Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.23
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
Austriskom objavom rata stavljeno je bilo na dnevni red celo jugoslovensko pitanje. Austrija je svoju rešenost za rat tumačila time što Srbija svojom aktivnošću i pomaganjem »velikosrpske« propagande u oblastima preko Drine i Save podriva njen posed i ide za tim da jednoga dana sebi pripoji austro-ugarske jugoslovenske oblasti. U izvesnim austriskim krugovima pisalo se i govorilo da jugoslovensko pitanje treba rešavati iz dva razloga: 7. da se pomoću Jugoslovena suzbije suviše moćan uticaj Mađara; i 2. da to pitanje ne bi rešila Srbija, pošto se u narodu, a naročito u omladini, vide jasne težnje da se ujedinjenje treba i mora izvršiti. Jugosloveni su u Austro-Ugarskoj Monarhiji bili pocepani u četiri upravna područja: svi Slovenci i Hrvati Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i ulazili su, sem u lokalne sabore, u bečki parlamenat. Hrvati u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu svoju samoupravu; Srbi i Hrvati Bačke, Banata, Baranje i Međumurja bili su pod neposrednom vlašću Mađara; a Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine življahu kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Mađara. Šest miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije moglo doći do pravog izraza ni u Beču ni u Pešti; oni su i u bečkome i u peštanskome saboru i u zajedničkim delegacijama pretstavljali svuda samo manjinu. Ta i takva podela Jugoslovena i jugoslovenskoga područja omogućavala je i Nemcima i Mađarima da ih majorizuju i iskorišćuju. Da se takvo stanje kod njih, uz očigledan napredak slobodne i napredne Srbije, neće moći dugo održati bilo je jasno kao dan. Jugoslovenska misao osvajala je. Nije bilo nijedne grupe ni plemena jugoslovenskoga koje nju nije imalo u programu. Razilaženja je bilo samo u pitanju na koji će način doći do jugoslovenskog ujedinjenja i koje bi ove oblasti ono imalo da obuhvati; hoće li ga izvršiti Austrija u obliku trijalizma, u koji bi posle, možda, ušla i Srbija, ili će to izvesti sama Srbija. Ova druga kombinacija činila se mnogima manje ostvarljiva, jer je Srbija bila i suviše nejaka u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji, iza koje je stojala moćna Nemačka. Ni najveći optimisti nisu pomišljali da bi Srbija mogla izvesti ujedinjenje svih Jugoslovena najednom, nego se taj proces, u najboljem slučaju, zamišljao u postepenim rešenjima.
Do god. 1914. Austro-Ugarska nije učinila nijednoga jedinoga koraka u kakvom bilo pravcu rešavanja jugoslovenskoga pitanja, mada ga je njena diplomatija, optužujući Srbiju, oglašavala kao da joj je životno. Mađari nisu dali ni progovoriti o tom da bi se ne samo njihove južne oblasti, u kojima su Srbi i Hrvati sačinjavali većinu, odvojile iz njihova područja, nego to nisu dozvoljavali ni za samu Hrvatsku. Bečka Neue Freie Presse donosila je još 1. oktobra god. 1918., uoči samoga sloma, saopštelje kako je »Odbor nemačkih nacionalnih stranaka za rešenje jugoslovenskog pitanja« raspravljao o tome da li bi Nemci mogli pristati da Ugarskoj pripadne Bosna i Hercegovina kao autonomno telo, i ako bi pristali kakve bi privredne i prometno-političke naknade tražili za to. »O ustupanju Dalmacije ne bi moglo nikad biti govora«. Dalmacija bi se »pod sasvim određenim uslovima« mogla dati samo Hrvatskoj. Šta se, dakle, moglo nadati za rešenje jugoslovenskoga pitanja od ljudi sa takvim shvatanjima? Mađari ne bi sigurno popustili bez građanskoga rata, a ko bi u Beču smeo primiti na se odgovornost da ga prema njima izazove radi Slovena ili Jugoslovena uopšte? Tim više što ni svi Sloveni nisu bili za takvo rešenje. Česi prvi. Oni su se zalagali za federaciju, ali ne za trijalizam, jer bi, kad bi on uspeo, trijalizam izveo iz austriske zajednice dobar deo Slovena i time oslabio njihov brojni odnos prema Nemcima. Ali, ni Nemci nisu bili za trijalističko uređenje. Oni bi, možda, na kraju krajeva, pristali da se spoje Hrvatska i Slavonija, Bosna i Hercegovina i Dalmacija, ali ne bi nikad dozvolili da im se pridruži i puna Slovenačka i da put za Trst i na more ne bude u njihovim rukama. Teškoća je, kao što se vidi, bilo mnogo, i ne od jedne ruke i samo sa jedne strane, i stoga Beč nije ni dospeo za toliko godina da to pitanje krene napred. Izvesni poverljivi ljudi ubijenog prestolonaslednika tvrdili su da se Franc Ferdinand spremao da izvede reformu u dotadanjem oklopu Austro-Ugarske. Hteo je, kažu, da uvede ako ne odmah sve što namerava, a ono gotovo sigurno trijalizam. Njegov spremani manifest, koji je nedavno objavljen, ne daje ipak za to dovoljno potvrde. Nu, sve da je on to doista i zamišljao, veliko je pitanje da li bi on to doista i mogao izvesti. Od namere do dela dug je i često veoma težak put.
