Istorija Rusije (A. Jelačić) 20

←< 19. glava

Istorija Rusije Pisac: Aleksej Jelačić

21. glava→

GLAVA XX.
Carevanje Nikole I.
(Doba "zvanične narodnosti"). (1825-1855.).

Dosta mlad (nije još imao 30 godina) i nedovoljno iskusan, stupio je car Nikola I na presto, „okaljan krvlju podanika“ (izraz samog cara u pismu careviću Konstantinu). Tragedija Decembarske Bune učinila je veoma dubok utisak na cara; ona ga je lično jako uplašila, unevši mučan elemenat straha u njegov život i njegovu politiku“ pa ga je utvrdila u njegovoj gotovo slepoj privrženosti načelima konzervatizma i vojne discipline. Pored toga, ona je ulila u nj nepoverenje prema svima društvenim pokretima i društvenim, snagama, a u prvom redu prema plemstvu, koje je on smatrao kao stalež zaražen duhom bune i težnjama ka ograničavanju samodržavne carske vlasti. Budno čuvajući socijalne povlastice plemstva, on je, u isto vreme, hteo da vlada i upravlja, držeći plemstvo po mogućnosti daleko od efektivnog učešća u državnim poslovima. On je težio da upravu države što više birokratizira, iako u isto vreme nije imao velikog poverenja ni u birokratiju, smatrajući činovništvo nepouzdanim i pokvarenim.

Za vreme znamenite veleizdajničke parnice protiv Decembrista (učesnika u decembarskoj pobuni) on je dolazio u neposredan dodir sa većinom optuženih; i desila se neka vrsta čuda: optuženi i usmeno i pismeno izložili su caru, svome glavnom tužiocu, potpuno iskreno svoje mišljenje o stanju države i o merama, koje treba preduzeti da se žalosno stanje popravi. Car je naredio, da šef kancelarije istražne komisije, potonji senator, Borovkov, napravi izvod iz zapisnika saslušanja tih „zločinaca“, iz njihovih projekata i pismenih iskaza. Tako je postao jedan dokumenat, koji je posle kod cara stalno ležao na stolu, a u kom je data svestrana, i to porazna, kritika državnog i društvenog uređenja Rusije dvadesetih godina XIX veka. Ovu kritiku i uopšte impresije, dobijene od procesa, car je upotrebio za rad na reformama. Ali ovaj je rad sprovodio čisto birokratski, u tolikoj tajnosti, da nisu čak ponekad ni sami ministri znali; onda neverovatno sporo i sa stalnim strahom da nekakva najskromnija, najsitnija reforma ne izazove „lažna umovanja“, štetne razgovore, nered i bunu. Trebalo je vršiti reforme,. ali tako da ih niko ne bi primetio i da bi postupne i gotovo neosetljive promene što manje menjale postojeći red. Budni i strogi čuvar tog reda, car Nikola je smatrao svojom svetom dužnosti da i van granica carevine pazi na održavanje postojećeg reda i da odmah interveniše, gde god stigne, ako se taj red poremeti. Zadatak se Rusije, prema rečima ministra spoljnjih poslova grofa Neseljrodea sastajao u tome, da „podržava vlast svuda gde ona postoji, da je pomaže tamo, gde ona opada, da je brani tamo, gde je otvoreno napadaju.“

Treba spomenuti još i to, da je car Nikola bio izvanredno savestan u vršenju svoje vladarske dužnosti: oskudicu svoga bednog obrazovanja on je stalno popunjavao vrlo raznovrsnim i obilatim čitanjem, a provodio je mnogo vremena proučavajući ona pitanja koja su dolazila preda nj. Iz njegovih mnogobrojnih pisama, rezolucija i primedaba po različitim predmetima, kao i iz njegovih govora u zatvorenim i tajnim sednicama Državnog Saveta, tog velikog savetodavnog tela, stvorenog od njegova brata, vidi se da je car Nikola stekao veliku rutinu upravljanja državnim poslovima, da je imao izvesnih ideja, koje je umeo da lepo izrazi i da je imao šire vidike i jaču pamet od mnogih svojih doglavnika. Ali je sve njegovo staranje propa-dalo uzalud: on je bio u suštini stvari veliki utopista, jer je hteo očuvati jedan skroz truo društveni red, hteo ga je popraviti nekim neosetnim reformama i, najzad, sanjao je o tom da može sve rešiti sam. Celog svog života on se borio sa duhom vremena i prenatrpanošću svakojakim poslovima, i u jednom i u drugom vršeći neku vrstu Sizifova posla. Kako je u svojoj borbi sa napretkom vremena nemilice sputavao slobodnu misao i surovo gonio nezavisne ljude, on je postao omražen kod sviju naprednih ljudi u Rusiji i van nje.

