Istorija Rusije (A. Jelačić) 10

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA X.
Doba Velike Bune. »Smutno Vreme.«

Smrću Ivana Groznog ulazimo u predvečerje katastrofe, koja je Rusiju zadesila na početku XVII stoleća. Savremenici pričaju o pustoši čitavih pokrajina, usled bežanja stanovništva u masama; naročito ovo ističu statistički spisi onog vremena t. zv. »piscove knjige.« Zbog nedostatka radne snage dolazi znatno opadanje zemljoradnje i nesigurnost ekonomskog položaja srednjeg i nižeg plemstva, kome su seljaci obrađivali zemlju, izdržavajući ga svojim radom, dok je samo plemstvo vršilo ratnu službu. Plemstvo ne samo da ne može više služiti vojsku, niti da izvede u polje potrebne vojničke snage (naoružane seljake), nego jedva može da uopšte opstane.

Međutim, velika vlastela, u koliko nije uništena, ima, kao i veliki manastiri — vlasnici ogromnih imanja, mogućnosti da pozove na svoje velike latifundije one seljake, koji nisu pobegli u stepe ili u tuđinu, obećavajući im mnogo povoljnije uslove za život i rad, nego što behu oni koje seljaci imaju kod manjih i sasvim sitnih gospodara. Tako počinje borba, ali ne samo ekonomska, nego prava, oružana borba, zbog poseda ljudi. Veliki posednici vuku seljaka bilo milom bilo silom na svoja imanja; s jeseni, naročito oko jesenskog Đurđev-dana (to je starinski rok, kad su seljaci menjali gospodara), po velikoruskim selima su na dnevnom redu oštri sukobi i formalne bitke. Ova borba to je druga vidna crta opšte krize, pored ili kao posledica onog begstva naroda. Treća vidna crta — to je politička borba između carske vlasti i kneževsko-boljarskog staleža. U toj se borbi srednje i niže plemstvo sve više ističe na strani carevoj, uzimajući ulogu sasvim nalik na onu, koju su imali srednji staleži u zapadnoj i srednjoj Evropi za vreme borbe kraljeva i njihovih vasala.

Kad tome svemu dodamo izvesne nemire u sredini gradskog stanovništva, bar prestoničkog, i njegovu, stranačku pocepanost, dobićemo vrlo tmurnu sliku moskovske države. Krimski han stalno sprema upade, pa ih izvodi u većem ili u manjem stilu. Poljsko-litvanska država rovari na zapadnim i jugozapadnim granicama, gde se skupljaju mase ruskih begunaca, koje su u begstvo naterali ne samo socijalna beda nego i politički motivi, a donekle čak i žeđ za pljačkaškim životom, i gde se, prema tome, stalno stvaraju bande opasnih razbojnika i nezadovoljnika, često pomaganih, a uvek toleriranih od poljsko-litvanskih vlasti. Švedska nije nikako prijatelj Moskve. Najzad, papski dvor i moćni isusovački red spremaju u tišini veliku političku akciju protiv šizmatičke Moskve, pošto nije uspela njihova prvobitna namera, da se Rusija izmiri sa jedinospasavajućom rimskom crkvom. Baš u vreme o kom govorimo pošlo je za rukom Rimu, da putem Unije učvrsti svoj položaj u Ukrajini, Beloj Rusiji i Galiciji.

A u to mutno vreme na prestolu moskovskom nalazi se jedan mladić, beskrajno pobožan, naivan, umno potpuno nerazvijen i sasvim lišen volje, drugi sin Ivana Groznoga Todor, koji je nasledio tog izvanredno talentovanog ali nesumnjivo nenormalnog cara. Živeo je još, do duše, mlađi sin Ivana Groznog — mali Dimitrije, o kom su govorili da jako liči na oca, — ali taj Dimitrije, udeoni knez uglički (na severu od Volge u jaroslavskoj pokrajini), pokazivao je očigledne znakove degeneracije, jer je patio od epilepsije, a sem toga od mnogih nije smatran kao zakonito dete, jer je bio rođen od pete venčane, a od sedme redovne žene Ivana Groznog. U takvim prilikama bilo je jasno da jedino može vladati careva okolina, te se postavljalo pitanje, kako da se ta okolina sastavi.

