Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.26

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XXVI. Спољни послови.

Границе југословенске државе утврђене су на мировној конференцији у Паризу. Као савезница западних сила наша држава је 28. јуна год. 1919. у Версаљу потписала уговор о миру са Немачком, од које није имала ништа да тражи у територијалном погледу, али је за огромне претрпљене штете и жртве имала да се наплати материјално. Како је Аустро-Угарока Монархија престала да постоји у јесен год. 1918., то се уговор о миру није могао склапати са њом као целином, него се склопио посебно са Аустријом у Сен-Жермену 10. септембра год. 1919., а са Мађарском у Трианону 4. јуна год. 1920. Са Бугарском је склопљен мир у Нејиу 27. новембра год. 1919. Последњи је, и за Југословене више формално, склопљен мир са Турцима у Севру 10. августа год. 1920. Од тих уговора за Југославију су најважнији Сен-Жерменски, Трианонски и Нејиски. У Сен-Жерменскоме санкционисано је одвајање бивших аустриских области које су ушле у састав Југославије, и на основу тога су утврђене данашње границе наше државе према западу и северозападу. За једну зону у Корушкој, спорну између нас и Аустриске Републике, био је одређен плебисцит; али, тај је испао на словенску штету (22,025 гласова пало је за Аустрију, а 15,278 за нашу државу). У Трианонскоме уговору признала је Мађарска стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца и данашње границе, које су јој ту одређене. По Нејискоме уговору Бугарска је имала уступити Југославији струмичку област, која јој је била остављена год. 1913., а у старим границама срезове царибродски и босиљградски као исправку по Србе дотада неповољне источне границе. Тако су током год. 1920. сређена главна питања са бившим непријатељима; требало је, после тога, средити спорна питања и са савезницима, а у првом реду са Италијом.

Талијани, који су дошли у Далмацију, понашали су се према нашем народу отворено непријатељски. Главнији Хрвати и Срби бише похватани, затворени и одведени чак у Сардинију. Са њима се поступало са пуно цинизма, без обзира, готово свуда са пуно мржње. Спор око извршења Лондонскога уговора постајао је из дана у дан ове оштрији. Француска и Енглеска биле су у обавези према Италији и нису могле много помоћи; али, зато је претседник Северноамеричких Уједињених Држава, Вилсон, био одлучан противник Лондонскога уговора, који је био чиста повреда начела народности и народнога самоопредељења, која су имала да триумфују после Светскога рата и да створе нову и бољу атмосферу у Европи. Вилсон је пристајао да се испуне неки талијански захтеви, признавао је њихово право стратешке границе, додељивао им је, услед тога, добар број Југословена, али је одбијао да призна њихове прохтеве у Далмацији и чисту политику империјализма. Његово држање деловало је и на енглеске и на француске државнике, да почну утицати на Италију и нагонити је да буде попустљивија. Стваране су све могуће комбинације и предлози за споразум. За већу сигурност Италије предлагана је потпуна неутрализација целе далматинске југословенске обале; одређивало се да извесна места, као Задар, дођу под суверенитет Лиге народа; Италији су уступана извесна далматинска острва. Талијанима је ипак све то било мало, мада су тим уступцима и поседом Валоне они уствари постајали господари Јадранскога Мора. Мада су сву своју симпатичну борбу против Аустрије годинама бранили начелом и правом народности, они су то право Југословенима сада отворено порицали. У односима са нама они су хтели превласт силе. Да се нису при томе устручавали и од насиља сведочио је најбоље случај Ријеке. Она није била у првобитном плану талијанских добитака. Да би смањили подручје борбе и сукоба измећу Југославије и Италије, савезници су предвиђали стварање једне мале Ријечке Државе под суверенитетом Лиге народа. На то је пристала и Југославија, а тобоже и Италија. Али, за кратко. Да омете тај план и »спасе« Ријеку Италији, искрцао се на ријечку обалу песник и вођ талијанских националиста Габриеле Данунцио са добровољцима, тајно помаган од талијанске владе и јавно од њене флоте, и 12. септембра год. 1919. посео је тај град и држао га скоро две године.