Sada je to pitanje imao da reši rat. Pod austro-ugarskom vlašću nalazio se veći broj Jugoslovena nego u obe slobodne srpske države, Srbiji i Crnoj Gori. On je bio ne samo sprečen da otvoreno izjavi svoja prava osećanja i svoje simpatije u ovoj sudbonosnoj borbi, nego je čak bio prisiljen da učestvuje na strani svojih osvedočenih neprijatelja protiv jednokrvne braće. Ljudima je to padalo teško, tim više što se dobro znalo da će rat imati da reši krupna nacionalna i državna pitanja Evrope. Pobeda centralnih vlasti donela bi, nesumnjivo, samo jačanje prevlasti Nemaca i Mađara, glavnih pretstavnika u toj borbi, i dovela bi u još teži položaj Jugoslovene nego što je bio onaj u kojem su se već nalazili. Stoga oni Jugosloveni koji su bili van područja Austro-Ugarske, kao pojedinci ili celine, ustaju otvoreno da dignu svoj glas za zajednički rad sa Srbijom, a protiv Austro-Ugarske. Prva u tome pravcu izjasnila se Hrvatska Straža u Buenos Ajresu već 21. jula (3. avgusta) god. 1914.
Posle sloma austriske ofanzive, u jesen, 7. decembra god. 1914., odobrila je srpska Narodna skupština u Nišu jednoglasno izjavu kraljevske vlade da smatra »kao ovoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca«. To više nisu bila akademska raspravljanja teoretičara, nego programska izjava jedne odgovorne vlade, učinjena u punoj javnosti i na najodgovornijem mestu. Ratni cilj Srbije od toga časa nije bio da se, u slučaju uspeha, izvrši ujedinjenje samo srpskoga plemena, nego integralno oslobođenje celoga našega naroda; program, dakle, najširih dimenzija. Oživele su, ne više kao »pesma budućnosti«, plemenite težnje Ilije Garašanina, kneza Aleksandra i kneza Mihaila; stvaranje Jugoslavije počelo je da postaje delo. U njene temelje uzidane su ogromne žrtve, najbolje koje je imala naša rasa.
Hrvatski odbor u Rimu, koji se sastavio iz nekoliko uglednih Hrvata izbeglih iz Austro-Ugarske (d-r A. Trumbić, d-r X. Hinković i d-r L. Vojnović), dao je u isto vreme izjavu da će ostati bezuspešni pokušaji zvaničnih krugova Dunavske Monarhije »da odvoje stvar hrvatskoga naroda od stvari srpskoga naroda«. Onim izjavama pridružile su se naskoro i druge, iz raznih mesta Amerike. Na Đurđevdan god. 1915., na glas da Italija postavlja teške uslove na naš račun za svoj ulazak u rat, sazvan je u Nišu jugoslovenski kongres, koji je, pod pretsedništvom odličnoga književnika Iva Ćipika, Dalmatinca, naglasio »potpuno i nerazdruživo narodno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca«, i želju da se nipošto ne »žrtvuju ili da se komadaju naše neosporive jugoslovenske zemlje«.
Kada je Italija, odbivši da učestvuje na strani svojih dotadanjih saveznika u ratu stoga što je Austrija bila napadač a ne napadnuta, počela da vodi pregovore sa silama trojnoga sporazuma, da pređe na njihovu stranu, ona je, u prvome redu, gledala da unapred obezbedi što veću cenu za svoje učešće. Sem starih njenih aspiracija na južni Tirol, Istru sa Goricom i na neka ostrva, ona je isticala svoje težnje i na Dalmaciju. Oglašavala je tu zemlju kao staro područje mletačko, kao oplođavanu vekovima romanskom i talijanskom kulturom, i kao njoj strateški potrebnu da obezbedi svoj presudni položaj u Jadranskome Moru. Nije je se, naravno, nimalo ticalo to što je Dalmacija bila kolevka hrvatskoga kraljevstva, što je imala čisto srpskohrvatsko stanovništvo, sa nešto malo Talijana i talijanaša u tri četiri grada (ponajviše u Zadru), i što je to stanovništvo, nacionalno odavno svesno i aktivno, odbijalo svaku pomisao da dođe pod njihovu vlast. Saveznicima je pomoć Italije kao velike sile bila od velike važnosti; njeno učešće, nadali su se oni, ubrzaće poraz Austrije i olakšaće i položaj Rusa u Galiciji, koji je zbog nedostatka municije postajao sve više kritičan, i uticaće na položaj Francuza i Engleza na zapadnome frontu, jer će Nemci morati da odvajaju koji broj divizija za spasavanje Austrije. Sem toga, i ceo rat će se brže svršiti. Stoga su saveznici bili voljni da Italiji ispune zahteve, tim lakše što su oni išli na tuđ račun; opoziciju je za dugo činila samo Rusija. Obziri prema Italiji su ipak pretegli i 13. aprila god. 1915. potpisan je u Londonu ugovor između Engleske, Francuske, Rusije i Italije, po kojem je Italiji bila obećana, uz ono što smo već naveli kao njihove zahteve, cela Dalmacija do Šibenika sa najvećim delom ostrva (izuzimaju se Veliki i Mali Drvenik, Čiovo, Šolta i Brač). Sem toga imala je biti neutralizovana cela obala od Kap-Planke do Pelješca i ispod Cavtata do Vojuše, kao i sva ostrva koja ne dođu u talijanski posed. Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori imalo je pripasti celo hrvatsko primorje sa Rijekom i s ostrvima Krk, Prvić, Sv. Grgur, Goli i Rab, i južno od Kap-Planke do ušća Drima sa svima otocima. Očevidna je težnja da se talijanskim posedom severne Dalmacije razdvoji »srpsko« od »hrvatskoga« primorja i onemogući zajednička velika linija Srba i Hrvata. Ceo rad oko donošenja ovoga Londonskoga ugovora bio je brižljivo skrivan od srpske vlade, na izričan zahtev Italije. Kada su do Srba stali dopirati izvesni glasovi o tim pregovorima, srpska vlada je naročito molila rusku da ne da svoga pristanka na to bez prethodnoga sporazuma sa Srbijom, i da joj zajemči stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema saopštenjima F. Supila, koji je bio u Petrogradu, Rusija nije želela ujedinjenja Jugoslovena, jer nije verovala Hrvatima kao katolicima. Tamo su mislili »da bi bila srpsko-hrvatska država slična Švedskoj i Norveškoj«.
