Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.26

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


peti period.
XXVI. Spoljni poslovi.

Granice jugoslovenske države utvrđene su na mirovnoj konferenciji u Parizu. Kao saveznica zapadnih sila naša država je 28. juna god. 1919. u Versalju potpisala ugovor o miru sa Nemačkom, od koje nije imala ništa da traži u teritorijalnom pogledu, ali je za ogromne pretrpljene štete i žrtve imala da se naplati materijalno. Kako je Austro-Ugaroka Monarhija prestala da postoji u jesen god. 1918., to se ugovor o miru nije mogao sklapati sa njom kao celinom, nego se sklopio posebno sa Austrijom u Sen-Žermenu 10. septembra god. 1919., a sa Mađarskom u Trianonu 4. juna god. 1920. Sa Bugarskom je sklopljen mir u Nejiu 27. novembra god. 1919. Poslednji je, i za Jugoslovene više formalno, sklopljen mir sa Turcima u Sevru 10. avgusta god. 1920. Od tih ugovora za Jugoslaviju su najvažniji Sen-Žermenski, Trianonski i Nejiski. U Sen-Žermenskome sankcionisano je odvajanje bivših austriskih oblasti koje su ušle u sastav Jugoslavije, i na osnovu toga su utvrđene današnje granice naše države prema zapadu i severozapadu. Za jednu zonu u Koruškoj, spornu između nas i Austriske Republike, bio je određen plebiscit; ali, taj je ispao na slovensku štetu (22,025 glasova palo je za Austriju, a 15,278 za našu državu). U Trianonskome ugovoru priznala je Mađarska stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca i današnje granice, koje su joj tu određene. Po Nejiskome ugovoru Bugarska je imala ustupiti Jugoslaviji strumičku oblast, koja joj je bila ostavljena god. 1913., a u starim granicama srezove caribrodski i bosiljgradski kao ispravku po Srbe dotada nepovoljne istočne granice. Tako su tokom god. 1920. sređena glavna pitanja sa bivšim neprijateljima; trebalo je, posle toga, srediti sporna pitanja i sa saveznicima, a u prvom redu sa Italijom.

Talijani, koji su došli u Dalmaciju, ponašali su se prema našem narodu otvoreno neprijateljski. Glavniji Hrvati i Srbi biše pohvatani, zatvoreni i odvedeni čak u Sardiniju. Sa njima se postupalo sa puno cinizma, bez obzira, gotovo svuda sa puno mržnje. Spor oko izvršenja Londonskoga ugovora postajao je iz dana u dan ove oštriji. Francuska i Engleska bile su u obavezi prema Italiji i nisu mogle mnogo pomoći; ali, zato je pretsednik Severnoameričkih Ujedinjenih Država, Vilson, bio odlučan protivnik Londonskoga ugovora, koji je bio čista povreda načela narodnosti i narodnoga samoopredeljenja, koja su imala da triumfuju posle Svetskoga rata i da stvore novu i bolju atmosferu u Evropi. Vilson je pristajao da se ispune neki talijanski zahtevi, priznavao je njihovo pravo strateške granice, dodeljivao im je, usled toga, dobar broj Jugoslovena, ali je odbijao da prizna njihove prohteve u Dalmaciji i čistu politiku imperijalizma. Njegovo držanje delovalo je i na engleske i na francuske državnike, da počnu uticati na Italiju i nagoniti je da bude popustljivija. Stvarane su sve moguće kombinacije i predlozi za sporazum. Za veću sigurnost Italije predlagana je potpuna neutralizacija cele dalmatinske jugoslovenske obale; određivalo se da izvesna mesta, kao Zadar, dođu pod suverenitet Lige naroda; Italiji su ustupana izvesna dalmatinska ostrva. Talijanima je ipak sve to bilo malo, mada su tim ustupcima i posedom Valone oni ustvari postajali gospodari Jadranskoga Mora. Mada su svu svoju simpatičnu borbu protiv Austrije godinama branili načelom i pravom narodnosti, oni su to pravo Jugoslovenima sada otvoreno poricali. U odnosima sa nama oni su hteli prevlast sile. Da se nisu pri tome ustručavali i od nasilja svedočio je najbolje slučaj Rijeke. Ona nije bila u prvobitnom planu talijanskih dobitaka. Da bi smanjili područje borbe i sukoba izmeću Jugoslavije i Italije, saveznici su predviđali stvaranje jedne male Riječke Države pod suverenitetom Lige naroda. Na to je pristala i Jugoslavija, a tobože i Italija. Ali, za kratko. Da omete taj plan i »spase« Rijeku Italiji, iskrcao se na riječku obalu pesnik i vođ talijanskih nacionalista Gabriele Danuncio sa dobrovoljcima, tajno pomagan od talijanske vlade i javno od njene flote, i 12. septembra god. 1919. poseo je taj grad i držao ga skoro dve godine.

