Историја Русије (А. Јелачић) 10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА X.
Доба Велике Буне. »Смутно Време.«

Смрћу Ивана Грозног улазимо у предвечерје катастрофе, која је Русију задесила на почетку XVII столећа. Савременици причају о пустоши читавих покрајина, услед бежања становништва у масама; нарочито ово истичу статистички списи оног времена т. зв. »писцове књиге.« Због недостатка радне снаге долази знатно опадање земљорадње и несигурност економског положаја средњег и нижег племства, коме су сељаци обрађивали земљу, издржавајући га својим радом, док је само племство вршило ратну службу. Племство не само да не може више служити војску, нити да изведе у поље потребне војничке снаге (наоружане сељаке), него једва може да уопште опстане.

Међутим, велика властела, у колико није уништена, има, као и велики манастири — власници огромних имања, могућности да позове на своје велике латифундије оне сељаке, који нису побегли у степе или у туђину, обећавајући им много повољније услове за живот и рад, него што беху они које сељаци имају код мањих и сасвим ситних господара. Тако почиње борба, али не само економска, него права, оружана борба, због поседа људи. Велики поседници вуку сељака било милом било силом на своја имања; с јесени, нарочито око јесенског Ђурђев-дана (то је старински рок, кад су сељаци мењали господара), по великоруским селима су на дневном реду оштри сукоби и формалне битке. Ова борба то је друга видна црта опште кризе, поред или као последица оног бегства народа. Трећа видна црта — то је политичка борба између царске власти и кнежевско-бољарског сталежа. У тој се борби средње и ниже племство све више истиче на страни царевој, узимајући улогу сасвим налик на ону, коју су имали средњи сталежи у западној и средњој Европи за време борбе краљева и њихових васала.

Кад томе свему додамо извесне немире у средини градског становништва, бар престоничког, и његову, страначку поцепаност, добићемо врло тмурну слику московске државе. Кримски хан стално спрема упаде, па их изводи у већем или у мањем стилу. Пољско-литванска држава ровари на западним и југозападним границама, где се скупљају масе руских бегунаца, које су у бегство натерали не само социјална беда него и политички мотиви, а донекле чак и жеђ за пљачкашким животом, и где се, према томе, стално стварају банде опасних разбојника и незадовољника, често помаганих, а увек толерираних од пољско-литванских власти. Шведска није никако пријатељ Москве. Најзад, папски двор и моћни исусовачки ред спремају у тишини велику политичку акцију против шизматичке Москве, пошто није успела њихова првобитна намера, да се Русија измири са јединоспасавајућом римском црквом. Баш у време о ком говоримо пошло је за руком Риму, да путем Уније учврсти свој положај у Украјини, Белој Русији и Галицији.

А у то мутно време на престолу московском налази се један младић, бескрајно побожан, наиван, умно потпуно неразвијен и сасвим лишен воље, други син Ивана Грознога Тодор, који је наследио тог изванредно талентованог али несумњиво ненормалног цара. Живео је још, до душе, млађи син Ивана Грозног — мали Димитрије, о ком су говорили да јако личи на оца, — али тај Димитрије, удеони кнез углички (на северу од Волге у јарославској покрајини), показивао је очигледне знакове дегенерације, јер је патио од епилепсије, а сем тога од многих није сматран као законито дете, јер је био рођен од пете венчане, а од седме редовне жене Ивана Грозног. У таквим приликама било је јасно да једино може владати царева околина, те се постављало питање, како да се та околина састави.