Da pojača interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo slabo poznato, da je obavesti o stanju kod nas i o jugoslovenskim težnjama za budućnost, i da suzbija koliko austrisko, već neprijateljsko gledište na to pitanje, toliko i talijansko, koje je moglo postati opasno, obrazovan je u to vreme i Jugoslovenski odbor. Na čelo toga od-bora bio je izabran d-r Ante Trumbić, bivši pretsednik splitske opštine i jedan od najuglednijih političara hrvatskih, koji je aktivno sudelovao već kod stvaranja Riječke rezolucije. U taj odbor ušlo je više političara izbeglih iz Austro-Ugarske Monarhije, Srba, Hrvata i Slovenaca, od kojih su najvažniji: d-r X. Hinković, Milan Marjanović, Franjo Supilo, d-r Nikola Stojanović, d-r Milan Srškić, Dušan Vasiljević, d-r Niko Županić, d-r Bogumil Vošnjak i veliki umetnik Ivan Meštrović. U odbor je ušao od Srbijanaca samo Pavle Popović, profesor jugoslovenske književnosti na beogradskom univerzitetu, koji je odavno imao ličnih i književnih veza sa ljudima van Srbije. Najveći deo odborskih članova, koji je dotle radio u Rimu, još neorganizovan, počeo je u proleće god. 1915., iz lako razumljivih razloga, ostavljati taj grad.
Prvi manifest Jugoslovenskoga odbora objavljen je na Đurđevdan god. 1915. To je bio memoar o jugoslovenskome pitanju, predan francuskoj vladi i ruskom poslaniku u Parizu, i posle engleskoj vladi. »Čitav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi očekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i čitavog svog teritorija u jednu nezavisnu državu«, govorilo se tom prilikom. »Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalačka za proširenjem granica, ove su dvije srpske države protagonisti u oslobađanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaća sviju nas: zajamčiti našu narodnu egzistenciju na našem ujedinjenom zemljištu«. Kao narodni teritorij Jugoslovena označene su u tome memoaru ove naše oblasti: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska sa Rijekom, Slavonija, Međumurje, Podravina, Vojvodina, Istra, Kranjska, Gorica, južna Koruška i južna Štajerska sa pograničnim delom Ugarske.
Kada je Italija objavila rat Austriji pokušala je ova da sa Srbijom sklopi poseban mir, da bi oslobodila svoju vojsku bar na toj strani. Srpska vlada odbila je sva sondiranja u tome pravcu. U Nišu, 10. avgusta god. 1915., naglašena je ponovo rešenost Srbije »da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkoga naroda produži uz svoje saveznike«.
Objavljujući svoje obrazovanje 18. septembra (1. oktobra) god. 1915., Jugoslovenski odbor je krenuo i svoje listove The southern slaw bulletin u Londonu i Bulletin yougoslave u Parizu, da obaveštavaju evropsku publiku o događajima i težnjama Jugoslovena. Kada je počela neprijateljska ofanziva protiv Srbije, Odbor je 29. septembra uputio pretstavku srpskoj vladi, kojom je uveravao o »punoj i neograničenoj solidarnosti sa srpskim narodom«, a u Americi se stalo intenzivnije raditi na organizaciji jugoslovenske dobrovoljačke legije. Pošto su udružene vojske neprijatelja pregazile Srbiju, uputio je Jugoslovenski odbor 11. februara god. 1916. depešu regentu Aleksandru, izražavajući u njoj svoju nadu da »ona domovina koja će uskrsnuti iz strašnoga meteža, kojemu smo svedoci, neće više biti obnovljena Srbija, pače ni povećana, nego ona treba da zahvati čitav jugoslovenski narod i čitavo njegovo narodno zemljište, ujedinjeno u jednu državu, pod slavnom dinastijom Vašega uzvišenoga Oca«. Prestolonaslednik Aleksandar i sam, odranije, oduševljen jugoslovenskom ideologijom, kada se vratio sa puta po savezničkim zemljama na Krf, meću svoju vojsku, istakao joj je u proglasu 7. aprila god. 1916. kako su naši saveznici voljni »da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati dosada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba«.
