Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.23

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XXIII. Југословенски одбор и Народно веће.

Аустриском објавом рата стављено је било на дневни ред цело југословенско питање. Аустрија је своју решеност за рат тумачила тиме што Србија својом активношћу и помагањем »великосрпске« пропаганде у областима преко Дрине и Саве подрива њен посед и иде за тим да једнога дана себи припоји аустро-угарске југословенске области. У извесним аустриским круговима писало се и говорило да југословенско питање треба решавати из два разлога: 7. да се помоћу Југословена сузбије сувише моћан утицај Мађара; и 2. да то питање не би решила Србија, пошто се у народу, а нарочито у омладини, виде јасне тежње да се уједињење треба и мора извршити. Југословени су у Аустро-Угарској Монархији били поцепани у четири управна подручја: сви Словенци и Хрвати Далмације и Истре налазили су се у саставу Аустрије и улазили су, сем у локалне саборе, у бечки парламенат. Хрвати у Хрватској и Славонији имали су какву-такву своју самоуправу; Срби и Хрвати Бачке, Баната, Барање и Међумурја били су под непосредном влашћу Мађара; а Срби и Хрвати Босне и Херцеговине живљаху као одвојена целина, зависни и од Аустрије и од Мађара. Шест милиона Југословена, тако расцепканих, није могло доћи до правог израза ни у Бечу ни у Пешти; они су и у бечкоме и у пештанскоме сабору и у заједничким делегацијама претстављали свуда само мањину. Та и таква подела Југословена и југословенскога подручја омогућавала је и Немцима и Мађарима да их мајоризују и искоришћују. Да се такво стање код њих, уз очигледан напредак слободне и напредне Србије, неће моћи дуго одржати било је јасно као дан. Југословенска мисао освајала је. Није било ниједне групе ни племена југословенскога које њу није имало у програму. Разилажења је било само у питању на који ће начин доћи до југословенског уједињења и које би ове области оно имало да обухвати; хоће ли га извршити Аустрија у облику тријализма, у који би после, можда, ушла и Србија, или ће то извести сама Србија. Ова друга комбинација чинила се многима мање остварљива, јер је Србија била и сувише нејака у односу према Дунавској Монархији, иза које је стојала моћна Немачка. Ни највећи оптимисти нису помишљали да би Србија могла извести уједињење свих Југословена наједном, него се тај процес, у најбољем случају, замишљао у постепеним решењима.

До год. 1914. Аустро-Угарска није учинила ниједнога јединога корака у каквом било правцу решавања југословенскога питања, мада га је њена дипломатија, оптужујући Србију, оглашавала као да јој је животно. Мађари нису дали ни проговорити о том да би се не само њихове јужне области, у којима су Срби и Хрвати сачињавали већину, одвојиле из њихова подручја, него то нису дозвољавали ни за саму Хрватску. Бечка Neue Freie Presse доносила је још 1. октобра год. 1918., уочи самога слома, саопштеље како је »Одбор немачких националних странака за решење југословенског питања« расправљао о томе да ли би Немци могли пристати да Угарској припадне Босна и Херцеговина као аутономно тело, и ако би пристали какве би привредне и прометно-политичке накнаде тражили за то. »О уступању Далмације не би могло никад бити говора«. Далмација би се »под сасвим одређеним условима« могла дати само Хрватској. Шта се, дакле, могло надати за решење југословенскога питања од људи са таквим схватањима? Мађари не би сигурно попустили без грађанскога рата, а ко би у Бечу смео примити на се одговорност да га према њима изазове ради Словена или Југословена уопште? Тим више што ни сви Словени нису били за такво решење. Чеси први. Они су се залагали за федерацију, али не за тријализам, јер би, кад би он успео, тријализам извео из аустриске заједнице добар део Словена и тиме ослабио њихов бројни однос према Немцима. Али, ни Немци нису били за тријалистичко уређење. Они би, можда, на крају крајева, пристали да се споје Хрватска и Славонија, Босна и Херцеговина и Далмација, али не би никад дозволили да им се придружи и пуна Словеначка и да пут за Трст и на море не буде у њиховим рукама. Тешкоћа је, као што се види, било много, и не од једне руке и само са једне стране, и стога Беч није ни доспео за толико година да то питање крене напред. Извесни поверљиви људи убијеног престолонаследника тврдили су да се Франц Фердинанд спремао да изведе реформу у дотадањем оклопу Аустро-Угарске. Хтео је, кажу, да уведе ако не одмах све што намерава, а оно готово сигурно тријализам. Његов спремани манифест, који је недавно објављен, не даје ипак за то довољно потврде. Ну, све да је он то доиста и замишљао, велико је питање да ли би он то доиста и могао извести. Од намере до дела дуг је и често веома тежак пут.