Posle dugih, i ponekad oštrih pregovora, u kojima je Vilson energično zastupao jugoslovensko stanovište i dolazio u sukobe ne samo sa Talijanima, nego i sa engleskom i francuskom delegacijom, došlo se najzad u Parizu do rešenja da se likvidacija toga spora ostavi neposredno Italiji i Jugoslaviji. Za Jugoslaviju to je svakako bilo teže, jer je imala sama da se nosi sa Talijanima, ali i za samu Italiju to rešenje nije bilo mnogo prijatno, jer je ono značilo da je važnost Londonskoga ugovora, ipak, time bila u bitnosti osporena i napuštena. Vilsonov otpor imao je svoga uticaja i u diplomatskim krugovima i u javnom mišljenju. Italija je, zbog njega, morala prilično da popušta, mada je vešto i uporno branila svoju tezu doklegod je mogla. U neposrednim pregovorima, završenim sporazumom u Rapalu 12. novembra god. 1920., došlo se najposle do ovih odluka: Italija je na dalmatinskoj obali dobila Zadar i njegovu neposrednu okolinu kao svoje područje; od ostrva dobila je Cres, Lošinj, Lastovo i Pelagruž; Rijeka sa svojim užim područjem obrazuje slobodnu i nezavisnu Riječku Državu. U Istri i Gorici Talijani su dobili gotovo sve što su tražili. »Jugoslavija (piše J. M. Jovanović) izgubivši konačno tolike teritorije i preko po miliona svojih sunarodnika, nije dobila pravo nego neodređeno obećanje da ih neće silom italijanizirati u Italiji; nije jasno raščistila položaj Albanije prema Italiji, nije, najzad, dobila, za ovolike i ovakve žrtve, jedan politički sporazum s Italijom, kojim bi se osvedočile prijateljske namere Italije prema Jugoslaviji i njenoj budućnosti na Balkanu. Najteža je obaveza naše zemlje, dodana Rapalskom ugovoru, da će optante, mada italijanske podanike, smatrati kao potpuno ravne jugoslovenskim građanima, bez kontra-obveze italijanske vlade da će Jugosloveni u Italiji uživati sva i ista prava, za školu, za crkvu, za jezik, za svoja zanimanja, kao i sami italijanski državljani«. Rapalski ugovor sklopili su u ime jugoslovenske vlade Ante Trumbić, Milenko Vesnić i Kosta Stojanović.