Kada je posle smrti cara Franca Josifa na austriski presto došao, kao njegov naslednik, car Karlo, i imao biti krunisan za kralja Ugarske i Hrvatske, Jugoslovenski odbor je 5./18. decembra god. 1916. dao izjavu »pred leševima svoje ubijene braće, da je naš narod prost od svake podložnosti i vjernosti spram dinastije Habsburgovaca i od svake veze s austro-ugarskom monarhijom«. U zemljama gde su još vladali austro-ugarski bajoneti takve izjave bide su, naravno, nemoguće. I bez toga, od prvoga dana rata, tamnice su bile prepune narodnih ljudi i u optužbama se za njih, kao teška krivica, navodilo da su »nacionalni Srbi«. Prvih nedelja rata najugledniji Srbi i mnogi Hrvati bili su uzeti u taoce i imali su da prate austriske vojničke tranoporte; za svaku nezgodu ili ma kakav napad na transport imale su, bez daljeg suđenja, da padnu njihove glave, kao što su na nekim mestima i padale. Što nije uzimano u taoce slano je, u masama, u logore i kazamate Arada, Nežidera, Maribora i drugih mesta, gde su mučeni, u podrumima i tunelima, propadali u gomilama od zaraza, studeni i gladi. U Sremu i po Bosni i Hercegovini vršena su vešanja i streljanja srpskih ljudi bez ikakve krivice, često od puste obesti nahuckanih i razuzdanih »šuckora«, ili zbog najmanje i najčešće ničim neopravdane sumnje. U Bosni i Hercegovini bila su nekolika veleizdajnička procesa; V Banjoj Luci izvedena su god. 1915. pred sud 153 Srbina optužena zbog veza sa Narodnom odbranom u Srbiji. Pretstavnici čisto kulturno-nacionalnih ustanova Prosvete, Sokola i Pobratima došli su pod sud, i tražene su njihove glave, pošto su oglašeni kao intelektualni začetnici sveg rada na spajanju Bosne sa Srbijom. Piscu ove knjige, koji je i sam osuđen tom prilikom kao tajnik društva Prosvete, u osudi se izrično prebacuje što »smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskoga naroda kraljevine Srbije«. Pa, ipak, ideja o potrebi zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca javljala se i kod njih toliko pritisnutih; bolje rečeno, ona je postojala nesumnjivo, ali se javno počela izražavati postepeno i vrlo oprezno.
Dok je većina hrvatskoga sabora, u svojoj adresi kralju Karlu 24. februara god. 1917., obnavljala, od straha i servilnosti, svome vladaru »starostavni zavjet vjernosti« i molila milost da joj Presto pomogne doći do narodnog ujedinjenja u okviru habzburške države, javljali su se već hrabriji pojedinci i čitave grupe koje su se sve više solidarisale sa radom Jugoslovenskoga odbora. Što se Srba u Austro-Ugarskoj ticalo, za njih se dobro znalo čemu teže i onda kad nisu davali javnih izjava. Slovenački vođi, Janez Krek i Anton Korošec, koji potiskuju austrofilskoga Šusterčića, razvijali su živu aktivnost u Beču, kad je, da se koliko-toliko dade oduške već zamorenom i očevidno nezadovoljnom narodu, bio obnovljen parlamentarni život. U parlamentarnom Jugoslovenskome klubu oni su glavni začetnici zvanične klupske izjave od 17./30. maja god. 1917., koju su doneli hrvatski i slovenački narodni poslanici, a u kojoj se tražilo »na temelju narodnoga načela i hrvatskoga državnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi«; naravno, pošto se ticalo monarhije i jer se to govorilo u Beču, naglašavalo se da se to ujedinjenje ima izvršiti pod habzburškom dinastijom. Srbi poslanici u bečkome parlamentu nisu hteli potpisati te izjave, mada su znali da je ovaj »okvir« unesen više iz opreznosti nego iz uverenja. Tvorci te izjave, bar bolji njihov deo, hteli su da, štićeni tom parolom, mogu nesmetano raditi na širenju jugoslovenske ideologije. Ali, na toj osnovi za saradnju nisu mogli dobiti nikoga od Srba iz cele Dunavske Monarhije, mada ih je Starčevićeva stranka prava na to javno i izrično pozivala.