Сада је то питање имао да реши рат. Под аустро-угарском влашћу налазио се већи број Југословена него у обе слободне српске државе, Србији и Црној Гори. Он је био не само спречен да отворено изјави своја права осећања и своје симпатије у овој судбоносној борби, него је чак био присиљен да учествује на страни својих осведочених непријатеља против једнокрвне браће. Људима је то падало тешко, тим више што се добро знало да ће рат имати да реши крупна национална и државна питања Европе. Победа централних власти донела би, несумњиво, само јачање превласти Немаца и Мађара, главних претставника у тој борби, и довела би у још тежи положај Југословене него што је био онај у којем су се већ налазили. Стога они Југословени који су били ван подручја Аустро-Угарске, као појединци или целине, устају отворено да дигну свој глас за заједнички рад са Србијом, а против Аустро-Угарске. Прва у томе правцу изјаснила се Хрватска Стража у Буенос Ајресу већ 21. јула (3. августа) год. 1914.

После слома аустриске офанзиве, у јесен, 7. децембра год. 1914., одобрила је српска Народна скупштина у Нишу једногласно изјаву краљевске владе да сматра »као овој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца«. То више нису била академска расправљања теоретичара, него програмска изјава једне одговорне владе, учињена у пуној јавности и на најодговорнијем месту. Ратни циљ Србије од тога часа није био да се, у случају успеха, изврши уједињење само српскога племена, него интегрално ослобођење целога нашега народа; програм, дакле, најширих димензија. Оживеле су, не више као »песма будућности«, племените тежње Илије Гарашанина, кнеза Александра и кнеза Михаила; стварање Југославије почело је да постаје дело. У њене темеље узидане су огромне жртве, најбоље које је имала наша раса.

Хрватски одбор у Риму, који се саставио из неколико угледних Хрвата избеглих из Аустро-Угарске (д-р А. Трумбић, д-р X. Хинковић и д-р Л. Војновић), дао је у исто време изјаву да ће остати безуспешни покушаји званичних кругова Дунавске Монархије »да одвоје ствар хрватскога народа од ствари српскога народа«. Оним изјавама придружиле су се наскоро и друге, из разних места Америке. На Ђурђевдан год. 1915., на глас да Италија поставља тешке услове на наш рачун за свој улазак у рат, сазван је у Нишу југословенски конгрес, који је, под претседништвом одличнога књижевника Ива Ћипика, Далматинца, нагласио »потпуно и нераздруживо народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца«, и жељу да се нипошто не »жртвују или да се комадају наше неоспориве југословенске земље«.

Када је Италија, одбивши да учествује на страни својих дотадањих савезника у рату стога што је Аустрија била нападач а не нападнута, почела да води преговоре са силама тројнога споразума, да пређе на њихову страну, она је, у првоме реду, гледала да унапред обезбеди што већу цену за своје учешће. Сем старих њених аспирација на јужни Тирол, Истру са Горицом и на нека острва, она је истицала своје тежње и на Далмацију. Оглашавала је ту земљу као старо подручје млетачко, као оплођавану вековима романском и талијанском културом, и као њој стратешки потребну да обезбеди свој пресудни положај у Јадранскоме Мору. Није је се, наравно, нимало тицало то што је Далмација била колевка хрватскога краљевства, што је имала чисто српскохрватско становништво, са нешто мало Талијана и талијанаша у три четири града (понајвише у Задру), и што је то становништво, национално одавно свесно и активно, одбијало сваку помисао да дође под њихову власт. Савезницима је помоћ Италије као велике силе била од велике важности; њено учешће, надали су се они, убрзаће пораз Аустрије и олакшаће и положај Руса у Галицији, који је због недостатка муниције постајао све више критичан, и утицаће на положај Француза и Енглеза на западноме фронту, јер ће Немци морати да одвајају који број дивизија за спасавање Аустрије. Сем тога, и цео рат ће се брже свршити. Стога су савезници били вољни да Италији испуне захтеве, тим лакше што су они ишли на туђ рачун; опозицију је за дуго чинила само Русија. Обзири према Италији су ипак претегли и 13. априла год. 1915. потписан је у Лондону уговор између Енглеске, Француске, Русије и Италије, по којем је Италији била обећана, уз оно што смо већ навели као њихове захтеве, цела Далмација до Шибеника са највећим делом острва (изузимају се Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта и Брач). Сем тога имала је бити неутрализована цела обала од Кап-Планке до Пељешца и испод Цавтата до Војуше, као и сва острва која не дођу у талијански посед. Хрватској, Србији и Црној Гори имало је припасти цело хрватско приморје са Ријеком и с острвима Крк, Првић, Св. Гргур, Голи и Раб, и јужно од Кап-Планке до ушћа Дрима са свима отоцима. Очевидна је тежња да се талијанским поседом северне Далмације раздвоји »српско« од »хрватскога« приморја и онемогући заједничка велика линија Срба и Хрвата. Цео рад око доношења овога Лондонскога уговора био је брижљиво скриван од српске владе, на изричан захтев Италије. Када су до Срба стали допирати извесни гласови о тим преговорима, српска влада је нарочито молила руску да не да свога пристанка на то без претходнога споразума са Србијом, и да јој зајемчи стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Према саопштењима Ф. Супила, који је био у Петрограду, Русија није желела уједињења Југословена, јер није веровала Хрватима као католицима. Тамо су мислили »да би била српско-хрватска држава слична Шведској и Норвешкој«.