Ivan Grozni je, istina, bar prema pričanju nekih savremenika, naimenovao neku vrstu namesničkog direktorija sa pet lica, i to: ujaka Todorova Nikitu Romanova, kneza Ivana Šujskog, koji se proslavio pri odbrani Pskova od Batorija, kneza Mstislavskog, boljara veoma znatnog porekla ali malog uma, Borisa Godunova, plemića, šuraka Todorova, koji je bio oženjen njegovom sestrom, i Bogdana Bjeljskog, ljubimca Ivanova. Godunov i Bjeljski bili su ljudi iz »Opričnjine«. Dva kneza predstavljala su najviše veleposedničko plemstvo — boljarski stalež, dok je Romanov bio predstavnik boljara bez kneževske titule, a uz to je bio mladom caru najbliži srodnik. Namesništvo se vrlo brzo raspalo; ne zna se tačno iz kojih sve razloga. Zabeleženi su i neredi, uz učešće moskovskog građanstva. Romanov je umro, Bjeljskog su proterali, Mstislavskog su nasilno zakaluđerili, dok su Ivana Šujskog sa celim njegovim rodom oterali u daleko progonstvo, gde je većina Šujskih poginula. Od te katastrofe spasao se jedino knez Vasilije Šujski, budući car, koji je ostao uz Borisa Godunova. Tako je Godunov ostao sam kao neograničeni gospodar Rusije uz umno nesposobnog cara (1587.). Miljenik Ivana Groznoga, čovek usko vezan sa »Opričnjinom«, jer se oženio ćerkom najstrašnijeg »opričnjika« Maljute Skuratova, svirepog dželata, ubice mitropolita Filipa, on je lično uspeo da ne uzme neposrednog učešća u zločinima »opričnog« režima; na dvoru je uspeo da sebi osigura položaj još i kao rođak carevićev; pa je izvanredno dobro proučio opštu situaciju, ljude i prilike. On je bio rođeni političar velikog stila. U unutrašnjoj politici bio je omiljen kod srednjeg staleža, prijatelj i zastupnik interesa običnog plemstva i građana, zaštitnik sveštenstva, ali, u isto vreme, i veliki poštovalac svetovne prosvete. Želeći da crkveni položaj Moskve učvrsti, on je 1589. moskovskog mitropolita uzdigao na stepen avtokefalnog patrijarha. Sem toga Boris beše zatočnik što tešnjih ekonomskih veza sa Evropom. Pristaša mira, on je dobro razumevao međunarodnu situaciju Moskve, koja je zaista tražila sređenu miroljubivu politiku. Veoma lep, stasit, impozantna pojava, sa otmenim, sasvim vladalačkim, manirima, sa lepim glasom, Boris je bio kao stvoren za najvažniju ulogu u državi. Od godine 1587. do početka god. 1598. on je upravljao moskovskom Rusijom. Za to je vreme zemlja uživala mir, i unutrašnji i spoljašnji, prekinut samo jednom velikom navalom Tatara god. 1591. Ali, to je bilo zatišje pred buru.

Jedna tragična i krvava epizoda iz tog vremena izgleda da nije onda, kada se desila, izazvala preveliku uzbunu. 15. maja 1591. u svome gradu Ugliču, čak u svom vlastitom vrtu, poginuo je carević Dimptrije. Našli su ga sa presečenim grkljanom. Narod se odmah pobunio, poubijao je više ljudi, a među njima i jednog agenta moskovske vlade. Izaslata je odmah na lice mesta istražna komisija, sa knezom Vasilijem Šujskim. Ona je našla da se Dimitrije sam ubio, igrajući se sa nožem i dobivši napad epilepsije za vreme igre. Građani su bili osuđeni na teške kazne za ubistvo »nevinih« ljudi i čak je zvono sa gradskog zvonika otišlo u Sibir! Ali za vreme Velike Bune, koja je izbila desetak godina docnije, nikle su dve legende o ovom tragičnom i nejasnom događaju: prema jednoj, Boris je naredio ubistvo eventualnog kandidata za ruski presto, jer je bilo jasno da Todor neće imati dece, koja će živeti, i da će Boris možda i samu glavu, ali svakako položaj izgubiti, ako Dimitrije postane car. Prema drugoj legendi, Dimitrija je spasla od ruku ubica njegova okolina, a mesto njega bio je ubijen sin mesnog popa. Tako imamo tri objašnjenja za jedno isto delo. Oko ove tajne već su savremenici lomili koplja, pa su to nastavili posle i istoričari tako, da ni dan današnji nema opšte primljenog rešenja ove zagonetke. Jedino je bio jasan rezultat: nakon smrti Todorove presto će ostati bez zakonitog naslednika.