6. decembra godine 1826. izašlo je tajno naređenje carevo da se obrazuje jedan uži odbor za proučavanje spisa, koji su ostali od pokojnog cara i pitanja o popravkama u državnom uređenju. Taj „Odbor 6. decembra“ radio je četiri godine i pregledao je ne samo hartije cara Aleksandra, nego je proučavao i različne grane državne uprave i javnog života. Kao plod tih većanja izašlo je više predloga za nove zakone i različne reforme, ali sve to nije zasecalo duboko u suštinu stvari. Radi toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih bitnih posledica. Car Nikola nije više posle toga sastavljao odbore, koji bi imali za zadatak da pretresaju celokupno stanje države. Ali je za pojedina pitanja imenovao više tajnih stručnih odbora; tako je, na primer, pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka bilo pretresano u devet tajnih odbora, ali i to bez ikakvog stvarnog rezultata. Pored tajnih odbora, car se u zakonodavnoj delatnosti služio i redovnim putem, t. j. ministarstvima koja su svoje obrazložene predloge podnosila na mišljenje Državnom Savetu. Ali je i ta ustanova izgledala caru nekako opasna; on je ograničavao njena većanja, naređivao je ponekad kakav zaključak treba da bude primljen, a veliki broj zakonodavnih predmeta rešavao je konačno i bez saslušanja Državnog Saveta.

Car Nikola je naručio čuvenom reformatoru Speranskom, da skupi ruske zakone i utvrdi sastav ruskog zakonodavstva. Speranski je predložio, da se prikupe svi ukazi i uredbe sa snagom zakona izdati od 1649. godine, da se rasporede hronološkim redom i tako štampaju. Zatim je trebalo da se iz te ogromne građe izvade norme postojećeg prava, pa da se one sistematiziraju, kodificiraju i izdadu u obliku zbornika ili takozvanog „Svoda“. Najzad, trebalo je preraditi Svod u jedan zakonik. Car je odobrio samo prve dve mere, te je Speranski sa svojim saradnicima uspeo da prikupi i rasporedi građu i izda 25 ogromnih svezaka „Prve pune zbirke ruskih zakona“ od 1649—1825., zatim nekoliko svekaza druge „Pune zbirke“, u koju su ušli zakoni iz doba cara Nikole. Postojeće pravo sistematski je izloženo bilo u 14 svezaka „Svoda zakona Ruske Carevine“. Sav je posao bio gotov godine 1833. a 1. januara 1835. „Svod“ je bio uveden u život, kao obavezan zakonik. Posle smrti Speranskog, nagrađenog grofovskom titulom, (1839.) izdata je 15. sveska „Svoda“, koja je sadržavala kazneni zakonik, jednim delom izrađen još od Speranskog. Taj se odlikovao vrlo surovim kaznama za zločine protiv državnog uređenja, koji su u mnogim slučajevima bili kažnjavani smrću. I pored sviju mana, gotovo neizbežnih u poslovima ove vrste, Speranskoga zbirke predstavljaju monumentalno pravničko delo i bile su od nesumnjive koristi za Rusiju.