Да појача интерес Европе за југословенско питање, које је у њој било слабо познато, да је обавести о стању код нас и о југословенским тежњама за будућност, и да сузбија колико аустриско, већ непријатељско гледиште на то питање, толико и талијанско, које је могло постати опасно, образован је у то време и Југословенски одбор. На чело тога од-бора био је изабран д-р Анте Трумбић, бивши претседник сплитске општине и један од најугледнијих политичара хрватских, који је активно суделовао већ код стварања Ријечке резолуције. У тај одбор ушло је више политичара избеглих из Аустро-Угарске Монархије, Срба, Хрвата и Словенаца, од којих су најважнији: д-р X. Хинковић, Милан Марјановић, Фрањо Супило, д-р Никола Стојановић, д-р Милан Сршкић, Душан Васиљевић, д-р Нико Жупанић, д-р Богумил Вошњак и велики уметник Иван Мештровић. У одбор је ушао од Србијанаца само Павле Поповић, професор југословенске књижевности на београдском универзитету, који је одавно имао личних и књижевних веза са људима ван Србије. Највећи део одборских чланова, који је дотле радио у Риму, још неорганизован, почео је у пролеће год. 1915., из лако разумљивих разлога, остављати тај град.

Први манифест Југословенскога одбора објављен је на Ђурђевдан год. 1915. То је био мемоар о југословенскоме питању, предан француској влади и руском посланику у Паризу, и после енглеској влади. »Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата уједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу«, говорило се том приликом. »Борба Србије и Црне Горе није борба освајалачка за проширењем граница, ове су двије српске државе протагонисти у ослобађању свих Југословена, и њихова је задаћа свију нас: зајамчити нашу народну егзистенцију на нашем уједињеном земљишту«. Као народни териториј Југословена означене су у томе мемоару ове наше области: Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Далмација, Хрватска са Ријеком, Славонија, Међумурје, Подравина, Војводина, Истра, Крањска, Горица, јужна Корушка и јужна Штајерска са пограничним делом Угарске.

Када је Италија објавила рат Аустрији покушала је ова да са Србијом склопи посебан мир, да би ослободила своју војску бар на тој страни. Српска влада одбила је сва сондирања у томе правцу. У Нишу, 10. августа год. 1915., наглашена је поново решеност Србије »да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначкога народа продужи уз своје савезнике«.

Објављујући своје образовање 18. септембра (1. октобра) год. 1915., Југословенски одбор је кренуо и своје листове The southern slaw bulletin у Лондону и Bulletin yougoslave у Паризу, да обавештавају европску публику о догађајима и тежњама Југословена. Када је почела непријатељска офанзива против Србије, Одбор је 29. септембра упутио претставку српској влади, којом је уверавао о »пуној и неограниченој солидарности са српским народом«, а у Америци се стало интензивније радити на организацији југословенске добровољачке легије. Пошто су удружене војске непријатеља прегазиле Србију, упутио је Југословенски одбор 11. фебруара год. 1916. депешу регенту Александру, изражавајући у њој своју наду да »она домовина која ће ускрснути из страшнога метежа, којему смо сведоци, неће више бити обновљена Србија, паче ни повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу, под славном династијом Вашега узвишенога Оца«. Престолонаследник Александар и сам, одраније, одушевљен југословенском идеологијом, када се вратио са пута по савезничким земљама на Крф, мећу своју војску, истакао јој је у прогласу 7. априла год. 1916. како су наши савезници вољни »да нас у овој великој борби снажно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба«.

