Историја Русије (П. Миљуков) 3

←< 2. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

4. глава >→

ГЛАВА III

Руске земље од почетка до краја татарске најезде

I. — Словенска племена и стварање кијевске кнежевине

Долазак Словена у Источну Европу. — У равници Источне Европе образовао се руски народ. Словенска племена из којих је он поникао спустила су се тамо, према највероватнијој претпоставци, са северних падина Карпата, вероватно у VII веку после Христа. Према казивању старога Кијевског летописца, који пише у XI веку и наводи нам имена тих племена и места где су се настанила, Хрвати су остали најближе Карпатима; Волињани заузимају област западнога Буга; Пољаци се настањују даље ка истоку, око средњега тока Дњепра и на његовој десној обали; Древљани и Дреговићи дуж Припјата, Дњепрове притоке; Северјани, Радимићи и Вјатићи, пошто су прешли Дњепар, настанили су се: два прва племена на левим притокама, Десној и Сожи, а треће даље на североисток, дуж реке Оке; и најзад Кривићи се заустављају у горњем току Дњепра, Волге и западне Двине; а један њихов огранак, Словени, настањују се близу језера Илмења и реке Волкова. Тако словенска племена заузимају у равници Источне Европе једну издужену и сразмерно узану област која се пружа од југа ка северу, од степа које се пружају дуж Црнога Мора па све до обале Балтичкога Мора, или тачније Финскога Залива.

То земљиште је у то време скоро потпуно под шумом и кроз њега теку у свим правцима велике и мање реке које су његови главни путеви. Дошљаци иду дуж река и настањују се на њиховим обалама, померајући се постепено ка северу и истоку, вероватно по реду доласка. Они тако долазе у додир са другим народима који су се већ настанили на истом земљишту или близу њега.

У области Припјата и у горњем току Дњепра, Волге и западне Двине наишли су на литванска племена која ту одавно станују. Слаби, разједињени, заостали на нижем ступњу културе и без икакве политичке организације, груписани у племена, ти народи не могу да даду Словенима озбиљан отпор. И доиста, под притиском освајача они се делимично повлаче са истока ка западу и настањују се у сливу западне Двине и Њемена; они што остају примају мало по мало обичаје, културу и језик Словена и стапају се с њима.

Исти је случај и у Североисточној Русији, где се још од најдавнијих времена налазе растурена финска племена. Та усамљена племена која не спаја никаква заједничка организација, која живе скоро примитивним животом, неспособна су да се одупру освајачима. Изгледа као да ту и нема борбе; у сваком случају историске старине и словенске и финске легенде нису о њој сачувале никаква трага. Зашто би уосталом и било какве борбе када се Словени појављују пре као насељеници него као освајачи, и када мирољубиво изабирају земљиште које је остало слободно, а кога има изобилно? Домороци се или сами удаљују од својих нових суседа када им се ови не свиђају, или пак — што изгледа да је био много чешћи случај — остају и стапају се постепено са туђинцима који тиме ништа не добивају, пошто је финска култура приближно равна њиховој или чак и нижа од ње.

Сасвим су друкчији односи између Словена и њихових јужних суседа Хозара. У времену када се Словени појављују на Дњепру и његовим притокама, овај огранак турскога стабла, који заузима северни део Кавказа и један део касписких и азовских степа, умео је да створи извесну своју културу и образује једну политичку организацију. Они се баве земљорадњом, виноградарством и риболовом; њихова трговина цвета захваљујући трговачким путевима који прелазе преко њиховог земљишта и воде из Европе у Азију. Дуж ових путева оснивају се многе вароши у којима се сусрећу трговци из разних земаља, а нарочито многи Арабљани; најпознатије су Итиљ на доњој Волги, престоница Хозара, и тврђава Саркел на Дону, на месту где се ова река приближује Волги. Хозари немају заједничку веру и показују се трпељиви. Њихов старешина, звани „каган” или „хакан”, и управљачка класа која га окружује припадају јудејској вери; већина становништва је муслиманска, али има исто тако и многобожаца и хришћана. Друго једно турско племе, Бугари са Волге, настањени близу ушћа Каме у Волгу, потчињено је Хозарима, али има свога хана који је старешина многих обласних кнезова. Бугари имају неколико вароши, од којих је најглавнија Булгар на Волги. И ту долазе арабљански трговци, који доносе источњачку робу и купују нарочито крзна што потичу из финских области Каме и горњег тока Волге. У VIII веку Хозари покоравају Источне Словене који су им суседи, па Вјатиће, Радимиће, Северјане и Пољане. Њихов јарам изгледа да није био тежак, а данак који су тражили био је сразмерно мали. У накнаду за то, покорени Словени упуштају се у трговину са Истоком која је веома активна на читавој територији Хозарске државе.

Обичаји и вера словенских племена. — Источни Словени живе поглавито од лова и земљорадње. Пре него што су се настанили у својој новој отаџбини, они су већ били земљорадници; то су и остали; али у тим крајевима, скоро потпуно пошумљеним, земљорадња је одвећ непогодна да би могла служити као једино средство за живот; стога, пошто им шуме пружају обиље могућности за лов и пчеларство, они се њима баве исто колико и земљорадњом, а понекад и на њену штету. У сваком случају, ма да они лако напуштају исцрпено земљиште да би заузели неко ново, они ипак нису номади.

Како по свему изгледа, Словени су пре расељавања живели племенским животом. Расељавање је морало да растроји такво друштвено уређење. Прилагођавајући се природним условима својега новог земљишта, племена су уступила место породицама. Породице се групишу у заједнице састављене од сродника и несродника, и оне се код Јужних Словена зову задруге, а код Западних верв, па се те заједнице уједињују у волост. У свакој заједници један савет или веће, састављено од старешина породице, претреса и регулише све послове заједнице и бира управљача.

Породични обичаји нису исти у свих племена; али сва она допуштају многоженство.

Градови које Источни Словени оснивају ускоро покрај земљорадничких насеља испрва су само тврђавице, које нарочито — а понекад и искључиво — служе као склоништа у случају непредвиђеног напада. Они се убрзо развијају и постају средишта трговине, испрва скромне и чисто локалне. Потом, почев од IX века, када Словени почињу да учествују у трговини између Истока и Запада, између Азије и Средње Европе, која се креће великим рекама њихове земље и чувеним „путем од Варега до Грка”, ти градови се брзо претварају у велике трговачке центре настањене трговачким сталежом, и служе као стоваришта робе. У XI веку Кијев и Перејаслављ код Пољана, Черњигов код Северјана, Смоленск и Полоцк код Словена на језеру Илмењу, и Ростов код Вјатића чине на своје становнике утисак градова који су „одувек” постојали. Са све већим прираштајем становништва и све већим богатством услед напретка трговине, ови градови играју у исти мах и улогу средишта за околне области и образују градске општине које постепено замењује стару поделу на племена. Веће управља читавом општином утолико лакше, што не само грађани него и становници свих околних села (волост) могу да учествују у њему.

Трговина, која доприноси увећавању градова, уистини је упола разбојнички посао. Сваки трговац је у исти мах и ратник који за време путовања брани са оружјем у руци своју робу од разбојника, готов да и сам постане разбојник, те да се и он обогати на рачун становништва. У ову врсту трговаца спада и приличан број туђинаца, нарочито Нормана, који су прокрчили пут од Скандинавије до Византије и које Словени називају Варезима. У VIII и IX веку наоружане трупе Нормана крећу се овим путем колико ради трговања са Византијом, толико и да би ступиле у службу византискога цара. Успут пљачкају Словене, за које су они били напаст као што су били и за Западну Европу. Насупрот томе. те трупе увлаче Словене мало по мало у своје трговачке походе. Догађа се и да се Нормани делимично населе међу Словенима, а словенски трговци навикавају се да понекад узму у најамничку службу норманске трупе да бране њихове градове и трговачке караване. У некојим градовима старешине тих трупа, који су се звали конунг, дочепали би се власти и захтевали данак уместо уговорене плате; у другим градовима се Нормани успут заустављају и смештају као господари, а становништво, кад не може да их истера, смерно подноси њихов јарам. Тако се око средине IX века на земљишту Источних Словена образује неколико варешких кнежевина, посебице код Словена на Илмењу, у Новгороду, Бјелоозеру и Изборску; код Кривића — у Полуцку; код Дреговића — у Турнову, и најзад код Пољана — у Кијеву. Ова освајања Варега не мењају живот словенских градова. Поставши господари, некадањи најамници и даље организују и штите трговину. То је једина њихова улога; а како су они скоро на истом нивоу културе на коме и Словени, они лако усвајају, не уносећи ништа ново, њихова схватања, обичаје, па чак и веру, јер се главна словенска божанства не разликују у суштини од варешких богова.