После дугих, и понекад оштрих преговора, у којима је Вилсон енергично заступао југословенско становиште и долазио у сукобе не само са Талијанима, него и са енглеском и француском делегацијом, дошло се најзад у Паризу до решења да се ликвидација тога спора остави непосредно Италији и Југославији. За Југославију то је свакако било теже, јер је имала сама да се носи са Талијанима, али и за саму Италију то решење није било много пријатно, јер је оно значило да је важност Лондонскога уговора, ипак, тиме била у битности оспорена и напуштена. Вилсонов отпор имао је свога утицаја и у дипломатским круговима и у јавном мишљењу. Италија је, због њега, морала прилично да попушта, мада је вешто и упорно бранила своју тезу доклегод је могла. У непосредним преговорима, завршеним споразумом у Рапалу 12. новембра год. 1920., дошло се најпосле до ових одлука: Италија је на далматинској обали добила Задар и његову непосредну околину као своје подручје; од острва добила је Црес, Лошињ, Ластово и Пелагруж; Ријека са својим ужим подручјем образује слободну и независну Ријечку Државу. У Истри и Горици Талијани су добили готово све што су тражили. »Југославија (пише Ј. М. Јовановић) изгубивши коначно толике територије и преко по милиона својих сународника, није добила право него неодређено обећање да их неће силом италијанизирати у Италији; није јасно рашчистила положај Албаније према Италији, није, најзад, добила, за оволике и овакве жртве, један политички споразум с Италијом, којим би се осведочиле пријатељске намере Италије према Југославији и њеној будућности на Балкану. Најтежа је обавеза наше земље, додана Рапалском уговору, да ће оптанте, мада италијанске поданике, сматрати као потпуно равне југословенским грађанима, без контра-обвезе италијанске владе да ће Југословени у Италији уживати сва и иста права, за школу, за цркву, за језик, за своја занимања, као и сами италијански држављани«. Рапалски уговор склопили су у име југословенске владе Анте Трумбић, Миленко Веснић и Коста Стојановић.

Ну, и после ликвидације спора Рапалским уговором, односи измећу Југославије и Италије нису могли да се трајно поправе. Кривице до Југославије нема у томе погледу доиста нимало. Италија је сматрала да је услед стварања Југославије лишена доброга дела плодова своје проблематичне победе; уосталом, и само стварање Југославије, моћне и јединствене, сматрали су многи талијански државници као негативан резултат исхода рата и гледали су у њему неку опасност по своје интересе. Као што је некада Млетачка Република сузбијала на све начине јачање хрватске, мађарске и српске власти на источној обали Јадранскога Мора, такве исте тенденције показује данас и њена снажна наследница. Макијавелијева отаџбина није презала ни од каква средства да постигне своје циљеве; непоштовање уговора или склапање уговора, који би само везали руке њиховим противницима, а које они, и кад су их доносили, нису увек мислили да их и извршавају, било је њихово опробано средство. Оно је примењено и према Југославији. Слободна Ријечка Држава, која би организована после Рапалскога Уговора током год. 1921., престала је да постоји већ 3. марта год. 1922. Тога дана, прекршивши још неосушени уговор, ушла је талијанока војска силом у Ријеку и запосела је трајно. Наша влада покушавала је да незванично заинтересује за то Друштво народа; али, та иначе корисна и племенита установа показивала се досад увек слаба и без утицаја у питањима у којима се радило о самовољи и крупнијим интересима које велике силе. Када је видела да је и опет остао као једини пут измирења с Италијом непосредни споразум, југословенска влада ушла је у преговоре са римском, признала је свршен чин заузимања Ријеке (27. јануара год. 1924.), и само је настојала искрено да бар сада, после свега шта је било, своје односе са великим суседом развије са што више поверења. Италија је у тај мах пристала да склопи са Југославијом пакт пријатељства, најпре стога да то питање отимачине Ријеке легализује пред Европом, а после да Југославију, уколико могне, искористи за своје привредне, финансиске и политичке добити. Нептунским конвенцијама од 20. јуна год. 1925. уређена су главна саобраћајна и правна питања између Италије и Југославије обзиром на Ријеку и питања постављена у вези са њеним новим стањем.