Када је после смрти цара Франца Јосифа на аустриски престо дошао, као његов наследник, цар Карло, и имао бити крунисан за краља Угарске и Хрватске, Југословенски одбор је 5./18. децембра год. 1916. дао изјаву »пред лешевима своје убијене браће, да је наш народ прост од сваке подложности и вјерности спрам династије Хабсбурговаца и од сваке везе с аустро-угарском монархијом«. У земљама где су још владали аустро-угарски бајонети такве изјаве биде су, наравно, немогуће. И без тога, од првога дана рата, тамнице су биле препуне народних људи и у оптужбама се за њих, као тешка кривица, наводило да су »национални Срби«. Првих недеља рата најугледнији Срби и многи Хрвати били су узети у таоце и имали су да прате аустриске војничке транопорте; за сваку незгоду или ма какав напад на транспорт имале су, без даљег суђења, да падну њихове главе, као што су на неким местима и падале. Што није узимано у таоце слано је, у масама, у логоре и казамате Арада, Нежидера, Марибора и других места, где су мучени, у подрумима и тунелима, пропадали у гомилама од зараза, студени и глади. У Срему и по Босни и Херцеговини вршена су вешања и стрељања српских људи без икакве кривице, често од пусте обести нахуцканих и разузданих »шуцкора«, или због најмање и најчешће ничим неоправдане сумње. У Босни и Херцеговини била су неколика велеиздајничка процеса; V Бањој Луци изведена су год. 1915. пред суд 153 Србина оптужена због веза са Народном одбраном у Србији. Претставници чисто културно-националних установа Просвете, Сокола и Побратима дошли су под суд, и тражене су њихове главе, пошто су оглашени као интелектуални зачетници свег рада на спајању Босне са Србијом. Писцу ове књиге, који је и сам осуђен том приликом као тајник друштва Просвете, у осуди се изрично пребацује што »сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српскога народа краљевине Србије«. Па, ипак, идеја о потреби заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца јављала се и код њих толико притиснутих; боље речено, она је постојала несумњиво, али се јавно почела изражавати постепено и врло опрезно.

Док је већина хрватскога сабора, у својој адреси краљу Карлу 24. фебруара год. 1917., обнављала, од страха и сервилности, своме владару »староставни завјет вјерности« и молила милост да јој Престо помогне доћи до народног уједињења у оквиру хабзбуршке државе, јављали су се већ храбрији појединци и читаве групе које су се све више солидарисале са радом Југословенскога одбора. Што се Срба у Аустро-Угарској тицало, за њих се добро знало чему теже и онда кад нису давали јавних изјава. Словеначки вођи, Јанез Крек и Антон Корошец, који потискују аустрофилскога Шустерчића, развијали су живу активност у Бечу, кад је, да се колико-толико даде одушке већ замореном и очевидно незадовољном народу, био обновљен парламентарни живот. У парламентарном Југословенскоме клубу они су главни зачетници званичне клупске изјаве од 17./30. маја год. 1917., коју су донели хрватски и словеначки народни посланици, а у којој се тражило »на темељу народнога начела и хрватскога државнога права уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби«; наравно, пошто се тицало монархије и јер се то говорило у Бечу, наглашавало се да се то уједињење има извршити под хабзбуршком династијом. Срби посланици у бечкоме парламенту нису хтели потписати те изјаве, мада су знали да је овај »оквир« унесен више из опрезности него из уверења. Творци те изјаве, бар бољи њихов део, хтели су да, штићени том паролом, могу несметано радити на ширењу југословенске идеологије. Али, на тој основи за сарадњу нису могли добити никога од Срба из целе Дунавске Монархије, мада их је Старчевићева странка права на то јавно и изрично позивала.