Odlučan obrt u držanju Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj doneo je Krfski pakt. Sporazum, koji su sklopili na Krfu 7./20. jula god. 1917. pretstavnici Jugoslovenskoga odbora sa srpskom vladom, predviđao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karađorđevića, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Tom prilikom, Bog zna po koji put, naglašeno je i podvučeno da je »naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno živi, i po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnoga života«. Ustav novoj kraljevini imala je, posle zaključenja mira, doneti Ustavotvorna skupština, koja će biti »osnova celom državnom životu, izvor i utoka svih vlasti i prava«. Tako jasno i precizno postavljeni program stvaranja svoje vlastite potpuno slobodne države činio je izlišnim sve okvire i sve ograde donošene vezanih ruka u austro-ugarskim zemljama, i stoga je bilo sasvim razumljivo što je većina narodnih ljudi prihvatila program krfskoga pakta. Bilo je, naravno, i izuzetaka. Sarajevski nadbiskup d-r J. Štadler tražio je sa svojom grupom, dosledno, dokraja, rešenje narodnoga pitanja samo »na temelju hrvatskoga državnoga prava, te uz neoskvrnjeno očuvanje hrvatske narodne i državne individualnosti«. On još nije uviđao ono što je drugima odavno postalo jasno: da će Hrvate, zbog Londonskog ugovora, čekati veoma teška sudbina ako ih solidarnost sa Srbima ne prikaže pred Evropom kao prijatelje Antante. Sudbina s Austrijom dokraja vezane Mađarske pokazala je posle koliko je to predosećanje bilo tačno. Kod dobroga dela Srba, naročito u građanskim redovima, postojala je živa želja za stvaranjem velike, dušanovske Srbije.
Krajem god. 1917., 26. decembra, izneo je pretsednik Severoameričkih Država, Vudrov Vilson, četrnaest programnih tačaka, koje je smatrao kao bazu za stvaranje mira među narodima. Od tih tačaka dve su govorile i o nama. U desetoj izražavala se želja da narodima Austro-Ugarske treba dati mogućnosti za autonomni razvitak; a u jedanaestoj kazivalo se da treba vaspostaviti i obnoviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Sutradan govorio je pretsednik engleske vlade, Lojd Džordž, u parlamentu; želeći da odvoji Austriju od Nemačke, on je iznosio jednu vrstu formule za rešenje austro-ugarskoga pitanja na taj način što bi se dala autonomija tamošnjim »potlačenim« narodima. Ovaj govor Džordžov, više nego Vilsonov, dolazio je od velikoga straha pred Nemačkom, koja je posle ruske revolucije i vojničkoga sloma Rusije pretila da se svom snagom baci na zapadni front. Austrija, koja je pokazivala sklonost za separatan mir i raznim poverljivim misijama započinjala prethodne pregovore, trgla se; nešto usled nemačkih uveravanja, praćenih i pretnjama, da su izgledi na pobedu za njih daleko povoljniji nego za zapadne sile, a nešto i što je sama verovala da su engleske ponude više znak slabosti nego državničke uviđavnosti. Kod većine Jugoslovena javila se tom prilikom bojazan da bi Austrija ove, po nju povoljne, uslove mogla prihvatiti i tako spasti celo svoje područje. Stoga se htelo da se u javnost, još jednom i što otvorenije, iziđe sa narodnim zahtevima. Jugoslovenski odbor protestovao je protiv Džordžova predloga već 29. decembra, tražeći ne autonomiju nego potpuno oslobođenje. U Zagrebu je 17./18. februara god. 1918. bio zbog toga sazvan zbor svih viđenih a nezatvorenih jugoslovenskih političara. Prvi dan zbor je razjurila policija; ali, posle, na zauzimanje Srpsko-hrvatske koalicije, bio je dozvoljen i održan je u kući d-ra Ante Pavelića. Građanskim strankama pridružili su se i socijaldemokrati. Tom prilikom donesena je odluka da se izvede koncentracija ovih narodnih snaga, »koje, stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva i oslanjajući se na načelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagrađena država Slovenaca, Hrvata i Srba«. U to doba, pod austriskom vlašću, više se nije moglo reći. Čak je i ta izjava bila prvi dan zaplenjena. Na ovome zboru rešeno je da se pristupi i osnivanju Narodnoga veća.
Posle toga počelo je stvaranje narodnih organizacija na bazi Krfskoga pakta i Februarske rezolucije. Takve organizacije izvedene su u Dalmaciji (19. juna), u hrvatskome Primorju i Istri (1. jula), u Slovenačkoj (3. avgusta) i u Bosni i Hercegovini (7. septembra). U isto vreme došlo se u tešnje veze sa Česima, koji su imali vanrednu obaveštajnu službu i odličnu organizaciju. Radilo se i inače na sve strane, među omladinom, među oficirima, i u mornarici. Počeše pobune u pojedinim garnizonama, a u Boki dođe do ozbiljnog i pravog bunta mornarice. Vojni begunci, čuveni »zeleni kadar«, rasli su na hiljade. U Zagrebu su spasavali od vojne službe svakog narodnog čoveka koji se nekako dokoturao dotle. Za vreme rata Zagreb je bratski raširio ruke i postao veliki narodni zbeg. Sva štampa, sem malih izuzetaka, bila je orijentisana jugoslovenski. U idejama Krfskoga pakta radio je naročito Glas Slovenaca, Hrvata i Srba, pokrenut decembra god. 1917. Uredništvo Književnoga juga, koje uvodi zabranjenu ćirilicu i okuplja pisce sva tri naša plemena, i iz bivše Austro-Ugarske i iz porobljene Srbije, vrši ne samo književnu, nego i nacionalno-borbenu misiju. Iz Beča su taj ceo nacionalni pokret želeli omesti na dva načina: isticanjem velikohrvatske misli, za koju pored Štadlera i frankovaca radi i šef bosansko-hercegovačke vlade, đeneral Stjepan Sarkotić, i pomoću sile. Grof Stevan Tisa, bivši pretsednik mađarske vlade, bio je upućen u Bosnu, da vidi tamošnja raspoloženja i predloži neka rešenja u korist neposrednog spajanja Bosne i Hercegovine s Ugarskom. Kada je tamo naišao na neprobojan front Srba i Hrvata, on je počeo da preti, i otišao je iz Sarajeva sa stegnutim pesnicama.
