Istorija Rusije (A. Jelačić) 18

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA XVIII.
Ukrajina od smrti Bogdana Hmeljnickog do kraja XVIII st.

Odmah iza smrti Bogdana Hmeljnickog, kozačka staršina, t. j. starešine, zbaci njegova sina Jurja i dovedu za privremenog hetmana Ivana Vigovskog, koji je bio plemić poljskog porekla, omiljen među uglednim Ukrajincima zbog svojih aristokratskih tendencija, a poznat po svojim simpatijama za Poljsku. Ali je odmah izbio demokratski pokret protiv novog hetmana. Poltavski pukovnik Puškarenko digao je bunu i ispočetka imao uspeha. Iako je on dostavio u Moskvu, da hetman sprema izdaju, ipak se u Moskvi odlučiše da pomognu Vigovskog. Tako je došlo do njegovog konačnog izbora za hetmana na Radi u Perejaslavlju. Prilikom ovoga izbora Rada odobri traženje poverenika moskovske vlade, da se u maloruske gradove Kijev, Černjigov, Nježin, Perejaslav i druge, prime moskovske vojvode i garnizoni. To je bilo jedno od najvažnijih pitanja ondašnjih moskovsko-ukrajinskih odnosa, da li treba i sme Moskva da drži svoje posade po ukrajinskim gradovima. Svršivši, najviše uz pomoć najamnih pukova, u kojima je zabeleženo učešće Srba, sa bunom Puškarenka, Vigovski je počeo da aktivno izvodi svoju zamisao o ponovnom ujedinjenju Ukrajine sa Poljskom. 7. septembra 1658. Rada u Gadjaču je odobrila takozvani Gadjački Ugovor sa Poljskom; Ukrajina se ponovo vraćala u poljsko podanstvo, pod sledećim glavnim uslovima: pravoslavna vera uživa ista prava kao i katolička, pravoslavni su izjednačeni sa katolicima i šest njihovih vladika treba da zasedaju u poljskom senatu. Uređuje se u Kijevu akademija i priznaje se sloboda škole i štampe; sva Ukrajina stoji pod upravom hetmana velike kneževine Ruske Ukrajinske; poljska vojska i činovnici ne smeju ulaziti u Ukrajinu, koja je slobodna od svakog danka; hetman ima pravo da kuje svoj novac; učesnicima borbi sa Poljskom daje se potpuna amnestija; kozaci nisu dužni da pomažu Poljsku u borbi sa Moskvom, ali odriču se veza sa carem; prijateljstvo sa krimskim kanom je naprotiv dozvoljeno. Uskoro zatim protiv Vigovskog digla se buna; pobunjenici pozvaše moskovsku vojsku i proglasiše Vigovskog zbačenim sa hetmanstva.

Hetman onda postaje opet sin Hmeljnickoga. Sad je Rada, skupljena u mestu zvanom Žerdjajeva Dolina, odlučila da traži od Moskve povratak onog stanja, koje je bilo ugovoreno od starog Hmeljnickog; samo su pristali da puste moskovskog vojvodu u Kijev, i u naročitoj tačci podvukli su zavisnost maloruske crkve od carigradskog patrijarha, a ne od patrijarha moskovskog. Ovaj nacrt novog ugovora bio je sa moskovske strane odmah zabačen. Glavni moskovski zapovedcik u Ukrajini sazove ponovo Radu u Perejaslav, gde je ona, većajući pod nadzorom moskovskih trupa, potvrdila Jurija Hmeljnickog za hetmana i primila ugovor predložen iz Moskve. Pored potvrde starih tačaka iz doba Hmeljnickog-oca, dodate su nove, koje su ograničavale prava hetmana i u rešavanju izvesnih spornih predmeta i u postavljanju viših vojnih časnika. Opet je potvrđeno, da će u ukrajinskim gradovima biti carske vojvode; najzad je rešeno da neće više narod imati prava da smenjuje hetmana (17. oktobra 1659.).

Kada je iduće godine moskovska vojska pretrpela težak poraz kod Čudnova na Volini, mladi Hmeljnicki pređe na poljsku stranu i prihvati Gadjački Ugovor Vigovskog. Odmah iza toga na levoj obali Dnjepra izbi jak pokret protiv Hmeljnickog, koga proglasiše izdajnikom. Pokušaj Hmeljnickog da proširi svoju vlast na levoj obali Dnjepra, jer se na desnoj držao pomoću Poljaka, svršio se neuspehom. Hmeljnicki sam morade otići u kaluđere. Posle različitih pretendenata na levoj obali utvrdi se kao hetman Ivan Brjuhoveci, koga izabraše na takozvanoj Crnoj Rada u Gluhovu (1663.), uz učešće građana i seljaka. Međutim na desnoj obali Dnjepra utvrdio se jedan od najpopularnijih i najznamenitijih hetmana Petar Dorošenko. Odlučni protivnik Moskve, on se kolebao između Krima i Poljske, dok nije postao turski saveznik i štićenik, i učestvovao je u ratu Turske sa Poljskom na strani Turske pomažući sultanu u odlučnoj borbi kod Bučača u Galiciji. Završio je svoju karijeru prešavši u Moskvu gde je bio interniran, a kasnije je postao sreski vojvoda u nekom dalekom kutu moskovske Rusije.