Одлучан обрт у држању Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској донео је Крфски пакт. Споразум, који су склопили на Крфу 7./20. јула год. 1917. претставници Југословенскога одбора са српском владом, предвиђао је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као независне уставне и парламентарне монархије под династијом Карађорђевића, са јединственом територијом и јединственим држављанством. Том приликом, Бог зна по који пут, наглашено је и подвучено да је »наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националнога опстанка и свестранога развитка свога моралнога и материјалнога живота«. Устав новој краљевини имала је, после закључења мира, донети Уставотворна скупштина, која ће бити »основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права«. Тако јасно и прецизно постављени програм стварања своје властите потпуно слободне државе чинио је излишним све оквире и све ограде доношене везаних рука у аустро-угарским земљама, и стога је било сасвим разумљиво што је већина народних људи прихватила програм крфскога пакта. Било је, наравно, и изузетака. Сарајевски надбискуп д-р Ј. Штадлер тражио је са својом групом, доследно, докраја, решење народнога питања само »на темељу хрватскога државнога права, те уз неоскврњено очување хрватске народне и државне индивидуалности«. Он још није увиђао оно што је другима одавно постало јасно: да ће Хрвате, због Лондонског уговора, чекати веома тешка судбина ако их солидарност са Србима не прикаже пред Европом као пријатеље Антанте. Судбина с Аустријом докраја везане Мађарске показала је после колико је то предосећање било тачно. Код доброга дела Срба, нарочито у грађанским редовима, постојала је жива жеља за стварањем велике, душановске Србије.

Крајем год. 1917., 26. децембра, изнео је претседник Североамеричких Држава, Вудров Вилсон, четрнаест програмних тачака, које је сматрао као базу за стварање мира међу народима. Од тих тачака две су говориле и о нама. У десетој изражавала се жеља да народима Аустро-Угарске треба дати могућности за аутономни развитак; а у једанаестој казивало се да треба васпоставити и обновити Србију и Црну Гору и дати Србији слободан излаз на море. Сутрадан говорио је претседник енглеске владе, Лојд Џорџ, у парламенту; желећи да одвоји Аустрију од Немачке, он је износио једну врсту формуле за решење аустро-угарскога питања на тај начин што би се дала аутономија тамошњим »потлаченим« народима. Овај говор Џорџов, више него Вилсонов, долазио је од великога страха пред Немачком, која је после руске револуције и војничкога слома Русије претила да се свом снагом баци на западни фронт. Аустрија, која је показивала склоност за сепаратан мир и разним поверљивим мисијама започињала претходне преговоре, тргла се; нешто услед немачких уверавања, праћених и претњама, да су изгледи на победу за њих далеко повољнији него за западне силе, а нешто и што је сама веровала да су енглеске понуде више знак слабости него државничке увиђавности. Код већине Југословена јавила се том приликом бојазан да би Аустрија ове, по њу повољне, услове могла прихватити и тако спасти цело своје подручје. Стога се хтело да се у јавност, још једном и што отвореније, изиђе са народним захтевима. Југословенски одбор протестовао је против Џорџова предлога већ 29. децембра, тражећи не аутономију него потпуно ослобођење. У Загребу је 17./18. фебруара год. 1918. био због тога сазван збор свих виђених а незатворених југословенских политичара. Први дан збор је разјурила полиција; али, после, на заузимање Српско-хрватске коалиције, био је дозвољен и одржан је у кући д-ра Анте Павелића. Грађанским странкама придружили су се и социјалдемократи. Том приликом донесена је одлука да се изведе концентрација ових народних снага, »које, стојећи на становишту народнога јединства и ослањајући се на начело народнога самоопредељења, захтевају да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава Словенаца, Хрвата и Срба«. У то доба, под аустриском влашћу, више се није могло рећи. Чак је и та изјава била први дан заплењена. На овоме збору решено је да се приступи и оснивању Народнога већа.

После тога почело је стварање народних организација на бази Крфскога пакта и Фебруарске резолуције. Такве организације изведене су у Далмацији (19. јуна), у хрватскоме Приморју и Истри (1. јула), у Словеначкој (3. августа) и у Босни и Херцеговини (7. септембра). У исто време дошло се у тешње везе са Чесима, који су имали ванредну обавештајну службу и одличну организацију. Радило се и иначе на све стране, међу омладином, међу официрима, и у морнарици. Почеше побуне у појединим гарнизонама, а у Боки дође до озбиљног и правог бунта морнарице. Војни бегунци, чувени »зелени кадар«, расли су на хиљаде. У Загребу су спасавали од војне службе сваког народног човека који се некако докотурао дотле. За време рата Загреб је братски раширио руке и постао велики народни збег. Сва штампа, сем малих изузетака, била је оријентисана југословенски. У идејама Крфскога пакта радио је нарочито Glas Slovenaca, Hrvata i Srba, покренут децембра год. 1917. Уредништво Književnoga juga, које уводи забрањену ћирилицу и окупља писце сва три наша племена, и из бивше Аустро-Угарске и из поробљене Србије, врши не само књижевну, него и национално-борбену мисију. Из Беча су тај цео национални покрет желели омести на два начина: истицањем великохрватске мисли, за коју поред Штадлера и франковаца ради и шеф босанско-херцеговачке владе, ђенерал Стјепан Саркотић, и помоћу силе. Гроф Стеван Тиса, бивши претседник мађарске владе, био је упућен у Босну, да види тамошња расположења и предложи нека решења у корист непосредног спајања Босне и Херцеговине с Угарском. Када је тамо наишао на непробојан фронт Срба и Хрвата, он је почео да прети, и отишао је из Сарајева са стегнутим песницама.

