Istorija Rusije (P. Miljukov) 3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA III

Ruske zemlje od početka do kraja tatarske najezde

I. — Slovenska plemena i stvaranje kijevske kneževine[uredi]

Dolazak Slovena u Istočnu Evropu. — U ravnici Istočne Evrope obrazovao se ruski narod. Slovenska plemena iz kojih je on ponikao spustila su se tamo, prema najverovatnijoj pretpostavci, sa severnih padina Karpata, verovatno u VII veku posle Hrista. Prema kazivanju staroga Kijevskog letopisca, koji piše u XI veku i navodi nam imena tih plemena i mesta gde su se nastanila, Hrvati su ostali najbliže Karpatima; Volinjani zauzimaju oblast zapadnoga Buga; Poljaci se nastanjuju dalje ka istoku, oko srednjega toka Dnjepra i na njegovoj desnoj obali; Drevljani i Dregovići duž Pripjata, Dnjeprove pritoke; Severjani, Radimići i Vjatići, pošto su prešli Dnjepar, nastanili su se: dva prva plemena na levim pritokama, Desnoj i Soži, a treće dalje na severoistok, duž reke Oke; i najzad Krivići se zaustavljaju u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine; a jedan njihov ogranak, Sloveni, nastanjuju se blizu jezera Ilmenja i reke Volkova. Tako slovenska plemena zauzimaju u ravnici Istočne Evrope jednu izduženu i srazmerno uzanu oblast koja se pruža od juga ka severu, od stepa koje se pružaju duž Crnoga Mora pa sve do obale Baltičkoga Mora, ili tačnije Finskoga Zaliva.

To zemljište je u to vreme skoro potpuno pod šumom i kroz njega teku u svim pravcima velike i manje reke koje su njegovi glavni putevi. Došljaci idu duž reka i nastanjuju se na njihovim obalama, pomerajući se postepeno ka severu i istoku, verovatno po redu dolaska. Oni tako dolaze u dodir sa drugim narodima koji su se već nastanili na istom zemljištu ili blizu njega.

U oblasti Pripjata i u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine naišli su na litvanska plemena koja tu odavno stanuju. Slabi, razjedinjeni, zaostali na nižem stupnju kulture i bez ikakve političke organizacije, grupisani u plemena, ti narodi ne mogu da dadu Slovenima ozbiljan otpor. I doista, pod pritiskom osvajača oni se delimično povlače sa istoka ka zapadu i nastanjuju se u slivu zapadne Dvine i Njemena; oni što ostaju primaju malo po malo običaje, kulturu i jezik Slovena i stapaju se s njima.

Isti je slučaj i u Severoistočnoj Rusiji, gde se još od najdavnijih vremena nalaze rasturena finska plemena. Ta usamljena plemena koja ne spaja nikakva zajednička organizacija, koja žive skoro primitivnim životom, nesposobna su da se odupru osvajačima. Izgleda kao da tu i nema borbe; u svakom slučaju istoriske starine i slovenske i finske legende nisu o njoj sačuvale nikakva traga. Zašto bi uostalom i bilo kakve borbe kada se Sloveni pojavljuju pre kao naseljenici nego kao osvajači, i kada miroljubivo izabiraju zemljište koje je ostalo slobodno, a koga ima izobilno? Domoroci se ili sami udaljuju od svojih novih suseda kada im se ovi ne sviđaju, ili pak — što izgleda da je bio mnogo češći slučaj — ostaju i stapaju se postepeno sa tuđincima koji time ništa ne dobivaju, pošto je finska kultura približno ravna njihovoj ili čak i niža od nje.

Sasvim su drukčiji odnosi između Slovena i njihovih južnih suseda Hozara. U vremenu kada se Sloveni pojavljuju na Dnjepru i njegovim pritokama, ovaj ogranak turskoga stabla, koji zauzima severni deo Kavkaza i jedan deo kaspiskih i azovskih stepa, umeo je da stvori izvesnu svoju kulturu i obrazuje jednu političku organizaciju. Oni se bave zemljoradnjom, vinogradarstvom i ribolovom; njihova trgovina cveta zahvaljujući trgovačkim putevima koji prelaze preko njihovog zemljišta i vode iz Evrope u Aziju. Duž ovih puteva osnivaju se mnoge varoši u kojima se susreću trgovci iz raznih zemalja, a naročito mnogi Arabljani; najpoznatije su Itilj na donjoj Volgi, prestonica Hozara, i tvrđava Sarkel na Donu, na mestu gde se ova reka približuje Volgi. Hozari nemaju zajedničku veru i pokazuju se trpeljivi. Njihov starešina, zvani „kagan” ili „hakan”, i upravljačka klasa koja ga okružuje pripadaju judejskoj veri; većina stanovništva je muslimanska, ali ima isto tako i mnogobožaca i hrišćana. Drugo jedno tursko pleme, Bugari sa Volge, nastanjeni blizu ušća Kame u Volgu, potčinjeno je Hozarima, ali ima svoga hana koji je starešina mnogih oblasnih knezova. Bugari imaju nekoliko varoši, od kojih je najglavnija Bulgar na Volgi. I tu dolaze arabljanski trgovci, koji donose istočnjačku robu i kupuju naročito krzna što potiču iz finskih oblasti Kame i gornjeg toka Volge. U VIII veku Hozari pokoravaju Istočne Slovene koji su im susedi, pa Vjatiće, Radimiće, Severjane i Poljane. Njihov jaram izgleda da nije bio težak, a danak koji su tražili bio je srazmerno mali. U naknadu za to, pokoreni Sloveni upuštaju se u trgovinu sa Istokom koja je veoma aktivna na čitavoj teritoriji Hozarske države.

Običaji i vera slovenskih plemena. — Istočni Sloveni žive poglavito od lova i zemljoradnje. Pre nego što su se nastanili u svojoj novoj otadžbini, oni su već bili zemljoradnici; to su i ostali; ali u tim krajevima, skoro potpuno pošumljenim, zemljoradnja je odveć nepogodna da bi mogla služiti kao jedino sredstvo za život; stoga, pošto im šume pružaju obilje mogućnosti za lov i pčelarstvo, oni se njima bave isto koliko i zemljoradnjom, a ponekad i na njenu štetu. U svakom slučaju, ma da oni lako napuštaju iscrpeno zemljište da bi zauzeli neko novo, oni ipak nisu nomadi.

Kako po svemu izgleda, Sloveni su pre raseljavanja živeli plemenskim životom. Raseljavanje je moralo da rastroji takvo društveno uređenje. Prilagođavajući se prirodnim uslovima svojega novog zemljišta, plemena su ustupila mesto porodicama. Porodice se grupišu u zajednice sastavljene od srodnika i nesrodnika, i one se kod Južnih Slovena zovu zadruge, a kod Zapadnih verv, pa se te zajednice ujedinjuju u volost. U svakoj zajednici jedan savet ili veće, sastavljeno od starešina porodice, pretresa i reguliše sve poslove zajednice i bira upravljača.

Porodični običaji nisu isti u svih plemena; ali sva ona dopuštaju mnogoženstvo.

Gradovi koje Istočni Sloveni osnivaju uskoro pokraj zemljoradničkih naselja isprva su samo tvrđavice, koje naročito — a ponekad i isključivo — služe kao skloništa u slučaju nepredviđenog napada. Oni se ubrzo razvijaju i postaju središta trgovine, isprva skromne i čisto lokalne. Potom, počev od IX veka, kada Sloveni počinju da učestvuju u trgovini između Istoka i Zapada, između Azije i Srednje Evrope, koja se kreće velikim rekama njihove zemlje i čuvenim „putem od Varega do Grka”, ti gradovi se brzo pretvaraju u velike trgovačke centre nastanjene trgovačkim staležom, i služe kao stovarišta robe. U XI veku Kijev i Perejaslavlj kod Poljana, Černjigov kod Severjana, Smolensk i Polock kod Slovena na jezeru Ilmenju, i Rostov kod Vjatića čine na svoje stanovnike utisak gradova koji su „oduvek” postojali. Sa sve većim priraštajem stanovništva i sve većim bogatstvom usled napretka trgovine, ovi gradovi igraju u isti mah i ulogu središta za okolne oblasti i obrazuju gradske opštine koje postepeno zamenjuje staru podelu na plemena. Veće upravlja čitavom opštinom utoliko lakše, što ne samo građani nego i stanovnici svih okolnih sela (volost) mogu da učestvuju u njemu.

Trgovina, koja doprinosi uvećavanju gradova, uistini je upola razbojnički posao. Svaki trgovac je u isti mah i ratnik koji za vreme putovanja brani sa oružjem u ruci svoju robu od razbojnika, gotov da i sam postane razbojnik, te da se i on obogati na račun stanovništva. U ovu vrstu trgovaca spada i priličan broj tuđinaca, naročito Normana, koji su prokrčili put od Skandinavije do Vizantije i koje Sloveni nazivaju Varezima. U VIII i IX veku naoružane trupe Normana kreću se ovim putem koliko radi trgovanja sa Vizantijom, toliko i da bi stupile u službu vizantiskoga cara. Usput pljačkaju Slovene, za koje su oni bili napast kao što su bili i za Zapadnu Evropu. Nasuprot tome. te trupe uvlače Slovene malo po malo u svoje trgovačke pohode. Događa se i da se Normani delimično nasele među Slovenima, a slovenski trgovci navikavaju se da ponekad uzmu u najamničku službu normanske trupe da brane njihove gradove i trgovačke karavane. U nekojim gradovima starešine tih trupa, koji su se zvali konung, dočepali bi se vlasti i zahtevali danak umesto ugovorene plate; u drugim gradovima se Normani usput zaustavljaju i smeštaju kao gospodari, a stanovništvo, kad ne može da ih istera, smerno podnosi njihov jaram. Tako se oko sredine IX veka na zemljištu Istočnih Slovena obrazuje nekoliko vareških kneževina, posebice kod Slovena na Ilmenju, u Novgorodu, Bjeloozeru i Izborsku; kod Krivića — u Polucku; kod Dregovića — u Turnovu, i najzad kod Poljana — u Kijevu. Ova osvajanja Varega ne menjaju život slovenskih gradova. Postavši gospodari, nekadanji najamnici i dalje organizuju i štite trgovinu. To je jedina njihova uloga; a kako su oni skoro na istom nivou kulture na kome i Sloveni, oni lako usvajaju, ne unoseći ništa novo, njihova shvatanja, običaje, pa čak i veru, jer se glavna slovenska božanstva ne razlikuju u suštini od vareških bogova.

