Sultan priznade potpunu nezavisnost trima hrišćanskim državama, koje su bile u savezu s Rusijom, Crnoj Gori, Srbiji i Rumuniji, i ustupi im i po nešto zemlje. On se odreče svih bugarskih zemalja; nova bugarska država imala je da obuhvati Rumeliju na severnoj i južnoj strani Balkana i Maćedoniju. Od Evropske Turske sultanu bejahu ostala samo još tri komada bez veze, Bosna, Arbanija i Rumelija.
Evropske vlade nađoše da je to parčanje suviše veliko i vrlo ugodno za Rusiju, te primoraše ruskoga cara, da pristane na opšti kongres, koji bi uredio položaj Turskoga Carstva. Berlinski Kongres usvoji nezavisnost triju hrišćanskih država i ono, što im je u zemlji dato, ali znatno smanji deo, koji je bio dat Crnoj Gori. On smanji i maloazijske oblasti koje je sultan Rusiji ustupio i proglasi Batum za slobodno pristanište; zadrža i dalje neutralnost morskih otoka (Bosfora i Dardanela) i Dunava. Ali ne primi Bugarsku onakvu, kakva je po ugovoru bila načinjena. Samo zemlja na severnoj strani Balkana bude uzeta za kneževinu Bugarsku, koja je morala ostati vazalna prema sultanu; od bugarske zemlje na južnoj strani Balkana postade oblast Istočna Rumelija, kojom će upravljati jedna evropska komisija pod upravnikom (guvernerom), kojega sultan postavlja. Hrišćani u Maćedoniji biše prosto vraćeni Turskom Carstvu.
Kongres je smanjio deo Rusiji i njenim saveznicima, ali raskomada Tursko Carstvo u korist onih država, koje su bile ostale neutralne. Na zahtev Francuske i Italije on dade Grčkoj veći deo Tesalije. Austrija bi ovlašćena da posedne pobunjenu Bosnu i Hercegovinu. Engleska je već bila dobila od sultana pravo, da zauzme ostrvo Kipar.
Na taj je način gotovo cela Evropska Turska otrgnuta od sultana; njemu su ostale samo zemlje naseljene muslimanima (Arbanija i carigradska oblast), a od hrišćanskih podanika samo oni u Maćedoniji[3] i u solunskoj oblasti (Grci, Srbi, Bugari i Cincari). One zemlje, što su otkinute od Turskoga Carstva, postale su nezavisne države, kao što su bile i pre osvojenja u XV stoleću. Istočno je pitanje rešeno na jedan način, koji diplomati nisu predvideli, ponovnim stvaranjem četiri narodne države, srpske, grčke, rumunske i bugarske (ne računajući Crnu Goru).
Stvaranje Grčke. — Grčki narod, koji je u Srednjem Veku bio jako istrošen, bejaše se pod turskom vladavinom oporavio: Grci su malo po malo pogrčili Slovene i Arbanase, koji su bili naseljeni u Grčkoj; bejaše se stvorio jedan narod koji je govorio grčkim jezikom i zahvatao gotovo one iste zemlje koje i Jelini Staroga Veka, to jest sav južni deo Evropske Turske od Tesalije, ostrvlje Arhipelaga i pribrežje Male Azije. Za vreme ratova od 1793. do 1814. godine grčki su mornari, ploveći pod turskom zastavom, ostali neutralni između neprijateljskih naroda i privukli gotovo svu trgovinu na Sredozemnom Moru. Oni su odlazili, da u Odesi kupuju žito iz Rusije, pa da ga raznose po Evropi. Godine 1816. oni su imali 600 brodova naoružanih sa 6000 topova i 17 000 mornara. Gotovo svi su ti mornari stanovali na tri kamenita, gola i neplodna ostrvceta naspram argolidske obale, na Hidri, Speci i Psari; oni su tu bili obrazovali tri male republike, kojima je sultan bio dopustio da slobodno sami sobom upravljaju. Stanovnici su bili naoružani i naviknuti, da se na moru bore protiv gusara. Svršetak evropskih ratova njima donese nevolju.