Малаксавајући све више и осећајући да не може још дуго издржати, а нарочито не преко зиме, упутила је аустро-угарска влада 1. септембра год. 1918. савезничким и неутралним владама позив за преговоре о миру. На бечки позив одговорили су 11. септембра претставници народних организација у Загребу, јавно, под својим потписима, да аустро-угарска влада може говорити само у име она два народа који су били стварни господари у Дунавској Монархији, а да претставници Срба, Хрвата и Словенаца траже за мировне преговоре своје по-еебне, од народа сама изабране делегате. Пробој на солунском фронту, о којем су се вести крилато шириле, и та аустриска понуда, и Тисине претње, и стално немачко узмицање на западу, све то претсказивало је да се слом приближава. Наши људи почеше слободније дизати главе. Стога се и одлучише да се одмах приведе у дело одраније припремана организација Народнога већа. 22. септембра састали су се у Загребу претставници свих политичких странака, сем франковачке, као и претставници свих народних политичких организација, и изабрали су своје претставништво и озаконили организацију. Основна тачка програма Народнога већа била је: уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у слободну, независну, народну државу. У Народно веће ушли су претставници ових области (на сваких 100.000 становника по један) : из Словеначке 14, Истре 3, Далмације 7, Хрватске и Славоније 28, Босне и Херцеговине 18, Војводине 10. Сем тога, чланови босанскога и хрватскога сабора и бечкога парламента имали су право да одреде по 5 својих претставника са правом гласа. За претседника Народнога већа би изабран д-р Антон Корошец, а за потпретседнике Светозар Прибићевић и д-р Анте Павелић. Три дана пре тога састанка за организацију Народнога већа изјавио је Корошец у аустрискоме парламенту да је мисао о аутономији Југословена већ закаснила, а на владину адресу упутио је речи: »Оставите на миру нашу земљу и наш народ, нашу кућу уредићемо ми сами!«

Прва јавна изјава Народнога већа, упућена због очевидног слома већ усплахиреним и збуњеним властодршцима у Бечу, био је његов одговор на манифест цара Карла од 3./16. октобра. У томе манифесту цар је обећавао да ће Аустрија бити претворена у савезну државу. Али, у исти мах, наглашено је изрично и то да ће целокупност земаља угарске круне остати нетакнута. Шта би, онда, Југословени добили таквим решењем? Није ли оно и тад, у последњи час, било тачно на оној истој тачци са које се и пошло? Народно веће одговорило је на то 6./19. октобра да оно преузима вођење народне политике. Као такво нагласило је да »тражи уједињење целокупнога нашега народа Словенаца, Хрвата и Срба на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе, у једну јединствену потпуно суверену државу«. Са тим у вези дана је одмах изјава да Народно веће »отклања основу решења нашега народнога питања, садржавану у аустрискоме царскоме манифесту«.

Чим је Народно воће образовано и његови манифести објављени, пожурила су се градска заступства, разна друштва и установе, да признају његову власт, да га поздраве као претставника идеје народнога суверенитета, да му положе заклетву верности и обећају сарадњу. У свима местима организовали су се одмах локални одбори Народнога већа. Загребачко средшиње веће послало је одмах потом у Швајцарску А. Корошца, д-ра Мелка Чингрију (. Г. Жерјава, да ухвате везе са српском владом и Југословенским одбором. Аустриске власти, прсдвиђајући обрт среће, дају им пасоше без тешкоћа. Нови министар иностраних дела Аустро-Угарске, гроф Андраши, молио је 15. октобра Америку за сепаратан мир, пристајући да се са Чехословацима и Југословенима воде нарочити преговори. Али, већ сутрадан, 16./29. октобра, примљен је у свечаној седници хрватскога сабора хитан предлог Светозара Прибићевића и другова да се »Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком проглашује и према Аустрији и према Угарској за независну државу; али, пошто у Далмацији, Хрватској и Славонији живи само један део великог нашег народа, изјављује одмах хрватски сабор овим прешним предлогом да је Краљевина Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком вољна ступити у заједничку потпуно суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба«. Та изјава, у препуној дворани бурно поздрављена, била је једнодушно примљена. Иза тога примљен је и пред-лог А. Павелића, да хрватски сабор сву своју власт пренесе на Народно веће. Исти дан образована је нова влада за Хрватску и Славонију, или боље речено, проширена је стара влада са неколико чланова из Народнога већа. Претседништву Народнога већа додани су наскоро посебни тајници за поједине покрајине, за Словеначку, Истру, Ријеку, Босну и Херцеговину и Далмацију. У Словеначкој је образована влада под претседииштвом Јосипа Погачника, у Босни Атанасија Шоле, кога су из затвора довели на тај положај, а у Далмацији д-ра Ивана Крстеља.