Seljačko pitanje raščlanjavalo se u glavnom u dva dela: u pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka od spahija i u pitanje o pravnom i ekonomskom položaju seljaka-državnih kmetova. Car Nikola smatrao je kmetsku zavisnost kao veliko zlo. Na jednoj sednici Državnog Saveta, na kojoj je bio pretresan zakonski nacrt o fakultativnom oslobođenju kmetova po njihovom sporazumu sa spahijama, car Nikola je izgovorio znamenitu besedu, koja je počinjala ovim rečima: „Nema sumnje da kmetska zavisnost u sadašnjem njenom stanju jeste i kod nas zlo osetno za sve i očigledno, ali dirati u nj sada, značilo bi učiniti nešto još mnogo gore“. Dakle, vlada nije išla dalje od pojedinačnih, vrlo skromnih mera, koje su išle zatim da se odstrane najgroznije zloupotrebe spahiskog prava i vrlo sporo smanji broj kmetova, naročito kućne služinčadi, koja se po spahiskim dvorovima nalazila u najgorem stanju. Zabranjena je prodaja seljaka bez zemlje; ograničeno je pravo spahija da svoje seljake mogu slati u Sibir na robiju; donekle je izmenjen i poboljšan način oslobađanja seljaka putem sporazuma sa spahijama. Nešto radikalniji zakon iz godine 1848., koji je dopuštao seljacima da kupe slobodu prilikom prodaje imanja putem javne dražbe, bio je odmah posle objave nekako obustavljen, jer je izazvao mnoge razgovore o predstojećem oslobođenju seljaka. Jedino se ozbiljnije radilo na preuređenju uprave i donekle gospodarstva kod državnih kmetova. U tom poslu koji je trebao da bude kao neka vrsta primera za spahije, velike je zasluge stekao liberalni doglavnik careva Aleksandra i Nikole, general grof Petar Kiseljev. Kao šef jednog odelenja Careve Kancelarije, kasnije ministar državnih imanja, Kiseljev je uprostio i znatno poboljšao administraciju sa državnim kmetovima; težio je da te kmetove pretvori u slobodne seljake; smanjio im je poreske terete; pomagao njihovu zemljoradnju; uredio im jeftini kredit, škole i bolnice. Ali taj primer postupanja države prema svojim kmetovima nije izazvao gotovo nikakvog interesa, a još manje podržavanja kod spahija-plemića. Preživelo, trulo i omraženo nasleđe kmetske zavisnosti ostalo je i dalje u svoj svojoj neprikosnovenosti kao najveća rugoba Rusije i pretnja njenom opstanku.

Za prosvetu je činjeno dosta, ali se budno pazilo da prosveta ne postane suviše pristupačna za šire krugove. Tako su u načelu univerziteti i gimnazije bili namenjeni za decu plemstva i činovništva, dok je trgovačko-zanatliski stalež trebao da se zadovolji sa školama od prilike ravnim nižim gimnazijama. Ipak su izvesni elementi iz nižih staleža prodirali i u srednje, i u više škole. Umesto zatvorenog poljskog univerziteta u Vilni otvoren je ruski u Kijevu. Univerziteti su godine 1835. dobili malo slobodniji ustav. Bilo je otvoreno puno novih katedara, među njima naročito slavističke. Više mladih naučenjaka poslato je u inostranstvo. Putovanje tih državnih stipendista, Sreznjevskog, Bođanskog, Vasilija Grigorovića po slovenskim zemljama čini važan datum u istoriji slovenske uzajamnosti. Ali u prosvetnoj politici car-Nikoline vlade nije bilo iskrenosti. Nju je kvario reakcionarno-policajni duh čitavog režima. Istina je, da se na ruskim univerzitetima pojavljuju prvi put u većem broju ljudi dostojni imena naučnika: istoričari Solovjov, Granovski, pravnici Kaveljin, Rjetkin, medicinar Pirogov, slaviste Sreznjevski, Bođanski, Lavrovski i sila drugih, dok u književnosti imamo velik broj lepih talenata i značajnih pisaca. Puškin tada dozreva i daje svoju punu meru, a Ljermontov se takmiči sa starijim pesničkim genijem Puškinovim, dok Gogolj stvara rusku prozu. Pri kraju ovoga doba javljaju se veliki pripovedači i romanopisci — Dostojevski, Turgenjev, Gončarov, da spomenemo samo najkrupnija imena. Genijalni kritičar Bjelinski, taj prvi veliki intelektualac-neplemić, populariše i sudi golemu literarnu produkciju epohe, i daje mnoštvo značajnih filozofskih, estetskih, moralnih i društvenih ideja. Publicistika se razvija u filozofskim i polemičkim spisima slavenofila i zapadnjaka koji su dali pravac daljem razvitku ruske misli. Najzad i likovna umetnost, te muzika i gluma, imaju u to doba u Rusiji mnoge znatne predstavnike, i to neke grane prvi put u Rusiji uopšte (takav je slučaj muzike). Pri svem tom, ove važne činjenice ne mogu spasti cara Nikolu i njegovu vladavinu od stroge osude potomstva, jer su svi ovi tvorci ruske kulture radili većim delom usprkos njegovim nastojanjima. To nije teško dokazati primerima: Puškin je stalno ometan u radu, on je proganjan i zlostavljan, dok nije pao žrtvom salonske intrige; Ljermontov, koji je na tu intrigu i na smrt svog velikog pesničkog druga ispevao pesmu punu gneva i srdžbe, bio je radi te pesme proteran na Kavkaz gde je našao preranu smrt. Gribojedovljev spomenuti komad osakaćen je cenzurom, i nije doživeo da bude predstavljan na pozornici za života piščeva. Filozofa-publicistu Čadajeva proglasili su ludakom, a časopis u kom je obelodanjivao svoje misli, nezgodne i nepovoljne za vladu, bio je obustavljen, a urednik stavljen pod nadzor policije. Gogolja su šikanirali, i on je tek neke od svojih spisa mogao da štampa, a „Revizor“ se mogao prikazivati samo na ličnu intervenciju carevu. Život u Rusiji izgledao je i konzervativcu Gogolju toliko odvratan da se osetio moralno prinuđen da pobegne iz Rusije. I najkonzervativniji slavenofili bili su pod nadzorom policije. Bjelinskog nisu bacili u tamnicu samo zato što ga je policija, došavši da ga uhapsi, našla na samrti; Dostojevskog, i njegovu družinu na čelu sa talentovanim Mahajlom Butaševićem-Petraševskim osudili su na smrt, odveli na gubilište, i otuda poslali na višegodišnju robiju u teškim okovima ni zbog kakvih dela, već jedino zbog razgovora i čitanja knjiga zabranjenih od vlade i planova o oslobođenju seljaka, o slobodi štampe.. Genijalnog ukrajinskog pesnika Ševčenka poslali su u daleko izgnanstvo, kao prosta vojnika, sa zabranom da išta piše i slika (on je bio veliki pesnik i talentovani slikar), a njegove kulturne drugove osudili su na razne kazne. Hercena i Ogarjova naterali su na begstvo iz Rusije nakon progona i šikana. I koliko je drugih, manje poznatih, ljudi proganjano, zlostavljano, stavljeno u nemogućnost da rade! Koliko je knjiga zabranjeno, koliko spisa izmrcvareno neukom, mračnjačkom, više puta beskrajno glupom i samovoljnom cenzurom! Nije s toga čudno da su gotovo svi ruski pisci toga doba bili protivu režima. U pesmi i u romanu i pripoveci, u književnim radovima Gogolja i Grigorovića, Pisemskog i Turgenjeva, najzad i tolikih drugih, na razne načine i sa različnih strana, prema različnim temperamentima i talentima, prikazana je strahovita slika socijalne nepravde i moralne pokvarenosti Nikolajevske Rusije. Ono što je bilo najstrašnije u njoj nije bila samo anarhija uprave, niti to što je ona bila „u sudovima crna crnom nepravdom“, kako to kaže u čuvenim stihovima konzervativni slavenofilski pesnik i filozof Homjakov, nego ono proganjanje duha, ono mrcvarenje slobodne čovečje misli i ličnosti.