Источни Словени, као и Западни, обожавају у исти мах природне силе и појаве, а тако исто и душе својих предака. Њихова главна божанства су: бог грмљавине и грома Перун, и бог сунца кога зову Даждбог, Велес или Хорс; Даждбог је вероватно дароватељ свих земаљских добара; Велес се сматра као заштитник стада и бог богатства; Хорс оличава сунце. Обожава се и бог неба Сварог, бог ватре Сварожић, бог ветра Стрибог. Ови богови претстављени су киповима, идолима којима се приносе на жртву животиње и људи, али Словени немају ни храмова, ни посебног свештеничког сталежа, ни митолошког система. Другостепена божанства су оличења природе, река, извора, шума; у водама по њиховом веровању, станују многи водени духови (водјани); у шумама живе шумски духови (љеши), којима се упућују молитве и приносе жртве. Обожавање предака уздиже на степен божанства родоначелника и сматра га за заштитника читавога његовог потомства; у току времена свака породица има своје домаће божанство, домовоја, доброг духа заштитника куће и домаћег огњишта. Верује се у загробни живот душа умрлих, који понекад излазе из гроба да би се вратили на земљу.

Стварање једне политичке организације Варег-Руса и први кијевски кнежеви. — Развитак трговине потстакао је крајем IX и почетком X века Источне Словене да уједине своје територије у једну пространу државу. Једна легенда, коју препричава један стари летописац, каже да је први покретач тога уједињења био један варешки или руски кнез, како су говорили Финци а са њима и Словени. Тај руски кнез, Рјурик, најпре је загосподарио Новгородом, а потом освојио територију Словена око Илмења. После његове смрти власт је преузео старалац његовога сина Игора, његов рођак Олег, који је наставио уједињавање словенских земаља. Олег силази ка југу низ Дњепар, заузима Смоленск и Кијев. и настањује се у тој вароши коју су пре његовог доласка Варег-Руси ослободили господарства Хозара. Из Кијева напада на Северјане, Древљане и Радимиће, и покорава их. Загосподаривши „путем од Варега до Грка” или бар оним делом тога пута што пролази кроз земљу Источних Словена, он на челу једне велике војске предузима поход противу Византије, која је приморана да потпише један економски уговор користан по Русе.

Иако је легенда донекле преувеличала његове подвиге, Олег је ипак права историска личност, и његов поход из Кијева на Византију је доказан. Његов наследник Игор, мање срећан, води такође два похода противу Византије, али гине приликом једне побуне Древљана, остављајући малолетног сина Свјатослава. Његова удова Олга успева да покори Древљане и да сачува Кијевску кнежевину онакву каква је била пред смрт Олегову. Свјатослав, кад је постао пунолетан, наставио је политику освајања, потчинио је Вјатиће који су дотада плаћали данак Хозарима, па напао и на саме Хозаре, заузео њихове главне градове Итиљ и Саркел, и опустошио њихову државу, а потом водио исто тако победнички рат противу Бугара на Волги. Али пораз Хозара није имао само срећних последица за победнике; Хозарска држава била је главна препрека напредовању хорда Печењега, номадског народа дивљег и ратоборног који је долазио са Истока и тежио да заузме степе око Азовског и Црног Мора. После њеног уништења, ове хорде навалиле су на степе Јужне Русије и почеле нападати Источне Словене, чијим је путевима ка Црном Мору запретила опасност да буду пресечени. За то време Свјатослав се трудио да прошири своју државу ка југу. Пошто га је Византија, нападнута од дунавских Бугара, позвала у помоћ, сакупио је Свјатослав војску и подјармио дунавску Бугарску, али ју је морао убрзо напустити да би ослободио Кијев који су Печењези били опсели. Пошто је ослободио Кијев, оставио је свога сина у земљи Источних Словена и вратио се на Дунав, где се сада византиски цар Јован Цимискија одупро његовом походу. Када је после дугога ратовања био приморан да напусти Бугарску, Печењези су га изненада напали на Дњепровим брзацима, потукли и убили.

Његов син Владимир, после борби у којима су погинула два његова брата, задржао је све наслеђене области, којима је Кијев остао средиште. Он је освојио све градове Источних Словена, па чак и оне који су дотада били независни од Кијева; водио је огорчену борбу противу Бугара на Ками и Печењега, и да би задржао навалу ових последњих, засновао је у степи јужно од Кијева читав низ утврђених насеља.

За његове владавине односи с Византијом мењају се из основа. Услед трговања са Грцима, хришћанство се постепено ширило међу Словенима, а нарочито међу Варег-Русима; — кнегиња Олга била је већ хришћанка, иако су њен син и унук остали многобошци.

Замољен да помогне византиској влади да угуши устанак војног старешине Варде Фокаса, Владимир обећа помоћ и обавеза се да ће прећи у хришћанство под условом да добије руку грчке принцезе Ане. Но како је Византија после победе порекла своје обећање, он јој објави рат, дочепа се Херсонеза, главне грчке насеобине на Криму, и примора Грке да одрже реч. Он се ожени Аном, покрсти се и преведе у Хришћанство своју војску и све становништво Кијева године 988 или 989, и уништи идоле. После тога помогао је грчком свештенству да заведе хришћанство у осталим градовима, где је хришћанство најчешће примано добровољно, али понекад, као у Новгороду, наметнуто силом.

Хришћанство које се тада коначно утврдило, допринеће такође да се код Источних Словена створи ново државно уређење и нови обичаји.

II. — Кијевска кнежевина и руске земље у XI и XII веку

Првобитни задаци кијевских кнежева. — Први варешки или руски кнежеви јављају се првенствено као претставници и заштитници трговачких интереса градова. Трговачки су интереси и довели до уједињења Источних Словена у једну државу под влашћу Кијева, „мајке руских вароши” — како би га назвао Олег. Отуда долази првобитни карактер те власти. Кијевски кнез оставља покореној покрајини њенога месног владара, ако овај призна врховну власт Кијева, или јој пак најчешће даје једнога свог намесника, посадника, кога обично бира међу својим блиским рођацима. У оба случаја освојена покрајина мора да му плаћа данак. Тај данак сакупљају делом посадници, делом кнез и његова гарда; тим данком кнез издржава гарду која му омогућује да врши своју главну улогу, а то ће рећи да штити потчињене градове и њихове трговачке путеве.

Кнежеви и њихови ратници утолико су више заинтересовани да штите трговачке путеве што и они сами учествују у трговању. Данак им се плаћа најчешће у роби, крзном, воском и медом. Свакога пролећа шаље се он речним путевима, заједно са робовима што их је кнежева гарда заробила у току својих ратних похода. У Кијеву се борови и данак товаре на велике барке које носе, осим товара, још и 40 до 50 особа и које су груписане у флотилу. Та флотила, за којом иду барке приватних трговаца, силази низ Дњепар најпре до брзака; ту се барке истоваре, па их људи преносе на леђима до наредног пловног дела реке. То је опасан посао, јер степски разбојници Печењези вребају ту обично караване и нападају их изненада. Пошто се поново натоваре, барке иду низ Дњепар све до Црнога Мора, потом дуж морске обале одлазе у Цариград. И низ остале реке, Дон и Волгу, спуштају се сличне флотиле, и увек кнежеви и њихова гарда играју улогу не само заштитника трговачких путева, него и организатора таквих експедиција.

Временом се састав гарде мења. Најпре су у њој само Варег-Руси, али постепено у њу улазе и домороци и она се стапа са словенским становништвом; иако за Игорове владавине изгледа да у њој има Варега у великој већини, за Владимирове владавине њих је мање него Словена, било домородаца или потпуно пословењених Варега. Упоредо с тим и уколико већи број домородаца узима учешћа у трговини, ствара се један друштвени сталеж чији чланови као и чланови гарде, пола трговци а пола ратници, стоје блиско кнезу и учествују у његовим пословима и његовим бригама. Тако, према казивању Летописа, Владимир у државним пословима пита за савет не само ратнике, већ и „старије грађане” и „најугледније људе” Кијева. Тај управљачки сталеж, састављен од кнежевих ратника и „најугледнијих људи” градова, позајмљује од старих Варега њихово име „Руси”. Кијевска област, где је тај сталеж најјачи и најутицајнији, прва узима назив „руска земља” или Рус, који потом усвајају све покрајине Источних Словена окупљене око Кијева.

У исто време се и кнежевска власт преображује. Кнез, који је најпре био само бранилац градова и заштитник трговине, постаје сада управљач и судија. По казивању летописца, кнегиња Олга брине се већ много о обласној управи Кијевске кнежевине; њен унук Владимир брине се о томе још више. Хришћанска црква доприноси развитку тих нових кнежевских функција; јер свештенство које је дошло из Грчке проповеда византиска схватања о кнежевској власти, која се сматра да је божанског порекла и да има задатак да створи и одржава извесно друштвено уређење, и та схватања, иако нису била много прикладна стварним приликама рускога живота, ипак су извршила известан утицај.

Улога хришћанске цркве. — Хришћанство је имало још важнијих последица. Пре свега, оно ствара нову везу између земаља Источних Словена установљавајући заједницу вере и црквене хијерархије. Старешина те хијерархије је кијевски митрополит, кога је рукоположио цариградски патријарх. Њему су потчињени епископи постављени у осталим градовима, и њих најпре има пет, а касније петнаест. Уколико се у епархијама увећава број цркава и манастира и грчко свештенство замењује руским, утолико везе црквене хијерахије постају све чвршће и руско становништво постаје свесно свога духовног јединства.