Народно веће постало је тако врховна власт у земљи. Оно је добило диктаторску власт, мада увек није имало и снаге да је проводи. Извршна власт пренесена је на покрајинске владе, које еу бирала покрајинска Народна већа, а претседништво Народнога већа у Загребу их је потврђивало. Централисти су у том акту и у додељивању покрајинских тајника загребачком претседништву Већа гледали усредсређивање власти у главном средишту, а федералисти су опет били задовољни стварањем покрајинских влада. Јер те две струје постојале су већ онда, од првих дана акције, и изражавале се са доста оштрине.

Први дани нових влада били су веома тешки. Три велике расуте армије скрхане Аустрије, без дисциплине, без хране, заражене суровошћу живота у борби и острвљене општом пропашћу, ваљале су се на три стране: преко Истре и Словеначке са талијанскога, преко Војводине са србијанскога, и преко Црне Горе и Далмације са албанско-маћедонскога ратишта. Све то требало је да пређе преко наших и иначе насилним реквизицијама опустошених и изгладнелих крајева са што мање штете, а спречити то било је веома тешко без поуздане своје војске. И у самој земљи, међу нашим људима, било је нереда. Злоупотребљавајући слободу, у времену поремећаја власти, многи елементи кренули су у пљачку, многи беху постали пусти и обесни, а многе беше заразио и руски пример бољшевичке револуције.

Било је доста и начелних политичких тешкоћа. Претседништво Народнога већа сматрало је и чак дало и службену изјаву о томе да оно претставља »врховну владу југословенских земаља« и да »има овоју властиту војску и своју властиту морнарицу« и »нотифицирало« је савезничким владама »постанак независне и суверене државе Словенаца, Хрвата и Срба«. Ово је било са једне стране уперено против Аустро-Угарске, да се јавно, у најзваничнијем облику, покаже, како Југословени Хабзбуршке Монархије немају више ништа заједничкога са њиховим дотадањим властодршцима. Хтело се, даље, тим заштитити од Талијана, који су продирали у наше области тврдећи на ове стране да они не улазе у савезничко него у непријатељско подручје; освајајући Истру и Далмацију њима је требало да Хрвате и Словенце огласе као »Аустријанце«, Austriarci, а не као антантофиле. Али, било је уза све то код извесних људи и тежње да се, приликом уједињења, све југословенске земље бивше Аустро-Угарске према Србији поставе као једна целина. Највећи део Срба, ако не чак сви, ушао је у Народно веће са тим да посведочи своју тежњу за уједињењем, али не и да ствара један, макар и добронамеран, фронт према Србији. Срби из Војводине стога и нису пришли Народноме већу, а и код Срба из Босне и Херцеговине било је јавних ограда.

Ово дуалистичко схватање нашег народног питања дошло је видно до израза у такозваноме Женевскоме споразуму. У Женеви су, наиме, 27. октобра год. 1918. претседник српске владе, Н. Пашић, и претседник Народнога већа, А. Корошец, склопили овај споразум: 1. да се образује држава Срба, Хрвата и Словенаца »као једна недељива државна целина« и 2. да до сазива Конституанте постоје и даље владе Народнога већа и српска влада, свака на своме подручју, а за извесне заједничке послове имала би се образовати нова влада са пола чланова одређених од српске владе, а пола од Народнога већа. Пола чланова те нове владе заклињало би се српскоме краљу, а половина претседништву Народнога већа. Имали би, дакле, за извесно време, од пола године или годину дана, место јединства чист дуализам. Тај споразум наишао је на велику опозицију и код српске владе и код многих чланова Народнога већа, нарочито код групе Светозара Прибићевића. Корошец није имао мандата за такве преговоре, ни за склапање ма каквога обавезнога пакта. Он је стога позван у Загреб, да ту објасни целу ствар.