Međutim je optimizam bio zvanično priznata i od vlasti širena nauka. U to je doba skovana znamenita doktrina takozvane „teorije zvanične narodnosti“, t. j. zvaničnog optimističkog i reakcionarnog nacionalizma. Začetnik ove teorije bio je grof Sergije Uvarov, dugogodišnji ministar prosvete cara Nikole, koji je — u svome godišnjem izveštaju caru godine 1833., — pisao: „...Srećom, Rusija je sačuvala vatrenu veru u spasonosna načela, bez kojih ona ne može ni da cveta, ni da se osnaži, ni čak da živi. Duboko i iskreno vezan. uz crkvu svojih predaka, Rus je uvek smatrao nju kao društvenu i porodičnu ustanovu. Bez privrženosti k veri predaka svaki narod svaka osoba, gine; Rus, odan svojoj otadžbini, neće nikada pri-stati na to da napusti ma i jednu samo dogmu svog pravoslavlja, da žrtvuje ma i jedno zrnce bisera Monomahove diademe (praznična kamilavka moskovskih careva). Samodržavna vladavina, to je osnovni; uslov političkog opstanka Rusije, i ruski džin oslanja se na nju kao na kamen-temeljac svoje veličine.“ Kada se ovo prevede na običan jezik, to znači: nikakvih ozbiljnih promena, jer sve što postoji dobro je; mogućne su samo tehničke popravke i uklanjanje slučajnih zloupotreba nesavesnih činovnika.. U isto vreme proglašenje načela pravoslavlja zahtevalo je, u najmanju ruku, ograničenje delatnosti drugih priznatih konfesija, te progone osoba starog verskog obreda, pa onda slobodoumnih ljudi i; pripadnika sekata i otpadnika od pravoslavlja.