Istočni Sloveni, kao i Zapadni, obožavaju u isti mah prirodne sile i pojave, a tako isto i duše svojih predaka. Njihova glavna božanstva su: bog grmljavine i groma Perun, i bog sunca koga zovu Daždbog, Veles ili Hors; Daždbog je verovatno darovatelj svih zemaljskih dobara; Veles se smatra kao zaštitnik stada i bog bogatstva; Hors oličava sunce. Obožava se i bog neba Svarog, bog vatre Svarožić, bog vetra Stribog. Ovi bogovi pretstavljeni su kipovima, idolima kojima se prinose na žrtvu životinje i ljudi, ali Sloveni nemaju ni hramova, ni posebnog svešteničkog staleža, ni mitološkog sistema. Drugostepena božanstva su oličenja prirode, reka, izvora, šuma; u vodama po njihovom verovanju, stanuju mnogi vodeni duhovi (vodjani); u šumama žive šumski duhovi (lješi), kojima se upućuju molitve i prinose žrtve. Obožavanje predaka uzdiže na stepen božanstva rodonačelnika i smatra ga za zaštitnika čitavoga njegovog potomstva; u toku vremena svaka porodica ima svoje domaće božanstvo, domovoja, dobrog duha zaštitnika kuće i domaćeg ognjišta. Veruje se u zagrobni život duša umrlih, koji ponekad izlaze iz groba da bi se vratili na zemlju.

Stvaranje jedne političke organizacije Vareg-Rusa i prvi kijevski kneževi. — Razvitak trgovine potstakao je krajem IX i početkom X veka Istočne Slovene da ujedine svoje teritorije u jednu prostranu državu. Jedna legenda, koju prepričava jedan stari letopisac, kaže da je prvi pokretač toga ujedinjenja bio jedan vareški ili ruski knez, kako su govorili Finci a sa njima i Sloveni. Taj ruski knez, Rjurik, najpre je zagospodario Novgorodom, a potom osvojio teritoriju Slovena oko Ilmenja. Posle njegove smrti vlast je preuzeo staralac njegovoga sina Igora, njegov rođak Oleg, koji je nastavio ujedinjavanje slovenskih zemalja. Oleg silazi ka jugu niz Dnjepar, zauzima Smolensk i Kijev. i nastanjuje se u toj varoši koju su pre njegovog dolaska Vareg-Rusi oslobodili gospodarstva Hozara. Iz Kijeva napada na Severjane, Drevljane i Radimiće, i pokorava ih. Zagospodarivši „putem od Varega do Grka” ili bar onim delom toga puta što prolazi kroz zemlju Istočnih Slovena, on na čelu jedne velike vojske preduzima pohod protivu Vizantije, koja je primorana da potpiše jedan ekonomski ugovor koristan po Ruse.

Iako je legenda donekle preuveličala njegove podvige, Oleg je ipak prava istoriska ličnost, i njegov pohod iz Kijeva na Vizantiju je dokazan. Njegov naslednik Igor, manje srećan, vodi takođe dva pohoda protivu Vizantije, ali gine prilikom jedne pobune Drevljana, ostavljajući maloletnog sina Svjatoslava. Njegova udova Olga uspeva da pokori Drevljane i da sačuva Kijevsku kneževinu onakvu kakva je bila pred smrt Olegovu. Svjatoslav, kad je postao punoletan, nastavio je politiku osvajanja, potčinio je Vjatiće koji su dotada plaćali danak Hozarima, pa napao i na same Hozare, zauzeo njihove glavne gradove Itilj i Sarkel, i opustošio njihovu državu, a potom vodio isto tako pobednički rat protivu Bugara na Volgi. Ali poraz Hozara nije imao samo srećnih posledica za pobednike; Hozarska država bila je glavna prepreka napredovanju horda Pečenjega, nomadskog naroda divljeg i ratobornog koji je dolazio sa Istoka i težio da zauzme stepe oko Azovskog i Crnog Mora. Posle njenog uništenja, ove horde navalile su na stepe Južne Rusije i počele napadati Istočne Slovene, čijim je putevima ka Crnom Moru zapretila opasnost da budu presečeni. Za to vreme Svjatoslav se trudio da proširi svoju državu ka jugu. Pošto ga je Vizantija, napadnuta od dunavskih Bugara, pozvala u pomoć, sakupio je Svjatoslav vojsku i podjarmio dunavsku Bugarsku, ali ju je morao ubrzo napustiti da bi oslobodio Kijev koji su Pečenjezi bili opseli. Pošto je oslobodio Kijev, ostavio je svoga sina u zemlji Istočnih Slovena i vratio se na Dunav, gde se sada vizantiski car Jovan Cimiskija odupro njegovom pohodu. Kada je posle dugoga ratovanja bio primoran da napusti Bugarsku, Pečenjezi su ga iznenada napali na Dnjeprovim brzacima, potukli i ubili.

Njegov sin Vladimir, posle borbi u kojima su poginula dva njegova brata, zadržao je sve nasleđene oblasti, kojima je Kijev ostao središte. On je osvojio sve gradove Istočnih Slovena, pa čak i one koji su dotada bili nezavisni od Kijeva; vodio je ogorčenu borbu protivu Bugara na Kami i Pečenjega, i da bi zadržao navalu ovih poslednjih, zasnovao je u stepi južno od Kijeva čitav niz utvrđenih naselja.

Za njegove vladavine odnosi s Vizantijom menjaju se iz osnova. Usled trgovanja sa Grcima, hrišćanstvo se postepeno širilo među Slovenima, a naročito među Vareg-Rusima; — kneginja Olga bila je već hrišćanka, iako su njen sin i unuk ostali mnogobošci.

Zamoljen da pomogne vizantiskoj vladi da uguši ustanak vojnog starešine Varde Fokasa, Vladimir obeća pomoć i obaveza se da će preći u hrišćanstvo pod uslovom da dobije ruku grčke princeze Ane. No kako je Vizantija posle pobede porekla svoje obećanje, on joj objavi rat, dočepa se Hersoneza, glavne grčke naseobine na Krimu, i primora Grke da održe reč. On se oženi Anom, pokrsti se i prevede u Hrišćanstvo svoju vojsku i sve stanovništvo Kijeva godine 988 ili 989, i uništi idole. Posle toga pomogao je grčkom sveštenstvu da zavede hrišćanstvo u ostalim gradovima, gde je hrišćanstvo najčešće primano dobrovoljno, ali ponekad, kao u Novgorodu, nametnuto silom.

Hrišćanstvo koje se tada konačno utvrdilo, doprineće takođe da se kod Istočnih Slovena stvori novo državno uređenje i novi običaji.

II. — Kijevska kneževina i ruske zemlje u XI i XII veku[uredi]

Prvobitni zadaci kijevskih kneževa. — Prvi vareški ili ruski kneževi javljaju se prvenstveno kao pretstavnici i zaštitnici trgovačkih interesa gradova. Trgovački su interesi i doveli do ujedinjenja Istočnih Slovena u jednu državu pod vlašću Kijeva, „majke ruskih varoši” — kako bi ga nazvao Oleg. Otuda dolazi prvobitni karakter te vlasti. Kijevski knez ostavlja pokorenoj pokrajini njenoga mesnog vladara, ako ovaj prizna vrhovnu vlast Kijeva, ili joj pak najčešće daje jednoga svog namesnika, posadnika, koga obično bira među svojim bliskim rođacima. U oba slučaja osvojena pokrajina mora da mu plaća danak. Taj danak sakupljaju delom posadnici, delom knez i njegova garda; tim dankom knez izdržava gardu koja mu omogućuje da vrši svoju glavnu ulogu, a to će reći da štiti potčinjene gradove i njihove trgovačke puteve.

Kneževi i njihovi ratnici utoliko su više zainteresovani da štite trgovačke puteve što i oni sami učestvuju u trgovanju. Danak im se plaća najčešće u robi, krznom, voskom i medom. Svakoga proleća šalje se on rečnim putevima, zajedno sa robovima što ih je kneževa garda zarobila u toku svojih ratnih pohoda. U Kijevu se borovi i danak tovare na velike barke koje nose, osim tovara, još i 40 do 50 osoba i koje su grupisane u flotilu. Ta flotila, za kojom idu barke privatnih trgovaca, silazi niz Dnjepar najpre do brzaka; tu se barke istovare, pa ih ljudi prenose na leđima do narednog plovnog dela reke. To je opasan posao, jer stepski razbojnici Pečenjezi vrebaju tu obično karavane i napadaju ih iznenada. Pošto se ponovo natovare, barke idu niz Dnjepar sve do Crnoga Mora, potom duž morske obale odlaze u Carigrad. I niz ostale reke, Don i Volgu, spuštaju se slične flotile, i uvek kneževi i njihova garda igraju ulogu ne samo zaštitnika trgovačkih puteva, nego i organizatora takvih ekspedicija.

Vremenom se sastav garde menja. Najpre su u njoj samo Vareg-Rusi, ali postepeno u nju ulaze i domoroci i ona se stapa sa slovenskim stanovništvom; iako za Igorove vladavine izgleda da u njoj ima Varega u velikoj većini, za Vladimirove vladavine njih je manje nego Slovena, bilo domorodaca ili potpuno poslovenjenih Varega. Uporedo s tim i ukoliko veći broj domorodaca uzima učešća u trgovini, stvara se jedan društveni stalež čiji članovi kao i članovi garde, pola trgovci a pola ratnici, stoje blisko knezu i učestvuju u njegovim poslovima i njegovim brigama. Tako, prema kazivanju Letopisa, Vladimir u državnim poslovima pita za savet ne samo ratnike, već i „starije građane” i „najuglednije ljude” Kijeva. Taj upravljački stalež, sastavljen od kneževih ratnika i „najuglednijih ljudi” gradova, pozajmljuje od starih Varega njihovo ime „Rusi”. Kijevska oblast, gde je taj stalež najjači i najuticajniji, prva uzima naziv „ruska zemlja” ili Rus, koji potom usvajaju sve pokrajine Istočnih Slovena okupljene oko Kijeva.

U isto vreme se i kneževska vlast preobražuje. Knez, koji je najpre bio samo branilac gradova i zaštitnik trgovine, postaje sada upravljač i sudija. Po kazivanju letopisca, kneginja Olga brine se već mnogo o oblasnoj upravi Kijevske kneževine; njen unuk Vladimir brine se o tome još više. Hrišćanska crkva doprinosi razvitku tih novih kneževskih funkcija; jer sveštenstvo koje je došlo iz Grčke propoveda vizantiska shvatanja o kneževskoj vlasti, koja se smatra da je božanskog porekla i da ima zadatak da stvori i održava izvesno društveno uređenje, i ta shvatanja, iako nisu bila mnogo prikladna stvarnim prilikama ruskoga života, ipak su izvršila izvestan uticaj.

Uloga hrišćanske crkve. — Hrišćanstvo je imalo još važnijih posledica. Pre svega, ono stvara novu vezu između zemalja Istočnih Slovena ustanovljavajući zajednicu vere i crkvene hijerarhije. Starešina te hijerarhije je kijevski mitropolit, koga je rukopoložio carigradski patrijarh. Njemu su potčinjeni episkopi postavljeni u ostalim gradovima, i njih najpre ima pet, a kasnije petnaest. Ukoliko se u eparhijama uvećava broj crkava i manastira i grčko sveštenstvo zamenjuje ruskim, utoliko veze crkvene hijerahije postaju sve čvršće i rusko stanovništvo postaje svesno svoga duhovnog jedinstva.