Malaksavajući sve više i osećajući da ne može još dugo izdržati, a naročito ne preko zime, uputila je austro-ugarska vlada 1. septembra god. 1918. savezničkim i neutralnim vladama poziv za pregovore o miru. Na bečki poziv odgovorili su 11. septembra pretstavnici narodnih organizacija u Zagrebu, javno, pod svojim potpisima, da austro-ugarska vlada može govoriti samo u ime ona dva naroda koji su bili stvarni gospodari u Dunavskoj Monarhiji, a da pretstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca traže za mirovne pregovore svoje po-eebne, od naroda sama izabrane delegate. Proboj na solunskom frontu, o kojem su se vesti krilato širile, i ta austriska ponuda, i Tisine pretnje, i stalno nemačko uzmicanje na zapadu, sve to pretskazivalo je da se slom približava. Naši ljudi počeše slobodnije dizati glave. Stoga se i odlučiše da se odmah privede u delo odranije pripremana organizacija Narodnoga veća. 22. septembra sastali su se u Zagrebu pretstavnici svih političkih stranaka, sem frankovačke, kao i pretstavnici svih narodnih političkih organizacija, i izabrali su svoje pretstavništvo i ozakonili organizaciju. Osnovna tačka programa Narodnoga veća bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u slobodnu, nezavisnu, narodnu državu. U Narodno veće ušli su pretstavnici ovih oblasti (na svakih 100.000 stanovnika po jedan) : iz Slovenačke 14, Istre 3, Dalmacije 7, Hrvatske i Slavonije 28, Bosne i Hercegovine 18, Vojvodine 10. Sem toga, članovi bosanskoga i hrvatskoga sabora i bečkoga parlamenta imali su pravo da odrede po 5 svojih pretstavnika sa pravom glasa. Za pretsednika Narodnoga veća bi izabran d-r Anton Korošec, a za potpretsednike Svetozar Pribićević i d-r Ante Pavelić. Tri dana pre toga sastanka za organizaciju Narodnoga veća izjavio je Korošec u austriskome parlamentu da je misao o autonomiji Jugoslovena već zakasnila, a na vladinu adresu uputio je reči: »Ostavite na miru našu zemlju i naš narod, našu kuću uredićemo mi sami!«
Prva javna izjava Narodnoga veća, upućena zbog očevidnog sloma već usplahirenim i zbunjenim vlastodršcima u Beču, bio je njegov odgovor na manifest cara Karla od 3./16. oktobra. U tome manifestu car je obećavao da će Austrija biti pretvorena u saveznu državu. Ali, u isti mah, naglašeno je izrično i to da će celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. Šta bi, onda, Jugosloveni dobili takvim rešenjem? Nije li ono i tad, u poslednji čas, bilo tačno na onoj istoj tačci sa koje se i pošlo? Narodno veće odgovorilo je na to 6./19. oktobra da ono preuzima vođenje narodne politike. Kao takvo naglasilo je da »traži ujedinjenje celokupnoga našega naroda Slovenaca, Hrvata i Srba na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive, u jednu jedinstvenu potpuno suverenu državu«. Sa tim u vezi dana je odmah izjava da Narodno veće »otklanja osnovu rešenja našega narodnoga pitanja, sadržavanu u austriskome carskome manifestu«.
Čim je Narodno voće obrazovano i njegovi manifesti objavljeni, požurila su se gradska zastupstva, razna društva i ustanove, da priznaju njegovu vlast, da ga pozdrave kao pretstavnika ideje narodnoga suvereniteta, da mu polože zakletvu vernosti i obećaju saradnju. U svima mestima organizovali su se odmah lokalni odbori Narodnoga veća. Zagrebačko sredšinje veće poslalo je odmah potom u Švajcarsku A. Korošca, d-ra Melka Čingriju (. G. Žerjava, da uhvate veze sa srpskom vladom i Jugoslovenskim odborom. Austriske vlasti, prsdviđajući obrt sreće, daju im pasoše bez teškoća. Novi ministar inostranih dela Austro-Ugarske, grof Andraši, molio je 15. oktobra Ameriku za separatan mir, pristajući da se sa Čehoslovacima i Jugoslovenima vode naročiti pregovori. Ali, već sutradan, 16./29. oktobra, primljen je u svečanoj sednici hrvatskoga sabora hitan predlog Svetozara Pribićevića i drugova da se »Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom proglašuje i prema Austriji i prema Ugarskoj za nezavisnu državu; ali, pošto u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji živi samo jedan deo velikog našeg naroda, izjavljuje odmah hrvatski sabor ovim prešnim predlogom da je Kraljevina Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom voljna stupiti u zajedničku potpuno suverenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba«. Ta izjava, u prepunoj dvorani burno pozdravljena, bila je jednodušno primljena. Iza toga primljen je i pred-log A. Pavelića, da hrvatski sabor svu svoju vlast prenese na Narodno veće. Isti dan obrazovana je nova vlada za Hrvatsku i Slavoniju, ili bolje rečeno, proširena je stara vlada sa nekoliko članova iz Narodnoga veća. Pretsedništvu Narodnoga veća dodani su naskoro posebni tajnici za pojedine pokrajine, za Slovenačku, Istru, Rijeku, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju. U Slovenačkoj je obrazovana vlada pod pretsediištvom Josipa Pogačnika, u Bosni Atanasija Šole, koga su iz zatvora doveli na taj položaj, a u Dalmaciji d-ra Ivana Krstelja.