Nu, i posle likvidacije spora Rapalskim ugovorom, odnosi izmeću Jugoslavije i Italije nisu mogli da se trajno poprave. Krivice do Jugoslavije nema u tome pogledu doista nimalo. Italija je smatrala da je usled stvaranja Jugoslavije lišena dobroga dela plodova svoje problematične pobede; uostalom, i samo stvaranje Jugoslavije, moćne i jedinstvene, smatrali su mnogi talijanski državnici kao negativan rezultat ishoda rata i gledali su u njemu neku opasnost po svoje interese. Kao što je nekada Mletačka Republika suzbijala na sve načine jačanje hrvatske, mađarske i srpske vlasti na istočnoj obali Jadranskoga Mora, takve iste tendencije pokazuje danas i njena snažna naslednica. Makijavelijeva otadžbina nije prezala ni od kakva sredstva da postigne svoje ciljeve; nepoštovanje ugovora ili sklapanje ugovora, koji bi samo vezali ruke njihovim protivnicima, a koje oni, i kad su ih donosili, nisu uvek mislili da ih i izvršavaju, bilo je njihovo oprobano sredstvo. Ono je primenjeno i prema Jugoslaviji. Slobodna Riječka Država, koja bi organizovana posle Rapalskoga Ugovora tokom god. 1921., prestala je da postoji već 3. marta god. 1922. Toga dana, prekršivši još neosušeni ugovor, ušla je talijanoka vojska silom u Rijeku i zaposela je trajno. Naša vlada pokušavala je da nezvanično zainteresuje za to Društvo naroda; ali, ta inače korisna i plemenita ustanova pokazivala se dosad uvek slaba i bez uticaja u pitanjima u kojima se radilo o samovolji i krupnijim interesima koje velike sile. Kada je videla da je i opet ostao kao jedini put izmirenja s Italijom neposredni sporazum, jugoslovenska vlada ušla je u pregovore sa rimskom, priznala je svršen čin zauzimanja Rijeke (27. januara god. 1924.), i samo je nastojala iskreno da bar sada, posle svega šta je bilo, svoje odnose sa velikim susedom razvije sa što više poverenja. Italija je u taj mah pristala da sklopi sa Jugoslavijom pakt prijateljstva, najpre stoga da to pitanje otimačine Rijeke legalizuje pred Evropom, a posle da Jugoslaviju, ukoliko mogne, iskoristi za svoje privredne, finansiske i političke dobiti. Neptunskim konvencijama od 20. juna god. 1925. uređena su glavna saobraćajna i pravna pitanja između Italije i Jugoslavije obzirom na Rijeku i pitanja postavljena u vezi sa njenim novim stanjem.

Nov elemenat sukoba između Italije i Jugoslavije pretstavljalo je pitanje Albanije. Italija je odavno počela da deluje u Albaniji. Svi gospodari Italije, počevši od Srednjega veka, Normani, Anžujci, Mlečani, nalazili su u toj oblasti najprirodnije i najbliže područje za širenje svoje vlasti i ljubomorno su ustajali protiv svakog tuđeg uticaja na toj strani. Pitanje Albanije pretstavljalo je najglavniju spornu tačku u celoj balkanskoj politici i između obnovljene i ujedinjene Italije i Austro-Ugarske. Jak protivnik u Valoni značio je, po talijanskom shvatanju, neposrednu opasnost po samu Italiju; on bi držao gotovo ključ kapije na Jadranskome Moru, koje su oni odavno proglašavali i čak smatrali kao svoje. Stoga je sa velikim negodovanjem praćen u Rimu interes i uticaj Jugoslavije u Albaniji, koji se primetno osećao od god. 1919. Kada već nije mogla da potisne Jugoslovene sa dalmatinskoga primorja, Italija je na svaki način pregla da to učini sa albanskoga. U tome pitanju nije moglo biti nikakva kompromisa ni popuštanja, ni pre ni posle Rapala. Kada je jugoslovenska vlada, u leto god. 1921., usled pokreta za stvaranje Miriditske Republike, sa kojim je i ona imala izvesnih veza, izvela vojsku na granicu i prešla demarkacionu liniju, talijanska vlada je, zajedno sa engleskom, ustala u zaštitu nepovredivosti albanske države i naterala je Jugoslovene na povlačenje. Savet Lige naroda, na englesku optužbu, osudio je tom prilikom postupak Jugoslavije, koji je, doista, bio nepotreban sa njenog nacionalnog gledišta i državne potrebe, a koji je pri izvođenju bio lišen nužnog takta.