Svi pokušaji reforama prestaju konačno godine 1848. Revolucija godine 1830. u Francuskoj i u Belgiji imala je naročitog odjeka u Poljskoj, gde se jedan deo poljske vojske i gradskog stanovništva u Varšavi pobunio, isterao iz Poljske namesnika, velikog kneza Konstantina, i nastojao je pred Zemaljskim Saborom („Sejmom“) da taj proglasi nezavisnost Poljske Kraljevine, ocepljenje od Rusije, i zbacivanje sa prestola cara i kralja. Car Nikola morao je upotrebiti veliku vojsku, koja je tek posle sedmomesečne krvave borbe, prvo pod znamenitim Dibičem, a onda posle smrti Dibiča pod Paskjevićem osvojila ponovo Poljsku. Poljska revolucija omela je zamišljenu intervenciju cara Nikole u Belgiji.

Ali je još veći utisak od Decembarske Bune i događaja iz godine 1830—31. napravila na cara Nikolu revolucija 1848. On bi hteo da je uguši, ali su se jedino Hapsburzi obratili na njega sa molbom da ih spase od pobunjenih Mađara. Car se rado odazvao na poziv svoga mladog druga Franje Josifa, pa je velika ruska vojska pod Paskjevićem ušla preko Dukljanskog prevoja u Mađarsku. Car Nikola se bojao Mađara još za to, što su u njihovoj vojsci ratovali mnogobrojni poljski emigranti. I sada još u Karpatskoj Rusiji i Slovačkoj rado se sećaju prolaska ruske vojske god. 1849. Ona je budila slovensku svest u tim zabačenim krajevima. Iz ruske pobede nad Mađarima izvukla je korist samo Hapsburška Monarhija, koja je likvidirala nacionalne aspiracije i Mađara, i Talijana, i Slovena. Car Nikola nije bio ni ranije sklon da te aspiracije pomaže. On je povodom Ilirskog Pokreta izjavio, da nikad neće pomagati podanike protiv njihovih vladara, iako je Gaj bio lepo primljen u Rusiji.

Dostojevski je napisao u zatočenju, u Sibiru, besmrtne „Zapiske iz Mrtvoga Doma“. Tako je on nazvao sibirsku tamnicu, ali se isto tako mogla nazvati i čitava ondašnja Rusija. Jedan od najboljih ruskih pisaca Gljeb Uspenski, sećajući se kasnije na ovo doba, veli o njemu sledeće: „Ne treba se micati, iako možeš maštati; treba da kriješ da uopšte misliš; ali ne treba kriti da se bojiš, da ceptiš, čak i onda kad nema razloga za strah: evo šta su napravili od ruske gomile. Treba se uvek bojati: to je koren životne istine; sve ostalo može da bude a može i da ne bude, nije sve ostalo ni potrebno jer ćeš pasti u nepriliku.“ Ove njegove reči potvrđuju potpuno referat, koji je caru podneo jedan od njegovih doglavnika general Kutuzov, koji je bio upućen da pregleda tri gubernije i da cara obavesti o njihovom stanju. Mi možemo samo navesti nekoliko rečenica iz tog vanredno značajnog i zanimljivog dokumenta: „Prilikom putovanja moga, piše Kutuzov, u najbolje vreme godine t. j. za vreme kosidbe sena i žetve žita, nisam čuo nijednog glasa radosti, nije se zapažao nijedan pokret, koji bi svedočio o narodnom zadovoljstvu. Pečat nesreće i tuge udaren je na sva lica. Tragovi osećanja tuge toliko su zajednički svima staležima, dokazi društvenog siromaštva toliko su očigledni, nepravda i ugnetavanje svuda i u svemu toliko su opasni za državu, da i protiv volje postavljaš sebi pitanje: Zar ne može sve ovo stići do prestola Vašeg Carskog Veličanstva?...“ I naravno ne može, jer, nastavlja preuzvišeni autor „oko prestola Vašeg Veličanstva skupilo se nekoliko ljudi, koji su, opkoljavajući ga, napravili zid, preko koga nikakve zloupotrebe nisu za vas vidljive i glas ugnjetavanja i stradanja vašeg naroda ne dolazi do vaših ušiju...“