U planinama stare Lakonije (Maina[4]) i srednje Grčke polurazbojničke vojničke družine, klefta i palikara, bejahu sačuvale svoju naviku da uvek idu pod oružjem; oni su se borili rastureni kao strelci, sakriveni iza stena i samo slušali mesne starešine; u Maini je svaki od tih starešina (kapetan) imao svoju utvrđenu kulu,
Tako su Grci imali za borbu spremnu mornaricu i vojsku. U isto doba su i bogati grčki trgovci slali svoje sinove u inostranstvo radi obrazovanja; obrazovani Grci osnivali su akademije i gimnazije; oni popraviše i svoj jezik, koji se bio mnogo iskvario za vreme turskoga gospodarstva; oni su želeli da uspostave i svoju državu. Godine 1797. jedan Grk iz Tesalije, po imenu Riga, sastavio je i jednu rodoljubivu pesmu po ugledu na francusku Marseljezu: „Hajte sinovi jelinski, došao je slave dan...“.
Ustanak se pojavi u isti mah i u Moreji, i u Epiru, i u Rumuniji. Na severu ustanak bude brzo ugušen, ali Moreja i ostrva uspeše da izagnaju Turke. Tada otpoče krvavi rat, koji je trajao osam godina (1821.—1829.). Grci izgubiše Tesaliju, ali su se branili u Moreji i po ostrvlju. To je bilo četničko i opsadno ratovanje. Ustanici su bili obrazovali tri vlade, koje se posle sastaviše u jednu. No vođe se podeliše u dve stranke: na jednoj su strani bili ostrvljani i zanatlije, ljudi iz Moreje, a na drugoj klefte. Od tud se izvrže i građanski rat. Godine 1826. muslimani su bili pokorili svu Grčku, a dve grčke stranke, koje se bejahu sklonile u Patras, po novo otpočeše međusobnu borbu.
Grčku spase jedino to, što se umešaše evropske države. One najpre predložiše, da se stvore tri male grčke državice pod vrhovnom sultanovom vlašću (vazalne); Grci bejahu se svim istrošeni, te primiše predlog (vlada je imala još samo 16 pijastra, i ni malo baruta), ali ga sultan odbaci.
Godine 1829. ruski car, kao pobedilac, primora sultana, da Grcima dâ potpunu nezavisnost i Grčka morade obrazovati kraljevinu s kakvim kraljem iz Evrope. Ali evropski diplomati ne htedoše od nje graditi kakvu pravu silu; ne htedoše joj dati Tesaliju i Krit, nego je svedoše na zemljište južno se Artanskoga i Voloskoga Zatona. To je bio najsiromašniji kraj, a 1829. godine bio je gotovo prava pustinja, — toliko ga je rat opustošio.
Ta mala kraljevina nije bila ni toliko bogata, da bi mogla živeti. S toga Grci nisu prestajali raditi da dobiju grčke zemlje, Tesaliju i Krit, naseljene Grcima, koji su živo tražili prisajedinjenje. Ali su se evropske države bojale da oslabe Tursko Carstvo. Jedva 1878. godine na Berlinskom Kongresu, Francuska dobi za Grčku grčku zemlju Tesaliju, ali je trebalo još tri godine, dok ju je i primila u svojinu.
Grčka je 1833. godine bila uređena kao neograničena monarhija, u kojoj je kao kralj bio bavarski knez Oton. Godine 1842. Grci primoraše kralja, da im da ustav. 1863. godine Oton bude proteran. Grčka je postala parlamentarna monarhija.