Нов елеменат сукоба између Италије и Југославије претстављало је питање Албаније. Италија је одавно почела да делује у Албанији. Сви господари Италије, почевши од Средњега века, Нормани, Анжујци, Млечани, налазили су у тој области најприродније и најближе подручје за ширење своје власти и љубоморно су устајали против сваког туђег утицаја на тој страни. Питање Албаније претстављало је најглавнију спорну тачку у целој балканској политици и између обновљене и уједињене Италије и Аустро-Угарске. Јак противник у Валони значио је, по талијанском схватању, непосредну опасност по саму Италију; он би држао готово кључ капије на Јадранскоме Мору, које су они одавно проглашавали и чак сматрали као своје. Стога је са великим негодовањем праћен у Риму интерес и утицај Југославије у Албанији, који се приметно осећао од год. 1919. Када већ није могла да потисне Југословене са далматинскога приморја, Италија је на сваки начин прегла да то учини са албанскога. У томе питању није могло бити никаква компромиса ни попуштања, ни пре ни после Рапала. Када је југословенска влада, у лето год. 1921., услед покрета за стварање Миридитске Републике, са којим је и она имала извесних веза, извела војску на границу и прешла демаркациону линију, талијанска влада је, заједно са енглеском, устала у заштиту неповредивости албанске државе и натерала је Југословене на повлачење. Савет Лиге народа, на енглеску оптужбу, осудио је том приликом поступак Југославије, који је, доиста, био непотребан са њеног националног гледишта и државне потребе, а који је при извођењу био лишен нужног такта.

После доласка на власт Бенита Мусолинија, вођа фашиста, борбене националне организације, која је Италији дала више дисциплине и новога потстрека, октобра год. 1922., односи са Југославијом нису били спочетка лоши. За његова времена признала је Југославија анексију Ријеке Италији и склопила пакт пријатељства (27. јануара год. 1924.). Основа тога пакта била је обавеза о узајамној помоћи за одржање стања створенога уговорима о миру, као и пријатељска неутралност у случају неизазванога напада које треће државе на уговарачке краљевине. У случају насилних упада на подручје које од ове две наново спријатељене државе оне се не би имале задржати на самој пријатељској неутралности, него би једна Другој указале дипломатску и политичку потпору. Али, тај пакт пријатељства није могао да се дуго одржи. Када је у лето те године превратом дошла на власт у Албанији такозвана национална група Фан Нолијева и почела на своме земљишту спремати, у споразуму са Бугарима, качачке чете за упад у наше подручје, Југославија је морала према тој влади да узме непријатељски став. Помагала је стога дотадањег срушеног шефа владе Ахмед-бега Зогу, човека који је правио раније пактове и са Аустријанцима и са Бугарима и по аустриским саопштењима примао новац од њих. Децембра год. 1924. упао је Зогу са извесним бројем својих присташа у Албанију, потиснуо је Нолија и узео власт у своје руке. Брзо потом он је постао претседник Албанске Републике, створене по примеру Кемал-пашине Турске. У Италији се на Ахмед-бегове везе са Србима гледало са пуно љубоморе; јачање југословенскога утицаја у албанској држави сматрало се просто као угрожавање непосредних талијанских интереса. Славофобија се у Италији била само утишала, али није престајала. Колико је била силна и необуздана показало се најбоље у јесен год. 1925. приликом фашистичких напада на југословенска уредништва, школе и домове у Трсту, Горици и по другим местима. Ове демонстрације и рушења довели су до првог јачег дипломатског сукоба између Југославије и Италије у ери пакта о пријатељству. Па, ипак, те демонстрације су се поновиле и идуће године, готово са циљем да сасвим помуте колико толико сређене односе. Мусолини, који је до краја год. 1925. учврстио свој режим, оживљава у Италији успомене на стари завојевачки Рим; његова политика добија отада све више борбен и донекле империјалистички карактер. Са планом, да одврати пажњу с унутарњих питања, фашистичка влада је хтела да пред талијански народ постави спољна питања, и то у облику који би могао да изазове националну забринутост. Без имало обзира на склопљени пакт о пријатељству службена политика Италије постаје све више антијугословенска. Нема фашистичке манифестације без поклича Далмацији. Сви непријатељи Југославије налазе у Италији сигурно склониште и потпору. Она систематски прихвата и храбри и све државе које су незадовољне уговорима о миру и које би хтеле да и на југословенски рачун накнаде своје губитке. С Апенинскога Полуострва подржавана је црногорска емиграција и помагани сви покушаји њених чета да се изазову нереди у Црној Гори; ту ће после бити прихваћени и политички незадовољници, па чак и зликовци из Хрватске. Бугарска и Мађарска постају најбољи пријатељи Италије; у Грчкој талијанска акција обара режим који је хтео обнову савеза са Југославијом. У Албанији она живо ради против Југославије, придобија на своју страну Ахмед-бега Зогу и 27. новембра год. 1926. склапа савез са његовом државом, који се ускоро прометнуо у талијански протекторат. Наскоро потом, почетком пролећа год. 1927., Италија је пустила у свет гласове како Југославија спрема упад у Албанију и насилну промену тамошње владе, изјављујући уједно, 19. марта, великим силама да то она не би могла равнодушно поднети. Југословенска влада, потпуно недужна у тој ствари, изјавила је одмах спремност да дозволи најширу контролу све европске јавности, политичке и војничке, да би се људи могли уверити о неоснованости тих вести. Повлачећи јасно своје политичке потезе, Италија је одмах потом, 4. априла, склопила пакт пријатељства са Мађарском. Наша држава, видећи куда циља талијанска политика, потписала је 11. новембра год. 1927. у Паризу већ раније уговорени пакт пријатељства са Француском. У Италији, која је под Мусолинијем, одраније, повела доста оштру политику супарништва са Француском, тај пакт изазвао је велико незадовољство; он је кварио њене планове према Југославији, коју је желела видети осамљену и окружену непријатељима. На тај пакт Италија је непосредно, већ 22. новембра, одговорила војним савезом са Албанијом, који има да траје двадесет година. Наш пакт са римском владом, којем је рок истекао 27. јула год. 1928., није више обновљен. Рим се несумњиво определио против нас; његова влада проглашава јавно да је вољна помагати ревизију уговора о миру, очевидно са намером да трајније веже уза се против нас Бугаре и Мађаре, а против Француза Немце.

