Историја Русије (А. Јелачић) 0

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић


ПРЕДГОВОР.

Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век.

У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно-политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу.

У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као "Црвени" или "Галички Руси", "Русини", "Галичани" или просто "Руси" остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана.

У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама.

Толико, као уводна реч, у моје дело.

Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски.

Др. А. Јелачић.