Posle dolaska na vlast Benita Musolinija, vođa fašista, borbene nacionalne organizacije, koja je Italiji dala više discipline i novoga potstreka, oktobra god. 1922., odnosi sa Jugoslavijom nisu bili spočetka loši. Za njegova vremena priznala je Jugoslavija aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt prijateljstva (27. januara god. 1924.). Osnova toga pakta bila je obaveza o uzajamnoj pomoći za održanje stanja stvorenoga ugovorima o miru, kao i prijateljska neutralnost u slučaju neizazvanoga napada koje treće države na ugovaračke kraljevine. U slučaju nasilnih upada na područje koje od ove dve nanovo sprijateljene države one se ne bi imale zadržati na samoj prijateljskoj neutralnosti, nego bi jedna Drugoj ukazale diplomatsku i političku potporu. Ali, taj pakt prijateljstva nije mogao da se dugo održi. Kada je u leto te godine prevratom došla na vlast u Albaniji takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i počela na svome zemljištu spremati, u sporazumu sa Bugarima, kačačke čete za upad u naše područje, Jugoslavija je morala prema toj vladi da uzme neprijateljski stav. Pomagala je stoga dotadanjeg srušenog šefa vlade Ahmed-bega Zogu, čoveka koji je pravio ranije paktove i sa Austrijancima i sa Bugarima i po austriskim saopštenjima primao novac od njih. Decembra god. 1924. upao je Zogu sa izvesnim brojem svojih pristaša u Albaniju, potisnuo je Nolija i uzeo vlast u svoje ruke. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-pašine Turske. U Italiji se na Ahmed-begove veze sa Srbima gledalo sa puno ljubomore; jačanje jugoslovenskoga uticaja u albanskoj državi smatralo se prosto kao ugrožavanje neposrednih talijanskih interesa. Slavofobija se u Italiji bila samo utišala, ali nije prestajala. Koliko je bila silna i neobuzdana pokazalo se najbolje u jesen god. 1925. prilikom fašističkih napada na jugoslovenska uredništva, škole i domove u Trstu, Gorici i po drugim mestima. Ove demonstracije i rušenja doveli su do prvog jačeg diplomatskog sukoba između Jugoslavije i Italije u eri pakta o prijateljstvu. Pa, ipak, te demonstracije su se ponovile i iduće godine, gotovo sa ciljem da sasvim pomute koliko toliko sređene odnose. Musolini, koji je do kraja god. 1925. učvrstio svoj režim, oživljava u Italiji uspomene na stari zavojevački Rim; njegova politika dobija otada sve više borben i donekle imperijalistički karakter. Sa planom, da odvrati pažnju s unutarnjih pitanja, fašistička vlada je htela da pred talijanski narod postavi spoljna pitanja, i to u obliku koji bi mogao da izazove nacionalnu zabrinutost. Bez imalo obzira na sklopljeni pakt o prijateljstvu službena politika Italije postaje sve više antijugoslovenska. Nema fašističke manifestacije bez pokliča Dalmaciji. Svi neprijatelji Jugoslavije nalaze u Italiji sigurno sklonište i potporu. Ona sistematski prihvata i hrabri i sve države koje su nezadovoljne ugovorima o miru i koje bi htele da i na jugoslovenski račun naknade svoje gubitke. S Apeninskoga Poluostrva podržavana je crnogorska emigracija i pomagani svi pokušaji njenih četa da se izazovu neredi u Crnoj Gori; tu će posle biti prihvaćeni i politički nezadovoljnici, pa čak i zlikovci iz Hrvatske. Bugarska i Mađarska postaju najbolji prijatelji Italije; u Grčkoj talijanska akcija obara režim koji je hteo obnovu saveza sa Jugoslavijom. U Albaniji ona živo radi protiv Jugoslavije, pridobija na svoju stranu Ahmed-bega Zogu i 27. novembra god. 1926. sklapa savez sa njegovom državom, koji se uskoro prometnuo u talijanski protektorat. Naskoro potom, početkom proleća god. 1927., Italija je pustila u svet glasove kako Jugoslavija sprema upad u Albaniju i nasilnu promenu tamošnje vlade, izjavljujući ujedno, 19. marta, velikim silama da to ona ne bi mogla ravnodušno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno nedužna u toj stvari, izjavila je odmah spremnost da dozvoli najširu kontrolu sve evropske javnosti, političke i vojničke, da bi se ljudi mogli uveriti o neosnovanosti tih vesti. Povlačeći jasno svoje političke poteze, Italija je odmah potom, 4. aprila, sklopila pakt prijateljstva sa Mađarskom. Naša država, videći kuda cilja talijanska politika, potpisala je 11. novembra god. 1927. u Parizu već ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. U Italiji, koja je pod Musolinijem, odranije, povela dosta oštru politiku suparništva sa Francuskom, taj pakt izazvao je veliko nezadovoljstvo; on je kvario njene planove prema Jugoslaviji, koju je želela videti osamljenu i okruženu neprijateljima. Na taj pakt Italija je neposredno, već 22. novembra, odgovorila vojnim savezom sa Albanijom, koji ima da traje dvadeset godina. Naš pakt sa rimskom vladom, kojem je rok istekao 27. jula god. 1928., nije više obnovljen. Rim se nesumnjivo opredelio protiv nas; njegova vlada proglašava javno da je voljna pomagati reviziju ugovora o miru, očevidno sa namerom da trajnije veže uza se protiv nas Bugare i Mađare, a protiv Francuza Nemce.