Narodno veće postalo je tako vrhovna vlast u zemlji. Ono je dobilo diktatorsku vlast, mada uvek nije imalo i snage da je provodi. Izvršna vlast prenesena je na pokrajinske vlade, koje eu birala pokrajinska Narodna veća, a pretsedništvo Narodnoga veća u Zagrebu ih je potvrđivalo. Centralisti su u tom aktu i u dodeljivanju pokrajinskih tajnika zagrebačkom pretsedništvu Veća gledali usredsređivanje vlasti u glavnom središtu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Jer te dve struje postojale su već onda, od prvih dana akcije, i izražavale se sa dosta oštrine.
Prvi dani novih vlada bili su veoma teški. Tri velike rasute armije skrhane Austrije, bez discipline, bez hrane, zaražene surovošću života u borbi i ostrvljene opštom propašću, valjale su se na tri strane: preko Istre i Slovenačke sa talijanskoga, preko Vojvodine sa srbijanskoga, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-maćedonskoga ratišta. Sve to trebalo je da pređe preko naših i inače nasilnim rekvizicijama opustošenih i izgladnelih krajeva sa što manje štete, a sprečiti to bilo je veoma teško bez pouzdane svoje vojske. I u samoj zemlji, među našim ljudima, bilo je nereda. Zloupotrebljavajući slobodu, u vremenu poremećaja vlasti, mnogi elementi krenuli su u pljačku, mnogi behu postali pusti i obesni, a mnoge beše zarazio i ruski primer boljševičke revolucije.
Bilo je dosta i načelnih političkih teškoća. Pretsedništvo Narodnoga veća smatralo je i čak dalo i službenu izjavu o tome da ono pretstavlja »vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja« i da »ima ovoju vlastitu vojsku i svoju vlastitu mornaricu« i »notificiralo« je savezničkim vladama »postanak nezavisne i suverene države Slovenaca, Hrvata i Srba«. Ovo je bilo sa jedne strane upereno protiv Austro-Ugarske, da se javno, u najzvaničnijem obliku, pokaže, kako Jugosloveni Habzburške Monarhije nemaju više ništa zajedničkoga sa njihovim dotadanjim vlastodršcima. Htelo se, dalje, tim zaštititi od Talijana, koji su prodirali u naše oblasti tvrdeći na ove strane da oni ne ulaze u savezničko nego u neprijateljsko područje; osvajajući Istru i Dalmaciju njima je trebalo da Hrvate i Slovence oglase kao »Austrijance«, Austriarci, a ne kao antantofile. Ali, bilo je uza sve to kod izvesnih ljudi i težnje da se, prilikom ujedinjenja, sve jugoslovenske zemlje bivše Austro-Ugarske prema Srbiji postave kao jedna celina. Najveći deo Srba, ako ne čak svi, ušao je u Narodno veće sa tim da posvedoči svoju težnju za ujedinjenjem, ali ne i da stvara jedan, makar i dobronameran, front prema Srbiji. Srbi iz Vojvodine stoga i nisu prišli Narodnome veću, a i kod Srba iz Bosne i Hercegovine bilo je javnih ograda.
Ovo dualističko shvatanje našeg narodnog pitanja došlo je vidno do izraza u takozvanome Ženevskome sporazumu. U Ženevi su, naime, 27. oktobra god. 1918. pretsednik srpske vlade, N. Pašić, i pretsednik Narodnoga veća, A. Korošec, sklopili ovaj sporazum: 1. da se obrazuje država Srba, Hrvata i Slovenaca »kao jedna nedeljiva državna celina« i 2. da do saziva Konstituante postoje i dalje vlade Narodnoga veća i srpska vlada, svaka na svome području, a za izvesne zajedničke poslove imala bi se obrazovati nova vlada sa pola članova određenih od srpske vlade, a pola od Narodnoga veća. Pola članova te nove vlade zaklinjalo bi se srpskome kralju, a polovina pretsedništvu Narodnoga veća. Imali bi, dakle, za izvesno vreme, od pola godine ili godinu dana, mesto jedinstva čist dualizam. Taj sporazum naišao je na veliku opoziciju i kod srpske vlade i kod mnogih članova Narodnoga veća, naročito kod grupe Svetozara Pribićevića. Korošec nije imao mandata za takve pregovore, ni za sklapanje ma kakvoga obaveznoga pakta. On je stoga pozvan u Zagreb, da tu objasni celu stvar.