Osim toga, hrišćanska crkva vrši znatnu sudsku vlast. U jednome društvu podeljenom na zajednice, plemena, porodice, zadruge, bratstva, gradove i župe (volost), ona obrazuje i sama jednu zajednicu koja ima svoje pripadnike, svoja prava i pravosuđe. Ta crkvena zajednica obuhvata ne samo redovno sveštenstvo, članove svetovnih sveštenika i njihove porodice, nego i sve osoblje crkava i ustanova koje od njih zavise, kao što su skloništa i bolnice sa svim licima koja su u njih primljena; njoj pripadaju i svi oni koji su se odvojili od svoje posebne zajednice, te su usled toga izgubili svako pravo na njihovu zaštitu, na primer: nepismeni sveštenički sinovi, osiroteli trgovci, oslobođeni robovi. Saobrazno pravima što su ih Vladimir i njegovi poslednici podarili crkvi, svi ovi crkveni pripadnici potčinjeni su crkvi i potpadaju pod njeno pravosuđe, te njima u građanskim i krivičnim sporovima ne sudi knez nego duhovne vlasti. Osim toga, svi napadaji na veru i moral, kao i porodični sporovi, neslaganje supružnika, sukobi između dece i roditelja itd., potpadaju pod nadležnost crkve. No kako se ona pri suđenju oslanja manje na mesne običaje a više na kanonske propise i zakone Vizantije, ona uvodi na taj način u Rusiju propise vizantiskoga prava, a ta činjenica utoliko je značajnija što crkveno sudstvo u izvesnoj meri utiče i na laičke i kneževske sudove.

Zahvaljujući crkvi, vizantiski uticaj ispoljava se i u umetnosti. Za građenje hrišćanskih bogomolja kijevski kneževi dovode, bar u prvo vreme, grčke neimare i ikonopisce; vizantiska umetnost, iako je omogućila razvitak nacionalne ruske umetnosti, ipak je još dugo vremena preovlađivala u arhitekturi i crkvenom slikarstvu.

Hrišćanskoj crkvi ima Rusija da zahvali i za skoro čitavu svoju prvu književnu kulturu. Obredne i svete knjige što ih je crkva unosila iz Vizantije bile su napisane onim slovenskim jezikom koji su upotrebljavali sveti Ćirilo i Metodije i koji su Istočni Sloveni razumevali; зато су после доласка хришћанства кнежеви и свештенство улагали сав свој труд да стварају школе и да прикупљају и преписују књиге. Ови напори убрзо су уродили плодом: у XI veku Rusija ima ne samo dovoljan broj sveštenika, nego i začetke (u obliku letopisa) jedne originalne književnosti, crkvene i laičke, koju je stvorilo sveštenstvo.

Kneževska porodica, deobe i borbe među njenim članovima[uredi]

Do sredine XI veka vlast pripada — izuzev nekojih kraćih prekida — samo jednom knezu. Vladimir je pre svoje smrti (1015) razdelio svoje oblasti svojim sinovima, kao što je ranije učinio njegov otac Svjatoslav; i među njegovim naslednicima, kao i ranije među naslednicima Svjatoslavovim, izbio je sukob u kome je većina njih poginula; dvojica preživelih, Jaroslav i Mstislav, podeliše državu svoga oca; prvi je vladao na desnoj obali Dnjepra, a drugi na levoj. Ali Mstislav uskoro umre, te se sve ruske zemlje još jednom ujediniše pod jednim vladarem, Jaroslavom, koji vlada njima iz Kijeva sve do svoje smrti 1054 godine.

Za vlade Jaroslava, koga letopisci nazivaju Mudri, Kijev se znatno uvećava i obogaćuje. Sve življi trgovački odnosi, u kojima grad igra ulogu posrednika između Istoka i Zapada, vezuju ga za mnoge evropske zemlje i olakšavaju ženidbene veze njegovih kneževa sa vladarskim dinastijama Zapada; tako se sam Jaroslav oženio jednom švedskom princezom, tri njegova sina oženili se kćerima germanskih kneževa, četvrti jednom rođakom vizantiskoga cara, a tri njegove ćerke se udale za kraljeve Francuske, Norveške i Ugarske. Ruski trgovci odlaze u inozemstvo, a inostrani trgovci dolaze u Kijev. Razvitak trgovine stavlja velike sume na raspoloženje knezu, i Jaroslav to iskorišćuje da ulepša ruske varoši, naročito Kijev. Neimari pozvani iz Vizantije grade za njega nekoliko manastira i crkava, između ostalih i sabornu crkvu Svetu Sofiju, čije ime potseća na čuvenu carigradsku baziliku posvećenu istoj svetiteljki. Ukoliko Kijev više napreduje, čitava kneževina dobija sve veću snagu i važnost; Jaroslav uspeva da Pečenjezima zada strahovit udar i da ih zadugo potisne sa svojih granica, čime su oslobođeni trgovački putevi na Jugu.

Posle njegove smrti, političko jedinstvo ruske zemlje je ponovo uzdrmano. Pre svoje smrti on je između pet sinova razdelio svoje oblasti tako da najstariji budu povlašćeni. Najstarijem sinu ostavio je Kijev i Novgorod, dve najprostranije i najbogatije oblasti u Rusiji, na dva kraja velikoga trgovačkog puta; drugom sinu Černjigov i oblasti Muroma i Rjazanja; trećem Perejaslavlj i udaljenu pokrajinu Suzdalja sa Bjeloozerom; četvrtome Smolensk, a poslednjem Vladimir-Volinskij. Ova podela još ne znači potpuno uništenje političke organizacije niti pretvaranje pokrajina u nasledna kneževska dobra; naprotiv, najstariji knez, koji je ostao veliki knez kijevski, treba da bude porodični starešina svih ostalih, kojima se dodeljuju po starešinstvu upražnjeni kneževski posedi. Drugim rečima, u kneževske odnose unosi se načelo koje vlada i u privatnom životu, zasnovano na plemenskom uređenju. Svekolika ruska zemlja smatra se kao porodično dobro kneževske porodice, i svim kneževima, „unucima jednoga istog dede”, priznaje se pravo na prihode sa zemlje koja im je dodeljena, pa prema tome i vlast u izvesnoj pokrajini. Ali te pokrajine ne pripadaju njima lično i nisu im ustupljene zauvek; one su im dodeljene prema važnosti i plodnosti, a na osnovu ranga što ga oni zauzimaju u kneževskom rodoslovu. Ne nasleđuje sin oca, nego brat nasleđuje brata, najstariji nećak najmlađeg strica, itd. Poslednji po rođenju dobiva najmanje bogatu pokrajinu, ali po smrti svoje starije braće, njemu se daje druga, bolja oblast. Najstariji brat je starešina porodice; kao gospodar najprostranije oblasti, Kijevske kneževine, on mora da brani zajedničke interese, da vlada celom „ruskom zemljom” i da pazi na održavanje dobrih odnosa između svih kneževa.

Takvo je načelo, ali je njegova primena sasvim drugačija. To uređenje, koje su Jaroslavljevi sinovi više ili manje verno poštovali, prouzrokovalo je raspre koje su se pretvarale u oružane sukobe; ponekad su suparnici prizivali u pomoć svoju susetku Poljsku. Krajem XI veka, za vladavine Jaroslavljevih unuka, to zlo se pogoršalo. Pre svega. umnožavanje kneževske porodice toliko zamršuje rodoslovni red, da i sam pojam prava starijega gubi svaku jasnost i određenost. S druge strane su se prilike u pojedinim oblastima izmenile: jedne su izgubile svoju prvobitnu važnost; druge su, naprotiv, postale bogate i ugledne, i to je sada nov povod nemira u proračunima i odnosima kneževa. Unuci Jaroslavljevi traže tada da se konačno učvrste u oblastima koje su pripadale njihovim ocevima. Kneževi okupljeni na jednom svome saboru krajem XI veka odlučuju da se primeni to uređenje, ali ono ne uspeva da konačno pobedi. Iako su se ogranci kneževske porodice uistini ukorenili u izvesnim oblastima, načelo posedovanja zemlje prema plemenskom uređenju i dalje se široko primenjuje, naročito kada se tiče kijevskog prestola. Događalo se takođe da jedan knez, vođen svojim ličnim interesima, zatraži izvesnu oblast ne pozivajući se na drugo pravo osim sile. Ukoliko se rodoslovni račun više zapliće, utoliko se kneževi manje na njega obaziru; sa mačem u ruci oni osvajaju gradove i pokrajine, prema načelu što ga je u XII veku jedan od tih smelih ratnika ovako izrekao: „Ne prilazi tvrđava čoveku, nego čovek tvrđavi”. Ponekad se narod umeša u raspre kneževa i odluči u veću da podržava jednoga od suparnika, ili pak prosto otera kneza koji mu se ne sviđa da bi pozvao drugoga koji mu je miliji.

Svakoga časa izbijaju svađe praćene ratom između kneževa. Raspra koja se javila za vlade Jaroslavljevih sinova, dostiže vrhunac u sledećem pokolenju: osporavaju jedan drugome ne samo pravo na razne pokrajine, nego čak i pravo na Kijevsku veliku kneževinu. Kijevsko veće meša se u tu prepirku i odbija da primi sina drugoga Jaroslavljevog sina kao naslednika njegovoga najstarijeg sina; ne obazirući se na prvenstvo i kneževske rodoslovne običaje, ono nudi kijevski presto Vladimiru, nazvanom Monomaku, sinu Vsevoloda, trećega Jaroslavljevog sina. Taj izbor je srećan. Vladimir ume da nametne poslušnost ostalim kneževima, koji mu za sve vreme njegove vladavine (1113—1125) pomažu da brani rusku zemlju od spoljnih neprijatelja. Njegovi sinovi sačuvali su naklonost stanovnika Kijeva, te jedan za drugim zauzimaju presto. Potomci Svjatoslava, drugoga Jaroslavljevog sina, gledaju kako se gaze njihova prava, ali kako nisu dovoljno jaki da se bore sa Monomakovim sinovima sve dok su ovi ostali složni, oni su podnosili tu otmicu njihovih prava očekujući zgodnu priliku za delanje.