Prva država sa kojom je Jugoslavija još god. 1920. sklopila savezni ugovor bila je Čehoslovačka Republika. Taj savez bio je i najprirodniji. Između ova dva slovenska naroda postojale su tokom XIX veka žive i stalne kulturne i političke veze. Značaj P. J. Šafarika, J. Kolara i Lj. Štura za svu jugoslovensku omladinu i kulturu tokom prve polovine XIX veka istakli smo napred, govoreći o buđenju narodne svesti i jačanju slovenskoga patriotizma. Posle njih, u istoj tradiciji, T. Masarik je vaspitao čitave naraštaje srpske i hrvatske napredne omladine, i u najtežim prilikama, kao povodom veleizdajničkoga procesa u Zagrebu i Fridjungova u Beču, zalagao je sav svoj veliki autoritet za odbranu Jugoslovena. Čitav niz čeških političara, kao K. Kramarž, V. Klofač, Milan Hodža i dr., bili su u neposrednim vezama sa našim ljudima i uzimali su reč u javnosti o našim pitanjima u bečkom i peštanskom parlamentu i u zajedničkim delegacijama, braneći naša gledišta. Za vreme rata T. Masarik i E. Beneš rade, kao i Jugoslovenski odbor, protiv Austrije, i to često sporazumno i paralelno sa njim. I Čehoslovacima je, kao i Jugoslovenima, svanulo kada su poražene centralne sile i skrhana habzburška moć; obojima je bilo u interesu da se održi stanje stvoreno novim ugovorima o miru; obe su države želele jačanje slovenske umesto germanske i mađarske životne stvaralačke snage. Savez je bio i politički veoma potreban. Politički obrti u zemljama Srednje Evrope, naročito u Mađarskoj, gde je već došlo do očiglednih primera, nisu bili isključeni, i prema njima je trebalo zauzeti izvesno određeno gledište, koje bi jasno govorilo da je povraćanje staroga stanja i nemoguće i nedozvoljivo. 23. marta god. 1921. stigao je bivši austriski car iz svoga azila u Švajcarskoj u Mađarsku, da bi ponovo seo na njen presto. Ali, brzo je morao da se vrati natrag. Savet ambasadora u Parizu doneo je 1. aprila odluku da se u interesu evropskoga mira ne može dozvoliti povratak na vlast članovima bivših dinastija. »Restauracija Habzburga poremetila bi osnove mira«, glasila je njihova otsečna poruka. Protiv avanture Karlove ustale su energično Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija; sve tri podjednako zainteresovane da se ne remeti stanje stvoreno u Mađarskoj, koja nije nikako htela da se pomiri sa njim. Ovaj događaj približio je sve te tri države i opredelio ih da stvore trajniju vezu u nekoj vrsti saveza. Tako je još toga leta, u pregovorima od 7. do 10. juna, stvoren savezni sporazum između njih prozvan »Malom antantom«, koji se pokazao kao solidan instrumenat za održanje mira u Srednjoj Evropi. Taj korisni i od naroda u sve tri države srdačno pozdravljeni sporazum učvršćuje se ove više. Rumuniju i Jugoslaviju taj ugovor je obavezivao i na zajedničke postupke prema Bugarskoj u slučaju njene agresivnosti. Uskoro je taj savez znatno učvršćen i rodbinskom vezom oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna god. 1922., venčao sa Marijom, ćerkom kralja Ferdinanda.

Savez Male antante brzo je dobio priliku da energično stupi u akciju. Car Karlo, nedovoljno poučen prvom avanturom, ponovio je i u jesen god. 1921. Oktobra 22. on je na jednom aeroplanu, zajedno sa ženom, stigao u Ugarsku. Jugoslavija i Čehoslovačka naredile su odmah tim povodom delomičnu mobilizaciju. To je nateralo velike sile da požure sa Karlovim uklanjanjem iz Mađarske i da konačno učine kraj takvim avanturama. Na jednom engleskom monitoru odveden je car Karlo Dunavom do Crnog Mora, pa je prebačen čak na Madeiru, gde je naskoro i umro.