Иван Грозни је, истина, бар према причању неких савременика, наименовао неку врсту намесничког директорија са пет лица, и то: ујака Тодорова Никиту Романова, кнеза Ивана Шујског, који се прославио при одбрани Пскова од Баторија, кнеза Мстиславског, бољара веома знатног порекла али малог ума, Бориса Годунова, племића, шурака Тодорова, који је био ожењен његовом сестром, и Богдана Бјељског, љубимца Иванова. Годунов и Бјељски били су људи из »Опричњине«. Два кнеза представљала су највише велепоседничко племство — бољарски сталеж, док је Романов био представник бољара без кнежевске титуле, а уз то је био младом цару најближи сродник. Намесништво се врло брзо распало; не зна се тачно из којих све разлога. Забележени су и нереди, уз учешће московског грађанства. Романов је умро, Бјељског су протерали, Мстиславског су насилно закалуђерили, док су Ивана Шујског са целим његовим родом отерали у далеко прогонство, где је већина Шујских погинула. Од те катастрофе спасао се једино кнез Василије Шујски, будући цар, који је остао уз Бориса Годунова. Тако је Годунов остао сам као неограничени господар Русије уз умно неспособног цара (1587.). Миљеник Ивана Грознога, човек уско везан са »Опричњином«, јер се оженио ћерком најстрашнијег »опричњика« Маљуте Скуратова, свирепог џелата, убице митрополита Филипа, он је лично успео да не узме непосредног учешћа у злочинима »опричног« режима; на двору је успео да себи осигура положај још и као рођак царевићев; па је изванредно добро проучио општу ситуацију, људе и прилике. Он је био рођени политичар великог стила. У унутрашњој политици био је омиљен код средњег сталежа, пријатељ и заступник интереса обичног племства и грађана, заштитник свештенства, али, у исто време, и велики поштовалац световне просвете. Желећи да црквени положај Москве учврсти, он је 1589. московског митрополита уздигао на степен автокефалног патријарха. Сем тога Борис беше заточник што тешњих економских веза са Европом. Присташа мира, он је добро разумевао међународну ситуацију Москве, која је заиста тражила сређену мирољубиву политику. Веома леп, стасит, импозантна појава, са отменим, сасвим владалачким, манирима, са лепим гласом, Борис је био као створен за најважнију улогу у држави. Од године 1587. до почетка год. 1598. он је управљао московском Русијом. За то је време земља уживала мир, и унутрашњи и спољашњи, прекинут само једном великом навалом Татара год. 1591. Али, то је било затишје пред буру.

Једна трагична и крвава епизода из тог времена изгледа да није онда, када се десила, изазвала превелику узбуну. 15. маја 1591. у своме граду Угличу, чак у свом властитом врту, погинуо је царевић Димптрије. Нашли су га са пресеченим гркљаном. Народ се одмах побунио, поубијао је више људи, а међу њима и једног агента московске владе. Изаслата је одмах на лице места истражна комисија, са кнезом Василијем Шујским. Она је нашла да се Димитрије сам убио, играјући се са ножем и добивши напад епилепсије за време игре. Грађани су били осуђени на тешке казне за убиство »невиних« људи и чак је звоно са градског звоника отишло у Сибир! Али за време Велике Буне, која је избила десетак година доцније, никле су две легенде о овом трагичном и нејасном догађају: према једној, Борис је наредио убиство евентуалног кандидата за руски престо, јер је било јасно да Тодор неће имати деце, која ће живети, и да ће Борис можда и саму главу, али свакако положај изгубити, ако Димитрије постане цар. Према другој легенди, Димитрија је спасла од руку убица његова околина, а место њега био је убијен син месног попа. Тако имамо три објашњења за једно исто дело. Око ове тајне већ су савременици ломили копља, па су то наставили после и историчари тако, да ни дан данашњи нема опште примљеног решења ове загонетке. Једино је био јасан резултат: након смрти Тодорове престо ће остати без законитог наследника.

7. фебруара 1598. Тодор је мирно умро са блаженим осмехом на устима, као што је и живео. Причало се, да су анђели дошли по његову свету душу и да је он с њима говорио. На питање о наслеђу престола Тодор је одговарао неодређено, позивајући се на божју вољу.