Осим тога, хришћанска црква врши знатну судску власт. У једноме друштву подељеном на заједнице, племена, породице, задруге, братства, градове и жупе (волост), она образује и сама једну заједницу која има своје припаднике, своја права и правосуђе. Та црквена заједница обухвата не само редовно свештенство, чланове световних свештеника и њихове породице, него и све особље цркава и установа које од њих зависе, као што су склоништа и болнице са свим лицима која су у њих примљена; њој припадају и сви они који су се одвојили од своје посебне заједнице, те су услед тога изгубили свако право на њихову заштиту, на пример: неписмени свештенички синови, осиротели трговци, ослобођени робови. Саобразно правима што су их Владимир и његови последници подарили цркви, сви ови црквени припадници потчињени су цркви и потпадају под њено правосуђе, те њима у грађанским и кривичним споровима не суди кнез него духовне власти. Осим тога, сви нападаји на веру и морал, као и породични спорови, неслагање супружника, сукоби између деце и родитеља итд., потпадају под надлежност цркве. Но како се она при суђењу ослања мање на месне обичаје а више на канонске прописе и законе Византије, она уводи на тај начин у Русију прописе византискога права, а та чињеница утолико је значајнија што црквено судство у извесној мери утиче и на лаичке и кнежевске судове.

Захваљујући цркви, византиски утицај испољава се и у уметности. За грађење хришћанских богомоља кијевски кнежеви доводе, бар у прво време, грчке неимаре и иконописце; византиска уметност, иако је омогућила развитак националне руске уметности, ипак је још дуго времена преовлађивала у архитектури и црквеном сликарству.

Хришћанској цркви има Русија да захвали и за скоро читаву своју прву књижевну културу. Обредне и свете књиге што их је црква уносила из Византије биле су написане оним словенским језиком који су употребљавали свети Ћирило и Методије и који су Источни Словени разумевали; зато су после доласка хришћанства кнежеви и свештенство улагали сав свој труд да стварају школе и да прикупљају и преписују књиге. Ови напори убрзо су уродили плодом: у XI веку Русија има не само довољан број свештеника, него и зачетке (у облику летописа) једне оригиналне књижевности, црквене и лаичке, коју је створило свештенство.

Кнежевска породица, деобе и борбе међу њеним члановима

До средине XI века власт припада — изузев некојих краћих прекида — само једном кнезу. Владимир је пре своје смрти (1015) разделио своје области својим синовима, као што је раније учинио његов отац Свјатослав; и међу његовим наследницима, као и раније међу наследницима Свјатославовим, избио је сукоб у коме је већина њих погинула; двојица преживелих, Јарослав и Мстислав, поделише државу свога оца; први је владао на десној обали Дњепра, а други на левој. Али Мстислав ускоро умре, те се све руске земље још једном ујединише под једним владарем, Јарославом, који влада њима из Кијева све до своје смрти 1054 године.

За владе Јарослава, кога летописци називају Мудри, Кијев се знатно увећава и обогаћује. Све живљи трговачки односи, у којима град игра улогу посредника између Истока и Запада, везују га за многе европске земље и олакшавају женидбене везе његових кнежева са владарским династијама Запада; тако се сам Јарослав оженио једном шведском принцезом, три његова сина оженили се кћерима германских кнежева, четврти једном рођаком византискога цара, а три његове ћерке се удале за краљеве Француске, Норвешке и Угарске. Руски трговци одлазе у иноземство, а инострани трговци долазе у Кијев. Развитак трговине ставља велике суме на расположење кнезу, и Јарослав то искоришћује да улепша руске вароши, нарочито Кијев. Неимари позвани из Византије граде за њега неколико манастира и цркава, између осталих и саборну цркву Свету Софију, чије име потсећа на чувену цариградску базилику посвећену истој светитељки. Уколико Кијев више напредује, читава кнежевина добија све већу снагу и важност; Јарослав успева да Печењезима зада страховит удар и да их задуго потисне са својих граница, чиме су ослобођени трговачки путеви на Југу.

После његове смрти, политичко јединство руске земље је поново уздрмано. Пре своје смрти он је између пет синова разделио своје области тако да најстарији буду повлашћени. Најстаријем сину оставио је Кијев и Новгород, две најпространије и најбогатије области у Русији, на два краја великога трговачког пута; другом сину Черњигов и области Мурома и Рјазања; трећем Перејаслављ и удаљену покрајину Суздаља са Бјелоозером; четвртоме Смоленск, а последњем Владимир-Волинскиј. Ова подела још не значи потпуно уништење политичке организације нити претварање покрајина у наследна кнежевска добра; напротив, најстарији кнез, који је остао велики кнез кијевски, треба да буде породични старешина свих осталих, којима се додељују по старешинству упражњени кнежевски поседи. Другим речима, у кнежевске односе уноси се начело које влада и у приватном животу, засновано на племенском уређењу. Свеколика руска земља сматра се као породично добро кнежевске породице, и свим кнежевима, „унуцима једнога истог деде”, признаје се право на приходе са земље која им је додељена, па према томе и власт у извесној покрајини. Али те покрајине не припадају њима лично и нису им уступљене заувек; оне су им додељене према важности и плодности, а на основу ранга што га они заузимају у кнежевском родослову. Не наслеђује син оца, него брат наслеђује брата, најстарији нећак најмлађег стрица, итд. Последњи по рођењу добива најмање богату покрајину, али по смрти своје старије браће, њему се даје друга, боља област. Најстарији брат је старешина породице; као господар најпространије области, Кијевске кнежевине, он мора да брани заједничке интересе, да влада целом „руском земљом” и да пази на одржавање добрих односа између свих кнежева.

Такво је начело, али је његова примена сасвим другачија. То уређење, које су Јарослављеви синови више или мање верно поштовали, проузроковало је распре које су се претварале у оружане сукобе; понекад су супарници призивали у помоћ своју сусетку Пољску. Крајем XI века, за владавине Јарослављевих унука, то зло се погоршало. Пре свега. умножавање кнежевске породице толико замршује родословни ред, да и сам појам права старијега губи сваку јасност и одређеност. С друге стране су се прилике у појединим областима измениле: једне су изгубиле своју првобитну важност; друге су, напротив, постале богате и угледне, и то је сада нов повод немира у прорачунима и односима кнежева. Унуци Јарослављеви траже тада да се коначно учврсте у областима које су припадале њиховим оцевима. Кнежеви окупљени на једном своме сабору крајем XI века одлучују да се примени то уређење, али оно не успева да коначно победи. Иако су се огранци кнежевске породице уистини укоренили у извесним областима, начело поседовања земље према племенском уређењу и даље се широко примењује, нарочито када се тиче кијевског престола. Догађало се такође да један кнез, вођен својим личним интересима, затражи извесну област не позивајући се на друго право осим силе. Уколико се родословни рачун више заплиће, утолико се кнежеви мање на њега обазиру; са мачем у руци они освајају градове и покрајине, према начелу што га је у XII веку један од тих смелих ратника овако изрекао: „Не прилази тврђава човеку, него човек тврђави”. Понекад се народ умеша у распре кнежева и одлучи у већу да подржава једнога од супарника, или пак просто отера кнеза који му се не свиђа да би позвао другога који му је милији.

Свакога часа избијају свађе праћене ратом између кнежева. Распра која се јавила за владе Јарослављевих синова, достиже врхунац у следећем поколењу: оспоравају један другоме не само право на разне покрајине, него чак и право на Кијевску велику кнежевину. Кијевско веће меша се у ту препирку и одбија да прими сина другога Јарослављевог сина као наследника његовога најстаријег сина; не обазирући се на првенство и кнежевске родословне обичаје, оно нуди кијевски престо Владимиру, названом Мономаку, сину Всеволода, трећега Јарослављевог сина. Тај избор је срећан. Владимир уме да наметне послушност осталим кнежевима, који му за све време његове владавине (1113—1125) помажу да брани руску земљу од спољних непријатеља. Његови синови сачували су наклоност становника Кијева, те један за другим заузимају престо. Потомци Свјатослава, другога Јарослављевог сина, гледају како се газе њихова права, али како нису довољно јаки да се боре са Мономаковим синовима све док су ови остали сложни, они су подносили ту отмицу њихових права очекујући згодну прилику за делање.