Stvaranje srpske, rumunske i bugarske države. — Srpski je narod povratio svoju nezavisnost malo po malo, i tako reći nečujno. U početku XIX stoleća svi su Srbi još živeli po selima. Jedni su obrađivali zemlju i gajili kukuruz, a drugi su čuvali krda svinja po prostranim rastovim šumama; jedini su otmeni ljudi bili svinjarski trgovci i oni koji su nekad bili vojnici u austrijskoj službi. Od 1804. do 1813. godine, koristeći se borbom između janičara i muslimanskih upravnika oblasti, Srbi su se bili pobunili (najpre u ime sultanovo) pod predvodništvom jednoga svinjarskoga trgovca i bivšega austrijskoga podoficira Crnoga Đorđa (Kara-Đorđa), pa su po tom postali i nezavisni, ali ih je ruska vlada napustila i ustanici su morali prebeći u Austriju.
Drugi jedan trgovac, Miloš Obrenović, utvrdi svoju vlast stupanjem u tursku službu i boreći se protiv pobunjenika.[5] On uspe, da se Srbima ostavi oružje, a njemu da se poveri prikupljanje poreza i drugih dažbina i postavljanje srpskih sudija,[6] Godine 1820. on dobi naziv srpskoga kneza u Beogradskom Pašaluku. Za vreme svih ratova on je ostao veran sultanu, koji ga za to nagradi tim, što ga postavi za naslednoga kneza (1830.), dade mu neke srpske zemlje izvan pašaluka i naredi Turcima, da se isele iz cele Srbije osem Beograda.[7] Srbi po novo postadoše narod nezavisan.
Miloš je vladao zemljom despotski. On je bio uzeo u svoje ruke moiopol trgovine sa solju i svinjama i primoravao je svoje podanike, da mu obrađuju njegove zemlje. Rusija, nalazeći da je on suviše moćan, izradi kod sultana, da se ustanovi savet, sastavljen od viđenijih Srba. Miloš nije mogao podnositi taj nadzor i dade ostavku na kneževsko dostojanstvo 1839. Za njim su dolazili njeovi sinovi kao naslednici; drugi bi zbačen (1842.) i pobunjenici uzeše za kneza Karađorđeva sina. Godine 1859. Obrenovići se po novo vratiše. Srbija ostade po imenu zavisna od sultana sve do 1878. godine. Berlinski je Kongres proglasi za nezavisnu. Godine 1882. knez se proglasio za kralja Srbije.
Rumuni na severnoj strani Dunava bejahu podeljeni u dve kneževine, Moldaviju i Vlašku. U tim su zemljama stanovali samo hrišćani, od kojih su jedni bili seljaci a drugi vlasnici zemlje (bojeri). Oni su za dugo imali svoje narodne knezove (gospodare), ali od XVII stoleća sultan im je slao za gospodare Grke iz Carigrada, koje je smenjivao po svojoj volji. 1774. godine ruska vlada izjavi da Rumune uzima pod svoju zaštitu, i primora sultana, da naredi da gospodare biraju bojeri (1784.), za tim da utvrdi sumu poreza, koju su mu oni dužni plaćati (1783.), i najposle, da ih u službi ostavlja sedam godina (1802.). Od 1808. do 1812. Rusi su bili poseli celu Rumuniju, pa se posle povukoše iz nje 1812. godine, ali ipak zadržaše za sebe jedan njen deo, Besarabiju. Zauzimanje je po novo otpočelo s ratom 1828., pa je trajalo do 1835. godine. Rusija naredi, da se poruše sve turske tvrđave Godine 1856. Pariski Kongres zameni rusku zaštitu pokroviteljstvom evropskih sila i uveća Moldaviju jednom oblašću na severnoj strani Dunava. Ali on ne hte sastaviti obe kneževine u jednu državu, ma da su to zahtevali Rumuni, koje je podržavao i Napoleon III.
Svaka je od tih dveju kneževina morala imati svo! narodni savet (divan) i svoga izbornoga kneza. No Vlasi sačekaše, dok Moldavci izabraše sebi kneza, pa onda i oni izabraše toga istoga, — a to je bio rumunski knez Kuza. Po tom se i oba divana spojiše ujedno u Bukureštu (1862.). Posle Kuzine ostavke (1866.) bude stvorena samo jedna kneževina Rumunija, sa ustavnom vladavinom i s knezom strancem, Karlom Hohencolernom. 1878. godine kneževina bude oglašena za nezavisnu, a po tom uze i naziv kraljevine (1881.).