Чим је Тодор умро, његова удовица Ирина закалуђерила се као »велика инокиња« Александра, те се повукла у манастир. Земља се ипак заклела њој на верност. Уз њу је отишао у манастир, али не као калуђер, него као гост-затвореник њен брат Борис. Управа је прешла у руке патријарха, Борисова пријатеља, Јова, и бољарског савета »Думе.« Привремена влада сазвала је земаљски сабор. Задатак сабора био је врло важан: требало је изабрати цара! Москва, која је била баштина Каљитина дома, осећала се врло чудно у овој новој, толико необичној ситуацији. Било је више кандидата, из кнежевског реда потомака легендарног Рурика и историских Владимира Светог и Александра Невског, и потомака литванског великог кнеза Гедимина. Кандидата без кнежевске титуле била су два: Тодор-Никитић Романов, брат од ујака почившег цара и глава необично популарне породице Романова, сам човек необичне лепоте, племенитог и јаког карактера и велике памети; и уз њега шурак царски и доскорашњи намесник Борис Тодоровић Годунов. Не само симпатије, које је према њему имао патријарх, не само његово потајно роварење уз расипање новца међу бираче — чланове сабора и међу престонички пук, који је, природно, утицао на саборску већину, него и социјални програм Бо-рисов и популарност, коју је уживао код средњих сталежа, који су сачињавали саборску већину, довели су Бориса на престо »московски и све Русије.« Његов је успех олакшало супарништво између других великаша, који нису имали иза себе неке јаче странке са одређеним социјално-политичким програмом, него само личне котерије. Тако је Борис на концу конца био једногласно изабран и након тобожњег дугог одрицања и поновних молби сабора и гомиле и претње патријарха да ће на њега бацити проклетство, ако се и даље буде опирао, Борис је примио царски венац, те се неколико месеци доцније крунисао са великом раскоши и сјајем.

Бољарски сталеж држао се веома резервисано према Борису, и већ су се онда сигурно ковале завере, које су ускоро уродиле плодом, веома опасним по Бориса. Иако изабран од целе земље, Борис, тај, према речима једнога савременика, »рабо-цар« т. ј. цар из робова, није се осећао сигуран на престолу. Сам текст заклетве, коју је прописао земљи, сведочио је о несигурности и некој плашњи носиоца врховне власти. Али су прве године његове владавине прошле у потпуном миру, те су биле наставак претходног царовања, када је Борис био само намесник. Након неколико мирних година настале су међу бољарима неке завере, не зна се позитивно да ли праве или фиктивне и у колико удешене од тајне полиције. Иза тога су дошли прогони најугледнијих бољара са Романовима на челу, чији је шеф Тодор био насилно закалуђерен (Филарет). Уз то су се јавиле и неке тамне интриге, а са пољске стране шириле су се неке чудне вести. Најзад дошла је страшна глад. која је свет бацила у очајање и чак га довела до људождерства. Због глади масе робова беху од господара истеране из кућа. Те масе су стварале читаве чете разбојника, чак у близини саме Москве, док је други њихов део бежао преко границе, у Украјину, која је била сва у врењу и само чекала знак за упад. Тај дуго очекивани знак дала је једна личност тамног и непознатог порекла, која је силно деловала на савременике.

Појавио се беше неки младић, који се прво тајно, малобројним интимним пријатељима, а онда сасвим јавно представљао као царевић Димитрије, који се тобож чудом спасао од убица. Њега су признали и помогли многи пољски великаши, папски двор и маса руских политичких бегунаца, — шарена једна гомила, у којој су се чланови угледних кнежевских породица могли наћи поред одбеглог бољарског роба или уз козака, т. ј. слободног човека војника без одређеног грађанског занимања и сталешке припадности. Са резервом и врло опрезно помагао је новог Димитрија и Сигисмунд III Ваза, пољски краљ. Док је био жив Борис, Димитрије и његово шарено друштво нису могли постићи трајна успеха ни напредовати према Москви. Борис је, да умири свет, предложио да се погинули царевић Димитрије прогласи за светог мученика, и наредио је, да се његове мошти пренесу из Углича у Москву.

Кад је Борис умро, иако се Москва заклела на верност његовој удовици и сину Тодору, његова породица није могла да се одржи на власти. Главна војска Борисова наследника прешла је на страну претендента; на то је Борисова породица збачена с престола и интернирана у њиховој бољарској кући, а најзад је на грозан начин био убијен несрећни цар Тодор и његова мајка, док је царевна Ксенија остављена за утеху лажном Димитрију.