Опадање Кијевске кнежевине у XII веку. — По смрти најстаријих Мономакових синова избијају распре, као што се догодило у Јарослављевој породици између његових млађих синова и њихових најстаријих братанаца. Свјатославови потомци мешају се у борбу, те за неколико десетина година Кијев, поставши поприште крвавих борби, прелази из руке у руку; ретки су они који успевају да га задрже за извесно дуже време. Напослетку Мономакови потомци савлађују Свјатославове, али њихова победа не окончава те борбе, које се настављају између унука и праунука Мономакових. Ови крвави и разорни ратови исцрпљују мало по мало град Кијев и његову област. Опадање Кијева расте када кнез Андреј, син млађега Мономаковог сина, нападне свог братанца и пусти да се град опљачка, што је био дотада невиђен догађај у аналима „мајке свих руских вароши”, и када — пошто се докопао титуле великога кнеза и саме престонице — он ову преда најпре своме млађем брату, а потом својим братанцима кнежевима Смоленска, док он сам остаје у Суздаљу. Тако у другој половини XII века Кијев губи велики део своје привлачне снаге, а у сваком случају престаје да буде седиште најмоћнијега међу руским кнежевима. Нова средишта подижу се поред њега и бацају га полагано у засенак.

Други разлози, озбиљнији и дубљи него што су сукоби међу кнежевима доприносе његовом опадању мењајући његов трговачки положај. За владе Јарослава Мудрог, после пораза што су га Печењези претрпели, трговачки путеви од Кијева ка Византији били су више или мање слободни. Али у другој половини XI века, убрзо после Јарослављеве смрти, њима запрети једна нова опасност, озбиљнија од најезде Печењеза. Дивље хорде Половаца које су дошле из Азије освајају степе поред Азовског и Црног Мора, истерују одатле један део Печењега, а претапају у себе други део и учвршћују се на њиховом земљишту, у близини јужних руских области. Ови опасни и увек немирни суседи пљачкају и пустоше руска села и одводе заробљенике; од 1061 до 1210 године они врше 50 великих упада на руско земљиште, не рачунајући и безбројне мање препаде у томе међувремену: „У пролеће — каже године 1103 Владимир Мономак — руски сељак је изишао да пооре своју њиву; наилази један Половац, убија га стрелом, узима његовога коња, упада у село, пали му житницу, односи његово добро и одводи му жену и децу”. Половци не штеде ни караване који иду ка југу; зато су кијевски кнежеви приморани да шаљу сваке године у степе наоружане трупе које прате трговце што путују ка југу, и очекују долазак оних што се враћају ка северу, ма да их не могу увек успешно да заштите.

Доклегод постоји извесна слога између кнежева и док кијевски велики кнежеви, као на пример Владимир Мономак или његов старији син, имају извесног уплива на остале кнежеве, борба са Половцима није неплодна. Руске трупе, које претстављају уједињене снаге неколиких кнежевина, успевају не само да одбију нападе, него и да предузму победничке походе у степе. Али, уколико се умножавају грађанске борбе и опада углед кијевскога великог кнеза, отпор према освајачима слаби; све чешћи упади приморавају становништво на средњем току Дњепра да бежи из свога завичаја и да тражи поузданије склониште, и спречавају трговачке везе са Истоком, а тако исто и са Византијом и обалама Црнога Мора. Тако се у другој половини XII века један кијевски кнез горко жали што види да су Половци посели све путеве. С друге стране, крсташки ратови прокрчују нове трговачке путеве између Западне Европе и Истока, који остављају по страни земље Источних Словена; због тога Кијев и околне области губе још више свој значај, и лишени тако посредничке улоге која им је обезбеђивала напредак и изобиље, опадају нагло.

Опадање трговине и пустошења Половаца изазивају групно исељавање становништва са средњега тока Дњепра час ка западу, ка областима Галич и Волнији, а час ка североистоку, ка области Суздаља. Док се области Кијева, Черњигова и Перејаславља испражњују, области Галича, Волиније, Суздаља, и на северу Новгорода, насељавају се и у њима ничу градови и села. Тако се стварају нови политички и друштвени напредни центри. Али прилике у којима се они стварају разликују се од оних које су некада допринеле уједињењу руских земаља и величини Кијева, те стварају сада нов тип политичкога и социјалног живота.

Административно устројство руских земаља. — У XI и XII веку кнез управља политичким животом. После времена светога Владимира, некадањи племенски кнежеви сасвим су ишчезли; једино су Рјурикови потомци задржали то звање. Све док су ови малобројни и док припадају само једној породици, кијевски кнез влада свим руским покрајинама, у којима понекад поставља своје синове за намеснике. Догађа се да ти намесници одбију да се покоравају своме оцу и почну да теже ка самосталности, али је то сразмерно редак случај, те је углавном власт усредсређена у рукама једнога јединог владара, кијевскога великог кнеза. Умножавање кнежевске породице и дељење земље између разних кнежева мењају потпуно то стање. Истина, кијевски велики кнез остаје и даље по називу старешина кнежевске породице, те остали кнежеви треба да га поштују и да му се покоравају, али је та обавеза пре морална него политичка, и њу налажу породични а не државни разлози. Зато се она заборавља уколико сродничке везе слабе између све бројнијих кнежева и уколико лични углед великога кнеза опада. Кнежеви разних покрајина постају све независнији; при крају XII века чак и сама титула великога кнеза престаје да припада искључиво кијевскоме кнезу: неколико покрајина у којима владају разне гране кнежевске породице називају се такође великим кнежевима, па се у свакој од њих понавља иста појава делења кнежевске власти. И тако се догађа да многи руски кнежеви из XII века, уместо да буду чланови једне исте државе и потчињени једном једином старешини, образују један необичан савез аутономних деспота међусобно слабо повезаних; уосталом, из личних или породичних разлога, ови кнежеви често мењају место сталног борављења.

Рат је главни посао кнежева. На челу своје гарде, а понекад и месне милиције, кнез бдије над безбедношћу земље, штити границе, а покаткад их и прелази да и сам предузме поход противу непријатеља. Он врши и грађанске функције. Непосредно или преко својих поузданих људи, он управља својом облашћу, одржава ред у њој, прикупља порез, суди становништву и као судија издаје законе; у XII или у почетку XIII века, очигледно приватна лица, а највероватније свештеници, састављају под насловом Рускаја Правда прву збирку одлука — од којих најстарије потичу из времена Јарослава — што их је изрекло кнежевско правосуђе и које имају законску снагу.

Главна кнежева брига је да убира порез, чију главнину сачињава непосредни порез што га плаћа становништво и који прибирају понекад његови претставници, а понекад он сам. За време таквога свог путовања он прима од становништва, осим пореза, још и храну или корм која му је потребна за његову исхрану. Када суди непосредно или посредно, он за злочине одређује новчане казне, а за грађанске парнице таксе, које се плаћају његовој благајни. Најзад, он наплаћује трошарину на трговачку робу. Свим овим приходима ускоро се придружују и приходи са кнежевских добара, које кнежеви насељавају ратним заробљеницима. Уколико опада трговина Кијева и смањују се његови трговачки приходи, кнежеви теже све више да се учврсте у извесној области и да усредсреде своју пажњу на приходе и добити од земљорадње.

У свим пословима кнеза прате као неопходни помоћници ратници из његове гарде, која се од XI века образује првенствено од домородаца. На челу своје гарде он врши војне походе; њеном помоћу управља он кнежевином и убира порезе; из њених редова бира он посаднике и судије. Она се дели на два тела, старије или бојаре, и млађе. Први образују кнежеву непосредну околину у рату и миру. Друго тело састављено је од његових личних гардиста и обичних војника. Кнез бира своје намеснике међу првима; понекад поверава млађима другостепене управне или судске задатке. Он сматра све њих као своје личне службенике, издржава их о свом трошку, даје им плату, дели с њима ратни плен и оставља им на име награде за извесну службу један део прихода што се узима од народа. Његова моћ мери се према броју ратника његове гарде. Али су ратници слободни људи и везани су за њега само једним личним уговором. Они му служе само док се то њима свиди, јер могу слободно да га напусте по истеку уговора и да ступе у службу другога кнеза. Отуда потреба да се он што више зближи са својим ратницима, нарочито са бојарима, да им да удела у приходима и да се с њима саветује о сваком више мање важном послу. Бојари уосталом сматрају да они имају право да буду питани за савет, те када кнез предузме какав поход или посао не питајући их за мишљење, догађа се да му они одрекну послушност: „Ти си сâм, кнеже, смислио тај план, ми о томе ништа не знамо и нећемо да те пратимо”, одговарају једном приликом кнезу Дорогобужу његови бојари, које је он хтео да поведе у војну противу кијевскога кнеза. Да би задобио њихову покорност, кнез мора да већа са бојарима о свима државним пословима. Тако се поред њега образује дума састављена од бојара којим даје удела у државном пословању. Постојање думе заснива се само на једном обичају, али тај обичај постоји у свим покрајинама и проистиче из односа између кнеза и његове гарде, и он је чврсто укорењен у руском животу. Понекад у раду думе учествују осим бојара и чланови вишега свештенства, епископ и игумани најважнијих манастира, али се њихово учешће не сматра за обавезно. Испрва сви ратници живе само од своје плате и прихода које им је кнез одобрио. Касније, по угледу на кнежеве, бојари се окрећу земљорадњи и задобивају пољска имања која насељавају робовима и чије слободно сељачко становништво подјармљују.