Savez sa Grčkom, koja se pod vladom kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan drug u vreme naše najteže nevolje, obnovljen je ponovo 17. avgusta god. 1926., za vlade diktatora đenerala Pangalosa. Grčkoj, znatno oslabeloj posle poraza u Maloj Aziji i mnogih unutarnjih kriza, savez sa Jugoslavijom obezbeđivao je sigurnost od svakog napada, a Jugoslavija je opet njim osiguravala svoju slobodnu zonu u solunskom pristaništu, preko potrebnu za njen izvoz iz cele južne Srbije. Ali, četiri dana posle obnove saveza i sklapanja ugovora sa Jugoslavijom Pangalos je bio oboren, a kao jedan od razloga njegovom padu navođeno je preveliko popuštanje Grčke našoj državi. Otada se Grčka počela tuđiti i postajati sklona izvesnim talijanskim sugestijama, pod kojima je i izvela obaranje Pangalosovo, dok nije Venizelos, 4. jula god. 1928., ponovo došao na vlast u Atini i u izvesnom pogledu popravio odnose, mada je i on, koliko se dosad vidi, orijentisao grčku politiku vidno u pravcu prema Italiji.

Srdačno se razvijaju veze između Jugoslavije i Poljske Republike. Od 17. septembra god. 1926. postoji između njih pakt prijateljstva koji se sve više učvršćuje. Između Poljske i Jugoslovena, čija je stara postojbina bila na području današnje poljske države, duhovne su veze starog datuma i obeležene su krupnim danima i imenima u našoj istoriji. Ne zaboravlja se sa kakvim je oduševljenjem najveći pesnik dubrovačke književnosti slavio poljske pobede nad Turcima, ili sa kakvim je oduševljenjem Mickijević pisao o nama i našim narodnim pesmama.

Međutim, sve do danas nisu obnovljeni diplomatski odnosi između Rusije i nas, a i privatne su veze veoma retke i teško se održavaju.

Sa Bugarima se još nije moglo doći do iskrenog sporazuma. Vođ zemljoradničke stranke, Aleksandar Stamboliski, koji je bio protivnik rata sa Srbima i zbog toga bio zatvoren, pokazivao je dobru volju da sa Jugoslavijom dođe u bliže veze; ali to je neposredno posle rata išlo veoma teško. Srbi su gledali još sveže grobove svojih najbližih, koje su Bugari nedavno klali i mrcvarili, a među Bugarima nacionalne šoviniste behu ponovo počeli da dižu glave kad su videli kako je njihov zločinački rad prošao bez težih ličnih posledica. Makedonstvujušči rodoljubi u Bugarskoj počinju dosta rano svoj rad. Već s proleća god. 1922. otpočinje ponovo u većoj meri njihova stara četnička akcija u Maćedoniji, vođena kao i pre, za vreme Turaka, sa mnogo svireposti i cinizma. Velike čete komita, naoružane u Bugarskoj, koje u Ćustendilu i njegovoj okolici imaju svoj tabor, napadaju i pale pojedina sela, čak i žandarske kasarne, vode borbe sa poterama i ugrožavaju čitave srezove. Maćedonski četnici, zajedno sa članovima Oficirske lige, nalazeći da čak vlada bugarskih zemljoradnika radi protiv njihovih tradicija, izvršiše 9. juna god. 1923. prevrat u zemlji, srušiše tu vladu i učiniše pokolj među zemljoradnicima i njihovim političkim prijateljima. Tada bi ubijen i Stamboliski († 14. juna god. 1923.), koji beše iskreno pokušao da se sporazume sa Srbima na račun makedonstvujuščih i da ovima onemogući upade u srpsko područje. Tvrdi se čak da je u hartijama Stamboliskog nađen jedan plan, prema kojem je »Bugarska trebala da se pomiri sa tim da su istočne granice naše jedan svršen čin i međunarodna aksioma, pa da se odrekne za svagda osvajanja Maćedonije i da uđe u sastav naše države, bilo to putem jedne federacije, bilo putem jedne personalne unije«. Posle pogibije Stamboliskoga, odnosi između Srbije i Bugarske pogoršali su se jedno vreme do opasne mere. Komitski upadi bivaju sve češći i drskiji. Kad su, zahvaljujući budnoj pažnji vojske i otporu stanovništva, upadi većih četa postali nemogući, prešlo se u Bugarskoj na sistem poverljivih trojki i na organizovanje atentata pomoću njih. Bugarska vlada sama potstiče iridentu u našoj zemlji i razvija živu propagandu protiv nas u inozemstvu. Duh osvete u Bugarskoj još traje, i pored skupih iskustava iz godina 1913. i 1915.—1918. Još se tamo rado primaju sirenski glasova iz Italije, još se neguju veze sa Mađarima, traži se naslon na Tursku, da bi se suzbio uticaj Jugoslavije, ili stvorili izgledi za povratak onoga što je, u prevelikoj gramzivosti, zauvek izgubljeno. Bugarska bi svakako imala mogućnosti za spokojniju budućnost kad bi htela da stvarnost shvati jasno i da prema njoj udesi svoj put.