7. februara 1598. Todor je mirno umro sa blaženim osmehom na ustima, kao što je i živeo. Pričalo se, da su anđeli došli po njegovu svetu dušu i da je on s njima govorio. Na pitanje o nasleđu prestola Todor je odgovarao neodređeno, pozivajući se na božju volju.

Čim je Todor umro, njegova udovica Irina zakaluđerila se kao »velika inokinja« Aleksandra, te se povukla u manastir. Zemlja se ipak zaklela njoj na vernost. Uz nju je otišao u manastir, ali ne kao kaluđer, nego kao gost-zatvorenik njen brat Boris. Uprava je prešla u ruke patrijarha, Borisova prijatelja, Jova, i boljarskog saveta »Dume.« Privremena vlada sazvala je zemaljski sabor. Zadatak sabora bio je vrlo važan: trebalo je izabrati cara! Moskva, koja je bila baština Kaljitina doma, osećala se vrlo čudno u ovoj novoj, toliko neobičnoj situaciji. Bilo je više kandidata, iz kneževskog reda potomaka legendarnog Rurika i istoriskih Vladimira Svetog i Aleksandra Nevskog, i potomaka litvanskog velikog kneza Gedimina. Kandidata bez kneževske titule bila su dva: Todor-Nikitić Romanov, brat od ujaka počivšeg cara i glava neobično popularne porodice Romanova, sam čovek neobične lepote, plemenitog i jakog karaktera i velike pameti; i uz njega šurak carski i doskorašnji namesnik Boris Todorović Godunov. Ne samo simpatije, koje je prema njemu imao patrijarh, ne samo njegovo potajno rovarenje uz rasipanje novca među birače — članove sabora i među prestonički puk, koji je, prirodno, uticao na saborsku većinu, nego i socijalni program Bo-risov i popularnost, koju je uživao kod srednjih staleža, koji su sačinjavali saborsku većinu, doveli su Borisa na presto »moskovski i sve Rusije.« Njegov je uspeh olakšalo suparništvo između drugih velikaša, koji nisu imali iza sebe neke jače stranke sa određenim socijalno-političkim programom, nego samo lične koterije. Tako je Boris na koncu konca bio jednoglasno izabran i nakon tobožnjeg dugog odricanja i ponovnih molbi sabora i gomile i pretnje patrijarha da će na njega baciti prokletstvo, ako se i dalje bude opirao, Boris je primio carski venac, te se nekoliko meseci docnije krunisao sa velikom raskoši i sjajem.

Boljarski stalež držao se veoma rezervisano prema Borisu, i već su se onda sigurno kovale zavere, koje su uskoro urodile plodom, veoma opasnim po Borisa. Iako izabran od cele zemlje, Boris, taj, prema rečima jednoga savremenika, »rabo-car« t. j. car iz robova, nije se osećao siguran na prestolu. Sam tekst zakletve, koju je propisao zemlji, svedočio je o nesigurnosti i nekoj plašnji nosioca vrhovne vlasti. Ali su prve godine njegove vladavine prošle u potpunom miru, te su bile nastavak prethodnog carovanja, kada je Boris bio samo namesnik. Nakon nekoliko mirnih godina nastale su među boljarima neke zavere, ne zna se pozitivno da li prave ili fiktivne i u koliko udešene od tajne policije. Iza toga su došli progoni najuglednijih boljara sa Romanovima na čelu, čiji je šef Todor bio nasilno zakaluđeren (Filaret). Uz to su se javile i neke tamne intrige, a sa poljske strane širile su se neke čudne vesti. Najzad došla je strašna glad. koja je svet bacila u očajanje i čak ga dovela do ljudožderstva. Zbog gladi mase robova behu od gospodara isterane iz kuća. Te mase su stvarale čitave čete razbojnika, čak u blizini same Moskve, dok je drugi njihov deo bežao preko granice, u Ukrajinu, koja je bila sva u vrenju i samo čekala znak za upad. Taj dugo očekivani znak dala je jedna ličnost tamnog i nepoznatog porekla, koja je silno delovala na savremenike.