Али кнежеву власт не ограничава само гарда. У сваком главном руском граду постоји од памтивека једна скупштина састављена од породичних старешина, веће, које расправља и свршава послове града и читаве околне области. Већа, која су се одржала за владе првих кнежева Варега, оснажила су се у XI и XII веку услед кнежевских распри, јер су кнежеви били приморани да траже наклоност народа, који би им по потреби могао бити савезник противу њихових супарника. У раду већа могу учествовати сви слободни становници области, ако су старешине породице и не служе у кнежевој гарди. Али уствари, веће је много мањег обима. Како се оно састаје обично у главноме граду области и како се не сазива у одређено време него само у случају потребе, у његовом раду учествују становници главнога града, док они из споредних градова или „предграђа” и села најчешће изостају. Па ипак су његове одлуке обавезне за све: град одлучује о читавој области и вуче је за собом. Веће сазивају кнез или градски чиновници, али се може сазвати и на захтев становника. Обично се окупља у дворишту кнежевога двора или на којем градском тргу; једно нарочито звоно позива његове чланове. Никакав пропис не одређује ред већања ни гласања; одлука се сматра пуноважном када присталице једнога предлога успеју каквим било начином да ућуткају своје противнике. Понекад настане туча између противничких странака, али када се једно решење напослетку усвоји, сматра се као да је донето једногласно. И поред оваквог свог примитивног устројства, градско веће је важан политички орган, јер се у њему могу покренути сва питања која интересују област, и оно не пропушта да се користи својим правима. Својим заузимањем оно може да измени — и често заиста мења — ред наслеђа кнежевске власти у својој области било позивајући на власт некога кнеза без обзира на родословна правила која оно на тај начин сасвим замршује, било терајући са власти свога кнеза не осврћући се на његова права. Због тога кнежеви, чак и они који имају сва права на наслеђе у једној области, сматрају понекад за потребно да претходно склопе с њим уговор по коме му становници града и читаве области полажу заклетву верности љубећи крст. Али ако касније кнез погази одредбе уговора, веће има права да му „покаже пут”, а то ће рећи да га прогна из града.

Чак и када позове или прими уговором некога кнеза, веће се не одриче свога права да се меша у државне послове. Када кнез предузима неки поход који захтева сарадњу народне војске, веће решава и одлучује да одобри или одбије ту сарадњу. Оно час тражи да кнез предузме известан војни поход, а час га напротив приморава да се измири са својим противницима. Оно учествује у унутрашњим пословима кнежевине, доноси понекад законодавне одлуке, тражи од кнеза да смени неког нежељеног управника или судију, па чак у сагласности са кнезом решава о питањима као што је стварање извесне епархије. Уствари, нема питања из унутрашње или спољне политике о коме веће не би могло да решава и о коме се уистини не решава.

Ипак, политичку улогу већа умањује чињеница што се оно састаје само у случају потребе и што решава само о питањима која подноси кнез или их намеће јавно мишљење у извесном тренутку. Кнез не би могао да управља заједницом без сарадње већа, нити утолико пре противу његове воље, каогод што не би могао да влада без думе или своје гарде; али, иако може да ограничи кнежеву власт и да јој више или мање јасно одреди правац, веће јој у већини случајева не намеће никакву законску форму. Према томе, његова улога и односи са кнезом у току XI и XII века у свакој области су друкчији и зависе од околности. Једино увек постоје заједнички те две власти, кнез и веће ,чији се односи одређују обостраним уговором.

Друштвени живот руских земаља. — У току XI и XII века друштвено уређење руских територија постаје све сложеније. С једне стране се устаљују и појачавају поделе које већ постоје у друштву, а са друге стране, под утицајем економског развитка, образују се нови друштвени редови.

Виши друштвени сталеж састоји се од ратника кнежеве гарде, пре свега од старијих, бојара и кнежевих људи, а на другом месту од млађих. Сви они уживају повластице: Рускаја Правда одређује за убиство кнежевог човека новчану казну двапут већу од оне којом се кажњава убиство макојег слободног човека. Већина бојара настањује се стално на своме земљишту, које је њихова лична својина и које наслеђују њихови синови, а у недостатку мушких наследника, њихове кћери. У XII веку њихови земљишни поседи увећавају се знатно у многим руским покрајинама.

Остатак слободног становништва, названог општим именом народ, дели се на грађане и сељаке. Први су већином трговци или занатлије и претстављају елемент ако не многобројан, а оно бар веома важан због улоге коју у то време има трговина. Град је средиште економске моћи и политичког живота области; Рускаја Правда говори углавном о градским интересима и трговачком капиталу, поклањајући сву пажњу економским односима. Што се тиче сељака, они не образују једну хомогену целину. Већина њих су слободни сељаци или смерди, и они нису сопственици земље на којој станују; када један смерд умре не оставивши за собом сина, његово имање враћа се кнезу, који само један његов део оставља његовим кћерима. Постоји дакле битна разлика између земље бојара и земље сељака: у првом случају земља припада по праву личне и неограничене сопствености, а у другом случају је уступљена само на привремено уживање. Као слободни људи, смерди су чланови месне заједнице и потпадају под правосуђе кнеза или његових претставника; они му плаћају порез, и у случају потребе служе у месној народној војсци. Поред слободних сељака стара се ред сељака себара, званих најмити (најмљени) или закупи (задужени). Пошто од некога власника добију комад земље, ови сељаци узимљу од њега на зајам још и семе, пољопривредни алат и стоку; у накнаду за то обавезују се да ће радити за њега. Уколико се бојари настањују на свом земљишту и улажу свој новац у пољопривреду, а чести ратови упропашћују многе земљораднике не остављајући им могућност да се поново уздигну својим сопственим средствима, овај ред сељака себара или пољопривредних радника нагло се увећава. Они нису ни робови ни слободни људи. Ако учине какав преступ, њихови господари могу да их осуде на телесну казну. Они могу да сведоче пред судом само у безначајним споровима и кад нема сведока из потпуно слободних сталежа. Они нису лично одговорни за извесне преступе, на пример за крађу, за које пада одговорност на (њиховога господара, а овај има права да их за казну претвори у робове. Кад један радник покуша да побегне а није вратио дуг своме господару, он такође може бити претворен у роба.

Робови сачињавају последњи и веома многобројан сталеж становништва. Они постају, као и у претходном добу, пре свега од ратних заробљеника, али се ропство развија и на друге различите начине: робом постаје слободан човек који се ожени ропкињом или слободна жена која се уда за роба, затим човек који без уговора ступи у личну службу другога, затим злочинци, трговци који су пропали сопственом кривицом, а у извесним случајевима и пољопривредни радници. Робови, које кнежеви, бојари и трговци имају у великом броју, служе обично као слуге, врше разне домаће послове, понекад чак и веома важне и поверљиве послове, врше индустриске радове и најзад обрађују земљу. Они се никад не сматрају као чланови друштва, него као ствари које подлежу праву својине. Њихови господари могу не само да их слободно кажњавају како год хоће, него и да их убију. Убица туђега роба не плаћа исту новчану казну као убица слободног човека; он само плаћа отштету сопственику и новчану казну кнезу због уништења туђе својине. Сопственик је одговоран према трећим лицима за сва дела што их учини роб. Временом и под утицајем хришћанске цркве ово стање мало се побољшава. За владе Јарослава, слободан човек може некажњено да убије роба који је подигао руку на њега, али Јарослављеви синови забрањују такво убиство и допуштају само право да се роб кривац казни телесно или да се од његовога господара тражи задовољење. Односи између господара и роба исто тако се мењају: по одредбама Руске Правде, деца рођена од господара и робиње, исто као и њихова мати, ослобађају се ропства после очеве смрти; али, док Рускаја Правда њима не признаје никакво право на очинско наслеђе, они мало позније успевају да добију један мали део наслеђа.

Култура руских земаља. — Сељаштво у Русији је хришћанско више по називу него стварно. Иако је покрштено, оно је задржало многа стара многобожачка схватања која прилагођава идејама, обредима и формама нове вере. Стара многобожачка божанства не ишчезавају потпуно, него заузимају другостепено место, одгурнута у ред „нечистих сила”, ђавола и демона. Многобожачки обичаји и предања постоје и даље, и свештенство из тога времена горко се тужи што има тако мало успеха у борби противу „двоструке вере” сеоског становништва, противу остатака многобожачке старине.

Црква има много више успеха код грађана, који су образованији и приступачнији спољним упливима. У току XI и XII века руски градови оснивају не само велики број цркава и манастира, него и школа и библиотека, о којима се подједнако старају црквене власти и побожни кнежеви. У оваквим околностима црква ревносно ради и успева да распростре своје идеје у друштву и да подигне ниво културе.

Трговачке везе између иностранства и великог дела варошког становништва много доприносе напретку. Све док те везе трају, оне дају земљи нова духовна и материјална блага, те се захваљујући њима руске вароши брзо развијају. При крају XI и почетком XII века Кијев задивљује странце својим пространством, богатством и лепотом. Тек крајем XII века опада он као и остале вароши на Дњепру због најезде Половаца, који их скоро потпуно отсецају од Црног Мора и спречавају их да наставе своју трговину.