Godine 1835. od 231.099 ljudi u vojsci bilo je bolesnih 173.992 od kojih su 130.000 bolovali od vrlo teških i opasnih bolesti. Umrlo je 11.023 vojnika. General Kutuzov iznosi dalje varvarsku disciplinu, totalni haos u intendanturi i sanitetu kao uzroke ovog propadanja i raspadanja armije. Pod takvim okolnostima treba se još diviti kako je nikolajevska Rusija mogla da vodi toliko aktivnu i sve do katastrofe Krimskog Rata uspešnu spoljnju politiku vezanu za nekoliko teških, dugih i krvavih ratova. Prvi veliki rat, koji je Rusija vodila za vreme cara Nikole, bio je rat sa Perzijom. Odnosi sa Perzijom počeli su da se kvare ponovo naročito početkom XIX stoleća, pošto je Rusija primila u podanstvo Đurđijansku Carevinu na Kavkazu. Ova prastara hrišćanska carevina u toku dugih vekova borila se za svoju samostalnost protiv Turaka i Perzijanaca. Počev od XVI veka, naročito od doba Todora Ivanovića, Đurđijanci traže pomoći i zaštite od Rusije. Za vreme Katarine II ruska se rpanica primakla Đurđijanskoj; Rusija je bila odvojena od nje samo kavkaskim planinskim narodima. U to vreme, na molbu đurđijanskog cara, proglašen je protektorat Rusije nad malom zakavkaskom carevinom; najzad Pavle I uoči svoje smrti izdade proglas o ulasku Đurđijanske, kao pokrajine, u sastav ruske države. Kada su stigle u Perziju vesti o nagloj smrti cara Aleksandra i pobunama u Rusiji, orijentalci su shvatili ove vesti kao znak rasula ruske države, pa su perzijanski odredi bez objave rata upali u zakavkaske ruske predele. Znameniti general Jermolov, komandant ruskih trupa na Kavkazu, bio je preslab da zaustavi navalu Perzijanaca. Kad je dospela pomoćna vojska pod generalom Paskjevaćem Perzijanci su bili potučeni i osvojen je Erivan. Paskjević je ušao u samu Perziju. Perzija je bila primorana da zatraži mir u Turkmančaju. Po tom miru Rusija je dobila dosta opširne perziske predele na levoj obali Araksa sa tvrđavom Erivanom. Od tog vremena Rusija je do-bila gospodareći položaj u Zakavkazju, naročito prema Perziji.

Balkanska politika cara Nikole odlikovala se velikom aktivnošću. Umesto da prepusti Grke njihovoj sudbini car Nikola je nastojao da se Grci spasu turskog jarma i da im se obezbedi šira samouprava. U tome smislu potpisan je protokol između Rusije i Engleske 13. marta 1826. u Petrogradu, koji je trebala da primi i Porta. Gotovo istovremeno Rusija je uputila Porti ultimatum, prema kojem se od Porte tražilo da odmah oslobodi od svojih trupa dunavske kneževine, i da uspostavi stanje od pre 1821., kad je bila pogažena autonomija tih kneževina i kad su one bile okupirane od Turaka.

Исто се тако тражило од Порте нека одмах изврши своје обавезе према Србима у смислу тач. 8. Букурешког Уговора. Најзад, били су изнети захтеви који су се тицали чисто руских државних и при-ватних интереса. Већ 22. априла Порта пристаде на ултиматум. 25. септембра потписана је чувена Акерманска Конвенција у којој су уређена сва питања, која су произилазила из Букурешког Уговора, као и из неких других међународних аката и обавеза. Тако су обновљене повластице Дунавских Кнежевина, регулисано је питање избора њихових господара, који нису могли бити смењени без пристанка Русије; затим се Порта поново обавезала да испуни све услове Букурешког Уговора, и да у року од 18 месеци, а према споразуму са српским делегатима, обезбеди Србији самоуправу. Специјално је било решено да Србија буде проширена са оних њених шест нахија, које су се пре налазиле под Карађорђевом управом.