Pojavio se beše neki mladić, koji se prvo tajno, malobrojnim intimnim prijateljima, a onda sasvim javno predstavljao kao carević Dimitrije, koji se tobož čudom spasao od ubica. Njega su priznali i pomogli mnogi poljski velikaši, papski dvor i masa ruskih političkih begunaca, — šarena jedna gomila, u kojoj su se članovi uglednih kneževskih porodica mogli naći pored odbeglog boljarskog roba ili uz kozaka, t. j. slobodnog čoveka vojnika bez određenog građanskog zanimanja i staleške pripadnosti. Sa rezervom i vrlo oprezno pomagao je novog Dimitrija i Sigismund III Vaza, poljski kralj. Dok je bio živ Boris, Dimitrije i njegovo šareno društvo nisu mogli postići trajna uspeha ni napredovati prema Moskvi. Boris je, da umiri svet, predložio da se poginuli carević Dimitrije proglasi za svetog mučenika, i naredio je, da se njegove mošti prenesu iz Ugliča u Moskvu.

Kad je Boris umro, iako se Moskva zaklela na vernost njegovoj udovici i sinu Todoru, njegova porodica nije mogla da se održi na vlasti. Glavna vojska Borisova naslednika prešla je na stranu pretendenta; na to je Borisova porodica zbačena s prestola i internirana u njihovoj boljarskoj kući, a najzad je na grozan način bio ubijen nesrećni car Todor i njegova majka, dok je carevna Ksenija ostavljena za utehu lažnom Dimitriju.

Novi Dimitrije je svečano ušao u Moskvu, oduševljeno pozdravljen od cele zemlje, bar javno, »a čak i od carice Marije, udove Ivana Groznog, kao sin njen i Ivanov. Veština i sigurnost, s kojima je Dimitrije istupao, imponovale su ne samo savremenicima, nego i istoričarima, tako da ima istoričara, i Rusa i stranaca, koji još i danas veruju, da je Samozvanac zaista bio pravi Dimitrije. Današnja većina istoričara složna je u tome, da Dimitrije nije bio samo varalica nego i prevaren, t. j. da je on bio ubeđen u svoje carsko ime i poreklo, i da je pripremljen za svoju ulogu veoma verovatno u krugovima moskovskih boljara. Potpuno je dokazano da je bio čovek moskovskog vaspitanja iako je, donekle, imao pored toga i nešto evropskog obrazovanja; da je bio čovek sa lepim državničkim i vojničkim sposobnostima, da je bio dobar govornik i u glavnom veoma privlačna pojava; — ali ko je on bio po svome poreklu, to se još uvek ne zna pouzdano. Ono, što je učinilo najveći utisak i na savremenike i na potomstvo, pa i na istoričare, to je ponašanje Dimitrijevo u aferi Vasilija Šujskog. Ovaj spletkaš, koji je prvo tvrdio da se Dimitrije sam ubio, onda da je bio ubijen i da ga treba proglasiti za mučenika, zatim, da nije bio ubijen nego da je spašen i da je pretendent doista pravi Dimitrije, počeo je na kraju širiti glasove, kako je Boris naredio da se ubije carević i kako je ta naredba bila izvršena, i kako je novi car samozvanac. Dimitrije je stavio Šujskog pod istragu, predao ga sudu zemaljskog sabora i, pomilovao ga, kad ga je sabor osudio na smrt, pa mu je vratio i imanje, i čast, i položaj i doveo ga u svoju najbližu okolinu. Ovaj plemeniti, ali bezumni i lakomisleni postupak stao je Dimitrija glave, jer je Šujski odmah počeo da ponovo sprema zavere. Iako je popularnost Dimitrijeva počela nešto da opada zbog njegova slobodoumlja i nepažnje prema izvesnim običajima i praznovericama predaka, naročito zbog oholog ponašanja njegove verenice — carice, poljske plemkinje, koja je zajedno sa ocem i velikom poljskom pratnjom na svakom koraku vređala verske osećaje i nacionalni ponos Moskovljana, ipak je Dimitrije bio još dovoljno jak da osujeti otvorenu bunu. Ali, pred zoru, 17. maja 1606., Šujski i njegove pristaše pobuniše narod vešću, da caru preti opasnost od Poljaka, te, dok je narod udarao na Poljake, opijene vinom svadbene gozbe (car se tek pre desetak dana venčao), zaverenici se uputiše dvorcu, gde su već ranije uspeli da nameste kao stražare svoje pouzdane ljude. Dimitrije se našao gotovo usamljen pred zaverenicima, i poginuo je zajedno sa svojim doglavnikom Basmanovim, koji je pre godinu dana prešao sa celom carskom vojskom na njegovu stranu. Ubijenog Dimitrija izmrcvarili su tako grozno, da mu se lice nije moglo raspoznati. Odmah se stvorila nova legenda, kako mu je i ovog puta uspelo da se božjom milošću spase iz ruku ubica.