Прва држава са којом је Југославија још год. 1920. склопила савезни уговор била је Чехословачка Република. Тај савез био је и најприроднији. Између ова два словенска народа постојале су током XIX века живе и сталне културне и политичке везе. Значај П. Ј. Шафарика, Ј. Колара и Љ. Штура за сву југословенску омладину и културу током прве половине XIX века истакли смо напред, говорећи о буђењу народне свести и јачању словенскога патриотизма. После њих, у истој традицији, Т. Масарик је васпитао читаве нараштаје српске и хрватске напредне омладине, и у најтежим приликама, као поводом велеиздајничкога процеса у Загребу и Фридјунгова у Бечу, залагао је сав свој велики ауторитет за одбрану Југословена. Читав низ чешких политичара, као К. Крамарж, В. Клофач, Милан Хоџа и др., били су у непосредним везама са нашим људима и узимали су реч у јавности о нашим питањима у бечком и пештанском парламенту и у заједничким делегацијама, бранећи наша гледишта. За време рата Т. Масарик и Е. Бенеш раде, као и Југословенски одбор, против Аустрије, и то често споразумно и паралелно са њим. И Чехословацима је, као и Југословенима, свануло када су поражене централне силе и скрхана хабзбуршка моћ; обојима је било у интересу да се одржи стање створено новим уговорима о миру; обе су државе желеле јачање словенске уместо германске и мађарске животне стваралачке снаге. Савез је био и политички веома потребан. Политички обрти у земљама Средње Европе, нарочито у Мађарској, где је већ дошло до очигледних примера, нису били искључени, и према њима је требало заузети извесно одређено гледиште, које би јасно говорило да је повраћање старога стања и немогуће и недозвољиво. 23. марта год. 1921. стигао је бивши аустриски цар из свога азила у Швајцарској у Мађарску, да би поново сео на њен престо. Али, брзо је морао да се врати натраг. Савет амбасадора у Паризу донео је 1. априла одлуку да се у интересу европскога мира не може дозволити повратак на власт члановима бивших династија. »Рестаурација Хабзбурга пореметила би основе мира«, гласила је њихова отсечна порука. Против авантуре Карлове устале су енергично Југославија, Чехословачка и Румунија; све три подједнако заинтересоване да се не ремети стање створено у Мађарској, која није никако хтела да се помири са њим. Овај догађај приближио је све те три државе и определио их да створе трајнију везу у некој врсти савеза. Тако је још тога лета, у преговорима од 7. до 10. јуна, створен савезни споразум између њих прозван »Малом антантом«, који се показао као солидан инструменат за одржање мира у Средњој Европи. Тај корисни и од народа у све три државе срдачно поздрављени споразум учвршћује се ове више. Румунију и Југославију тај уговор је обавезивао и на заједничке поступке према Бугарској у случају њене агресивности. Ускоро је тај савез знатно учвршћен и родбинском везом оба владарска двора, када се краљ Александар, 8. јуна год. 1922., венчао са Маријом, ћерком краља Фердинанда.