Obećano je, da će sva prava srpskog naroda biti potvrđena sultanovim hatišerifom i da će sve to biti stavljeno do znanja ruskom caru. Međutim, još pre nego što je došlo do ostvarenja onoga, što je ugovoreno u Akermanu, došlo je do novih zapleta na Balkanskom Poluostrvu. Turska je odbijala da zadovolji traženja Velikih Sila, koja su pravno proizlazila iz obaveza primljenih od Porte u Petrogradskom Protokolu. Kada su ta nastojanja ostala bezuspešna, savezničke flote ušle su u Navarinski zaliv i blokirale su tursko-misirsku flotu. 20. oktobra 1827. god. turske lađe su prve osule vatru na lađe saveznika. U bitci, koja je trajala nekoliko sati, cela je tursko-misirska flota bila spaljena. Posle ovoga događaja francuski, ruski i engleski ambasadori napustiše Carigrad. Sultan Mahmud uzeo je ratoboran stav prema Rusiji, proterao je ruske podanike iz Turske, zabranio ruskim lađama ulaz u Moreuze, javno je osporavao vrednost Akermanske Konvencije i svečano je pozivao muslimane na „sveti rat“ sa Rusijom. 14. aprila 1828. car Nikola je objavio Turskoj rat. Taj se rat vodio u Zakavkazju i na Balkanu. Mladi Njegoš pozdravljao je taj rat u prvoj svojoj ovećoj pesmi „O vojni Rusah i Turakah“.

Miloševa Srbija nije učestvovala u ratu; car Nikola izrično je izjavio da ne zove balkanske hrišćane u rat sa Turskom, dok je knez Miloš na skupštini u Kragujevcu govorio: „Nama nije do toga što se carevine među sobom kavdže; one će se pobiti pa i pomiriti, ali onome slabom ko se u njihovu kavgu uplete bilo bi teško, kad ga koja strana ostavi.“

Međutim, rat se pokazao dosta težak za Ruse, naročito na Balkanskom Poluostrvu. Pored neodlučnosti glavnog zapovednika, starog grofa Vitgenštajna junaka iz god. 1812., naročito su delovale nezgodne saobraćajne prilike, neuređenost intendanture i saniteta. Mnogo više no same borbe desetkovale su rusku vojsku bolesti. Borba je trajala sa promenljivom srećom oko godinu i po dana. Samo su na moru Rusi postigli potpunu i odlučnu prevlast. Naročito su se čvrsto držale neke turske tvrđave, kao Šumla. Ali posle sjajne pobede koju je izvojevao kod Kulevče novi zapovednik, general Dibič, i posle prelaska Dibičeva preko Balkana i njegova ulaska u Jedrene, Turska je hitno zaključila mir u Jedrenu 14. septembra 1829. godine. U Jedrenu Dibiča pozdraviše i izaslanici kneza Miloša. Po ugovoru o miru Rusija je vraćala Turskoj Dunavske Kneževine, sve zemljište na Balkanu i veliki deo svojih osvojenja u Aziji. Rusija je dobila neka ostrva u dunavskoj delti, uz pravo prolaza ruskih ratnih brodova kroza nju. Dunav je proglašen slobodnom rekom. Rusi su dobili velike trgovačke povlastice i oštetu. Priznata je sloboda Grčke, dok je Dunavskim Kneževinama obezbeđena pređašnja samouprava pod ruskom garantijom. Potvrđeno je sve, što je Srbiji obećano Akermanskom Konvencijom. Car Nikola je doskora smanjio ratnu oštetu, koju je Turska bila dužna platiti i uopšte vodio je veoma prijateljsku politiku spram Turske, tim pre što je Turska počela ispunjavati svoje obaveze. Tako je već godine 1830. sultanovim hatišerifom potvrđena samouprava Srbije. Prirodno je da je posle toga ruski uticaj postao veoma jak u Miloševoj Srbiji, gde su ruski agenti, pa i sami kuriri primani sa najvećim počastima, i da je srpski pokrovitelj, car Nikola, uživao kod Srba najveći ugled i ljubav.

Mnogo brige zadavala je Rusiji mala Crna Gora. Stalni granični sukobi između Crnogoraca i Turaka izazivali su česte intervencije Rusije. O Crnoj Gori specijalno se brinuo Jeremija Gagić ruski konzul u Dubrovniku.

God. 1833. došlo je do prvog puta Njegoševa u Rusiju, s koga je on poneo najlepše uspomene. Tada je on bio i zavladičen, u prisustvu samoga cara. Pored drugih povoljnih rezultata, Vladika je doveo iz Rusije u Crnu Goru „štampadura“ i slova, tako da je mogao otvoriti srpsku štampariju na Cetinju. Među prvim publikacijama koje su izašle iz ove štamparije bila je zbirka pesama Vladičinih, „Pustinjak Cetinjski“ (1834.), koja je puna reminiscencija na Rusiju i prožeta odlučnim rusofilstvom.