Dok su se tako razvijale prilike na desnoj obali Dnjepra, drugi je deo Ukrajine jako stradao od ratova, naročito pak od turske najezde i jednim je delom čak potpao pod Tursku. U drugom delu zemlje hetman Brjuhovecki, izgubivši oslonac kod kuće, ne videći u opasnosti drugoga izlaza, predao se potpuno moskovskoj vladi. Na jesen godine 1665. on je prvi od sviju hetmana otišao lično u Moskvu i dao potvrditi nove „tačke“ o odnosima Moskve prema Ukrajini. Pored ponovljene dozvole Moskvi da drži svoje garnizone, u tim tačkama je bilo ugovoreno, da će car skupljati prihode po Ukrajini. Ruske čete uticale su posle na izbor hetmana, ostajući u Ukrajini. Na desnu obalu Dnjepra nije se hetmanova vlast prostirala. Tamo je zavladao haos; Turci i Tatari borili su se sa Poljacima; pojavljivali se različni hetmani, koji su imali raznoliku orijentaciju; najzad jedno vreme u ime Turaka upravljao je zemljom moldavski gospodar. Zemlja je bila jako opustošena i njeno se stanovništvo najvećim delom razbeglo. God. 1687. izabraše za hetmana Ivana Mazepu, kozačkog plemića i čoveka bogatog, uticajnog i veoma obrazovanog, uz to okretnog i veoma pametnog diplomatu. Mazepa se mnogo trudio dižući škole i crkve. Prema Moskvi držao se veoma lojalno, tim pre što po tačkama, koje su primljene prilikom njegova imenovanja, hetman i starešine behu obavezni da se trude oko zbližavanja Velikorusa i Ukrajinaca. Vreme Mazepino karakteriše se oštrim socijalnim borbama narodnih masa protiv starešina. Odlučni trenutak nastao je godine 1704., kada je car Petar naložio Mazepi da pređe sa vojskom na desnu obalu Dnjepra i da pomaže poljskoga kralja u borbi sa Šveđanima. Mazepa je u najvećoj tajnosti otpočeo pregovore sa protukraljem poljskim Leščinskim, kasnije i mnogo ozbiljnije sa Karlom XII. Mazepa je tada težio da odvoji Ukrajinu od Moskve, a za sebe da stvori položaj gotovo samostalnog vladara. Pregovori sa Karlom XII behu otkriveni i celo preduzeće Mazepino bilo je osujećeno, jer je car Petar preduzeo vrlo oštre i brze mere, dok se narod u većini držao prema Mazepi hladno. Mazepa je delio žalosnu sudbinu Karla XII i umro je u izgnanstvu (god. 1710.), dok su u Ukrajini izabrali potpuno odanog caru, a inače beznačajnog pukovnika Ivana Skoropadskog.

Iako je car Petar potvrdio uslove pod kojima se Ukrajina ujedinila sa Moskvom godine 1654., ipak je očigledno težio da ograniči ukrajinsku avtonomiju. Kod hetmana su se stalno nalazili carevi komesari, dok su prava hetmanova i pukovnika ograničena u nekoliko mahova specijalnim carskim ukazima. Na nekoliko mesta postavljani su ljudi, koji nisu bili maloruskog porekla. Neki carevi doglavnici, kao i viđeni balkanski emigranti, na primer braća Miloradovići, dobiše u Ukrajini velika nepokretna imanja, naročito na račun konfiskacija imanja Mazepinih pristaša. Godine 1722. Petar je ukazom otvorio naročitu „Malorusku Kolegiju“, koja je trebala da upravlja Ukrajinom. Kada je skoro iza toga Skoropadski umro, car nije dopustio da se izabere hetman, iako ga je o tome sa velikim nastojanjem molio vršilac hetmanske dužnosti, pukovnik Pavle Polubotok. U jednom od carskih rešenja, na molbu Polubotka i drugih starešina o izboru hetmana, bilo je rečeno i to veoma oštro: „Svima je poznato da su od doba prvog hetmana Bogdana Hmeljnickog pa sve čak do Skoropadskog svi hetmani bili izdajnici i zato je naša država, a naročito pak Malorusija, trpela veliku bedu...“ Međutim Polubotok i njegovo društvo nisu prestajali, da traže povratak starih prava. Petar je onda stavio ukrajinsku gospodu pod istragu i naredio da se Polubotok i drugi najviđeniji ljudi zatvore u tvrđavu Sv. Petra i Pavla. Tamo je Polubotok i umro, ali druge starešine vlada carice Katarine vrati u Ukrajinu.