Opadanje Kijevske kneževine u XII veku. — Po smrti najstarijih Monomakovih sinova izbijaju raspre, kao što se dogodilo u Jaroslavljevoj porodici između njegovih mlađih sinova i njihovih najstarijih bratanaca. Svjatoslavovi potomci mešaju se u borbu, te za nekoliko desetina godina Kijev, postavši poprište krvavih borbi, prelazi iz ruke u ruku; retki su oni koji uspevaju da ga zadrže za izvesno duže vreme. Naposletku Monomakovi potomci savlađuju Svjatoslavove, ali njihova pobeda ne okončava te borbe, koje se nastavljaju između unuka i praunuka Monomakovih. Ovi krvavi i razorni ratovi iscrpljuju malo po malo grad Kijev i njegovu oblast. Opadanje Kijeva raste kada knez Andrej, sin mlađega Monomakovog sina, napadne svog bratanca i pusti da se grad opljačka, što je bio dotada neviđen događaj u analima „majke svih ruskih varoši”, i kada — pošto se dokopao titule velikoga kneza i same prestonice — on ovu preda najpre svome mlađem bratu, a potom svojim bratancima kneževima Smolenska, dok on sam ostaje u Suzdalju. Tako u drugoj polovini XII veka Kijev gubi veliki deo svoje privlačne snage, a u svakom slučaju prestaje da bude sedište najmoćnijega među ruskim kneževima. Nova središta podižu se pored njega i bacaju ga polagano u zasenak.

Drugi razlozi, ozbiljniji i dublji nego što su sukobi među kneževima doprinose njegovom opadanju menjajući njegov trgovački položaj. Za vlade Jaroslava Mudrog, posle poraza što su ga Pečenjezi pretrpeli, trgovački putevi od Kijeva ka Vizantiji bili su više ili manje slobodni. Ali u drugoj polovini XI veka, ubrzo posle Jaroslavljeve smrti, njima zapreti jedna nova opasnost, ozbiljnija od najezde Pečenjeza. Divlje horde Polovaca koje su došle iz Azije osvajaju stepe pored Azovskog i Crnog Mora, isteruju odatle jedan deo Pečenjega, a pretapaju u sebe drugi deo i učvršćuju se na njihovom zemljištu, u blizini južnih ruskih oblasti. Ovi opasni i uvek nemirni susedi pljačkaju i pustoše ruska sela i odvode zarobljenike; od 1061 do 1210 godine oni vrše 50 velikih upada na rusko zemljište, ne računajući i bezbrojne manje prepade u tome međuvremenu: „U proleće — kaže godine 1103 Vladimir Monomak — ruski seljak je izišao da poore svoju njivu; nailazi jedan Polovac, ubija ga strelom, uzima njegovoga konja, upada u selo, pali mu žitnicu, odnosi njegovo dobro i odvodi mu ženu i decu”. Polovci ne štede ni karavane koji idu ka jugu; zato su kijevski kneževi primorani da šalju svake godine u stepe naoružane trupe koje prate trgovce što putuju ka jugu, i očekuju dolazak onih što se vraćaju ka severu, ma da ih ne mogu uvek uspešno da zaštite.

Doklegod postoji izvesna sloga između kneževa i dok kijevski veliki kneževi, kao na primer Vladimir Monomak ili njegov stariji sin, imaju izvesnog upliva na ostale kneževe, borba sa Polovcima nije neplodna. Ruske trupe, koje pretstavljaju ujedinjene snage nekolikih kneževina, uspevaju ne samo da odbiju napade, nego i da preduzmu pobedničke pohode u stepe. Ali, ukoliko se umnožavaju građanske borbe i opada ugled kijevskoga velikog kneza, otpor prema osvajačima slabi; sve češći upadi primoravaju stanovništvo na srednjem toku Dnjepra da beži iz svoga zavičaja i da traži pouzdanije sklonište, i sprečavaju trgovačke veze sa Istokom, a tako isto i sa Vizantijom i obalama Crnoga Mora. Tako se u drugoj polovini XII veka jedan kijevski knez gorko žali što vidi da su Polovci poseli sve puteve. S druge strane, krstaški ratovi prokrčuju nove trgovačke puteve između Zapadne Evrope i Istoka, koji ostavljaju po strani zemlje Istočnih Slovena; zbog toga Kijev i okolne oblasti gube još više svoj značaj, i lišeni tako posredničke uloge koja im je obezbeđivala napredak i izobilje, opadaju naglo.

Opadanje trgovine i pustošenja Polovaca izazivaju grupno iseljavanje stanovništva sa srednjega toka Dnjepra čas ka zapadu, ka oblastima Galič i Volniji, a čas ka severoistoku, ka oblasti Suzdalja. Dok se oblasti Kijeva, Černjigova i Perejaslavlja ispražnjuju, oblasti Galiča, Volinije, Suzdalja, i na severu Novgoroda, naseljavaju se i u njima niču gradovi i sela. Tako se stvaraju novi politički i društveni napredni centri. Ali prilike u kojima se oni stvaraju razlikuju se od onih koje su nekada doprinele ujedinjenju ruskih zemalja i veličini Kijeva, te stvaraju sada nov tip političkoga i socijalnog života.

Administrativno ustrojstvo ruskih zemalja. — U XI i XII veku knez upravlja političkim životom. Posle vremena svetoga Vladimira, nekadanji plemenski kneževi sasvim su iščezli; jedino su Rjurikovi potomci zadržali to zvanje. Sve dok su ovi malobrojni i dok pripadaju samo jednoj porodici, kijevski knez vlada svim ruskim pokrajinama, u kojima ponekad postavlja svoje sinove za namesnike. Događa se da ti namesnici odbiju da se pokoravaju svome ocu i počnu da teže ka samostalnosti, ali je to srazmerno redak slučaj, te je uglavnom vlast usredsređena u rukama jednoga jedinog vladara, kijevskoga velikog kneza. Umnožavanje kneževske porodice i deljenje zemlje između raznih kneževa menjaju potpuno to stanje. Istina, kijevski veliki knez ostaje i dalje po nazivu starešina kneževske porodice, te ostali kneževi treba da ga poštuju i da mu se pokoravaju, ali je ta obaveza pre moralna nego politička, i nju nalažu porodični a ne državni razlozi. Zato se ona zaboravlja ukoliko srodničke veze slabe između sve brojnijih kneževa i ukoliko lični ugled velikoga kneza opada. Kneževi raznih pokrajina postaju sve nezavisniji; pri kraju XII veka čak i sama titula velikoga kneza prestaje da pripada isključivo kijevskome knezu: nekoliko pokrajina u kojima vladaju razne grane kneževske porodice nazivaju se takođe velikim kneževima, pa se u svakoj od njih ponavlja ista pojava delenja kneževske vlasti. I tako se događa da mnogi ruski kneževi iz XII veka, umesto da budu članovi jedne iste države i potčinjeni jednom jedinom starešini, obrazuju jedan neobičan savez autonomnih despota međusobno slabo povezanih; uostalom, iz ličnih ili porodičnih razloga, ovi kneževi često menjaju mesto stalnog boravljenja.

Rat je glavni posao kneževa. Na čelu svoje garde, a ponekad i mesne milicije, knez bdije nad bezbednošću zemlje, štiti granice, a pokatkad ih i prelazi da i sam preduzme pohod protivu neprijatelja. On vrši i građanske funkcije. Neposredno ili preko svojih pouzdanih ljudi, on upravlja svojom oblašću, održava red u njoj, prikuplja porez, sudi stanovništvu i kao sudija izdaje zakone; u XII ili u početku XIII veka, očigledno privatna lica, a najverovatnije sveštenici, sastavljaju pod naslovom Ruskaja Pravda prvu zbirku odluka — od kojih najstarije potiču iz vremena Jaroslava — što ih je izreklo kneževsko pravosuđe i koje imaju zakonsku snagu.

Glavna kneževa briga je da ubira porez, čiju glavninu sačinjava neposredni porez što ga plaća stanovništvo i koji pribiraju ponekad njegovi pretstavnici, a ponekad on sam. Za vreme takvoga svog putovanja on prima od stanovništva, osim poreza, još i hranu ili korm koja mu je potrebna za njegovu ishranu. Kada sudi neposredno ili posredno, on za zločine određuje novčane kazne, a za građanske parnice takse, koje se plaćaju njegovoj blagajni. Najzad, on naplaćuje trošarinu na trgovačku robu. Svim ovim prihodima uskoro se pridružuju i prihodi sa kneževskih dobara, koje kneževi naseljavaju ratnim zarobljenicima. Ukoliko opada trgovina Kijeva i smanjuju se njegovi trgovački prihodi, kneževi teže sve više da se učvrste u izvesnoj oblasti i da usredsrede svoju pažnju na prihode i dobiti od zemljoradnje.

U svim poslovima kneza prate kao neophodni pomoćnici ratnici iz njegove garde, koja se od XI veka obrazuje prvenstveno od domorodaca. Na čelu svoje garde on vrši vojne pohode; njenom pomoću upravlja on kneževinom i ubira poreze; iz njenih redova bira on posadnike i sudije. Ona se deli na dva tela, starije ili bojare, i mlađe. Prvi obrazuju kneževu neposrednu okolinu u ratu i miru. Drugo telo sastavljeno je od njegovih ličnih gardista i običnih vojnika. Knez bira svoje namesnike među prvima; ponekad poverava mlađima drugostepene upravne ili sudske zadatke. On smatra sve njih kao svoje lične službenike, izdržava ih o svom trošku, daje im platu, deli s njima ratni plen i ostavlja im na ime nagrade za izvesnu službu jedan deo prihoda što se uzima od naroda. Njegova moć meri se prema broju ratnika njegove garde. Ali su ratnici slobodni ljudi i vezani su za njega samo jednim ličnim ugovorom. Oni mu služe samo dok se to njima svidi, jer mogu slobodno da ga napuste po isteku ugovora i da stupe u službu drugoga kneza. Otuda potreba da se on što više zbliži sa svojim ratnicima, naročito sa bojarima, da im da udela u prihodima i da se s njima savetuje o svakom više manje važnom poslu. Bojari uostalom smatraju da oni imaju pravo da budu pitani za savet, te kada knez preduzme kakav pohod ili posao ne pitajući ih za mišljenje, događa se da mu oni odreknu poslušnost: „Ti si sâm, kneže, smislio taj plan, mi o tome ništa ne znamo i nećemo da te pratimo”, odgovaraju jednom prilikom knezu Dorogobužu njegovi bojari, koje je on hteo da povede u vojnu protivu kijevskoga kneza. Da bi zadobio njihovu pokornost, knez mora da veća sa bojarima o svima državnim poslovima. Tako se pored njega obrazuje duma sastavljena od bojara kojim daje udela u državnom poslovanju. Postojanje dume zasniva se samo na jednom običaju, ali taj običaj postoji u svim pokrajinama i proističe iz odnosa između kneza i njegove garde, i on je čvrsto ukorenjen u ruskom životu. Ponekad u radu dume učestvuju osim bojara i članovi višega sveštenstva, episkop i igumani najvažnijih manastira, ali se njihovo učešće ne smatra za obavezno. Isprva svi ratnici žive samo od svoje plate i prihoda koje im je knez odobrio. Kasnije, po ugledu na kneževe, bojari se okreću zemljoradnji i zadobivaju poljska imanja koja naseljavaju robovima i čije slobodno seljačko stanovništvo podjarmljuju.