У време овога опадања које је наступило, како смо видели, после политичког одвајања разних области, култура је већ пробудила национални дух. И поред свих несугласица међу покрајинама и недостатка заједничке државне организације, сви становници се навикавају да себе сматрају члановима једне једине и недељиве државе. Трговачке везе између разних области, као и заједничка борба противу степских хорди и јединствена црквена организација укорењују то уверење у свести Руса или бар у свести виших друштвених редова. Сви калуђери летописци из XII века и анонимни писац Повести о пуку Игорову говоре о „руској земљи” као о једној и истој отаџбини која обухвата све руске покрајине уједињене заједничким интересима.

III. — Покрајински живот руских земаља у XII и XIII веку

Крајем XII века руска земља нема стварнога државног јединства; напротив, она има неколико важних средишта, чији развој донекле иде у разним правцима и добива различите видове.

Кнежевина Галич-Волинија. — Једно од тих средишта образује се на југозападу, у областима Галича и Волиније, куда се склања један део становништва са обала Дњепра пред надирањем скитачких народа. Ове области, које у време Јарослављеве смрти заузимају међу руским покрајинама сразмерно безначајно место, добијају већу важност у другој половини XII века. Посебице област Галич, независна кнежевина од краја XI века, стиче знатну политичку моћ; њен кнез постаје један од најмоћнијих руских кнежева. Када почетком XIII века кнез Волиније, Роман, успе да присаједини Галич, те две области достижу још већи степен напретка. За владе кнеза Романа и његова сина Данила, кнежевина Галич-Волинија постаје богата и моћна држава која се успешно бори са својим суседима.

Међутим унутрашње прилике теже да спутају њену моћ. У овим плодним крајевима, раније него другде, бојари се учвршћују на својим поседима, образују сталеж велепоседника земље и подвргавају своме надзору велики део становништва, које их се боји. Ослањајући се на тај свој утицај, они теже да надјачају и кнежевску власт; чак и онако моћни кнежеви као што су били Роман и Данило морају упорно да сузбијају њихове необуздане прохтеве. Тај сукоб, који подрива снагу кнежевине, постаје утолико опаснији што се бојари не устежу да позову у помоћ своје суседе Мађаре и Пољаке. Због тога се спољне и унутрашње борбе неразмрсиво преплећу: непријатељи могу да се мешају у послове земље и да стварају савезнике међу становницима. У таквим приликама нема политичке стабилности. За време Романа и Данила кнежевина Галич-Волинија се све више насељава, шири, обогаћује и победнички одбија нападе Половаца, Пољака и Мађара; па ипак се унутрашњи немири не стишавају и претстављају сталну претњу за благостање и безбедност земље. Ниједна од тих противничких снага не може да савлада свога супарника: бојари не успевају да наметну своју вољу кнежевима; а ови, опет, иако успевају да угуше побуну бојара и да их свирепо казне, ипак су немоћни да униште њихову социјалну моћ, која је основица њихових политичких стремљења. Оваква нестабилна равнотежа у унутрашњој политици кнежевине Галич-Волиније у почетку XIII века олакшаће у многоме рад њених непријатеља и изазваће тешке међународне последице.

Област Новгорода. — Услед опадања Кијева, област Новгорода постаје друго велико средиште Русије. Новгород, прва руска варош на великом путу од севера ка југу, из Скандинавије ка Грчкој, стекао је израна изузетну трговачку важност. Управо су кнежеви Новгорода окупили земље Источних Словена и створили од њих Кијевску велику кнежевину, и ти кнежеви, када су се једном учврстили у Кијеву, теже да задрже Новгород у непосредној зависности. Када је делио своје области својим синовима, Јарослав Мудри дао је Новгород, у исто време кад и Кијев, своме најстаријем сину. Позније се веза између Кијева и Новгорода прекида, и Новгород, попут других великих градова, постаје престоница једне независне области којом управљају њени сопствени кнежеви. Разне околности доприносе да се створи његов оригинални изглед.

Област Новгорода одавно захвата огромну површину. Осим главне вароши која лежи на обема обалама Волхова и дели се на пет самосталних општина (кањец), она обухвата и пет покрајина или пјатина (петина), и у свакој од ових покрајина има градова као Псков, Изборск, Стараја Руса, Ладога итд., који се сматрају за предграђа Новгорода. Иза ових покрајина су земље (волост) које су освојили и населили становници Новгорода. Ови крајеви имају посебно административно уређење и пружају се на север све до Белога Мора, а на исток до венца Урала.

Неплодно земљиште и неиздашна природа новгородске области приморавају њене становнике да потраже средстава за живот у трговини и занатима. Новгород постаје убрзо велико трговачко средиште. Он ступа у везу са источњачким земљама, са Грчком, Скандинавијом, Балтиским Словенима, са острвом Готландом, а касније и са Либеком. Туђински трговци имају у њему своје канцеларије и слагалишта робе; они ту одлично тргују, јер купују од домородаца сировине, а нарочито крзна. Опадање трговине са Византијом, које наступа крајем XII века и припрема пропаст Кијева, нема јаког одјека на судбину Новгорода, јер он већ игра улогу посредника између Руса и западних земаља, а посебице Немачке.

Ова економска улога Новгорода утицала је на његово друштвено устројство. Виши сталеж састоји се од бојара, тих великих поседника земље и великих капиталиста који, иако не воде трговину лично, позајмљују новац трговцима, те такорећи играју улогу банкара и држе велики део градског и сеоског становништва у економској зависности. Затим долази ред средњих поседника земље и капиталиста, и трговаца који раде својим сопственим средствима или делимично позајмљеним капиталом. Нижи сталеж или „црни народ” састоји се од остатка слободног становништва, занатлија, радника и ратара. Ипак, ови сталежи разликују се само својим економским стањем, јер имају иста политичка права, пошто сви становници Новгорода, његових „предграђа” и обласних села имају исто право да учествују на састанцима новгородскога већа.

Веће које се стварно — због тога што остатак становништва учествује у њему само понекад — састоји поглавито од грађана престонице, игра у Новгороду значајну улогу. Пре свега богатство и моћ града, а потом удаљеност од области Дњепра, тога главног попришта кнежевских борби, доприносе његовом развитку. Оно се тиме користи да обезбеди себи већу слободу при избору кнежева и већу независност према њима. Новгород се мање од свих других области обазире на родословне захтеве и права кнежева, и будније пази да се поштује уговор закључен између становништва и изабранога кнеза. Око средине XII века његово веће сматра да је ван спора његово право да позива на управу кнежеве које оно изабере и да закључује с њима споразум који регулише њихову управну надлежност, а који се обично потврђује обостраном заклетвом. У исто доба веће присваја право да бира главне кнежеве помоћнике, посадника, који је први судија и управљач после кнеза, и тисјацкога (тисућника), који као старешина месне милиције командује њом уз припомоћ изабраних сотских (стотинара). Исто тако веће бира и епископа, кога потврђује у достојанству кијевски митрополит. И тако веће бира све световне и црквене великодостојнике. Кнез је врховни старешина који управља и суди, али је његова власт у сваком погледу ограничена. Он може да управља и дели правду само у сарадњи и под надзором посадника. Ако му се обезбеди известан приход, онда ни он ни ратници из његове гарде немају права да купују земљу у области Новгорода. Веће решава о рату и миру, и о законодавним питањима, и оно намеће кнезу сараднике. Ако кнез одбије да ради са изабраним чиновницима или погази уговорене услове, веће цепа уговор и „показује кнезу пут” који води из града.

Због великог обима ових надлежности, управа текућих послова и претходно проучавање питања која треба да се поднесу већу уместо да припада, као свуда, кнезу и његовој администрацији, у Новгороду спадају у надлежност једне посебне установе са ограниченим особљем, која сачињава као неки управни савет. Тај савет, који заседава код посадника и тисјацкога и који броји неколико десетина чланова, обично се саставља од ранијих посадника, тисјацких и сотских, дакле од људи из реда бојара и трговаца, јер се из тих сталежа и узимају државни службеници. И тако, под видом једне градске демократске републике у којој је кнез само изабрани претставник под контролом народа, област Новгорода је стварно под управом једне богате аристократије земљопоседника и великих трговаца. Ови у великој мери дају правац врховној земаљској установи, већу, те се оно чак и при избору кнеза опредељује према користи коју он може да пружи обласној трговини олакшавајући јој приступ на нова тржишта.