Савез Мале антанте брзо је добио прилику да енергично ступи у акцију. Цар Карло, недовољно поучен првом авантуром, поновио је и у јесен год. 1921. Октобра 22. он је на једном аероплану, заједно са женом, стигао у Угарску. Југославија и Чехословачка наредиле су одмах тим поводом деломичну мобилизацију. То је натерало велике силе да пожуре са Карловим уклањањем из Мађарске и да коначно учине крај таквим авантурама. На једном енглеском монитору одведен је цар Карло Дунавом до Црног Мора, па је пребачен чак на Мадеиру, где је наскоро и умро.

Савез са Грчком, која се под владом краља Константина показала као непоуздан друг у време наше најтеже невоље, обновљен је поново 17. августа год. 1926., за владе диктатора ђенерала Пангалоса. Грчкој, знатно ослабелој после пораза у Малој Азији и многих унутарњих криза, савез са Југославијом обезбеђивао је сигурност од сваког напада, а Југославија је опет њим осигуравала своју слободну зону у солунском пристаништу, преко потребну за њен извоз из целе јужне Србије. Али, четири дана после обнове савеза и склапања уговора са Југославијом Пангалос је био оборен, а као један од разлога његовом паду навођено је превелико попуштање Грчке нашој држави. Отада се Грчка почела туђити и постајати склона извесним талијанским сугестијама, под којима је и извела обарање Пангалосово, док није Венизелос, 4. јула год. 1928., поново дошао на власт у Атини и у извесном погледу поправио односе, мада је и он, колико се досад види, оријентисао грчку политику видно у правцу према Италији.

Срдачно се развијају везе између Југославије и Пољске Републике. Од 17. септембра год. 1926. постоји између њих пакт пријатељства који се све више учвршћује. Између Пољске и Југословена, чија је стара постојбина била на подручју данашње пољске државе, духовне су везе старог датума и обележене су крупним данима и именима у нашој историји. Не заборавља се са каквим је одушевљењем највећи песник дубровачке књижевности славио пољске победе над Турцима, или са каквим је одушевљењем Мицкијевић писао о нама и нашим народним песмама.

Међутим, све до данас нису обновљени дипломатски односи између Русије и нас, а и приватне су везе веома ретке и тешко се одржавају.

Са Бугарима се још није могло доћи до искреног споразума. Вођ земљорадничке странке, Александар Стамболиски, који је био противник рата са Србима и због тога био затворен, показивао је добру вољу да са Југославијом дође у ближе везе; али то је непосредно после рата ишло веома тешко. Срби су гледали још свеже гробове својих најближих, које су Бугари недавно клали и мрцварили, а међу Бугарима националне шовинисте беху поново почели да дижу главе кад су видели како је њихов злочиначки рад прошао без тежих личних последица. Македонствујушчи родољуби у Бугарској почињу доста рано свој рад. Већ с пролећа год. 1922. отпочиње поново у већој мери њихова стара четничка акција у Маћедонији, вођена као и пре, за време Турака, са много свирепости и цинизма. Велике чете комита, наоружане у Бугарској, које у Ћустендилу и његовој околици имају свој табор, нападају и пале поједина села, чак и жандарске касарне, воде борбе са потерама и угрожавају читаве срезове. Маћедонски четници, заједно са члановима Официрске лиге, налазећи да чак влада бугарских земљорадника ради против њихових традиција, извршише 9. јуна год. 1923. преврат у земљи, срушише ту владу и учинише покољ међу земљорадницима и њиховим политичким пријатељима. Тада би убијен и Стамболиски († 14. јуна год. 1923.), који беше искрено покушао да се споразуме са Србима на рачун македонствујушчих и да овима онемогући упаде у српско подручје. Тврди се чак да је у хартијама Стамболиског нађен један план, према којем је »Бугарска требала да се помири са тим да су источне границе наше један свршен чин и међународна аксиома, па да се одрекне за свагда освајања Маћедоније и да уђе у састав наше државе, било то путем једне федерације, било путем једне персоналне уније«. После погибије Стамболискога, односи између Србије и Бугарске погоршали су се једно време до опасне мере. Комитски упади бивају све чешћи и дрскији. Кад су, захваљујући будној пажњи војске и отпору становништва, упади већих чета постали немогући, прешло се у Бугарској на систем поверљивих тројки и на организовање атентата помоћу њих. Бугарска влада сама потстиче ириденту у нашој земљи и развија живу пропаганду против нас у иноземству. Дух освете у Бугарској још траје, и поред скупих искустава из година 1913. и 1915.—1918. Још се тамо радо примају сиренски гласова из Италије, још се негују везе са Мађарима, тражи се наслон на Турску, да би се сузбио утицај Југославије, или створили изгледи за повратак онога што је, у превеликој грамзивости, заувек изгубљено. Бугарска би свакако имала могућности за спокојнију будућност кад би хтела да стварност схвати јасно и да према њој удеси свој пут.