Ali kneževu vlast ne ograničava samo garda. U svakom glavnom ruskom gradu postoji od pamtiveka jedna skupština sastavljena od porodičnih starešina, veće, koje raspravlja i svršava poslove grada i čitave okolne oblasti. Veća, koja su se održala za vlade prvih kneževa Varega, osnažila su se u XI i XII veku usled kneževskih raspri, jer su kneževi bili primorani da traže naklonost naroda, koji bi im po potrebi mogao biti saveznik protivu njihovih suparnika. U radu veća mogu učestvovati svi slobodni stanovnici oblasti, ako su starešine porodice i ne služe u kneževoj gardi. Ali ustvari, veće je mnogo manjeg obima. Kako se ono sastaje obično u glavnome gradu oblasti i kako se ne saziva u određeno vreme nego samo u slučaju potrebe, u njegovom radu učestvuju stanovnici glavnoga grada, dok oni iz sporednih gradova ili „predgrađa” i sela najčešće izostaju. Pa ipak su njegove odluke obavezne za sve: grad odlučuje o čitavoj oblasti i vuče je za sobom. Veće sazivaju knez ili gradski činovnici, ali se može sazvati i na zahtev stanovnika. Obično se okuplja u dvorištu kneževoga dvora ili na kojem gradskom trgu; jedno naročito zvono poziva njegove članove. Nikakav propis ne određuje red većanja ni glasanja; odluka se smatra punovažnom kada pristalice jednoga predloga uspeju kakvim bilo načinom da ućutkaju svoje protivnike. Ponekad nastane tuča između protivničkih stranaka, ali kada se jedno rešenje naposletku usvoji, smatra se kao da je doneto jednoglasno. I pored ovakvog svog primitivnog ustrojstva, gradsko veće je važan politički organ, jer se u njemu mogu pokrenuti sva pitanja koja interesuju oblast, i ono ne propušta da se koristi svojim pravima. Svojim zauzimanjem ono može da izmeni — i često zaista menja — red nasleđa kneževske vlasti u svojoj oblasti bilo pozivajući na vlast nekoga kneza bez obzira na rodoslovna pravila koja ono na taj način sasvim zamršuje, bilo terajući sa vlasti svoga kneza ne osvrćući se na njegova prava. Zbog toga kneževi, čak i oni koji imaju sva prava na nasleđe u jednoj oblasti, smatraju ponekad za potrebno da prethodno sklope s njim ugovor po kome mu stanovnici grada i čitave oblasti polažu zakletvu vernosti ljubeći krst. Ali ako kasnije knez pogazi odredbe ugovora, veće ima prava da mu „pokaže put”, a to će reći da ga progna iz grada.

Čak i kada pozove ili primi ugovorom nekoga kneza, veće se ne odriče svoga prava da se meša u državne poslove. Kada knez preduzima neki pohod koji zahteva saradnju narodne vojske, veće rešava i odlučuje da odobri ili odbije tu saradnju. Ono čas traži da knez preduzme izvestan vojni pohod, a čas ga naprotiv primorava da se izmiri sa svojim protivnicima. Ono učestvuje u unutrašnjim poslovima kneževine, donosi ponekad zakonodavne odluke, traži od kneza da smeni nekog neželjenog upravnika ili sudiju, pa čak u saglasnosti sa knezom rešava o pitanjima kao što je stvaranje izvesne eparhije. Ustvari, nema pitanja iz unutrašnje ili spoljne politike o kome veće ne bi moglo da rešava i o kome se uistini ne rešava.

Ipak, političku ulogu veća umanjuje činjenica što se ono sastaje samo u slučaju potrebe i što rešava samo o pitanjima koja podnosi knez ili ih nameće javno mišljenje u izvesnom trenutku. Knez ne bi mogao da upravlja zajednicom bez saradnje veća, niti utoliko pre protivu njegove volje, kaogod što ne bi mogao da vlada bez dume ili svoje garde; ali, iako može da ograniči kneževu vlast i da joj više ili manje jasno odredi pravac, veće joj u većini slučajeva ne nameće nikakvu zakonsku formu. Prema tome, njegova uloga i odnosi sa knezom u toku XI i XII veka u svakoj oblasti su drukčiji i zavise od okolnosti. Jedino uvek postoje zajednički te dve vlasti, knez i veće ,čiji se odnosi određuju obostranim ugovorom.

Društveni život ruskih zemalja. — U toku XI i XII veka društveno uređenje ruskih teritorija postaje sve složenije. S jedne strane se ustaljuju i pojačavaju podele koje već postoje u društvu, a sa druge strane, pod uticajem ekonomskog razvitka, obrazuju se novi društveni redovi.

Viši društveni stalež sastoji se od ratnika kneževe garde, pre svega od starijih, bojara i kneževih ljudi, a na drugom mestu od mlađih. Svi oni uživaju povlastice: Ruskaja Pravda određuje za ubistvo kneževog čoveka novčanu kaznu dvaput veću od one kojom se kažnjava ubistvo makojeg slobodnog čoveka. Većina bojara nastanjuje se stalno na svome zemljištu, koje je njihova lična svojina i koje nasleđuju njihovi sinovi, a u nedostatku muških naslednika, njihove kćeri. U XII veku njihovi zemljišni posedi uvećavaju se znatno u mnogim ruskim pokrajinama.

Ostatak slobodnog stanovništva, nazvanog opštim imenom narod, deli se na građane i seljake. Prvi su većinom trgovci ili zanatlije i pretstavljaju element ako ne mnogobrojan, a ono bar veoma važan zbog uloge koju u to vreme ima trgovina. Grad je središte ekonomske moći i političkog života oblasti; Ruskaja Pravda govori uglavnom o gradskim interesima i trgovačkom kapitalu, poklanjajući svu pažnju ekonomskim odnosima. Što se tiče seljaka, oni ne obrazuju jednu homogenu celinu. Većina njih su slobodni seljaci ili smerdi, i oni nisu sopstvenici zemlje na kojoj stanuju; kada jedan smerd umre ne ostavivši za sobom sina, njegovo imanje vraća se knezu, koji samo jedan njegov deo ostavlja njegovim kćerima. Postoji dakle bitna razlika između zemlje bojara i zemlje seljaka: u prvom slučaju zemlja pripada po pravu lične i neograničene sopstvenosti, a u drugom slučaju je ustupljena samo na privremeno uživanje. Kao slobodni ljudi, smerdi su članovi mesne zajednice i potpadaju pod pravosuđe kneza ili njegovih pretstavnika; oni mu plaćaju porez, i u slučaju potrebe služe u mesnoj narodnoj vojsci. Pored slobodnih seljaka stara se red seljaka sebara, zvanih najmiti (najmljeni) ili zakupi (zaduženi). Pošto od nekoga vlasnika dobiju komad zemlje, ovi seljaci uzimlju od njega na zajam još i seme, poljoprivredni alat i stoku; u naknadu za to obavezuju se da će raditi za njega. Ukoliko se bojari nastanjuju na svom zemljištu i ulažu svoj novac u poljoprivredu, a česti ratovi upropašćuju mnoge zemljoradnike ne ostavljajući im mogućnost da se ponovo uzdignu svojim sopstvenim sredstvima, ovaj red seljaka sebara ili poljoprivrednih radnika naglo se uvećava. Oni nisu ni robovi ni slobodni ljudi. Ako učine kakav prestup, njihovi gospodari mogu da ih osude na telesnu kaznu. Oni mogu da svedoče pred sudom samo u beznačajnim sporovima i kad nema svedoka iz potpuno slobodnih staleža. Oni nisu lično odgovorni za izvesne prestupe, na primer za krađu, za koje pada odgovornost na (njihovoga gospodara, a ovaj ima prava da ih za kaznu pretvori u robove. Kad jedan radnik pokuša da pobegne a nije vratio dug svome gospodaru, on takođe može biti pretvoren u roba.

Robovi sačinjavaju poslednji i veoma mnogobrojan stalež stanovništva. Oni postaju, kao i u prethodnom dobu, pre svega od ratnih zarobljenika, ali se ropstvo razvija i na druge različite načine: robom postaje slobodan čovek koji se oženi ropkinjom ili slobodna žena koja se uda za roba, zatim čovek koji bez ugovora stupi u ličnu službu drugoga, zatim zločinci, trgovci koji su propali sopstvenom krivicom, a u izvesnim slučajevima i poljoprivredni radnici. Robovi, koje kneževi, bojari i trgovci imaju u velikom broju, služe obično kao sluge, vrše razne domaće poslove, ponekad čak i veoma važne i poverljive poslove, vrše industriske radove i najzad obrađuju zemlju. Oni se nikad ne smatraju kao članovi društva, nego kao stvari koje podležu pravu svojine. Njihovi gospodari mogu ne samo da ih slobodno kažnjavaju kako god hoće, nego i da ih ubiju. Ubica tuđega roba ne plaća istu novčanu kaznu kao ubica slobodnog čoveka; on samo plaća otštetu sopstveniku i novčanu kaznu knezu zbog uništenja tuđe svojine. Sopstvenik je odgovoran prema trećim licima za sva dela što ih učini rob. Vremenom i pod uticajem hrišćanske crkve ovo stanje malo se poboljšava. Za vlade Jaroslava, slobodan čovek može nekažnjeno da ubije roba koji je podigao ruku na njega, ali Jaroslavljevi sinovi zabranjuju takvo ubistvo i dopuštaju samo pravo da se rob krivac kazni telesno ili da se od njegovoga gospodara traži zadovoljenje. Odnosi između gospodara i roba isto tako se menjaju: po odredbama Ruske Pravde, deca rođena od gospodara i robinje, isto kao i njihova mati, oslobađaju se ropstva posle očeve smrti; ali, dok Ruskaja Pravda njima ne priznaje nikakvo pravo na očinsko nasleđe, oni malo poznije uspevaju da dobiju jedan mali deo nasleđa.

Kultura ruskih zemalja. — Seljaštvo u Rusiji je hrišćansko više po nazivu nego stvarno. Iako je pokršteno, ono je zadržalo mnoga stara mnogobožačka shvatanja koja prilagođava idejama, obredima i formama nove vere. Stara mnogobožačka božanstva ne iščezavaju potpuno, nego zauzimaju drugostepeno mesto, odgurnuta u red „nečistih sila”, đavola i demona. Mnogobožački običaji i predanja postoje i dalje, i sveštenstvo iz toga vremena gorko se tuži što ima tako malo uspeha u borbi protivu „dvostruke vere” seoskog stanovništva, protivu ostataka mnogobožačke starine.