Dva dana kasnije vođa zavere Vasilije Šujski bio je od svojih pristaša izvikan za cara. Stupajući na presto on je objavio, da je Dimitrije bio samozvanac, »jeretik,« i da je pravog carevića ubio Godunov u Ugliču, a da je »blagovjerni gospodar car i veliki knez Vasilije Ivanović blagoizvoleo stupiti na presto po molbi sviju staleža moskovske države,« po naslednom pravu, kao najstariji potomak Aleksandra Nevskog. U sabornoj crkvi car Vasilije se zakleo, da neće bez svojih boljara osuđivati na smrt i gubitak imanja svoje podanike, da neće slušati lažne dostave i da neće kažnjavati zajedno sa krivcima i njihove nedužne rođake. Međutim je telo ubijenog lažnog Dimitrija ležalo izmrcvareno, izvrgnuto ruglu, pa je onda spaljeno, a njegov pepeo je odnelo topovsko zrno u pravcu odakle je Dimitrije došao.

Dolaskom Vasilija Šujskog za cara nije bila rešena politička kriza moskovske Rusije. Vladavina Šujskog i po svom postanku i po poreklu samog cara i po sastavu njegove okoline beše očigledna reakcija boljarskog staleža. Neki podaci kazuju, da je Šujski imao s početka težnju da se osloni na nešto širu socijalnu bazu, ali mu to nije pošlo za rukom. Vrlo su brzo izbili jaki pokreti, upereni protiv njegove vladavine. Ovi su pokreti imali izrazito socijalno obeležje, pošto su u njima sudelovali svi staleži moskovskog društva, naročito, kozaci, seljaštvo i robovi. U ovu borbu su se posle umešali tuđinci, tako da je moskovska država došla na rub propasti. »Ljudi su se kolebali tamo-amo, kao ovce koje nemaju pastira«, kaže jedan savremenik, knez Katirev-Rostovski; dok drugi odlični pisac i viđeni učesnik događaja, kaluđer Trojickog Manastira, Avramije Paljicin, govori kako je ruska zemlja »sva pala u bezumno stanje«. U borbi nisu ništa i nikoga štedeli Isti Paljicin priča kako u crkvama zatvarahu konje, a pse hraniše na oltarima... a putirima svete tajne služahu se za pijančenje...«