Нови Димитрије је свечано ушао у Москву, одушевљено поздрављен од целе земље, бар јавно, »а чак и од царице Марије, удове Ивана Грозног, као син њен и Иванов. Вештина и сигурност, с којима је Димитрије иступао, импоновале су не само савременицима, него и историчарима, тако да има историчара, и Руса и странаца, који још и данас верују, да је Самозванац заиста био прави Димитрије. Данашња већина историчара сложна је у томе, да Димитрије није био само варалица него и преварен, т. ј. да је он био убеђен у своје царско име и порекло, и да је припремљен за своју улогу веома вероватно у круговима московских бољара. Потпуно је доказано да је био човек московског васпитања иако је, донекле, имао поред тога и нешто европског образовања; да је био човек са лепим државничким и војничким способностима, да је био добар говорник и у главном веома привлачна појава; — али ко је он био по своме пореклу, то се још увек не зна поуздано. Оно, што је учинило највећи утисак и на савременике и на потомство, па и на историчаре, то је понашање Димитријево у афери Василија Шујског. Овај сплеткаш, који је прво тврдио да се Димитрије сам убио, онда да је био убијен и да га треба прогласити за мученика, затим, да није био убијен него да је спашен и да је претендент доиста прави Димитрије, почео је на крају ширити гласове, како је Борис наредио да се убије царевић и како је та наредба била извршена, и како је нови цар самозванац. Димитрије је ставио Шујског под истрагу, предао га суду земаљског сабора и, помиловао га, кад га је сабор осудио на смрт, па му је вратио и имање, и част, и положај и довео га у своју најближу околину. Овај племенити, али безумни и лакомислени поступак стао је Димитрија главе, јер је Шујски одмах почео да поново спрема завере. Иако је популарност Димитријева почела нешто да опада због његова слободоумља и непажње према извесним обичајима и празноверицама предака, нарочито због охолог понашања његове веренице — царице, пољске племкиње, која је заједно са оцем и великом пољском пратњом на сваком кораку вређала верске осећаје и национални понос Московљана, ипак је Димитрије био још довољно јак да осујети отворену буну. Али, пред зору, 17. маја 1606., Шујски и његове присташе побунише народ вешћу, да цару прети опасност од Пољака, те, док је народ ударао на Пољаке, опијене вином свадбене гозбе (цар се тек пре десетак дана венчао), завереници се упутише дворцу, где су већ раније успели да наместе као стражаре своје поуздане људе. Димитрије се нашао готово усамљен пред завереницима, и погинуо је заједно са својим доглавником Басмановим, који је пре годину дана прешао са целом царском војском на његову страну. Убијеног Димитрија измрцварили су тако грозно, да му се лице није могло распознати. Одмах се створила нова легенда, како му је и овог пута успело да се божјом милошћу спасе из руку убица.

Два дана касније вођа завере Василије Шујски био је од својих присташа извикан за цара. Ступајући на престо он је објавио, да је Димитрије био самозванац, »јеретик,« и да је правог царевића убио Годунов у Угличу, а да је »благовјерни господар цар и велики кнез Василије Ивановић благоизволео ступити на престо по молби свију сталежа московске државе,« по наследном праву, као најстарији потомак Александра Невског. У саборној цркви цар Василије се заклео, да неће без својих бољара осуђивати на смрт и губитак имања своје поданике, да неће слушати лажне доставе и да неће кажњавати заједно са кривцима и њихове недужне рођаке. Међутим је тело убијеног лажног Димитрија лежало измрцварено, извргнуто руглу, па је онда спаљено, а његов пепео је однело топовско зрно у правцу одакле је Димитрије дошао.