Crkva ima mnogo više uspeha kod građana, koji su obrazovaniji i pristupačniji spoljnim uplivima. U toku XI i XII veka ruski gradovi osnivaju ne samo veliki broj crkava i manastira, nego i škola i biblioteka, o kojima se podjednako staraju crkvene vlasti i pobožni kneževi. U ovakvim okolnostima crkva revnosno radi i uspeva da rasprostre svoje ideje u društvu i da podigne nivo kulture.

Trgovačke veze između inostranstva i velikog dela varoškog stanovništva mnogo doprinose napretku. Sve dok te veze traju, one daju zemlji nova duhovna i materijalna blaga, te se zahvaljujući njima ruske varoši brzo razvijaju. Pri kraju XI i početkom XII veka Kijev zadivljuje strance svojim prostranstvom, bogatstvom i lepotom. Tek krajem XII veka opada on kao i ostale varoši na Dnjepru zbog najezde Polovaca, koji ih skoro potpuno otsecaju od Crnog Mora i sprečavaju ih da nastave svoju trgovinu.

U vreme ovoga opadanja koje je nastupilo, kako smo videli, posle političkog odvajanja raznih oblasti, kultura je već probudila nacionalni duh. I pored svih nesuglasica među pokrajinama i nedostatka zajedničke državne organizacije, svi stanovnici se navikavaju da sebe smatraju članovima jedne jedine i nedeljive države. Trgovačke veze između raznih oblasti, kao i zajednička borba protivu stepskih hordi i jedinstvena crkvena organizacija ukorenjuju to uverenje u svesti Rusa ili bar u svesti viših društvenih redova. Svi kaluđeri letopisci iz XII veka i anonimni pisac Povesti o puku Igorovu govore o „ruskoj zemlji” kao o jednoj i istoj otadžbini koja obuhvata sve ruske pokrajine ujedinjene zajedničkim interesima.

III. — Pokrajinski život ruskih zemalja u XII i XIII veku[uredi]

Krajem XII veka ruska zemlja nema stvarnoga državnog jedinstva; naprotiv, ona ima nekoliko važnih središta, čiji razvoj donekle ide u raznim pravcima i dobiva različite vidove.

Kneževina Galič-Volinija. — Jedno od tih središta obrazuje se na jugozapadu, u oblastima Galiča i Volinije, kuda se sklanja jedan deo stanovništva sa obala Dnjepra pred nadiranjem skitačkih naroda. Ove oblasti, koje u vreme Jaroslavljeve smrti zauzimaju među ruskim pokrajinama srazmerno beznačajno mesto, dobijaju veću važnost u drugoj polovini XII veka. Posebice oblast Galič, nezavisna kneževina od kraja XI veka, stiče znatnu političku moć; njen knez postaje jedan od najmoćnijih ruskih kneževa. Kada početkom XIII veka knez Volinije, Roman, uspe da prisajedini Galič, te dve oblasti dostižu još veći stepen napretka. Za vlade kneza Romana i njegova sina Danila, kneževina Galič-Volinija postaje bogata i moćna država koja se uspešno bori sa svojim susedima.

Međutim unutrašnje prilike teže da sputaju njenu moć. U ovim plodnim krajevima, ranije nego drugde, bojari se učvršćuju na svojim posedima, obrazuju stalež veleposednika zemlje i podvrgavaju svome nadzoru veliki deo stanovništva, koje ih se boji. Oslanjajući se na taj svoj uticaj, oni teže da nadjačaju i kneževsku vlast; čak i onako moćni kneževi kao što su bili Roman i Danilo moraju uporno da suzbijaju njihove neobuzdane prohteve. Taj sukob, koji podriva snagu kneževine, postaje utoliko opasniji što se bojari ne ustežu da pozovu u pomoć svoje susede Mađare i Poljake. Zbog toga se spoljne i unutrašnje borbe nerazmrsivo prepleću: neprijatelji mogu da se mešaju u poslove zemlje i da stvaraju saveznike među stanovnicima. U takvim prilikama nema političke stabilnosti. Za vreme Romana i Danila kneževina Galič-Volinija se sve više naseljava, širi, obogaćuje i pobednički odbija napade Polovaca, Poljaka i Mađara; pa ipak se unutrašnji nemiri ne stišavaju i pretstavljaju stalnu pretnju za blagostanje i bezbednost zemlje. Nijedna od tih protivničkih snaga ne može da savlada svoga suparnika: bojari ne uspevaju da nametnu svoju volju kneževima; a ovi, opet, iako uspevaju da uguše pobunu bojara i da ih svirepo kazne, ipak su nemoćni da unište njihovu socijalnu moć, koja je osnovica njihovih političkih stremljenja. Ovakva nestabilna ravnoteža u unutrašnjoj politici kneževine Galič-Volinije u početku XIII veka olakšaće u mnogome rad njenih neprijatelja i izazvaće teške međunarodne posledice.

Oblast Novgoroda. — Usled opadanja Kijeva, oblast Novgoroda postaje drugo veliko središte Rusije. Novgorod, prva ruska varoš na velikom putu od severa ka jugu, iz Skandinavije ka Grčkoj, stekao je izrana izuzetnu trgovačku važnost. Upravo su kneževi Novgoroda okupili zemlje Istočnih Slovena i stvorili od njih Kijevsku veliku kneževinu, i ti kneževi, kada su se jednom učvrstili u Kijevu, teže da zadrže Novgorod u neposrednoj zavisnosti. Kada je delio svoje oblasti svojim sinovima, Jaroslav Mudri dao je Novgorod, u isto vreme kad i Kijev, svome najstarijem sinu. Poznije se veza između Kijeva i Novgoroda prekida, i Novgorod, poput drugih velikih gradova, postaje prestonica jedne nezavisne oblasti kojom upravljaju njeni sopstveni kneževi. Razne okolnosti doprinose da se stvori njegov originalni izgled.

Oblast Novgoroda odavno zahvata ogromnu površinu. Osim glavne varoši koja leži na obema obalama Volhova i deli se na pet samostalnih opština (kanjec), ona obuhvata i pet pokrajina ili pjatina (petina), i u svakoj od ovih pokrajina ima gradova kao Pskov, Izborsk, Staraja Rusa, Ladoga itd., koji se smatraju za predgrađa Novgoroda. Iza ovih pokrajina su zemlje (volost) koje su osvojili i naselili stanovnici Novgoroda. Ovi krajevi imaju posebno administrativno uređenje i pružaju se na sever sve do Beloga Mora, a na istok do venca Urala.

Neplodno zemljište i neizdašna priroda novgorodske oblasti primoravaju njene stanovnike da potraže sredstava za život u trgovini i zanatima. Novgorod postaje ubrzo veliko trgovačko središte. On stupa u vezu sa istočnjačkim zemljama, sa Grčkom, Skandinavijom, Baltiskim Slovenima, sa ostrvom Gotlandom, a kasnije i sa Libekom. Tuđinski trgovci imaju u njemu svoje kancelarije i slagališta robe; oni tu odlično trguju, jer kupuju od domorodaca sirovine, a naročito krzna. Opadanje trgovine sa Vizantijom, koje nastupa krajem XII veka i priprema propast Kijeva, nema jakog odjeka na sudbinu Novgoroda, jer on već igra ulogu posrednika između Rusa i zapadnih zemalja, a posebice Nemačke.

Ova ekonomska uloga Novgoroda uticala je na njegovo društveno ustrojstvo. Viši stalež sastoji se od bojara, tih velikih posednika zemlje i velikih kapitalista koji, iako ne vode trgovinu lično, pozajmljuju novac trgovcima, te takoreći igraju ulogu bankara i drže veliki deo gradskog i seoskog stanovništva u ekonomskoj zavisnosti. Zatim dolazi red srednjih posednika zemlje i kapitalista, i trgovaca koji rade svojim sopstvenim sredstvima ili delimično pozajmljenim kapitalom. Niži stalež ili „crni narod” sastoji se od ostatka slobodnog stanovništva, zanatlija, radnika i ratara. Ipak, ovi staleži razlikuju se samo svojim ekonomskim stanjem, jer imaju ista politička prava, pošto svi stanovnici Novgoroda, njegovih „predgrađa” i oblasnih sela imaju isto pravo da učestvuju na sastancima novgorodskoga veća.

Veće koje se stvarno — zbog toga što ostatak stanovništva učestvuje u njemu samo ponekad — sastoji poglavito od građana prestonice, igra u Novgorodu značajnu ulogu. Pre svega bogatstvo i moć grada, a potom udaljenost od oblasti Dnjepra, toga glavnog poprišta kneževskih borbi, doprinose njegovom razvitku. Ono se time koristi da obezbedi sebi veću slobodu pri izboru kneževa i veću nezavisnost prema njima. Novgorod se manje od svih drugih oblasti obazire na rodoslovne zahteve i prava kneževa, i budnije pazi da se poštuje ugovor zaključen između stanovništva i izabranoga kneza. Oko sredine XII veka njegovo veće smatra da je van spora njegovo pravo da poziva na upravu kneževe koje ono izabere i da zaključuje s njima sporazum koji reguliše njihovu upravnu nadležnost, a koji se obično potvrđuje obostranom zakletvom. U isto doba veće prisvaja pravo da bira glavne kneževe pomoćnike, posadnika, koji je prvi sudija i upravljač posle kneza, i tisjackoga (tisućnika), koji kao starešina mesne milicije komanduje njom uz pripomoć izabranih sotskih (stotinara). Isto tako veće bira i episkopa, koga potvrđuje u dostojanstvu kijevski mitropolit. I tako veće bira sve svetovne i crkvene velikodostojnike. Knez je vrhovni starešina koji upravlja i sudi, ali je njegova vlast u svakom pogledu ograničena. On može da upravlja i deli pravdu samo u saradnji i pod nadzorom posadnika. Ako mu se obezbedi izvestan prihod, onda ni on ni ratnici iz njegove garde nemaju prava da kupuju zemlju u oblasti Novgoroda. Veće rešava o ratu i miru, i o zakonodavnim pitanjima, i ono nameće knezu saradnike. Ako knez odbije da radi sa izabranim činovnicima ili pogazi ugovorene uslove, veće cepa ugovor i „pokazuje knezu put” koji vodi iz grada.

Zbog velikog obima ovih nadležnosti, uprava tekućih poslova i prethodno proučavanje pitanja koja treba da se podnesu veću umesto da pripada, kao svuda, knezu i njegovoj administraciji, u Novgorodu spadaju u nadležnost jedne posebne ustanove sa ograničenim osobljem, koja sačinjava kao neki upravni savet. Taj savet, koji zasedava kod posadnika i tisjackoga i koji broji nekoliko desetina članova, obično se sastavlja od ranijih posadnika, tisjackih i sotskih, dakle od ljudi iz reda bojara i trgovaca, jer se iz tih staleža i uzimaju državni službenici. I tako, pod vidom jedne gradske demokratske republike u kojoj je knez samo izabrani pretstavnik pod kontrolom naroda, oblast Novgoroda je stvarno pod upravom jedne bogate aristokratije zemljoposednika i velikih trgovaca. Ovi u velikoj meri daju pravac vrhovnoj zemaljskoj ustanovi, veću, te se ono čak i pri izboru kneza opredeljuje prema koristi koju on može da pruži oblasnoj trgovini olakšavajući joj pristup na nova tržišta.