Новгороду није кнез потребан само ради обезбеђења трговачких користи, него и ради земаљске одбране. Ако је до краја XII века имао за суседе само финска и литванска племена, слаба и растурена, њему су у почетку XIII века загрозили опаснији народи: Данци који су освојили Естонију, Швеђани који су се докопали Финске, и Немци који надиру ка истоку. Одавно су немачки трговци и мисионари покушавали да се учврсте на јужној обали Балтичкога Мора, али нису могли да сломе упоран отпор домородаца. Године 1200 једна немачка крсташка војска дошла им је у помоћ и допрла до ушћа западне Двине, са намером да заведе хришћанство међу домородним многобошцима, Ливима или Летонцима. Алберт, кога је папа наименовао за епископа Ливоније, основао је тамо град Ригу и створио у својим областима витешки ред Мачоносаца, коме је била дужност да покори домороце, па да шири и учвршћује хришћанство. И поред очајничког отпора, читава Ливонија је ускоро у рукама Немаца, који се окрећу ка суседним руским земљама, ка Полоцкој кнежевини и области Новгорода. Други један немачки витешки ред, Тевтонски ред, учврстио се на руском земљишту, на ушћу Њемена и Висле. Пред овим двоструким надирањем, разједињена литванска племена образују ратничке заједнице; нападнуте, те заједнице отступају на исток, те сад оне заузимају граничне руске области, између осталих и област Новгорода, тако да се опасности која прети Новгороду од Швеђана и Немаца придружује још и опасност од Литванаца.

Одлучни сукоби између ових нових непријатеља падају за владавине Александра, кнеза Суздаља и сина великога кнеза Владимира. Године 1240 Александар поражује шведског вођу Биргера на Неви, и том победом — због које је добио надимак Невски — удаљио је задуго Швеђане од области Новгорода. Године 1242 он мора да сузбија Мачоносце, који су се за његова отсуства докопали градова Изборска и Пскова, приближили се Новгороду и пресекли пут страним трговцима, које заустављају и пљачкају при пролазу. На челу своје гарде и народне војске Новгорода, он растерује одреде који су крстарили око Новгорода, ослобађа Псков и Изборск и започиње са главином Мачоносаца на залеђеном Пејпуском Језеру битку названу „покољ на леду”, која је задуго зауставила покушаје немачке најезде. Потом је отерао Литванце који су такође били продрли у његову област.

Иако је Новгород успео да потуче своје непријатеље, он их није уништио. После тога мораће он да води рачуна у својој политици, а нарочито у својим односима са осталим руским областима, о томе да се у близини његових граница налазе опасни непријатељи, нарочито Литванци, који су баш тада стварали брзо своју моћну државу.

Област Суздаља. — Око средине XII века друго једно политичко средиште ствара се у границама области Суздаља, а то ће рећи у равницама и шумама на рекама Кљазми и Москви, између Оке и Волге, чије је земљиште истина мање плодно него оно на југу, али је питомије од земљишта Новгорода. Са домороцима састављеним од финских племена Мерја и Мурома измешали су се још одавно Источни Словени, Вјатићи, Кривићи и Словени из области Новгорода. Руски градови Ростов, Суздаљ и Муром тамо већ постоје у времену када се образује Кијевска велика кнежевина, а позније свети Владимир тамо оснива град Владимир, а Јарослав Мудри подиже Јарослављ. У то доба ова област је још увек само другостепено лено; приликом поделе својих покрајина, Јарослав Мудри даје ту област своме трећем сину као додатак области Перејаславља. Али већ крајем XI века она је уздигнута на степен засебне кнежевине, а у корист Георгија Долгорукога, једнога од млађих синова Владимира Мономака. У то време мења се унутрашње стање. Згодније саобраћајне везе успостављају се са областима средњега Дњепра. Мноштво насељеника придолази са Дњепра уколико се борбе између кнежева распламћују и уколико се увећава опасност од најезде Половаца. Георгиј Долгоруков постаје тако један од најмоћнијих кнежева свога доба, али, иако је насељавао своју кнежевину, иако је у њој подизао нове вароши, он је непрестано мислио да је напусти ради преласка у Кијев, где је напослетку и умро као велики кнез. Његов син Андреј Богољубски, напротив, оличава нов тип кнеза, рођеног и васпитаног на Северу, коме су незнане политичке традиције Југа. Када Георгиј, коме је он помогао да освоји кијевски престо, хоће да га задржи поред себе, он потајно бежи у Владимир, свој омиљени град који му је отац поклонио. После Георгијеве смрти 1157 године, градови Ростов и Суздаљ проглашавају га за кнеза, те тако он уједињује под своју власт читаву област. Уз припомоћ својих поданика, он такође осваја Кијевску велику кнежевину, али не жели да у њој борави; он тамо поставља као свог заменика најпре свога млађег брата, потом друге своје рођаке, а он остаје у Владимиру одакле надгледа кијевске кнежеве, са којима поступа као са потчињенима и од којих захтева слепу послушност.

Андреј заводи у својој држави ново политичко уређење, апсолутизам. Прилике му иду на руку. Иако стари градови Ростов и Суздаљ имају сваки своје веће исто као и друге руске вароши, нове вароши што су их кнежеви основали не знају за веће и његове традиције и немају моћног трговачког сталежа који тежи да ограничи кнежевску власт. Мали број трговачких средишта, бројна надмоћност земљорадника и касније насељавање земље, све је то допринело да се између кнеза и становништва створе друкчији односи него у областима Дњепра; становници, који су већином дошли заједно с кнезом или чак после његовог ступања на власт, настањени као земљорадници на селу или као занатлије у градовима, не гледају у њему службеника трговачкога града и заштитника путева, него господара и владара земље у којој су се они настанили. Такво је и схватање и кнеза Андреја. Поставши владар читаве области Суздаља, а потом и кнез Кијева, њему је милији град Владимир, који он брижљиво увећава и улепшава, него старе вароши. Он испољава своје презирање старих вароши и њихових већа; презирући везе које у другим кнежевинама везују кнеза са старијим члановима његове гарде, он избегава да се саветује са старим бојарима и грубо тера од себе неколицину. Напослетку, као жртву његове деспотске нарави, њега убијају 1175 године његови службеници.

Уистини, његова смрт не мења ниуколико режим што га је он завео. Додуше, грађански рат избија између старих вароши Ростова и Суздаља, које су савезнице бојара и које позивају за кнеза Андрејеве нећаке, и нових градова, који позивају његову браћу; али тај рат кратко траје и завршава се победом нових градова и триумфом новога режима. Област Суздаља прелази у власт једнога Андрејевог брата, Всеволода III, који задржава Владимир као престоницу и узима назив великога кнеза вароши Владимира. Всеволодова владавина (1176—1212) обележава врхунац моћи суздаљске области: она намеће кнежеве Новгороду који јој је у суседству; Кијев, па чак и удаљени Галич са Волинијом, морају да рачунају с њом; њена моћ је толика, да по речима Повести о пуку Игорову она може „веслима својих бродара да испразни Волгу и шлемовима својих ратника да исуши Дон”.

Али јединство области Суздаља не траје дуго. По смрти Всеволода, његово многобројно потомство — због кога су га назвали „Многородни Всеволод” — завадило се, те се његове државе цепкају на неколико кнежевина. Најстарији кнез Суздаља задржава титулу великога кнеза, али губи сваку власт над млађом браћом, која се у својим покрајинама понашају као самостални господари.

И тако, са опадањем Кијевске велике кнежевине и стварањем нових политичких центара, живот руских покрајина, почев од XIII века, постаје међусобно различит. Ове супротности још се појачавају после једне нове несреће, најезде Татара.

IV. — Татарске најезде и њихове последице

Татарске најезде. — Почетком XIII века многа татарска племена која лутају по Монголији уједињују се под влашћу хана Темучина, који је касније узео титулу великога кана или Џингис-хана. По извршеном уједињењу, Џингис-хан одводи своје хорде у Северну Кину коју покорава, па се потом окреће ка земљама на западној страни Монголије. Његова претходница прелази са јужних обала Касписког Мора, преко Кавказа, у степе око Црнога Мора и напада на Половце, који позивају у помоћ суседне руске кнежеве. Кнежеви Кијева, Черњихова, Галича и других јужних области, бојећи се да ће и они бити нападнути ако Половци буду побеђени, сакупљају велику војску и полазе у сусрет Татарима; али они претрпљују пораз на реци Калки (сада Калмиусу) године 1223, а руски кнежеви који су остали живи и заробљени подвргнути су нечовечним мучењима. Али Татари, не искоришћујући своју победу, окрећу се назад и ишчезавају у степама. Руси, који чак нису могли ни да увиде какви су њихови победиоци, виде у овоме догађају само једну кратку и пролазну буру; али се татарска опасност поново јавља после неколико година.