Bugari su bili jedan narod koji živi no selima, slovenskoga roda, a hrišćanske vere. Ali kako su im sveštenici i vladike bili Grci, koji su radili da uguše bugarski jezik, to su za dugo Bugari smatrani za Grke. Kad Rusi osvojiše tu zemlju 1828. god., iznenadiše se, kad tu nađoše jedan narod, koji govori slovenskim jezikom. Taj neprijateljski upad u njihovu zemlju stvori u Bugara misao, da su oni jedan zaseban narod i ne htedoše više slušati grčko sveštenstvo. Godine 1870. oni dobiše od sultana pravo, da imaju svoju narodnu bugarsku crkvu, nezavisnu od grčke, carigradske crkve.
Rat 1877. godine u jedan put oslobodi Bugarsku. Ruski je car zahtevao, da ona postane nezavisna država. Berlinski je Kongres bio manje naklonjen prema bugarskom narodu, te ga razdeli u tri dela. Samo severni deo obrazova kneževinu Bugarsku s jednim knezom Evropljaninom i narodnom skupštinom, Sobranjem. Južni deo bude uređen kao samoupravna oblast Istočna Rumelija, s vladom koju postavlja sultan. Maćedonija bi vraćena sultanu bez ikakvih pogodaba.
No Bugari se ne složiše s takvim rasporedom; oni Bugari iz Rumelije uredili su narodnu vojsku i naoružana gimnastička društva i 1885. godine ujedinili su se s kneževinom Bugarskom i pored protestovanja sultana i velikih sila.
Tako su se četiri hrišćanska naroda u Turskoj oslobodila od Turaka, i to svi, osem Srba, s pomoću Rusije, koja je mislila da nad njima gospodari; ali svi, kad se već jednom videše slobodni, urediše se kao nezavisne države.
Misir. — Sultanova se vlast prostirala čak do Afrike, a Misirom se zvala jedna oblast njegove carevine. U stvari je on bio u rukama mamelučkih konjaničkih starešina, onih istih, s kojima je Bonaparta ratovao 1798. godine. Kako Engleska ne htede ostaviti Misir Francuskoj, ona ga osvoji i vrati sultanu, koji tamo posla turskoga upravnika. Jedan Arbanas iz upravnikove pratnje, Mehmed-Alija, uspe pomoću uleme (doktora teologije) da bude postavljen za pašu u Kairu; za tim naredi da se pobiju mameluci, te je sad on bio neograničen gospodar Misira. On se proglasi za vlasnika sve zemlje i misirski su seljaci (felasi) sad bili samo zakupci. On preobrazi zemljoradnju u zemlji zavođenjem gajenja industrijskih biljaka, indiga, broća, duda, a osobito pamuka. On stvori i vojsku po evropskom obrascu: vojnici su mu bili misirski urođenici (felasi), a oficiri su bili Turci. Nekoliki viši oficiri bili su stranci, poglavito Francuzi.
Kao nagradu za uslugu, koju je Mehmed-Alija učinio sultanu, davši mu svoju vojsku i flotu, da pokori Grke (1825.—28.), on dobi to, da vlada nad Misirom postane nasledna u njegovoj porodici. Od tada Misir postaje nezavisan prema Carigradu, i postaje jedna država, kojom u stvari vlada porodica Mehmed-Alijina. Međutim, misirski se gospodar prividno i dalje pokoravao sultanu, koji je vrhovni poglavar svih pravovernih muslimana. 1829. godine engleska vlada predloži Mehmed-Aliji, da ga prizna za nezavisna vladaoca. Mehmed odgovori poslaniku: „Vi ste stranac i ne znate kako muslomanin misli. Ali ko daje vašoj vladi pravo da me vređa u mojoj kući? Znate livi, kakve bi posledice za mene imala deoba Turske Carevine? Svaki bi me muslimanin s gnušanjem ostavio, i to bi prvi učinio moj sin... Sultan je lud, ali Bog nam ga je dao zbog naših grehova“. U dva rata, što ih je vodio s turskom vojskom, Mehmed je uvek izjavljivao da ostaje veran sluga sultanov.