Sami događaji ovog dela »Velike Bune« razvijali su se sledećim redom: prvo je izbila čisto socijalna buna Bolotnjikova, jednog odbeglog velikaškog roba, koji je prošao kroz sito i rešeto, robovao po turskim galijama i proputovao veliki deo Evrope. Pokret Balotnjikova, formalno vezan sa imenom cara Dimitrija, koji se tobože spasao od zločinaca i boljara, predstavljao je otvorenu pobunu siromaha, robova i kmetova-seljaka protiv gospode i bogataša. Proglasi Bolotnjikova bili su veoma karakteristični u tom pogledu. U njima se svet pozivao na ubistva i pljačku. »Buntovnici«, vele izveštaji vladinih agenata, »naređuju boljarskim robovima da ubijaju njihove boljare, pa im obećavaju boljarske žene, baštine i spahiluke; protuvama i lopovima bez imena naređuju da ubijaju bogate trgovce i uopšte trgovački stalež i da pljačkaju njihovu imovinu i pozivaju ih, te zločince, k sebi i hoće da im dadu i boljarsko zvanje i vojvodsko.« Odziv na ove proglase bio je izvanredno velik; »skupili su se«, veli savremenik, »boljarski ljudi (t. j. roblje i druga čeljad) i seljaci, njima se pridružiše građani sa Ukrajine, i strelci (t.j. vojnici stalnog kadra, koji su se u mirno vreme bavili gradskim zanatima i sitnom trgovinom), i kozaci, te počeše po gradovima hapsiti načelnike i bacati ih u tamnice i razoravati imanja i domove svoje gospode i pleniti njihovu imovinu.« Taj pokret bio je jedno vreme podupiran od čitavog plemstva južne Velikorusije sa vatrenim političarima-vođama srednjeg plemstva braćom Ljapunovima na čelu. Ovo je veoma zanimljiv prilog karakteristici ondašnje potpune pometnje u pojmovima sviju društvenih staleža. Ali su se uskoro saveznici razišli, pa se plemićska vojska Ljapunova pridružila caru Vasiliju. Socijalno-revolucionarni pokret Bolotnjikova bio je posle toga u krvi ugušen. »Po naredbi cara Vasilija«, priča jedan od ondašnjih svedoka, Tatari i Čeremisi (divlja plemena sa Volge) zaratiše na ljude ukrajinskih i sjeverskih gradova i srezova, te ih robljahu i imetak im pljačkahu«, što su tobože izdali moskovsku državu i ubijali ljude cara Vasilija. Odmah po tom javio se drugi lažni Dimitrije. Taj čovek, tamnog porekla, bio je, za razliku od prvog samozvanca, jedna obična varalica. Njemu je Moskva dala ime »vora«, t. j. lopova ili zločinca. Ali je »Vor« ipak postigao velike uspehe. Veliki broj pokrajina i gradova potpao je pod njegovu vlast. On je stvorio svoju prestonicu kraj Moskve, u selu Tušinu, Njegove pristaše, takozvani »Tušinci«, behu šarena gomila: tu su se viđale u velikom broju strane avanturiste — poglavito Poljaci, pa kozaci, odbegli robovi i pobunjeni kmetovi; a u isto vreme, pored njih, i vladike, igumani, sveštenstvo, trgovci, plemići, pa čak i boljari. Tušinski tabor imao je pretenziju da bude prava carska prestonica, sve dotle, dok im nije još pošlo za rukom da osvoje Moskvu, gde se drhteći još držao car Vasilije. U Tušinu beše imenovan čak i patrijarh sve Rusije, vladika Filaret, bivši boljar Todor Romanov, od vremena prvog samozvanca mitropolit rostovski. Susedstvo dve prestonice delovalo je porazno na ondašnji politički moral; stvorio se tip takozvanog »pereljota«, čoveka, koji je »ručavao kod cara Vasilija a večeravao kod cara Dimitrija«, te je i na jednoj i na drugoj strani tražio obilatu nagradu samo zato što je »pripoznao istinitog gospodara«. Najzanimljivija epizoda građanskog rata onog doba bila je šesnaestomesečna opsada Trojickog Manastira od strane Tušinaca i Poljaka, u kojoj su posada i kaluđeri pokazali mnogo junaštva i o kojoj su se pričale čitave legende.

Međutim su stranci, Šveđani i Poljaci, počeli posredovati u moskovskim poslovima, videći da je Moskva lak plen za preduzimljive susede. Švedsku intervenciju tražila je vlada cara Vasilija. Na čelu zajedničkog švedsko-ruskog odreda nalazio se nećak carev, knez Mihajlo Šujski-Skopin, ondašnja nada moskovske Rusije, mlad čovek, sjajno obdaren vojničkim i političkim sposobnostima. Poljski kralj Sigismund III Vaza našao se pobuđen da zbog tog švedskog posredovanja i sam ustane protiv Rusije. Krenuvši u rat on je naredio Poljacima da napuste »Vora« i da stupe pod kraljevske zastave. Ali veliki deo Poljaka i ruskih Tušinaca ostao je ipak uz »Vora«, dok je drugi deo ruskih Tušinaca otišao u logor Sigismundov, pa mu ponudio da izabere njegova sina Vladislava za ruskog cara. 4. februara 1610. godine zaključen je prvi ugovor između ruskih pristaša Vladislavljevih i kralja Sigismunda.