Нарочите тешкоће правили су Југословенима Талијани. Они су почели са окупацијом нашега подручја у Далмацији, Истри и Словеначкој и са интернирањем и прогоњењем наших народних људи. Аустриска флота, коју је сам цар Карло пред распад Аустрије упутио да се преда Југословенима, који су држали највећи део јадранске обале, била је делимично нападнута и уништена од Талијана. Они нису дозвољавали да се уопште на пучини појави лађа са нашом заставом. Новембра 4. Талијани су преваром узели Ријеку и претставнику Народнога већа буквално показали врата. Делегатима финансиске комисије Народнога већа, који су ишли за Париз, забрањен је био пролазак кроз Италију.

Због свега тога јавила се општа жеља да се час пре реши наш државо-правни положај према иностранству, и то тим више што ниједна држава сем Србије није званично признала нову државу и владу у Загребу. Нарочито је био дирљив вапај Далманије и Истре. Већ 1. новембра тражила је далматинска влада да се сазове средишњи одбор за решавање државо-правног питања, а томе тражењу придружила се 3. новембра и босанска влада. Тражена седница би заказана 10., а 11. новембра, после дуже дискусије, би донесена одлука о проглашењу »уједињења државе Словенаца, Хрвата и Срба, образоване на целом непрекинутом југословенском подручју бивше Аустро-Угарске Монархије са Краљевином Србијом и Црном Гором у јвдинствену државу Срба, Хрвата и Славенаца«. Том приликом нарочито је лепо и убедљиво говорио д-р Јосип Смодлака, указујући и на спољне опасности, ако се то питање одмах не пречисти, и на унутарњу потребу, ради умирења духова и остваривања наших давних идеала. Одавно се није чуо бољи, логичнији и оштроумнији говор, и велика је штета што није ни стенографисан ни иначе очуван. Ја га сад помињем по још живом сећању. Смодлака је сузбијао нарочито захтеве једног дела праваша, који су помишљали да постављају неке услове за сједињење. Сутрадан, 12. новембра, изабран је у Народном већу један одбор од 28 чланова, да иде у Београд и да тамо доврши преговоре о организацији нове државе.

За ово време ослободила се и Војводина од немачких и аустриских чета, које су се преко ње повлачиле са Балкана. Народна скупштина њихова, одржана у Новом Саду, 12. новембра, прогласила је непосредно спајање Војводине са Србијом.

Сутрадан и велика црногорска Народна скупштина, сазвана у Подгорицу, прогласила је уједињење са осталим сународницима, свргнувши пре тога династију Петровића, која беше изгубила много од свога старога значаја и угледа. Покушај њених присталица, на Бадњи дан год. 1918., да васпоставе њихову власт, завршен је потпуним, крвавим поразом на цетињском пољу, који им је нанела црногорска омладина, задахнута сва идејом јединства.

Народно веће имало је ове главне жеље: 1. да коначно уређење заједничке државе има одредити Конституанта, која ће се састати најдаље шест месеци после склопљеног мира; 2. да законодавну власт врши привремено Државно веће, које се после прозвало Привремено народно претставништво, у које имају ући сви чланови Народног већа, 5 чланова Југословенскога одбора и делегати Народних скупштина из Србије и Црне Горе; 3. заједничке послове да води заједничка влада (спољне, војне, финансије, поште), а остали послови да остану у надлежности покрајинских влада, које ће бити под надзором покрајинских сабора. Владарска власт остајала је у рукама регента Александра.

Споразумевање између изасланика Народнога већа и српске владе трајало је четири дана, и било је потпуно. Главни захтеви Народнога већа, сем овог под 3., били су потпуно усвојени, а и овај последњи примљен је делимично. Остале су, наиме, покрајинске владе за унутарња и покрајинска питања, али су одбачени покрајински сабори. По постигнутом споразуму проглашено је свечано 18. новембра (1. децембра) уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Тога дана примио је Регент Александар делегацију Народнога већа, у присуству четири члана србијанске владе и војводе Живојина Мишића, поздравио је велико народно дело и потврдио га. Стари и поносити Београд постао је престоница уједињене отаџбине. После толико векова борбе, искушења свих врста и напора достојних дивљења, наш народ је постигао давну своју жељу: он се у огромној већини ослободио туђинске власти и ујединио је своје снаге, да би могао показати своје позитивне вредности на великоме стваралачкоме раду.