Mehmedovi su naslednici ostali u tom istom položaju: oni su i dalje slali sultanu danak i nazivali su se samo pašama. Jedan od njih, Ismail-naša, stupi u prepisku s francuzom Lesepsom za prosecanje Suecke Prevlake (1856.—66.). Za dugo se mislilo, da od toga preduzeća neće biti ništa. U to se vreme sultan pokazivao dobro raspoložen prema Ismailu, te mu dopusti da u Misiru promeni red nasleđa (dotle je, po turskom običaju, nasleđivao najstariji srodnik, a od tada najstariji sin). On mu dopusti i da se nazove kedivom, te će reći gospodarem, i da ima diplomatske agente kod evropskih vlada. Tako Misir postade država.
1869. godine, kad Suecki Kanal bi dovršen, kediv je sam lično sa svojim ministrom Nubar-pašom išao u Evropu, da pozove vladaoce na osvećenje i svečano otvaranje kanala. Nezadovoljna turska vlada htede ga opomenuti na njegovu zavisnost, pa mu zapovedi da preda 200 000 pušaka, da smanji vojsku na 30 000 ljudi, da šalje svoj budžet u Carigrad (na pregled i odobravanje) i da od sultana traži odobrenje za zaduženja. Osem toga ona je naredila, da se u Misiru javno pročita sultanovo naređenje. Engleska je vlada potpomagala te zahteve. Kediv se najzad pokori, ali zapovedi da se sultanova zapovest čita na turskom jeziku, tako da je niko od njegovih podanika nije razumeo. Potom je radio da ublaži sultana. Godine 1871. on dobi potvrdu svojih povlastica i pravo da preuredi svoju upravu.
On se za to preuređenje obrati dvema evropskim silama, koje vode s Misirom najživlju trgovinu, Francuskoj i Engleskoj. 1875. godine preuredi se pravosuđe — ustanoviše se sudovi, u kojima su sudije bili Evropljani i izradiše se novi zakonici posredstvom jedne komisije, sastavljene od ljudi iz Evrope. — 1876. godine ustanovi se jedna francusko-engleska uprava radi obezbeđenja plaćanja misirskih dugova. Od tada su Francuska i Engleska postale u Misiru moćnije od sultana. A od kako se Francuska povukla, od tada Engleska potpuno upravlja kedivovom vladom.
- ↑ Tj. po njenim istočnim okrajcima iza Strume, a memestimice i po unutrašnjosti izmešani sa Srbima, Grcima i Cincarima. — Vidi: J. Cvijića, Promatranja o etnografiji makedonskih Slovena. — Beograd, 1906. — i Histoire politique de l’Europe contemporaire, — od Ch. Seignobos-a, Paris 1897., str. 608. Prev.
- ↑ Samo je bilo sporova između hrišćana istočnopravoslavnih i rimokatolika zbog čuvanja ključeva od Svetoga (Hristovoga) Groba. (To je spor oko Svetih Mesta).
- ↑ Pisac pod Maćedonijom podrazumeva i pravu Maćedoniju i Staru Srbiju, i tu pominje samo Bugare i Grke. Mi smo na nekim mestima narodonosno ime zamenili imenom „hrišćani", pošto je tako u stvari i bilo. Prev.
- ↑ Otud naziv Mainati.
- ↑ Pisac misli na Miloševu predaju ali-agi Serčesmi i na ugušivanje Hadži-Prodanove bune. Prev.
- ↑ Kara-Đorđe se vratio 1817. godine i pozvao Srbe na oružje, a Miloš zatraži njegovu glavu od domaćina, koji ga je bio primio, i posla je sultanu.
- ↑ Muslimani su napustili Beograd 1862. godine, Tu je ostala jedna mošeja (džamija).