Naročite teškoće pravili su Jugoslovenima Talijani. Oni su počeli sa okupacijom našega područja u Dalmaciji, Istri i Slovenačkoj i sa interniranjem i progonjenjem naših narodnih ljudi. Austriska flota, koju je sam car Karlo pred raspad Austrije uputio da se preda Jugoslovenima, koji su držali najveći deo jadranske obale, bila je delimično napadnuta i uništena od Talijana. Oni nisu dozvoljavali da se uopšte na pučini pojavi lađa sa našom zastavom. Novembra 4. Talijani su prevarom uzeli Rijeku i pretstavniku Narodnoga veća bukvalno pokazali vrata. Delegatima finansiske komisije Narodnoga veća, koji su išli za Pariz, zabranjen je bio prolazak kroz Italiju.
Zbog svega toga javila se opšta želja da se čas pre reši naš državo-pravni položaj prema inostranstvu, i to tim više što nijedna država sem Srbije nije zvanično priznala novu državu i vladu u Zagrebu. Naročito je bio dirljiv vapaj Dalmanije i Istre. Već 1. novembra tražila je dalmatinska vlada da se sazove središnji odbor za rešavanje državo-pravnog pitanja, a tome traženju pridružila se 3. novembra i bosanska vlada. Tražena sednica bi zakazana 10., a 11. novembra, posle duže diskusije, bi donesena odluka o proglašenju »ujedinjenja države Slovenaca, Hrvata i Srba, obrazovane na celom neprekinutom jugoslovenskom području bivše Austro-Ugarske Monarhije sa Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom u jvdinstvenu državu Srba, Hrvata i Slavenaca«. Tom prilikom naročito je lepo i ubedljivo govorio d-r Josip Smodlaka, ukazujući i na spoljne opasnosti, ako se to pitanje odmah ne prečisti, i na unutarnju potrebu, radi umirenja duhova i ostvarivanja naših davnih ideala. Odavno se nije čuo bolji, logičniji i oštroumniji govor, i velika je šteta što nije ni stenografisan ni inače očuvan. Ja ga sad pominjem po još živom sećanju. Smodlaka je suzbijao naročito zahteve jednog dela pravaša, koji su pomišljali da postavljaju neke uslove za sjedinjenje. Sutradan, 12. novembra, izabran je u Narodnom veću jedan odbor od 28 članova, da ide u Beograd i da tamo dovrši pregovore o organizaciji nove države.
Za ovo vreme oslobodila se i Vojvodina od nemačkih i austriskih četa, koje su se preko nje povlačile sa Balkana. Narodna skupština njihova, održana u Novom Sadu, 12. novembra, proglasila je neposredno spajanje Vojvodine sa Srbijom.
Sutradan i velika crnogorska Narodna skupština, sazvana u Podgoricu, proglasila je ujedinjenje sa ostalim sunarodnicima, svrgnuvši pre toga dinastiju Petrovića, koja beše izgubila mnogo od svoga staroga značaja i ugleda. Pokušaj njenih pristalica, na Badnji dan god. 1918., da vaspostave njihovu vlast, završen je potpunim, krvavim porazom na cetinjskom polju, koji im je nanela crnogorska omladina, zadahnuta sva idejom jedinstva.
Narodno veće imalo je ove glavne želje: 1. da konačno uređenje zajedničke države ima odrediti Konstituanta, koja će se sastati najdalje šest meseci posle sklopljenog mira; 2. da zakonodavnu vlast vrši privremeno Državno veće, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavništvo, u koje imaju ući svi članovi Narodnog veća, 5 članova Jugoslovenskoga odbora i delegati Narodnih skupština iz Srbije i Crne Gore; 3. zajedničke poslove da vodi zajednička vlada (spoljne, vojne, finansije, pošte), a ostali poslovi da ostanu u nadležnosti pokrajinskih vlada, koje će biti pod nadzorom pokrajinskih sabora. Vladarska vlast ostajala je u rukama regenta Aleksandra.
Sporazumevanje između izaslanika Narodnoga veća i srpske vlade trajalo je četiri dana, i bilo je potpuno. Glavni zahtevi Narodnoga veća, sem ovog pod 3., bili su potpuno usvojeni, a i ovaj poslednji primljen je delimično. Ostale su, naime, pokrajinske vlade za unutarnja i pokrajinska pitanja, ali su odbačeni pokrajinski sabori. Po postignutom sporazumu proglašeno je svečano 18. novembra (1. decembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Toga dana primio je Regent Aleksandar delegaciju Narodnoga veća, u prisustvu četiri člana srbijanske vlade i vojvode Živojina Mišića, pozdravio je veliko narodno delo i potvrdio ga. Stari i ponositi Beograd postao je prestonica ujedinjene otadžbine. Posle toliko vekova borbe, iskušenja svih vrsta i napora dostojnih divljenja, naš narod je postigao davnu svoju želju: on se u ogromnoj većini oslobodio tuđinske vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi mogao pokazati svoje pozitivne vrednosti na velikome stvaralačkome radu.