Доласком Василија Шујског за цара није била решена политичка криза московске Русије. Владавина Шујског и по свом постанку и по пореклу самог цара и по саставу његове околине беше очигледна реакција бољарског сталежа. Неки подаци казују, да је Шујски имао с почетка тежњу да се ослони на нешто ширу социјалну базу, али му то није пошло за руком. Врло су брзо избили јаки покрети, уперени против његове владавине. Ови су покрети имали изразито социјално обележје, пошто су у њима суделовали сви сталежи московског друштва, нарочито, козаци, сељаштво и робови. У ову борбу су се после умешали туђинци, тако да је московска држава дошла на руб пропасти. »Људи су се колебали тамо-амо, као овце које немају пастира«, каже један савременик, кнез Катирев-Ростовски; док други одлични писац и виђени учесник догађаја, калуђер Тројицког Манастира, Аврамије Паљицин, говори како је руска земља »сва пала у безумно стање«. У борби нису ништа и никога штедели Исти Паљицин прича како у црквама затвараху коње, а псе хранише на олтарима... а путирима свете тајне служаху се за пијанчење...«

Сами догађаји овог дела »Велике Буне« развијали су се следећим редом: прво је избила чисто социјална буна Болотњикова, једног одбеглог великашког роба, који је прошао кроз сито и решето, робовао по турским галијама и пропутовао велики део Европе. Покрет Балотњикова, формално везан са именом цара Димитрија, који се тобоже спасао од злочинаца и бољара, представљао је отворену побуну сиромаха, робова и кметова-сељака против господе и богаташа. Прогласи Болотњикова били су веома карактеристични у том погледу. У њима се свет позивао на убиства и пљачку. »Бунтовници«, веле извештаји владиних агената, »наређују бољарским робовима да убијају њихове бољаре, па им обећавају бољарске жене, баштине и спахилуке; протувама и лоповима без имена наређују да убијају богате трговце и уопште трговачки сталеж и да пљачкају њихову имовину и позивају их, те злочинце, к себи и хоће да им даду и бољарско звање и војводско.« Одзив на ове прогласе био је изванредно велик; »скупили су се«, вели савременик, »бољарски људи (т. ј. робље и друга чељад) и сељаци, њима се придружише грађани са Украјине, и стрелци (т.ј. војници сталног кадра, који су се у мирно време бавили градским занатима и ситном трговином), и козаци, те почеше по градовима хапсити начелнике и бацати их у тамнице и разоравати имања и домове своје господе и пленити њихову имовину.« Тај покрет био је једно време подупиран од читавог племства јужне Великорусије са ватреним политичарима-вођама средњег племства браћом Љапуновима на челу. Ово је веома занимљив прилог карактеристици ондашње потпуне пометње у појмовима свију друштвених сталежа. Али су се ускоро савезници разишли, па се племићска војска Љапунова придружила цару Василију. Социјално-револуционарни покрет Болотњикова био је после тога у крви угушен. »По наредби цара Василија«, прича један од ондашњих сведока, Татари и Черемиси (дивља племена са Волге) заратише на људе украјинских и сјеверских градова и срезова, те их робљаху и иметак им пљачкаху«, што су тобоже издали московску државу и убијали људе цара Василија. Одмах по том јавио се други лажни Димитрије. Тај човек, тамног порекла, био је, за разлику од првог самозванца, једна обична варалица. Њему је Москва дала име »вора«, т. ј. лопова или злочинца. Али је »Вор« ипак постигао велике успехе. Велики број покрајина и градова потпао је под његову власт. Он је створио своју престоницу крај Москве, у селу Тушину, Његове присташе, такозвани »Тушинци«, беху шарена гомила: ту су се виђале у великом броју стране авантуристе — поглавито Пољаци, па козаци, одбегли робови и побуњени кметови; а у исто време, поред њих, и владике, игумани, свештенство, трговци, племићи, па чак и бољари. Тушински табор имао је претензију да буде права царска престоница, све дотле, док им није још пошло за руком да освоје Москву, где се дрхтећи још држао цар Василије. У Тушину беше именован чак и патријарх све Русије, владика Филарет, бивши бољар Тодор Романов, од времена првог самозванца митрополит ростовски. Суседство две престонице деловало је поразно на ондашњи политички морал; створио се тип такозваног »перељота«, човека, који је »ручавао код цара Василија а вечеравао код цара Димитрија«, те је и на једној и на другој страни тражио обилату награду само зато што је »припознао истинитог господара«. Најзанимљивија епизода грађанског рата оног доба била је шеснаестомесечна опсада Тројицког Манастира од стране Тушинаца и Пољака, у којој су посада и калуђери показали много јунаштва и о којој су се причале читаве легенде.