Времена која ми данас преживљујемо веома су тешка. Од последица Светскога рата, највећег и најсложенијег што историја памти, страдају и победници и побеђени; рушилачки и уништавајући инстинкти, који су господарили за време борбе, оставили су страховиту пустош и у материјалном и у духовном свету. Европска цивилизација ударила је осетно унатраг; уместо стремљења ка вишем и бољем, почело је враћање примитивном и дивљачком. У уметности свих врста пуно је негација традиције и тражења нових путева, чак и на странама које очигледно воде у варваризацију. Оглашава се рат људском разуму и траже се израз и влада потсвесног, без довољно свести о томе да потсвесно веома често граничи са бесвесним. Јавни морал је пољуљан. На њ је нарочито лоше утицала безобзирна јагма за новцем и уживањем, која се јавила као спекулантска коњунктура за време рата, да после њега затрује многе душе. Привредна криза, чији су узроци веома сложени, а последице данас тако тешке у целом свету, подносила би се несумњиво лакше да је било више моралног елемента у раду за ових последњих десет дванаест година. Историја зна да су такве појаве честе после свих великих катаклизама у свету. Слом једног стања и поретка не може да прође нигде и никад без већих потреса. Ми исто тако знамо да овакво стање не може проћи без снажне реакције, која ће доћи пре или после, и чији се извесни предзнаци назиру већ и сада. Како ће се ствари развијати у појединим земљама и код појединих народа тешко је рећи са изгледом на сигурност; историја није наука која претсказује будућност, мада може да јој одређује пут.

Ми Југословени имамо пуно разлога да са поверењем гледамо у времена која долазе. Откад постојимо ми нисмо под бољим условима улазили у историске процесе. Никад у нашој историји ми нисмо сви, као целина, у својој слободној држави могли да решавамо о својој судбини, као што је сада случај, нити су икад наше народне снаге биле овако повезане. Своју снагу ми смо досад тако често расипали за друге или је трошили у тешкој борби за одбрану; сва наша енергија ишла је досад несразмерно више за самоодржање него за пун развој наших духовних вредности. Кад погледамо шта је постигла сама Србија, за цигло један век, од 1804. до 1913., и поред веома тешких прилика у којима се развијала, и колико је позитивне вредности показала у њој наша раса, ми немамо никаква разлога да са малодушношћу посматрамо тешкоће једног момента. Народ који је показао толико борбености за чување свога права и свога места — доћи ће несумњиво до свога правога израза. Да то буде што пре и са што мање потреса зависи у првом реду од нас самих. Једном је речено да је историја учитељица живота, али да није имала никад правих ђака. Можда је то долазило отуд што њени примери нису увек изгледали довољно убедљиви. Код нас, у тим примерима, доиста, није било нимало оскудице; наш нараштај имао их је у изобиљу пред својим очима и осетио их је довољно у својој судбини. Живот који настаје има да покаже вредност искуства и на основу њега свесну вољу нашег народа да у заједничком напретку осигурава своју срећу.

КРАЈ.