Novgorodu nije knez potreban samo radi obezbeđenja trgovačkih koristi, nego i radi zemaljske odbrane. Ako je do kraja XII veka imao za susede samo finska i litvanska plemena, slaba i rasturena, njemu su u početku XIII veka zagrozili opasniji narodi: Danci koji su osvojili Estoniju, Šveđani koji su se dokopali Finske, i Nemci koji nadiru ka istoku. Odavno su nemački trgovci i misionari pokušavali da se učvrste na južnoj obali Baltičkoga Mora, ali nisu mogli da slome uporan otpor domorodaca. Godine 1200 jedna nemačka krstaška vojska došla im je u pomoć i doprla do ušća zapadne Dvine, sa namerom da zavede hrišćanstvo među domorodnim mnogobošcima, Livima ili Letoncima. Albert, koga je papa naimenovao za episkopa Livonije, osnovao je tamo grad Rigu i stvorio u svojim oblastima viteški red Mačonosaca, kome je bila dužnost da pokori domoroce, pa da širi i učvršćuje hrišćanstvo. I pored očajničkog otpora, čitava Livonija je uskoro u rukama Nemaca, koji se okreću ka susednim ruskim zemljama, ka Polockoj kneževini i oblasti Novgoroda. Drugi jedan nemački viteški red, Tevtonski red, učvrstio se na ruskom zemljištu, na ušću Njemena i Visle. Pred ovim dvostrukim nadiranjem, razjedinjena litvanska plemena obrazuju ratničke zajednice; napadnute, te zajednice otstupaju na istok, te sad one zauzimaju granične ruske oblasti, između ostalih i oblast Novgoroda, tako da se opasnosti koja preti Novgorodu od Šveđana i Nemaca pridružuje još i opasnost od Litvanaca.

Odlučni sukobi između ovih novih neprijatelja padaju za vladavine Aleksandra, kneza Suzdalja i sina velikoga kneza Vladimira. Godine 1240 Aleksandar poražuje švedskog vođu Birgera na Nevi, i tom pobedom — zbog koje je dobio nadimak Nevski — udaljio je zadugo Šveđane od oblasti Novgoroda. Godine 1242 on mora da suzbija Mačonosce, koji su se za njegova otsustva dokopali gradova Izborska i Pskova, približili se Novgorodu i presekli put stranim trgovcima, koje zaustavljaju i pljačkaju pri prolazu. Na čelu svoje garde i narodne vojske Novgoroda, on rasteruje odrede koji su krstarili oko Novgoroda, oslobađa Pskov i Izborsk i započinje sa glavinom Mačonosaca na zaleđenom Pejpuskom Jezeru bitku nazvanu „pokolj na ledu”, koja je zadugo zaustavila pokušaje nemačke najezde. Potom je oterao Litvance koji su takođe bili prodrli u njegovu oblast.

Iako je Novgorod uspeo da potuče svoje neprijatelje, on ih nije uništio. Posle toga moraće on da vodi računa u svojoj politici, a naročito u svojim odnosima sa ostalim ruskim oblastima, o tome da se u blizini njegovih granica nalaze opasni neprijatelji, naročito Litvanci, koji su baš tada stvarali brzo svoju moćnu državu.

Oblast Suzdalja. — Oko sredine XII veka drugo jedno političko središte stvara se u granicama oblasti Suzdalja, a to će reći u ravnicama i šumama na rekama Kljazmi i Moskvi, između Oke i Volge, čije je zemljište istina manje plodno nego ono na jugu, ali je pitomije od zemljišta Novgoroda. Sa domorocima sastavljenim od finskih plemena Merja i Muroma izmešali su se još odavno Istočni Sloveni, Vjatići, Krivići i Sloveni iz oblasti Novgoroda. Ruski gradovi Rostov, Suzdalj i Murom tamo već postoje u vremenu kada se obrazuje Kijevska velika kneževina, a poznije sveti Vladimir tamo osniva grad Vladimir, a Jaroslav Mudri podiže Jaroslavlj. U to doba ova oblast je još uvek samo drugostepeno leno; prilikom podele svojih pokrajina, Jaroslav Mudri daje tu oblast svome trećem sinu kao dodatak oblasti Perejaslavlja. Ali već krajem XI veka ona je uzdignuta na stepen zasebne kneževine, a u korist Georgija Dolgorukoga, jednoga od mlađih sinova Vladimira Monomaka. U to vreme menja se unutrašnje stanje. Zgodnije saobraćajne veze uspostavljaju se sa oblastima srednjega Dnjepra. Mnoštvo naseljenika pridolazi sa Dnjepra ukoliko se borbe između kneževa rasplamćuju i ukoliko se uvećava opasnost od najezde Polovaca. Georgij Dolgorukov postaje tako jedan od najmoćnijih kneževa svoga doba, ali, iako je naseljavao svoju kneževinu, iako je u njoj podizao nove varoši, on je neprestano mislio da je napusti radi prelaska u Kijev, gde je naposletku i umro kao veliki knez. Njegov sin Andrej Bogoljubski, naprotiv, oličava nov tip kneza, rođenog i vaspitanog na Severu, kome su neznane političke tradicije Juga. Kada Georgij, kome je on pomogao da osvoji kijevski presto, hoće da ga zadrži pored sebe, on potajno beži u Vladimir, svoj omiljeni grad koji mu je otac poklonio. Posle Georgijeve smrti 1157 godine, gradovi Rostov i Suzdalj proglašavaju ga za kneza, te tako on ujedinjuje pod svoju vlast čitavu oblast. Uz pripomoć svojih podanika, on takođe osvaja Kijevsku veliku kneževinu, ali ne želi da u njoj boravi; on tamo postavlja kao svog zamenika najpre svoga mlađeg brata, potom druge svoje rođake, a on ostaje u Vladimiru odakle nadgleda kijevske kneževe, sa kojima postupa kao sa potčinjenima i od kojih zahteva slepu poslušnost.

Andrej zavodi u svojoj državi novo političko uređenje, apsolutizam. Prilike mu idu na ruku. Iako stari gradovi Rostov i Suzdalj imaju svaki svoje veće isto kao i druge ruske varoši, nove varoši što su ih kneževi osnovali ne znaju za veće i njegove tradicije i nemaju moćnog trgovačkog staleža koji teži da ograniči kneževsku vlast. Mali broj trgovačkih središta, brojna nadmoćnost zemljoradnika i kasnije naseljavanje zemlje, sve je to doprinelo da se između kneza i stanovništva stvore drukčiji odnosi nego u oblastima Dnjepra; stanovnici, koji su većinom došli zajedno s knezom ili čak posle njegovog stupanja na vlast, nastanjeni kao zemljoradnici na selu ili kao zanatlije u gradovima, ne gledaju u njemu službenika trgovačkoga grada i zaštitnika puteva, nego gospodara i vladara zemlje u kojoj su se oni nastanili. Takvo je i shvatanje i kneza Andreja. Postavši vladar čitave oblasti Suzdalja, a potom i knez Kijeva, njemu je miliji grad Vladimir, koji on brižljivo uvećava i ulepšava, nego stare varoši. On ispoljava svoje preziranje starih varoši i njihovih veća; prezirući veze koje u drugim kneževinama vezuju kneza sa starijim članovima njegove garde, on izbegava da se savetuje sa starim bojarima i grubo tera od sebe nekolicinu. Naposletku, kao žrtvu njegove despotske naravi, njega ubijaju 1175 godine njegovi službenici.

Uistini, njegova smrt ne menja niukoliko režim što ga je on zaveo. Doduše, građanski rat izbija između starih varoši Rostova i Suzdalja, koje su saveznice bojara i koje pozivaju za kneza Andrejeve nećake, i novih gradova, koji pozivaju njegovu braću; ali taj rat kratko traje i završava se pobedom novih gradova i triumfom novoga režima. Oblast Suzdalja prelazi u vlast jednoga Andrejevog brata, Vsevoloda III, koji zadržava Vladimir kao prestonicu i uzima naziv velikoga kneza varoši Vladimira. Vsevolodova vladavina (1176—1212) obeležava vrhunac moći suzdaljske oblasti: ona nameće kneževe Novgorodu koji joj je u susedstvu; Kijev, pa čak i udaljeni Galič sa Volinijom, moraju da računaju s njom; njena moć je tolika, da po rečima Povesti o puku Igorovu ona može „veslima svojih brodara da isprazni Volgu i šlemovima svojih ratnika da isuši Don”.

Ali jedinstvo oblasti Suzdalja ne traje dugo. Po smrti Vsevoloda, njegovo mnogobrojno potomstvo — zbog koga su ga nazvali „Mnogorodni Vsevolod” — zavadilo se, te se njegove države cepkaju na nekoliko kneževina. Najstariji knez Suzdalja zadržava titulu velikoga kneza, ali gubi svaku vlast nad mlađom braćom, koja se u svojim pokrajinama ponašaju kao samostalni gospodari.

I tako, sa opadanjem Kijevske velike kneževine i stvaranjem novih političkih centara, život ruskih pokrajina, počev od XIII veka, postaje međusobno različit. Ove suprotnosti još se pojačavaju posle jedne nove nesreće, najezde Tatara.

IV. — Tatarske najezde i njihove posledice[uredi]

Tatarske najezde. — Početkom XIII veka mnoga tatarska plemena koja lutaju po Mongoliji ujedinjuju se pod vlašću hana Temučina, koji je kasnije uzeo titulu velikoga kana ili Džingis-hana. Po izvršenom ujedinjenju, Džingis-han odvodi svoje horde u Severnu Kinu koju pokorava, pa se potom okreće ka zemljama na zapadnoj strani Mongolije. Njegova prethodnica prelazi sa južnih obala Kaspiskog Mora, preko Kavkaza, u stepe oko Crnoga Mora i napada na Polovce, koji pozivaju u pomoć susedne ruske kneževe. Kneževi Kijeva, Černjihova, Galiča i drugih južnih oblasti, bojeći se da će i oni biti napadnuti ako Polovci budu pobeđeni, sakupljaju veliku vojsku i polaze u susret Tatarima; ali oni pretrpljuju poraz na reci Kalki (sada Kalmiusu) godine 1223, a ruski kneževi koji su ostali živi i zarobljeni podvrgnuti su nečovečnim mučenjima. Ali Tatari, ne iskorišćujući svoju pobedu, okreću se nazad i iščezavaju u stepama. Rusi, koji čak nisu mogli ni da uvide kakvi su njihovi pobedioci, vide u ovome događaju samo jednu kratku i prolaznu buru; ali se tatarska opasnost ponovo javlja posle nekoliko godina.