Pod Katarinom II nevešta agitacija izvesnih pristalica poslednjeg hetmana (1748—1764.) Razumovskog, da se za njega stvori nasledno hetmansko dostojanstvo, dala je carici Katarini povoda da zatraži od Razumovskog ostavku i da ne dopusti više izbor hetmana. Hetmana je zamenio caričin poverenik, general-guverner Rumjancov sa „Maloruskom Kolegijom.“ Rumjancev se proslavio čvrstom, čak i okrutnom politikom, u pravcu unifikacije Ukrajine sa ostalom Rusijom. Naročito je okrutno postupio prema poslanicima i prema biračima za vreme izbora u čuvenu komisiju god. 1767., kada su se pojavile jake autonomističke i separatističke težnje. 1782. g. u Ukrajini su ukinute stare ustanove i zavedena su guvernijalna nadleštva, upravna i sudska, prema ruskom zakonu od god. 1775. Godine 1784. obustavljeno je za uvek davanje maloruskih činova; godine 1785. maloruske starešine dobiše pravo ruskih plemića; godine 1786. ukrajinski manastiri preuređeni su na velikoruski način; između godine 1789—91. ukrajinski kozački pukovi su ukinuti, i ovo je izazvalo seobu mnogih kozaka u Tursku i Ugarsku. Godine 1793. Ukrajina na desnoj obali Dnjepra, sem Galicije i Humske Rusije, pripala je Ruskoj Carevini; na nju su odmah prošireni svi ruski zakoni.

Istorija naroda na levoj obali Dnjepra to je istorija njegova postepenog podjarmljivanja. Iako je u Ukrajini bila dosta živa mala industrija i trgovina ipak je glavno zanimanje velike većine stanovništva bila zemljoradnja. Vrlo brzo se pokazalo, naročito od vremena Mazepina, da mesto oborenog, delom izgnanog, delom istrebljenog poljskog plemstva zauzimaju domaća gospoda, kozačke starešine. Pored hetmana, koji je dobivao ogromna imanja, njegovi doglavnici, koji su bili nalik na neku vrstu ministara, takozvana „generalna strašina“, pa pukovnici i sotnici pretvaraju se u pravu naslednu gospodu, u vlastelu. Svi su oni imali pravo na imanja prema rangu; pa su ih postepeno smatrali kao lična vlasništva; uz to su se oni koristili svakom prilikom da prigrabe bilo kupovinom, bilo nasiljem, bilo na neki drugi način tuđe njive, šume, livade, bašte, mlinove, ciglane i t. d. Seosko stanovništvo sastavljeno je bilo od kozaka, koji su vršili vojnu dužnost, budući upisani u naročiti registar, i na „pospolite“ ili slobodne seljake, koji su sedili na tuđoj zemlji sa pravom odlaska u određene rokove. Postepeno, znatan deo kozaštva pretvara se u „pospolite“, a „pospoliti“ po svome položaju sve se više približuju velikoruskim kmetovima. Gospoda u više mahova traže, da se i formalno „pospoliti“, svi bez izuzetka, pretvore u kmetove. Za vreme uprave poslednjeg hetmana Razumovskog učinjeni su zakonodavni pokušaji u tom smislu, dok najzad Katarina II ukazom godine 1783. zabrani poslednjim „pospolitima“ da se slobodno sele. Kozaci, izgubivši svoj vojnički karakter, ostaju kao neka vrsta slobodnih seljaka. Tokom XVIII stoleća opštenarodna samouprava, oličena u „Generalnim Radama“, kao i lokalna samouprava pukova i stotina brzo opada. Iščezava u gradovima starinska samouprava na osnovu iz Poljske pozajmljenog nemačkog „magdeburškog gradskog prava“. Raspadaju se, iščezavaju po gradovima nekad veoma važne ekonomske i verske crkvene zajednice, takozvana „bratstva“. Umesto svega toga pojavljuje se od god. 1785. dosta štura staleška samouprava plemenitih opština. Ukrajinska gospoda koja su dugo vremena u većini težila aristokratskoj Poljskoj, pretvara se u odane sluge ruskog carskog prestola, jer su sa te strane u punoj meri zadovoljene njihove socijalne aspiracije. Narodni dijalekat, narodna kultura i osobine narodnog života čuvaju se poglavito od strane širokih narodnih masa, u manjoj meri od sveštenstva i građanstva, i sasvim slabo od strane plemstva.