Skopin je za to vreme čistio zemlju od neprijatelja i usled, toga se položaj cara Vasilija očigledno popravljao. Ali na jednom ručku kod carskog brata Skopinu je pozlilo; za vrlo kratko vreme njega nije bilo više u životu; umro je verovatno od tifusa. Javno mnenje optuživalo je međutim ženu careva brata, da je ona otrovala Skopina, eventualnog naslednika prestola i suparnika njenog muža. Kada je taj carev brat, i zbog svoje nesposobnosti i zbog neplaćanja plate vojnicima-strancima, izgubio bitku sa Poljacima (kod sela Klušina, na putu Smoljensk—Moskva), u Moskvi se digla buna; cara Vasilija su zbacili s prestola i nasilno zakaluđerili. Iz straha pred »Vorom«, Moskva se zaklela na vernost poljskom kraljeviću »caru Vladislavu Žigimontoviću«, te je privremena vlada, sastavljena od sedam boljara, predala Moskvu u ruke poljskom vojnom odredu.

Vođa poljske vojske, Žolkjevski, vešto je spremio teren za kraljevića Vladislava. On nije samo zaposeo Kremlj, uzevši pod nadzor i patrijarha i boljare namesnike, nego je cara Vasilija i njegovu braću poveo sa sobom u Poljsku, kao zarobljenike, a najuglednije ljude u Moskvi uputio je Sigismundu pod Smoljensk kao »veliko poslanstvo«, da mole Vladislava da izvoli primiti carski venac i preći u pravoslavlje. Bio je tom prilikom izrađen i ugovor, nalik na onaj od 4. februara, o pogodbama, pod kojima Vladislav treba da vlada moskovskom državom.

I u jednom i u drugom ugovoru glavne su misli ove: carska vlast dobija karakter ograničene vlasti; staležima se obezbeđuje izvestan minimum prava, nalik na ona, koja su bila uneta, u svoje doba, u »Veliku povelju o slobodama engleskog naroda« (1215.) ili u »Zlatnu bulu« kralja Andrije (1222.). Svu vlast car vrši zajedno sa Boljarskom Dumom, zakonodavstvo izdaje uz saradnju »Saveta cele zemlje«, t. j. Zemaljskog Sabora. Veliku su brigu imali sastavljači ugovora o tom, da se sačuvaju neokrnjeni stari običaji zemlje, naročito njeno pravoslavlje. U novom ugovoru izostavljena je zanimljiva tačka iz prvog, u kojoj car obećava, da će unapređivati one »manje« ljude, koji to budu zaslužili i da će svima dopustiti putovanje u inostranstvo radi školovanja.

Kralju Sigismundu i njegovoj okolini nije bilo mnogo stalo do toga, da dovedu na moskovski presto Vladislava. Oni su radili na tom da sam Sigismund postane car moskovski, kao što je već bio kralj poljski i veliki knez litvanski, i da se onda stvori na istoku Evrope jedna ogromna država pod njegovom vlašću. U tom je smislu činjen pritisak na »veliko poslanstvo«, od koga su tražili još i to, da naredi Smoljensku da se preda Sigismundu. Na kraju krajeva Smoljensk je bio primoran na kapitulaciju, dok se poslanstvo pocepalo: jedni su učinili po volji Sigismundu, a oni koji su ostali uporni bili su jednostavno internirani u Poljskoj.