Vremena koja mi danas preživljujemo veoma su teška. Od posledica Svetskoga rata, najvećeg i najsloženijeg što istorija pamti, stradaju i pobednici i pobeđeni; rušilački i uništavajući instinkti, koji su gospodarili za vreme borbe, ostavili su strahovitu pustoš i u materijalnom i u duhovnom svetu. Evropska civilizacija udarila je osetno unatrag; umesto stremljenja ka višem i boljem, počelo je vraćanje primitivnom i divljačkom. U umetnosti svih vrsta puno je negacija tradicije i traženja novih puteva, čak i na stranama koje očigledno vode u varvarizaciju. Oglašava se rat ljudskom razumu i traže se izraz i vlada potsvesnog, bez dovoljno svesti o tome da potsvesno veoma često graniči sa besvesnim. Javni moral je poljuljan. Na nj je naročito loše uticala bezobzirna jagma za novcem i uživanjem, koja se javila kao spekulantska konjunktura za vreme rata, da posle njega zatruje mnoge duše. Privredna kriza, čiji su uzroci veoma složeni, a posledice danas tako teške u celom svetu, podnosila bi se nesumnjivo lakše da je bilo više moralnog elementa u radu za ovih poslednjih deset dvanaest godina. Istorija zna da su takve pojave česte posle svih velikih kataklizama u svetu. Slom jednog stanja i poretka ne može da prođe nigde i nikad bez većih potresa. Mi isto tako znamo da ovakvo stanje ne može proći bez snažne reakcije, koja će doći pre ili posle, i čiji se izvesni predznaci naziru već i sada. Kako će se stvari razvijati u pojedinim zemljama i kod pojedinih naroda teško je reći sa izgledom na sigurnost; istorija nije nauka koja pretskazuje budućnost, mada može da joj određuje put.

Mi Jugosloveni imamo puno razloga da sa poverenjem gledamo u vremena koja dolaze. Otkad postojimo mi nismo pod boljim uslovima ulazili u istoriske procese. Nikad u našoj istoriji mi nismo svi, kao celina, u svojoj slobodnoj državi mogli da rešavamo o svojoj sudbini, kao što je sada slučaj, niti su ikad naše narodne snage bile ovako povezane. Svoju snagu mi smo dosad tako često rasipali za druge ili je trošili u teškoj borbi za odbranu; sva naša energija išla je dosad nesrazmerno više za samoodržanje nego za pun razvoj naših duhovnih vrednosti. Kad pogledamo šta je postigla sama Srbija, za ciglo jedan vek, od 1804. do 1913., i pored veoma teških prilika u kojima se razvijala, i koliko je pozitivne vrednosti pokazala u njoj naša rasa, mi nemamo nikakva razloga da sa malodušnošću posmatramo teškoće jednog momenta. Narod koji je pokazao toliko borbenosti za čuvanje svoga prava i svoga mesta — doći će nesumnjivo do svoga pravoga izraza. Da to bude što pre i sa što manje potresa zavisi u prvom redu od nas samih. Jednom je rečeno da je istorija učiteljica života, ali da nije imala nikad pravih đaka. Možda je to dolazilo otud što njeni primeri nisu uvek izgledali dovoljno ubedljivi. Kod nas, u tim primerima, doista, nije bilo nimalo oskudice; naš naraštaj imao ih je u izobilju pred svojim očima i osetio ih je dovoljno u svojoj sudbini. Život koji nastaje ima da pokaže vrednost iskustva i na osnovu njega svesnu volju našeg naroda da u zajedničkom napretku osigurava svoju sreću.

KRAJ.