Godine 1227 Džingis-han umire, i uskoro potom njegov naslednik Ugedej šalje svog nećaka Batua, ili Batija, u zavojevački pohod na zapad. Godine 1236 Batijeve horde pojavljuju se na levoj obali Volge i podjarmljuju Bugare sa Volge. U zimu 1237 one prelaze zaleđenu reku i približuju se oblasti Rjazanja od koje traže da se pokori i da im plaća danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i pustoše, vrše pokolj stanovništva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneževi dolaze žurno, ali se ne usuđuju da napadnu tako brojnog neprijatelja i sklanjaju se u svoje utvrđene varoši, koje Tatari pomoću sprava za razbijanje zidova zauzimaju na juriš. Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po čitavoj zemlji, zauzimaju i pustoše ostale gradove. Međutim, veliki knez oblasti Vladimira, Georgij Vsevolodovič, napušta svoju prestonicu, skuplja vojsku i susreće Tatare na reci Sitju u martu 1238 godine; njegova vojska je uništena, a on ubijen u bitci. Potom Batij polazi ka Novgorodu, ali se na sto vrsta od grada zaustavlja zbog nadošlih reka — to je bilo u proleće —, te se vraća na jug, u stepe Polovaca. Ovi su nemoćni da mu se odupru: jedni su istrebljeni, drugi beže ka Dunavu i sklanjaju se kod Mađara i na Balkansko Poluostrvo, a ostatak se stapa sa Tatarima, koji se učvršćuju u stepama oko Crnoga, Kaspiskog i Azovskog Mora. Odatle Batij preduzima osvajanje Južne Rusije. Godine 1239 šalje on u oblasti Dnjepra jednu jaku vojsku koja zauzima Perejaslavlj i Černjigov i uništava njihove branioce. Godine 1240 on polazi lično u rat sa glavninom svoje vojske i opseda Kijev, koji se ne odupire dugo; on toliko pustoši tu varoš, da se ona pretvara u seoce, jer šest godina kasnije kaluđer Plano Karpini, pri prolasku kroz nju, može da izbroji jedva 200 nastanjenih domova, Od Kijeva Batij produžava na zapad i osvaja, pored ostalih gradova, još i Vladimir-Volinski i Galič, a potom prelazi u Poljsku i Ugarsku, gde nailazi na otpor koji ga primorava da se zaustavi i da pođe natrag ka stepama. On ostavlja stepe pored Azovskog i Crnog Mora jednome svom rođaku, a on se sa glavnom tatarskom hordom, „Zlatnom Hordom”, ulogoruje na obalama Dona i Volge. Na reci Ahtubi osniva se kao neka prestonica Zlatne Horde, grad Saraj, prestonica hana.

Tatari udaraju namet na osvojene ruske zemlje i postavljaju tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo preostalo posle najezde. Tatarski činovnici prebrojavaju stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je. Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu i traže od hana jarlik (povelju) koji im daje kneževsku vlast. Opljačkano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza. Tako Aleksandar Nevski, koji je ranije odbranio Novgorod od Nemaca, Litvanaca i Šveđana, postavši veliki knez oblasti Vladimira, održava u miru, čak i silom, stanovništvo pobunjeno protivu Tatara. Kada je prošlo doba prve klonulosti, Danilo, knez Galiča, pomišlja da zbaci tatarski jaram, te traži saveznike na Zapadu i počinje da podiže utvrđenja; ali Tatari naslućuju njegove namere i zahtevaju da poruši utvrđenja, te on mora da se odrekne svojih planova. Posle Danilove smrti, za vladavine njegovoga sina Lava, krajem XIII veka, Tatari upadaju u Poljsku i pustoše ponovo oblast Galič-Voliniju toliko, da se ta pokrajina još zadugo nije mogla da oporavi od toga udara niti da povrati nekadanje blagostanje.

Posledice tatarskoga gospodarstva. — Od vladavine Katarine II, ruski nacionalisti uobičajili su da nazivaju „tatarskim” sve što im se nije svidelo u prošlosti Rusije i u ruskom karakteru. Nasuprot tome, njihovi politički protivnici, radikali, pripisivali su tatarskom uticaju despotizam, zastarela shvatanja i zloupotrebe koje su želeli da uklone. Za njih je „tatarski” značilo isto što i „moskovski”; ako je moskovski despotizam uništio klice demokratske vladavine, zasnovane na suverenosti naroda, koju oni žele da otkriju u premongolskom dobu, učinio je to uz pripomoć Tatara, njihovih shvatanja i njihovih ustanova. Prižov, jedan radikal iz godina 1860—1870, pruža nam lep primer njihovih tvrđenja: „Moskva se bratimila sa Tatarima, i pod zaštitom njihovog antinacionalnog sistema uspela je da prisajedini oblasti Novgoroda, Pskova, Tvera, Rjazanja ... U Moskvi, odvojen od Južne Rusije, utvrdio se čitav jedan moskovski svet. U XV veku, kada drugi slovenski narodi počinju da se preporađaju, Moskva ulazi u eru konačnog opadanja. Pismenost, prosveta, književnost, umetnost, međunarodne veze, sve što je cvetalo u Kijevu u XII veku, u Moskvi je ugaslo. Ruska pravda pobegla je na nebo, a u Moskvi su šikaniranje i spletka zauzeli njeno mesto”. Politička centralizacija, razvoj despotske vlasti, grubost primitivnih običaja i kaznenog zakona, sve je to po tvrđenju radikala pozajmljeno od Tatara. U inostranstvu se nailazi na ista shvatanja kod protivruskih istoričara: Vizantija, Tatari, Moskva, to bi bili uzastopni uticaji kojima bi se mogla objasniti usamljenost Rusije i trajanje njenoga „varvarstva”. Isto su tako ruski evrazisti skloni da preuveličavaju tatarski uticaj; ali, nasuprot radikalima, tome se treba radovati, a ne žaliti zbog toga. Oni suprotstavljaju — kao što su činili slavenofili i u skorije vreme Osvald Špengler — mongolsku „kulturu” evropskoj „civilizaciji”, i po njihovim rečima baš ta mongolska prošlost omogućiće Rusiji da izbegne evropsku dekadenciju i da u svetu izvrši svoju buduću civilizatorsku ulogu.

Zanimljivo je da se i kritičari i obožavaoci Istoka slažu u tvrđenju da je moskovski duh isto što i onaj istočnjački duh koji ne može da primi evropsku kulturu. Ovakva unapred stvorena mišljenja su u suprotnosti sa istorijom, te se u daljem izlaganju nećemo na njih obazirati. Istoričari, a naročito pretstavnici moskovske škole, suprotstavljaju tome tvrđenju ideju jedne samonikle i pravilne istoriske evolucije, za koju tvrde da joj tatarsko gospodarstvo nije moglo duboko izmeniti pravac. Da bi se objasnilo opadanje Kijeva nije potrebno pozivati se na mongolsku najezdu, jer je ono bilo nastupilo još pre nje. Uistinu, napredak Kijeva nije mogao nadživeti sasvim spoljne uzroke koji su ga stvorili, a to će reći doba osnivanja normanskih država i proširivanje arapskih kalifata koje se završilo u XI veku. Jer je na spoljnoj trgovini počivala pozajmljena kultura Kijeva, a ta trgovina uništena je arapskim opadanjem i istodobnim slabljenjem Vizantije. Isto tako, da bi se objasnilo uzdizanje kneževine Suzdalja i Vladimira, dovoljno je — umesto pribegavanja tatarskom uticaju — setiti se novoga političkog režima što ga je zaveo knez u toj oblasti koja se tek naseljavala. Tatarska najezda, koja je raselila stepsko stanovništvo, samo je jedna epizoda vekovne borbe započete u preistoriskom vremenu između nomada sa juga i poljoprivrednika iz velike ruske šume.

Iako treba odbaciti preterivanja nacionalista, radikala i evrazista, ipak ne bi trebalo misliti da tatarsko gospodarstvo nije ostavilo nikakvih tragova u Rusiji. Ono je imalo neposrednih posledica, od kojih je glavna pomoć koju su tatarski vladari pružali moskovskim kneževima. Ono je izvršilo izvestan uticaj i na spoljne oblike ruskoga života; ali uticaj pravih tatarskih elemenata bio je mnogo manjeg obima i trajanja nego uticaj Istoka uopšte, pa i taj istočnjački uticaj bio je slabiji nego uticaj vizantiske kulture, koja je nadživela sjajno doba Kijeva. Važno je da se dobro razlikuje kad je i šta pozajmljeno od istočnjačkih ustanova. Iako poreski sistem, kao što će se videti, ima izvesne veze sa tatarskim načinom prikupljanja poreza, izvesne vojne i političke ustanove iz XVI veka stvorene su po ugledu na Tursku, koja ih je uostalom i sama delimično pozajmila od Vizantije. Shvatanje da je vladar sopstvenik čitave državne teritorije i da svi treba da služe državi zajedničko je i carevini vizantskih vasileisa, muslimanskih kalifa i padišaha, kao i državi moskovskoga cara.

Tatarska najezda imala je i posrednijih i dalekosežnijih rezultata. Osvajanje južnih stepa preseklo je konačno saobraćajne veze između Rusije i Vizantije, dovršavajući tako ono što su Pečenjezi i Polovci započeli. Ona isto tako odlaže za nekoliko vekova silaženje stanovništva iz Središne Rusije ka stepskoj crnici. Strahovita pustošenja što su ih vršili osvajači i ropstvo koje je posle toga nastupilo oslabilo je ruske oblasti i dovršilo razjedinjavanje koje ih je odavno podrivalo. Ona su ubrzala, iako nisu izazvala, propadanje kneževina na jugu i zapadu i širenje onih iz središne ravnice između Oke i Volge. Kneževine na zapadu i jugu gube skoro potpuno svoju otpornu snagu i padaju jedna za drugom pod vlast svojih zapadnih suseda Mađara, Poljaka i Litvanaca. Što se tiče onih na severu one su uspele da odbiju svoje zapadne neprijatelje i potpuno se predale brizi o svome sopstvenom životu i svojoj nezavisnosti, te nisu sposobne da pruže pomoć udaljenim pokrajinama. I tako se istorija Severne Rusije i istorija Južne i Zapadne Rusije kreću u različitim pravcima. U isti mah se pokrajinska obeležja ruskoga stanovništva u ravnici Istočne Evrope konačno učvršćuju, te se tako završava razvitak započet početkom XIII veka. Imena nekadanjih slovenskih plemena iščezavaju. Nasuprot tome, geografska raspodela stanovništva i stvaranje pokrajinskih narečja dovode do podele Istočnih Slovena na tri velike grane: Velikoruse, koji se dalje dele prema njihovim narečjima na Severne, Središne i Južne Velikoruse; Maloruse, poznatije od pre izvesnog vremena po njihovom drugom nazivu Ukrajinaca i Beloruse.

Tako se završava staro doba ruske istorije.