Међутим су странци, Швеђани и Пољаци, почели посредовати у московским пословима, видећи да је Москва лак плен за предузимљиве суседе. Шведску интервенцију тражила је влада цара Василија. На челу заједничког шведско-руског одреда налазио се нећак царев, кнез Михајло Шујски-Скопин, ондашња нада московске Русије, млад човек, сјајно обдарен војничким и политичким способностима. Пољски краљ Сигисмунд III Ваза нашао се побуђен да због тог шведског посредовања и сам устане против Русије. Кренувши у рат он је наредио Пољацима да напусте »Вора« и да ступе под краљевске заставе. Али велики део Пољака и руских Тушинаца остао је ипак уз »Вора«, док је други део руских Тушинаца отишао у логор Сигисмундов, па му понудио да изабере његова сина Владислава за руског цара. 4. фебруара 1610. године закључен је први уговор између руских присташа Владислављевих и краља Сигисмунда.

Скопин је за то време чистио земљу од непријатеља и услед, тога се положај цара Василија очигледно поправљао. Али на једном ручку код царског брата Скопину је позлило; за врло кратко време њега није било више у животу; умро је вероватно од тифуса. Јавно мнење оптуживало је међутим жену царева брата, да је она отровала Скопина, евентуалног наследника престола и супарника њеног мужа. Када је тај царев брат, и због своје неспособности и због неплаћања плате војницима-странцима, изгубио битку са Пољацима (код села Клушина, на путу Смољенск—Москва), у Москви се дигла буна; цара Василија су збацили с престола и насилно закалуђерили. Из страха пред »Вором«, Москва се заклела на верност пољском краљевићу »цару Владиславу Жигимонтовићу«, те је привремена влада, састављена од седам бољара, предала Москву у руке пољском војном одреду.

Вођа пољске војске, Жолкјевски, вешто је спремио терен за краљевића Владислава. Он није само запосео Кремљ, узевши под надзор и патријарха и бољаре намеснике, него је цара Василија и његову браћу повео са собом у Пољску, као заробљенике, а најугледније људе у Москви упутио је Сигисмунду под Смољенск као »велико посланство«, да моле Владислава да изволи примити царски венац и прећи у православље. Био је том приликом израђен и уговор, налик на онај од 4. фебруара, о погодбама, под којима Владислав треба да влада московском државом.

И у једном и у другом уговору главне су мисли ове: царска власт добија карактер ограничене власти; сталежима се обезбеђује известан минимум права, налик на она, која су била унета, у своје доба, у »Велику повељу о слободама енглеског народа« (1215.) или у »Златну булу« краља Андрије (1222.). Сву власт цар врши заједно са Бољарском Думом, законодавство издаје уз сарадњу »Савета целе земље«, т. ј. Земаљског Сабора. Велику су бригу имали састављачи уговора о том, да се сачувају неокрњени стари обичаји земље, нарочито њено православље. У новом уговору изостављена је занимљива тачка из првог, у којој цар обећава, да ће унапређивати оне »мање« људе, који то буду заслужили и да ће свима допустити путовање у иностранство ради школовања.

Краљу Сигисмунду и његовој околини није било много стало до тога, да доведу на московски престо Владислава. Они су радили на том да сам Сигисмунд постане цар московски, као што је већ био краљ пољски и велики кнез литвански, и да се онда створи на истоку Европе једна огромна држава под његовом влашћу. У том је смислу чињен притисак на »велико посланство«, од кога су тражили још и то, да нареди Смољенску да се преда Сигисмунду. На крају крајева Смољенск је био приморан на капитулацију, док се посланство поцепало: једни су учинили по вољи Сигисмунду, а они који су остали упорни били су једноставно интернирани у Пољској.