Caru Nikoli I posvećuje Vladika dve ode; jednu svršava sa panslavističkim stihovima:

„Zdrav Slavjanah budi care! Svi protivni za te mare, Brani đecu, te Slavjane, Njine pršti sve dušmane!“

Oduševljeno pozdravljajući još u „Pustinjaku Cetinjskom“ ruske gradove, naročito Moskvu, Njegoš je mnogo kasnije (1846.) u pismu „Moskovskom društvu istorije i starina ruskih“ slavio Moskvu još jednom: „Pažnja Moskve neocenjena je za vladaoca šake onog naroda koji je osuđen sudbinom na iskušenja, na žrtvu za pravoslavije i za čest imena naroda, kojeg su četiri stotine godina gnjavile i istrebljavale inoplemene države, a koji je svoje biće sačuvao, samo sa vjerom i češću imena, i koji je doživeo blaženu epohu u kojoj ga se setiše Car i majka slavenske veličine“.

Vladika se svakako svesno i savesno trudio, politički i pesnički, da se nikad ne pomute odnosi prema velikom slavenskom bratu malog narodića, koji na usta serdara Jova (u „Šćepanu“) kaže:

„I mi Ruse ka' braću ljubimo...“

Mnogi Rusi, i kao diplomatski agenti i kao putnici (na primer naučenjak Nil Popov, pisac znamenitog dela „Rusija i Srbija“, kome je vladika Rade posvetio na rastanku toplu pesmu), svojski su radili na održavanju i učvršćavanju uzajamnih simpatija.

Sve do 1840. godine Rusija je gospodarila na Balkanskome Poluostrvu. Ne samo hrišćanski narodi i vasalne prema Porti državice, nego i sama Porta nalazila se pod tutorstvom cara Nikole. I u Pruskoj nijedna ozbiljna politička mera, čak ni čisto unutrašnja, nije se mogla sprovesti bez pristanka ili bar znanja ruskog cara. Ruski poslanik na pruskome dvoru vodio je usred Berlina cenzuru nemačkih knjiga. Kad je kralj Fridrih Vilhelm IV bio 1847. prinuđen da sazove Zemaljski Sabor, car Nikola je zauzeo neprijateljski stav prema Pruskoj i svome šuraku kralju i sprečio je pruski pokušaj da zauzme Šlezvig-Holštajn i da se bori sa Danskom. Šta više, osujetio je i pokušaje Pruske da dođe do hegemonije u Nemačkoj i pomagao je svoga saveznika i štićenika iz god. 1849. cara Franju Josifa, da vodi odlučnu reč u Nemačkoj.

Godine 1840. nadzor nad stanjem na Balkanskom Poluostrvu predat je uzajamnim ugovorom pet Sila — Rusije, Engleske, Francuske, Austrije i Pruske njihovim ambasadorima u Carigradu. Na taj se način ruska garantija pretvorila u evropsku, i ruski prestiž na Balkanskom Poluostrvu bio je donekle uzdrman. Ali se car Nikola i dalje ponašao kao suveren ne samo Rusije, nego i Istoka. Nepoverenje, koje su evropski državnici i javno mnenje sve više tajili prema Rusiji, postalo je naročito teško po samu Rusiju posle događaja revolucionarnih godina 1848-49. Politiku izolovanja Rusije i podbadanja Turske protiv nje predvodio je engleski predsednik vlade lord Palmerston. A i francuska vlada, i sam predsednik Republike Luj Napoleon Bonapart, potonji car Napoleon III, svojski su podržavali englesku politiku. Austrija se nije obazirala na to, što je opstanak njene države i dinastije bio obezbeđen 1849. god. samo pomoću Rusije, nego se u potaji već spremala da, prema čuvenoj krilatici, „začudi svet svojom nezahvalnošću“. U takvoj atmosferi izbio je jedan novi veliki rat. Rat taj, Krimski, bio je sudnji dan cara Nikole i Nikolajevske Rusije. Izbio je 1853. god. imajući kao neposredan uzrok sukob između Rusije, Porte i Francuske zbog prava protektorata nad Svetim Mestima u Palestini i načina izvršavanja tog protektorata. Razvijao se tako nepovoljno za Rusiju, i pored divnog junaštva njene vojske, da car Nikola nije hteo da doživi sramotni svršetak ovoga rata. Još pun životne snage, ali slomljena duha usled neuspeha celog svoga životnog dela, on je sebi oduzeo život (1855.). Njegov sin Aleksandar II (1855—1881.) primio je teško i nezahvalno nasleđe.