Године 1227 Џингис-хан умире, и ускоро потом његов наследник Угедеј шаље свог нећака Батуа, или Батија, у завојевачки поход на запад. Године 1236 Батијеве хорде појављују се на левој обали Волге и подјармљују Бугаре са Волге. У зиму 1237 оне прелазе залеђену реку и приближују се области Рјазања од које траже да се покори и да им плаћа данак; а кад је она то одбила, оне је опкољавају и пустоше, врше покољ становништва или га одводе у ропство. Рјазањски кнежеви долазе журно, али се не усуђују да нападну тако бројног непријатеља и склањају се у своје утврђене вароши, које Татари помоћу справа за разбијање зидова заузимају на јуриш. Из Рјазањске области Батиј продире у област Суздаља и заузима једно за другим Москву, Владимир и Суздаљ, док његове трупе, растурене по читавој земљи, заузимају и пустоше остале градове. Међутим, велики кнез области Владимира, Георгиј Всеволодович, напушта своју престоницу, скупља војску и сусреће Татаре на реци Ситју у марту 1238 године; његова војска је уништена, а он убијен у битци. Потом Батиј полази ка Новгороду, али се на сто врста од града зауставља због надошлих река — то је било у пролеће —, те се враћа на југ, у степе Половаца. Ови су немоћни да му се одупру: једни су истребљени, други беже ка Дунаву и склањају се код Мађара и на Балканско Полуострво, а остатак се стапа са Татарима, који се учвршћују у степама око Црнога, Касписког и Азовског Мора. Одатле Батиј предузима освајање Јужне Русије. Године 1239 шаље он у области Дњепра једну јаку војску која заузима Перејаслављ и Черњигов и уништава њихове браниоце. Године 1240 он полази лично у рат са главнином своје војске и опседа Кијев, који се не одупире дуго; он толико пустоши ту варош, да се она претвара у сеоце, јер шест година касније калуђер Плано Карпини, при проласку кроз њу, може да изброји једва 200 настањених домова, Од Кијева Батиј продужава на запад и осваја, поред осталих градова, још и Владимир-Волински и Галич, а потом прелази у Пољску и Угарску, где наилази на отпор који га приморава да се заустави и да пође натраг ка степама. Он оставља степе поред Азовског и Црног Мора једноме свом рођаку, а он се са главном татарском хордом, „Златном Хордом”, улогорује на обалама Дона и Волге. На реци Ахтуби оснива се као нека престоница Златне Хорде, град Сарај, престоница хана.

Татари ударају намет на освојене руске земље и постављају тамо управљаче, баскаке, са мањим одредима војника који имају дужност да надгледају становништво преостало после најезде. Татарски чиновници пребројавају становништво да би му наметнули порез. Једино су свештена лица ослобођена пореза, и: уопште узев, Татари остављају православној руској цркви све њене повластице и не прогоне је. Осим скупљања данка, они се не мешају у послове освојених области, које остављају руским кнежевима, али задржавају право да их потврђују у томе звању; зато руски кнежеви морају да одлазе у Хорду и траже од хана јарлик (повељу) који им даје кнежевску власт. Опљачкано и десетковано том свирепом најездом, руско становништво повија се под татарским јармом. Преостали кнежеви покоравају се такође; понекад они чак обуздавају покушаје побуне становништва, које губи стрпљење због глобљења и насиља што га врше скупљачи пореза. Тако Александар Невски, који је раније одбранио Новгород од Немаца, Литванаца и Швеђана, поставши велики кнез области Владимира, одржава у миру, чак и силом, становништво побуњено противу Татара. Када је прошло доба прве клонулости, Данило, кнез Галича, помишља да збаци татарски јарам, те тражи савезнике на Западу и почиње да подиже утврђења; али Татари наслућују његове намере и захтевају да поруши утврђења, те он мора да се одрекне својих планова. После Данилове смрти, за владавине његовога сина Лава, крајем XIII века, Татари упадају у Пољску и пустоше поново област Галич-Волинију толико, да се та покрајина још задуго није могла да опорави од тога удара нити да поврати некадање благостање.

Последице татарскога господарства. — Од владавине Катарине II, руски националисти уобичајили су да називају „татарским” све што им се није свидело у прошлости Русије и у руском карактеру. Насупрот томе, њихови политички противници, радикали, приписивали су татарском утицају деспотизам, застарела схватања и злоупотребе које су желели да уклоне. За њих је „татарски” значило исто што и „московски”; ако је московски деспотизам уништио клице демократске владавине, засноване на суверености народа, коју они желе да открију у премонголском добу, учинио је то уз припомоћ Татара, њихових схватања и њихових установа. Прижов, један радикал из година 1860—1870, пружа нам леп пример њихових тврђења: „Москва се братимила са Татарима, и под заштитом њиховог антинационалног система успела је да присаједини области Новгорода, Пскова, Твера, Рјазања ... У Москви, одвојен од Јужне Русије, утврдио се читав један московски свет. У XV веку, када други словенски народи почињу да се препорађају, Москва улази у еру коначног опадања. Писменост, просвета, књижевност, уметност, међународне везе, све што је цветало у Кијеву у XII веку, у Москви је угасло. Руска правда побегла је на небо, а у Москви су шиканирање и сплетка заузели њено место”. Политичка централизација, развој деспотске власти, грубост примитивних обичаја и казненог закона, све је то по тврђењу радикала позајмљено од Татара. У иностранству се наилази на иста схватања код противруских историчара: Византија, Татари, Москва, то би били узастопни утицаји којима би се могла објаснити усамљеност Русије и трајање њенога „варварства”. Исто су тако руски евразисти склони да преувеличавају татарски утицај; али, насупрот радикалима, томе се треба радовати, а не жалити због тога. Они супротстављају — као што су чинили славенофили и у скорије време Освалд Шпенглер — монголску „културу” европској „цивилизацији”, и по њиховим речима баш та монголска прошлост омогућиће Русији да избегне европску декаденцију и да у свету изврши своју будућу цивилизаторску улогу.

Занимљиво је да се и критичари и обожаваоци Истока слажу у тврђењу да је московски дух исто што и онај источњачки дух који не може да прими европску културу. Оваква унапред створена мишљења су у супротности са историјом, те се у даљем излагању нећемо на њих обазирати. Историчари, а нарочито претставници московске школе, супротстављају томе тврђењу идеју једне самоникле и правилне историске еволуције, за коју тврде да јој татарско господарство није могло дубоко изменити правац. Да би се објаснило опадање Кијева није потребно позивати се на монголску најезду, јер је оно било наступило још пре ње. Уистину, напредак Кијева није могао надживети сасвим спољне узроке који су га створили, а то ће рећи доба оснивања норманских држава и проширивање арапских калифата које се завршило у XI веку. Јер је на спољној трговини почивала позајмљена култура Кијева, а та трговина уништена је арапским опадањем и истодобним слабљењем Византије. Исто тако, да би се објаснило уздизање кнежевине Суздаља и Владимира, довољно је — уместо прибегавања татарском утицају — сетити се новога политичког режима што га је завео кнез у тој области која се тек насељавала. Татарска најезда, која је раселила степско становништво, само је једна епизода вековне борбе започете у преисториском времену између номада са југа и пољопривредника из велике руске шуме.

Иако треба одбацити претеривања националиста, радикала и евразиста, ипак не би требало мислити да татарско господарство није оставило никаквих трагова у Русији. Оно је имало непосредних последица, од којих је главна помоћ коју су татарски владари пружали московским кнежевима. Оно је извршило известан утицај и на спољне облике рускога живота; али утицај правих татарских елемената био је много мањег обима и трајања него утицај Истока уопште, па и тај источњачки утицај био је слабији него утицај византиске културе, која је надживела сјајно доба Кијева. Важно је да се добро разликује кад је и шта позајмљено од источњачких установа. Иако порески систем, као што ће се видети, има извесне везе са татарским начином прикупљања пореза, извесне војне и политичке установе из XVI века створене су по угледу на Турску, која их је уосталом и сама делимично позајмила од Византије. Схватање да је владар сопственик читаве државне територије и да сви треба да служе држави заједничко је и царевини византских василеиса, муслиманских калифа и падишаха, као и држави московскога цара.

Татарска најезда имала је и посреднијих и далекосежнијих резултата. Освајање јужних степа пресекло је коначно саобраћајне везе између Русије и Византије, довршавајући тако оно што су Печењези и Половци започели. Она исто тако одлаже за неколико векова силажење становништва из Средишне Русије ка степској црници. Страховита пустошења што су их вршили освајачи и ропство које је после тога наступило ослабило је руске области и довршило разједињавање које их је одавно подривало. Она су убрзала, иако нису изазвала, пропадање кнежевина на југу и западу и ширење оних из средишне равнице између Оке и Волге. Кнежевине на западу и југу губе скоро потпуно своју отпорну снагу и падају једна за другом под власт својих западних суседа Мађара, Пољака и Литванаца. Што се тиче оних на северу оне су успеле да одбију своје западне непријатеље и потпуно се предале бризи о своме сопственом животу и својој независности, те нису способне да пруже помоћ удаљеним покрајинама. И тако се историја Северне Русије и историја Јужне и Западне Русије крећу у различитим правцима. У исти мах се покрајинска обележја рускога становништва у равници Источне Европе коначно учвршћују, те се тако завршава развитак започет почетком XIII века. Имена некадањих словенских племена ишчезавају. Насупрот томе, географска расподела становништва и стварање покрајинских наречја доводе до поделе Источних Словена на три велике гране: Великорусе, који се даље деле према њиховим наречјима на Северне, Средишне и Јужне Великорусе; Малорусе, познатије од пре извесног времена по њиховом другом називу Украјинаца и Белорусе.

Тако се завршава старо доба руске историје.