U Rusiji je, međutim, i dalje plamtio građanski rat. Čete Poljaka, kozaka i pobunjenih kmetova i robova pustošile su zemlju; naročito su tom prilikom stradale spahije i bogato građanstvo. Svaka trgovina i svaki saobraćaj po rekama bio je obustavljen. Zajednička socijalna opasnost revolucionarnog prevrata pobudila je srednje staleže da traže nekakav kompromis; a očigledna opasnost za sam opstanak samostalne države i crkve takođe je delovala na njihovo zbližavanje i davala započe-toj borbi nacionalno-verski karakter. Moskva, posednuta od jakih odreda poljskih vojnika, nije mogla da stane na čelo pokreta, ali je u njoj ipak došlo do okršaja sa Poljacima i do otvorene bune. Zbog toga su, 17, marta 1611., Poljaci većim delom zapalili rusku prestonicu. Ali to nije smirilo pokret. Patrijarh, kao vođa naroda, upućivao je proglase na narod, u kojima ga je pozivao da istraje u borbi. Drugi slični proglasi upućivani su iz Troickog Manastira i iz mnogih gradova, u kojima se sad pojavio običaj da se uzajamno dopisuju, da saopštavaju jedni drugima vesti i predlažu mere za zajedničku odbranu od neprijatelja. To ima uspeha. U junu 1611. god. pod Moskvom se javlja ogromna nacionalna ruska vojska, sastavljena i od mobilisanih spahija i od gradskih odreda i od kozaka, na čelu sa tušinskim boljarima knezom Trubeckim i atamanom Zaruckim (Tušinski »car« bio je u decembru 1610. god. ubijen). 30. juna 1611. godine sastao se u logoru kraj Moskve zemaljski sabor, koji je izabrao triumvirat za upravljanje zemljom. U nj su ušle spomenute vođe kozaka i vođa plemstva Prokop Ljapunov. Po detaljnim odlukama Sabora uprava zemlje beše uređena po starinskim propisima; obnovljene su središnje državne ustanove, koje su odgovarale ministarstvima finansija, vojske, policije i pravde jedne moderne države. Donete su važne odluke protiv kmetova i robova, kojima je naređeno da se vrate svojim gospodarima, kozacima je oduzeto pravo, da dodeljivanjem spahiluka ulaze u red spahija. Ova poslednja odluka bila je sudbonosna po ceo pokret: kozaci su pozvali na razgovor vođu plemstva, Ljapunova, pa su ga mučki ubili. Većina plemstva i gradskih odreda odmah napusti logor. Tako je propao prvi pokušaj jedne nacionalne akcije. Ali nisu iščeznuli socijalni, nacionalni i verski motivi za njegovu obnovu. I zbilja, uskoro je stvoreno drugo središte rada za spasavanje zemlje. Bogati trgovački grad Nižnji Novgorod sa svojim uglednim građaninom Kosmom Miljinim stao je na čelo pokreta. Njemu se pridružiše mnogi drugi gradovi, pa i seosko stanovništvo, bogati i slobodni seljaci severne Rusije. Bogati ljudi pozajmljivali su državi velike novčane svote, a na niže gradske staleže udariše nove namete i poreze. Gradska buržoazija uspela je tim sredstvima da prikupi toliko novca, da je mogla podići i izdržavati čitave odrede spahiske konjice i gradsko-seljačke pešadije. Za vođu ove vojske bi izabran knez Dimitrije Požarski, vojskovođa drugog reda, ali čovek pošten i hrabar.

Polako i veoma oprezno, boreći se sa izvanredno velikim teškoćama, nižegorodska vojska osvojila je sever i istok moskovske države; stvorila je pogodnu bazu i prestonicu u Jaroslavu na Volgi, i onda je razbila konačno Poljake pod Moskvom, uz saradnju jednog dela kozaka sa Trubeckim na čelu. Nakon junačke odbrane i strašnih muka od gladi, predala je najposle poljska odbrana Kremlj ruskoj vojsci.

Nominelna sveruska boljarska vlada, koja je bila u opsadi zajedno sa Poljacima, likvidirana je, a njeni članovi su bili poslati na svoje baštine. Na sazvani zemaljski sabor došlo je veliko mnoštvo poslanika sveštenstva, plemstva, građanstva i slobodnih seljaka; bili su zastupljeni i kozaci, koji su opet jako digli glavu, naročito posle razilaska velikog dela spahiske vojske. Nakon dugog većanja i mnogih spletaka donete su ove odluke: 1) da se ne bira nikakav stranac za cara; 2) da se ne bira sin drugog lažnog Dimitrija; 3) da se bira neki član velikih domaćih porodica. Najzad bi jednoglasno izabran za cara Mihajlo Romanov, šesnaestogodišnji sin mitropolita Filareta. Velika popularnost porodice Romanova, kao i samog Filareta; njihove dobre veze sa kozacima kao i sa drugim staležima; najposle osobine samog kandidata, koji se smatrao veoma mirnim i prema tome pogodnim za ostatke boljarskog staleža, doveli su do izbora Mihajlova. Mnogo je ovome uspehu Romanova doprinela i njihova veza sa starom dinastijom. Rusija je tako ponovo dobila cara, priznata od velike većine zemlje. Ona je tako, u času velike opasnosti, sačuvala svoju državnu samostalnost.