У Русији је, међутим, и даље пламтио грађански рат. Чете Пољака, козака и побуњених кметова и робова пустошиле су земљу; нарочито су том приликом страдале спахије и богато грађанство. Свака трговина и сваки саобраћај по рекама био је обустављен. Заједничка социјална опасност револуционарног преврата побудила је средње сталеже да траже некакав компромис; а очигледна опасност за сам опстанак самосталне државе и цркве такође је деловала на њихово зближавање и давала започе-тој борби национално-верски карактер. Москва, поседнута од јаких одреда пољских војника, није могла да стане на чело покрета, али је у њој ипак дошло до окршаја са Пољацима и до отворене буне. Због тога су, 17, марта 1611., Пољаци већим делом запалили руску престоницу. Али то није смирило покрет. Патријарх, као вођа народа, упућивао је прогласе на народ, у којима га је позивао да истраје у борби. Други слични прогласи упућивани су из Троицког Манастира и из многих градова, у којима се сад појавио обичај да се узајамно дописују, да саопштавају једни другима вести и предлажу мере за заједничку одбрану од непријатеља. То има успеха. У јуну 1611. год. под Москвом се јавља огромна национална руска војска, састављена и од мобилисаних спахија и од градских одреда и од козака, на челу са тушинским бољарима кнезом Трубецким и атаманом Заруцким (Тушински »цар« био је у децембру 1610. год. убијен). 30. јуна 1611. године састао се у логору крај Москве земаљски сабор, који је изабрао триумвират за управљање земљом. У њ су ушле споменуте вође козака и вођа племства Прокоп Љапунов. По детаљним одлукама Сабора управа земље беше уређена по старинским прописима; обновљене су средишње државне установе, које су одговарале министарствима финансија, војске, полиције и правде једне модерне државе. Донете су важне одлуке против кметова и робова, којима је наређено да се врате својим господарима, козацима је одузето право, да додељивањем спахилука улазе у ред спахија. Ова последња одлука била је судбоносна по цео покрет: козаци су позвали на разговор вођу племства, Љапунова, па су га мучки убили. Већина племства и градских одреда одмах напусти логор. Тако је пропао први покушај једне националне акције. Али нису ишчезнули социјални, национални и верски мотиви за његову обнову. И збиља, ускоро је створено друго средиште рада за спасавање земље. Богати трговачки град Нижњи Новгород са својим угледним грађанином Космом Миљиним стао је на чело покрета. Њему се придружише многи други градови, па и сеоско становништво, богати и слободни сељаци северне Русије. Богати људи позајмљивали су држави велике новчане своте, а на ниже градске сталеже ударише нове намете и порезе. Градска буржоазија успела је тим средствима да прикупи толико новца, да је могла подићи и издржавати читаве одреде спахиске коњице и градско-сељачке пешадије. За вођу ове војске би изабран кнез Димитрије Пожарски, војсковођа другог реда, али човек поштен и храбар.

Полако и веома опрезно, борећи се са изванредно великим тешкоћама, нижегородска војска освојила је север и исток московске државе; створила је погодну базу и престоницу у Јарославу на Волги, и онда је разбила коначно Пољаке под Москвом, уз сарадњу једног дела козака са Трубецким на челу. Након јуначке одбране и страшних мука од глади, предала је најпосле пољска одбрана Кремљ руској војсци.

Номинелна сверуска бољарска влада, која је била у опсади заједно са Пољацима, ликвидирана је, а њени чланови су били послати на своје баштине. На сазвани земаљски сабор дошло је велико мноштво посланика свештенства, племства, грађанства и слободних сељака; били су заступљени и козаци, који су опет јако дигли главу, нарочито после разиласка великог дела спахиске војске. Након дугог већања и многих сплетака донете су ове одлуке: 1) да се не бира никакав странац за цара; 2) да се не бира син другог лажног Димитрија; 3) да се бира неки члан великих домаћих породица. Најзад би једногласно изабран за цара Михајло Романов, шеснаестогодишњи син митрополита Филарета. Велика популарност породице Романова, као и самог Филарета; њихове добре везе са козацима као и са другим сталежима; најпосле особине самог кандидата, који се сматрао веома мирним и према томе погодним за остатке бољарског сталежа, довели су до избора Михајлова. Много је овоме успеху Романова допринела и њихова веза са старом династијом. Русија је тако поново добила цара, призната од велике већине земље. Она је тако, у часу велике опасности, сачувала своју државну самосталност.